TITO NE BI DAO DA DARA NERVIRA HRVATE

TITO NE BI DAO DA DARA NERVIRA HRVATE

Foto: Aleksandar Letic


Film “Dara iz Jasenovca” Predraga Gage Antonijevića je, bez sumnje, veliki srpski poraz. Ne zbog kvaliteta filma, valjanosti i dometa scenarija, kvaliteta glume, filmskih efekata, rasvete, kamere, nego zbog toga što je “Dara iz Jasenovca” prvi srpski film o neopisivom ustaškom stratištu gde je ubijeno, što “srbosekom” što kuršumom više desetina hiljada ili više stotina Srba, Jevreja, Roma i Hrvata.

“Dara iz Jasenovca” je neopisivi i sramni srpski poraz. Od pobede nad fašizmom, od oslobođenja Jasenovca prošlo je 76 godina, a Srbi su tek juče napravili film o Jasenovcu! Zbog čega tek juče?

Pa zbog srpskog kukavičluka i podrepaštva, zbog samoporicanja, što kaže profesor Milo Lompar, zbog toga što su srpski revolucionari duvali Brozu u šupak da ne dobije hemoroide, a Broz ih proglasio za narodne heroje. Zar Ranković i Krcun, dokazujući svoju odanost Brozu i revoluciji od oktobra 1944. do marta 1945. nisu likvidirali 59.000 “narodnih izdajnika” u Srbiji – ovaj broj nije konačan, tvrdi istoričar Srđan Cvetković.

Foto: Aleksandar Letic

Foto: Aleksandar Letic

Zašto niko od tih vajnih narodnih heroja među Srbima, od pomenutog Rankovića do Petra Stambolića (ima ih bar stotinu) nije pitao Broza zbog čega nije nikad posetio Jasenovac? Zbog čega su Srbi u Srbiji prvi put – tek pre petnaestak godina čuli za veliku heroinu Dianu Budisavljević, Austrijanku, suprugu čuvenog hrvatskog hirurga Julija Budisavljevića, inače Srbina…

Diana Budisavljević

Pa Diana Budisavljević je sa grupom odvažnih ljudi, većinom Hrvata iz Zagreba, tokom Drugog svetskog rata iz dečjih ustaških logora, bilo ih je pet, izbavila između dvanaest i četrnaest hiljada dece. U tim logorima, kako je zapisao Dragoje Lukić (i sam dete logoraš) u svojoj knjizi “Rat i deca Kozare”, ustaše su držale najmanje 23.000 dece, a moguće da je ta brojka zbog neuredne evidencije prelazila i celih 26.000 dece sa Kozare, Banije, iz Like i sa Korduna.

Povezane vesti – DECA KOZARE

Ti naši vajni narodni heroji su takođe znali da su partizani, kad su ušli u Zagreb, oduzeli od Diane Budisavljević kartoteku, precizno vođenu evidenciju o srpskoj deci smeštenoj u hrvatske hraniteljske porodice, sa podacima o imenima, mestu rođenja, narodnosti i imenima roditelja. Ta kartoteka do danas nije nađena. Dijana Budisavljević je ponižavana od novih vlasti u Zagrebu, zabranjen joj je humanitarni rad, ogorčena je otišla u Austriju sa suprugom.

Tamo su umrli u dubokoj samoizolaciji…

Zbog svega pomenutog, film “Dara iz Jasenovca” Predraga Gage Antonijevića je apsolutno veliki srpski poraz. Kad smo kod filma, zar veliki filmski režiser Lordan Zafranović već pet godina bezuspešno ne traži finansijsku podršku da napravi film “Deca Kozare”?

Foto: Aleksandar Letic

Foto: Aleksandar Letic

Odgovorno tvrdim da je film o ustaškom logoru Jasenovac mogao da se napravi davno, po fenomenalnoj knjizi Ćamila Sijarića “Oslobođeni Jasenovac”, objavljenoj 1945. godine.

Lordan Zafranović je baš u ekskluzivnom intervjuu za “Ekspres”, pre skoro pet godina najavio da ima scenario Arsena Diklića i kompletnu filmsku viziju za “Decu Kozare”. Tim povodom “Ekspres” je pravio anketu među srpskim kulturnim i javnim radnicima, filmadžijama i piscima, sa idejom šta učiniti da se takav istorijski poduhvat o Holokaustu, gde su u centru zbivanja dečji ustaški logori ostvari. Većina je podržala ideju, sve pohvale je dobio Lordan Zafranović, “uz čije filmove smo svi mi odrastali”. Javili su se i ljudi iz druge Srbije koji su bili kategorični: „Bez Hrvatske nije moguć i bez Hrvatske ne sme da se pravi sličan film”?!

Hrvati će sigurno snimiti takav film, čim otopli. Suvomrazica je, nije zgodno. Znači na proleće.

Povezane vesti – Kako je zaboravljena Diana Budisavljević

Drugim rečima, Brozovi srpski narodni heroji su otišli, ispostavilo se da su i oni smrtni, ali nisu umrle njihove ideje. A njihova najmudrija maksima je bila “Ne pominjite Jasenovac, od Jasenovca je mnogo važnije bratstvo i jedinstvo”. “Deca” narodnih heroja do juče su uspešno branila bratstvo od Jasenovca.

Niko od filmskih radnika u Srbiji, ovih u punoj stvaralačkoj snazi, kao i onih starijih koji su snimili toliko smeća o partizanskoj neprikosnovenosti, o lažnoj urbanoj gerili “Prle, Tihi, Valter, Nepokoreni grad…” nije pocrveneo što nije napravio film o herojstvu Diane Budisavljević. Treba biti veliki bednik i nemati to na duši.

Foto: Aleksandar Letic

Foto: Aleksandar Letic

Na kraju, uz sve poštovanje “Šindlerove liste” Stivena Spilberga, filma koji veliča mitsku hrabrost jednog čoveka koji spasava sigurne smrti dve, tri hiljade ljudi, Diana Budisavljević je spasla oko 12.000 bezgrešne dece, ne samo spasla, nego ih smestila u hraniteljske porodice, da žive…

Za sve što se istorijski pogubno događalo Srbima, za sve pokolje, golgote i zaborav krivi su Srbi. Njihova krivica je ravna zločinu njihovih dželata. Da li je suvišno pitanje šta bi bila Diana Budisavljević da je spasla toliko jevrejske dece? Podigli bi joj spomenik na Sionu!

Istina, prošle godine pojavio se film “Dnevnik Diane Budisavljević”, koji kao scenarista i reditelj potpisuje Dana Budisavljević. Filmski kritičari u Hrvatskoj i u regionu su pozdravili “hrabrost” ovog filma, napominjući da su vidljivi ustupci koje je Dana Budisavljević “morala da učini da bi se film uopšte pojavio”, a Lordan Zafranović, koji nikad nije pravio kompromise, u razgovoru za “Ekspres” je rekao da je dobro da se ovaj film o Jasenovcu konačno pojavio, ali “to je pristojan domobranski pokušaj”.

Bez obzira na sve, važno je da se ovakav film pojavio. I to baš u Hrvatskoj!

Ali vratimo se slučaju filma “Dara iz Jasenovca” koji je ovih dana u međunarodnoj javnosti zahvaljujući tekstu objavljenom u američkom magazinu “Varajeti”, poznatog američkog filmskog kritičara Džeja Vajsberga, napravio pravu buru”. Vajsberg za magazin “Varajeti” piše od 2003. godine uglavnom o filmovima iz Evrope, Južne Amerike i sa Srednjeg istoka.

Povezane vesti – KO LOBIRA PROTIV “DECE KOZARE”

Džej Vajsberg u pomenutom tekstu najpre nameće krajnje neshvatljivo pitanje “da li je krajnje vreme da se povede iskrena diskusija o tome otkud toliko filmova o Holokaustu?

Nesumnjivo je da neki od njih odgovaraju na izazov da ne treba zaboraviti, ali previše ih je tu samo zato što je tržište pokazalo da ova tema ima publiku…”

Ne sporim da je gospodin Vajsberg u filmskom svetu zasluženo stekao tako važnu poziciju, on često boravi u Srbiji,mnogo više u Hrvatskoj i BiH, ali je krajnje neshvatljivo da on želi da preusmerava ne samo buduće puteve filmske industrije, to mu je valjda posao, nego i sam život. Nismo mi sa Balkana baš toliko neuki pa da ne vidimo da Holivud već više decenija najavljuje “život koji treba i mora da se dogodi”, ali sve ima svoje granice. Jer velika stradanja, u velikim geopolitičkim lomovima, rezervisana su za male narode, pa sad bi gospodin Vajsberg da nam zabrani da i kroz filmove prikažemo naše golgote.

Foto: Aleksandar Letic

Foto: Aleksandar Letic

On prepoznaje ove filmove i njihove naslove, kvalifikuje ih da “imaju zabrinjavajuće ciljeve u svom razumevanju tržišta, koriste Holokaust ne bi li progurali sopstvenu agendu koja nema mnogo veze sa razumevanjem nedokučivog”… “To što je ’Dara iz Jasenovca’ Predraga Antonijevića kao neskriveni deo srpske nacionalističke propagande izvan svoje rodne zemlje, svedoči o toj ludosti industrije Holokausta. Manje je iznenađujuće što je film prijavljen na razmatranje za Oskara”, piše Vajsberg.

Filmski kritičar Džej Vajsberg nije neznalica, amater i šušumiga, njemu su poznate istorijske činjenice vezane za Nezavisnu Državu Hrvatsku tokom Drugog svetskog rata, zna za zločine ustaša, njihovu spregu sa katoličkom crkvom i nacistima, “njihovim otrovnim korenima koji su se ponovo pojavili u punoj snazi tokom raspada Jugoslavije 90-ih godina…”

Povezane vesti – INTERVJU LORDAN ZAFRANOVIĆ: “Deca Kozare” žestok krik protiv zla

“Nesporno je da je kompleks Jasenovac bio na glasu među logorima smrti po krvavoj okrutnosti svojih zapovednika i njihovih podređenih. Otprilike 80.000 zatvorenika, većinom Srba, tamo je ubijeno između 1941. i 1945. I iako Jasenovac zauzima značajno mesto u srpskoj psihi, očigledno nikada nije bio u fokusu igranog filma… Ništa od toga nije sporno i samo bi neko lišen etike tvrdio da su na obe strane bili dobri ljudi…”, piše Vajsberg.

Vajsberg u pomenutom tekstu podseća da autori “Dare iz Jasenovca” tvrde da je scenario nastao na osnovu svedočenja, ali dodaje da se (autori) kroz takve izjave žele sakriti od kritike.

Social Network Post 1920x10803 (29)

“Problem sa filmom je dvostruki: neskriveno je antihrvatski, loše smišljeni antikatolički narativizam je zapaljiva smesa za trenutne rascepe između Srbije i njenih komšija, a dok ushićeno prikazuje sadizam, suprotstavljajući ga dečjoj nevinosti, sklanja u stranu bilo kakva razmišljanja o opasnostima nacionalizma, ubilačkog rasizma i genocida, i na njihovo mesto stavlja jeftine senzacije i osećanja”, piše kritičar, uz napomenu da “suptilnost nije rediteljska snaga”, zaključuje:

“Da nema savremenog konteksta, ’Dara iz Jasenovca’ bila bi samo još jedna drama o Holokaustu koja koristi nasilje na isti način kao i bilo koji film o serijskim ubicama. Ali pozadina je neizbežna, a u ovom slučaju srpsko- nacionalistička upotreba Jasenovca kao sveukupnog vapaja za srpskim žrtvama kroz vekove pretvara film u propagandu. Profesor Jovan Bajford pouzdano i detaljno je izlagao kako je srpsko stradanje tokom Holokausta u jednom trenutku bio trik da se steknu međunarodne simpatije i legitimizuje teritorijalno širenje. Zajedno sa rasističkom politikom…”

Teško je se suzdržati i ne pomenuti da ovaj razbarušeni tekst, za koji tvrde da je filmska kritika, neminovno podseća na zapaljivu negaciju pisanu u klubu Hrvatskih branitelja na periferiji Zagreba.

Moguće da ja ne razumem savremene trendove u novinarstvu, ali ovakav tekst kao urednik nikad ne bih pustio. Ne zbog toga što je on antisrpski, na to smo navikli, nego iz razloga što autor u celoj ovoj koloritnoj bravuri ratuje sa činjenicama. On ne spori da je tokom Drugog svetskog rata Jasenovac bio nacistički logor na glasu po bestijalnom ubijanju najviše Srba (oko 80.000). Ne spori da su ustaše u svojoj besprimernoj zločinačkoj raboti imale podršku katoličke crkve i Hitlerovih nacista.

On ne pominje, ali svakako mu je jasno da su ustaše jedine u tom strašnom ratu, od svih Hitlerovih saveznika, imale dečji logor, logor za male Srbe, i time se ponosile.

Gospodin Vajsberg ne spori stravične ustaške zločine u Jasenovcu, ne spori da se ustaška avet u Hrvatskoj povampirila tokom 90-ih u svom izvornom obliku, ali iz toga izvlači zaključak da film “Dara iz Jasenovca” propagira velikosrpski nacionalizam. Činjenice filmskom kritičaru nisu bitne, bitna je unapred projektovan narativ da je film prepun mržnje prema Hrvatima.

Povezane vesti – INTERVJU DANA BUDISAVLJEVIĆ: Priču o Dijani zataškali su komunisti

Nisam gledao film “Dara iz Jasenovca”, gledao sam samo trejler, iz toga ne bih da zaključujem o njegovoj celovitoj valjanosti. Ali sam prepoznao da su glavni junaci deca, jedna devojčica, ustaše su joj ubile majku i sestru, pa mlađeg brata brani po cenu sopstvenog života.

Film se, nema sumnje, bavi istorijskom suštinom, pa bilo koja dramska radnja u tom kontekstu je epsko stradanje, antička drama. Kako je Džej Vajsberg u svemu video antihrvatsku propagandu i kako u tom kontekstu ne vređati Nemce. Jedino, ako je čitao memoare generala Gleza Hostenaua, Hitlerovog vojnog atašea u Hrvatskoj, u kojem piše da su se Nemci stideli ustaških zločina…

Uostalom, da je gospodinu Vajsbergu neko prepričao ovaj isečak iz romana “Kaput” Kurca Malopartea, da li bi rekao da je to antihrvatska nacionalistička propaganda: ”Dok je poglavnik govorio, primetio sam na pisaćem stolu košaricu od vrbovog pruća. Poklopac je bio podignut, videlo se da je dupke pun plodovima mora, tako mi se bar činilo, nekakvih ostriga izvađenih iz ljušture…

’To su ostrige iz Dalmacije’?, pitao sam poglavnika.

Ante Pavelić diže poklopac pokazujući mi te podove mora, tu ljigavu pihtijastu masu ostriga i reče smešeći se: ’To je poklon mojih vernih ustaša, ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju…’“ Kad smo kod istorije, Vajsberg pominje rimokatoličku crkvu u Hrvatskoj i njenu prirodnu saradnju sa ustašama. Kako zaobići istorijsku činjenicu da je Međunarodna zajednica tek 1957. “blagopomazala” Rimokatoličku crkvu zbog njene otvorene kolaboracije sa nacistima…

Nisam mogao da odolim da ne pomenem sve važne opštepoznate činjenice koje tekst filmskog kritičara Džeja Vajsberga dovode u bezizlaz, uprkos znanju da ove činjenice svetu odavno nisu potrebne. One su danas važne jedino kad su filmovi i knjige koje govore o stradanjima Jevreja. Nemam naravno ništa protiv Jevreja, poštujem taj narod, voleo bih da su Srbi kao oni, ali mrka kapa.

Povezane vesti – DNEVNIK DIJANE BUDISAVLJEVIĆ: Srpski greh

Ovaj rukorad poznatog filmskog kritičara je apsolutno realističan. On govori o novom vremenu, stara istorija je umrla na operacionom stolu, moćni svet je gleda kao prepariranu divlju svinju u auli jeftinih restorana. Svet se vratio zapravo na onu istu tačku gde je počeo Prvi veliki rat.

U tom prostoru nema mesta za male narode poput Srbije. Zaboravljeni su svi zločini iz Prvog i Drugog svetskog rata, zločincima je sve oprošteno. Srbi, kao i svi drugi mali narodi su gurnuti na marginu, uz napomenu da su Srbi opet onaj neposlušni ekstrem koji remeti sliku nove geopolitičke moći. Uostalom, u svim holivudskim filmovima i TV serijama Srbi su loši momci, kriminalci, dileri droge, ubice i prestupnici.

Zatvorena vrata

Tome nije odoleo ni veliki Martin Skorseze, koji u svom poslednjem filmu “Irac” (2019) sa Robertom de Nirom i Alom Paćinom, u jednoj sceni pred kraj filma na TV pušta izveštaj o NATO bombardovanju Srbije, u kojoj, ako sam dobro razumeo, reporter izveštava da “NATO neće iskrcavati kopnene trupe na Kosovo, jer Srbi su opasni borci”. I uopšte, nije jasno kako javno priznaju da su Tesla i Pupin Srbi a da je Novak Đoković neprikosnoveni sportista sveta.

Uglavnom, kritika Džeja Vajsberga najverovatnije zatvara holivudska vrata “Dari iz Jasenovca” da uđe u uži krug za Oskara. To u neku ruku priznaje i sam režiser Predrag Gaga Antonijević. On u izjavi za domaće medije kaže: ”Ovo nije filmska kritika, niti je takvom smatraju distributeri, kao ni mnoge organizacije koje se bave Holokaustom… Vajsbergovo pisanje o srpskom kandidatu za Oskara jedna je vrsta političke etikete, koja, pre svega, ima za cilj da se zbune i uplaše glasači u Američkoj filmskoj akademiji, da se upozore da glasaju za nekakvu srpsku propaganda.

U toj nazovi kritici, zapravo pamfletu, imaju samo jedna ili dve rečenice koje se tiču samog filma. Vajsberg kaže da mu se ne dopada kraj zbog ’jeftinih emocija’. Možda je njemu jeftina, ali nama je skupa i velikom krvlju smo je platili… Jednostavno, sve se stavlja u neku pseudoistorijsku prizmu. Našim žrtvama i svim ostalim Jevrejima i Romima koji su stradali u Jasenovcu uskraćuje se pravo na sećanje”, kaže režiser Gaga Antonijević.

On još dodaje da Vajsbergu posebno smeta “što je majka glavne junakinje Dare iz Mirkovaca. Vidimo da se tu ozbiljno radilo da dovede u sumnju ceo film. Ako je ovo propaganda, ja ću taj bedž sa ponosom nositi, kao sećanje na sve stradale.”

No, bez obzira na sve virtuelne veštine filmskog kritičara Džeja Vajsberga, on je sasvim planirano oblatio film Predraga Gage Antonijevića, lepeći mu politički plagijat o zlonamernoj srpskoj nacionalističkoj politici protiv Hrvata. Međutim, sasvim neplanirano, oko filma se digla ozbiljna prašina, ceo filmski svet je čuo ili pročitao njegov tekst u magazinu “Varajeti”, što znači da je on “Dari iz Jasenovca” dao ozbiljnu, ali besplatnu reklamu.

Naša kritika ima svoje aršine

Domaća filmska kritika nije iznenađena skandaloznim tekstom američkog filmskog kritičara Džeja Vajsberga. Ne spore da je preterano tendenciozan, a mišljenja su da je on ipak očekivan. Holivudski i ne samo holivudski, nego svi vodeći filmski kritičari sa zapadne hemisfere drže se „političke korektnosti do izopačenosti“.

Jedan od poznatih filmskih kritičara iz Beograda, želeo je da ostane anoniman, jer kad se veliki tuku, mali stradaju, kaže da je tekst u filmskom magazinu „Varajeti“ o „Dari iz Jasenovca“ bio očekivan. Svi su oni manje-više produžena ruka korporativne geopolitike, koja se vidljivo čita sa Balkana.

-Najpre Gagi Antonijeviću, koji već dugo živi u Sjedinjenim Američkim Državama, bilo je jasno da je kandidovanje za Oskara „Dare iz Jasenovcu“ prst u oko filmskim moćnicima. Jer Holivud u poslednjih pola veka otvoreno se bavi geopolitikom, od moćnika iz tog sveta dobijaju novac, a ko daje novac određuje i vizuru svojih narudžbina.

Pored toga, moguće je da je pisanje filmskog magazina „Varajeti“ tempirano, jer „objektivni Zapad“ ne može da proguta da u uži izbor filmova van engleskog govornog područja za Oskara eventualno prođe „Dara iz Jasenovca“, a ne film o Srebrenici „Quo vadis, Aida“, sve sa generalom Ratkom Mladićem u režiji bosanske rediteljke Jasmile Žbančić. To je Gagi Antonijeviću svakako jasno.

Filmski radnici sa zapadne hemisfere, bar kad su u pitanju filmovi van engleskog govornog područja, igraju šah, kombinujući politiku globalnih moćnika i posledica te politike. Tako je film „Grbavica“ u režiji Jasmile Žbančić 2006. dobio sedam filmskih nagrada uključujući Zlatnog medveda u Berlinu. Koliko taj film zaista vredi? U njemu igraju odlični glumci poput Mirjane Karanović, Bogdana Diklića… Film je projektovan da javno po glavi pomiluje muslimane, „najveće stradalnike raspada SFRJ“, rađen je u koprodukciji BiH, Nemačke, Hrvatske, uz pomoć ZDF i TV kanala ARTE2.

Da li će film o Srebrenici dobiti Oskara ili Zlatnog medveda? Ubeđen sam ne. Jer njih Balkan u umetnički usitnjenim i duboko nacionalno ostrašćenim balkanskim zbivanjima ne zanima.

Naš sagovornik dalje navodi da je film “Dara iz Jasenovca” finansirala država, “što je okvirno sasvim logično da Srbija stane iza prvog filma o jasenovačkom stratištu. Međutim, to je smetalo određenim uticajnim filmskim radnicima, pa su postavili pitanje – zbog čega je Antonijevićev film naš kandidat za Oskara, a ne film “Otac”. Jer, sasvim je bilo jasno da Antonijevićev film zbog tematike i uz konkurenciju filma o Srebrenici neće proći. Oni to potkrepljuju logičnom činjenicom da je film „Otac“ jedna globalna životna priča, a film je zaista dobar u svakom pogledu. Tužno je to, ali treba se suočiti sa istinom, da se nemali broj naših filmadžija obradovao kad su saznali za tekst Džeja Vajsberga. Oni su i ranije govorili da je „Dara iz Jasenovca“ neregularno odabrana da konkuriše za Oskara…

-Uostalom, sve to što se dogodilo sa filmskim magazinom „Varajeti“ je jasan signal da se u komunikaciji sa moćnim filmskim svetom mora mnogo šta menjati. Moramo da se borimo za svoja uverenja i svoje ideje, ali mnogo mudrije i pametnije nego što smo to ranije radili.

Ako ništa drugo, Džej Vajsberg nam je sunuo u lice zlobnu istinu – „filmovi iz Srbije ranije nisu pokazivali interesovanje za Jasenovac.“

-Mi sad, generacije mlađih filmskih poslenika, nosimo krst svojih starijih kolega, koji teško mogu da se valjano operu pred tim istorijskim poniženjima… Uostalom, videćemo šta dalje raditi, i kod kuće i sa ovima u svetu. Ozbiljni su to poslovi – kaže filmski kritičar koji je želeo da bude anoniman.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar