Scena
23.12.2022. 11:35
Scena
13.05.2023. 08:00
Dragana Todorović
Intervju
Zoran Predin za Ekspres: "Siguran sam da rokenrol nije umro"
Kada je Arsenu Dediću jedan njegov kolega rekao: "Ti nikada nećeš napuniti stadion“, on mu je odgovorio: "Ok, ali ti nikada nećeš napuniti pozorište“. Arsen Dedić bio je uzor, mentor i prijatelj Zorana Predina koji je od njega naučio, kako sam kaže, "u čemu je štos“ i to ne samo kada je muzika u pitanju.
Zato se Predin danas smatra živom legendom slovenačkog kantautorstva, on je svestrani umetnik čiji su glas i jedinstvena poetika neizostavni deo jugoslovenskog muzičkog identiteta. Bilo dok je nastupao sa grupom Lačni Franc ili pevao solo u daljoj muzičkoj karijeri, dok svira gitaru, izvodi šansone, peva Arsena ili piše romane i knjige proze, kao i muziku za film i pozorište, on je uvek autentičan – zabavan i na prvi pogled pristupačan svima, ali, zapravo, uvek sa dubljom porukom koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Kaže da mu je najdraže kada već posle samo nekoliko rečenica publika konstatuje: "A, to je Zoran.“
Najveći hit grupe Lačni Franc, u kojoj je Zoran Predin bio alfa i omega, pod nazivom "Naj ti poljub nariše usnice“ (Neka ti poljubac nacrta usne) nastao je u hotelu "Admiral“ u Vinkovcima, gde je mladi bend u usponu neplanirano proveo noć. Jutarnja rosa na staklu dvokrevetne sobe (u kojoj je petočlana grupa spavala poređana na jednom krevetu kao sardine), stvorila je idealno "platno“ za vođu benda, koji je na orošenom staklu nacrtao lik svoje ljubavi. Lice, kosa, nos, čelo, sve je bilo tu osim usana, koje je naslikao poljupcem. Pre nego što su se ostali članovi benda probudili, stidljivo je izbrisao lik svoje drage, ali ostala je divna priča koja je pretvorena u vanvremenski hit.
Kada si mlad i zaljubljen, inspiracija je na svakom koraku, bol je takođe vrlo inspirativno stanje za poeziju. Gde danas ostvareni sredovečni, legendarni roker pronalazi motive za svoje stihove?
"Ništa se u vezi sa tim nije promenilo – svakodnevica i ono što utiče na naše emocije, na način života, i dalje su najvažniji, to je polje na kojem ja i moja muza tražimo inspiraciju. Kod te potrage je najvažnije odabrati teme za koje misliš da su univerzalne, da tebi nešto znače i da će značiti tvojoj publici. Moju publiku čine moje srodne duše, oni koji vole iste stvari koje i ja volim – duhovite teme, malo provokativne, crnohumorne, da nisu lažne. Naravno, uz sve to želim da zadržim i lični izraz, da se već posle nekoliko strofa pesme čujem ja i da se može reći: ’A, to je Zoran’. Kada to postignem, onda mogu da kažem da sam zadovoljan“, kaže u intervjuu za "Ekspres“ Zoran Predin.
Lačni Franc, Pankrti, Leb i sol, Ekatarina Velika, Marko Brecelj (frontmen Bludožera), bili su dobitnici nekada prestižne nagrade Sedam sekretara SKOJ-a. Vi ste se tadašnjem režimu "odužili“ za tu nagradu tako što ste dve godine kasnije na koncertu u Tivoliju na binu izneli bistu pokojnog maršala kao jedinog uljeza u dvorani koji u hokejaškom derbiju Jesenica–Olimpija navija za Olimpiju. Ne živimo više u totalitarnom režimu, a ipak nam se čini da današnje političke elite ne bi tako lako prešle preko toga da im se politički ideolog tretira na taj način?
"Bistu smo izneli na jednom koncertu u Sloveniji gde su svi navijali za hokejaški klub Jesenice, a onaj koji bi u toj dvorani eventualno navijao za Olimpiju vrlo bi loše prošao. Zato smo se mi malo zezali i rekli smo kako imamo jednog koji navija za Olimpiju po dužnosti i onda smo izneli bistu. Publika je umuknula, a u dvorani je sigurno bilo četvorice ’udbaša’. Osim aplauza, nije bilo nekih posebnih komentara, ali su počele na binu da nam stižu pune boce piva kao zahvalnost za tu provokaciju. Što se tiče tih vremena… bio sam dvaput uhapšen zbog navodnog vređanja statusnih simbola SFRJ. Jednom su arestirali i priveli ceo bend, navodno zbog protivdržavnih parola ispisanih po fasadama Maribora, a drugi put kad su me ispljuvali pankeri. A u to vreme, kada je pank bio veoma aktuelan, bila je čast da ti se to dogodi dok si na bini. Međutim, meni je to bilo baš gadno i iza bubnjara sam dohvatio prvu stvar koja mi je bila pri ruci i obrisao se. Bila je to zastava SFRJ. Posle koncerta su me dežurni ’udbaši’ optužili da sam vređao simbol države. Srećom, sve se dobro završilo, mada je bilo veoma ozbiljno. Ne znam kako bi to danas završilo. Možda ne bih bio uhapšen, ali bi me preko medija ocrnili tako da bih izgubio sve pozive da držim koncerte. Medijski linč sam doživeo posle one gluposti sa košarkaškim sudijom ili još ranije kada sam otvoreno rekao da volim partizane, mada nikada nisam bio član Komunističke partije ili bilo koje druge stranke. Tako da posledice kada se danas zameriš vlastima su na kraju krajeva iste, ali su mere malo drugačije.“
Kada ste izjavili da ste "pristaša partizanstva“, Vi ste zapravo dali počast generaciji koja je bila spremna da izgubi život boreći se za ideal da se svet može promeniti nabolje. Poklič generacije bio je i rokenrol – generacije koja se odazvala i aktivirala fizički i duhovno, i oblikovala tadašnje vreme. I jedni i drugi su snažno verovali u bolje sutra i bili spremni u ime toga da mnogo urade. A današnje generacije? Zašto je to atrofiralo u njima?
"Puno toga se promenilo. Tehnološki napredak, medijska situacija, vladavina marketinga – sve je to uticalo na bazične stvari u našem životu i teško je sada razmišljati o tome šta je bilo bolje nekada, šta nedostaje danas. Nekima nedostaje jedno, drugima nešto drugo. Meni je, recimo, jedna od najbitnijih stvari koju bismo sada morali što pre da uradimo – da zabranimo anonimne komentare na internetu. To je zlo prve kategorije. Iz svih tih anonimnih komentara, kao i iz lajkova, od kojih su mnogi izmišljeni ili kupljeni, gradi se slika koja je potpuno izopačena i ne služi iskazivanju kvaliteta, već sasvim obrnuto. Istovremeno postoji jedan svet kojem nije važno da li je nešto istina ili ne, već samo da je u funkciji marketinga i da je dobro za posao i zabavu. Takve ne zanima da li je nešto istina ili ne. Tu možemo govoriti o bontonu, empatiji… Vidite kakve grozne stvari se događaju baš zbog te krize u koju je pala demokratija. Vlast preuzima većina, a kada je ta većina polupismena i ako je njima svejedno za postulate Francuske revolucije: liberte, egalite, fraternite (sloboda, jednakost, bratstvo), onda smo stvarno u opasnoj situaciji. U mom svetu srodnih duša mi živimo tako što se tešimo da će kad-tad pamet prevladati. Mislim da bismo u vezi sa tim, dok još ima vremena, dok se ti naši ’Trampovi’, ’Orbani’ i slični ne popnu ponovo na punomoć, morali da promenimo pravila i zakone tako da svako ko želi u parlament morati imati fakultet, ne sme biti kažnjavan… Da se u moderno društvo ugrade osigurači zahvaljujući kojima ćemo izbeći situaciju da nam polupismeni populisti uništavaju budućnost.“
"Erotika i seksualnost su kolevka moje poezije“, "ja sam zastareli model i nema mi više pomoći“, "postao sam ponosni izdajnik modernih vrednosti“ – Vaše su reči koje upućuju na sveopštu promenu estetike, a to u velikoj meri utiče i na dubinu naših odnosa, ne samo onih intimnih, već i na opšte anesteziranje smisla za lepo i empatiju. Da li mislite da savremeno društvo namerno kreira takve trendove ili su "uzde“ slučajno ispuštene?
"Razmišljanje vlastitom glavom smeta marketingu koji želi da svi mislimo kako je kvalitetno samo ono što je moderno i popularno. Belosvetski kapital to vrlo organizovano radi – uništava društva koja nisu pravovremeno shvatila te taktike. Skandinavci su, kao i Islanđani, u tome bili mudriji od ostalih i počeli su na vreme da reaguju na te stvari. Sad je vreme da i mi na Balkanu, koji je stvarno bure baruta, zabranimo stvari za koje znamo da su smrtonosne.“
Vi ste jedan od onih koji nas čuva od vremena materijalizma i instant kulture. Svojoj supruzi Barbari ste za 27 godina braka poklonili stihove: „Na zadnjoj slici ti i ja u zagrljaju svojih godina, plešemo svoj valcer i zračimo mir. Ti si moja obala, mirna luka mojih valova, daleko od oluja, živim svoj san.“
"Nema druge nego da stvorimo svoj sporedni svet u kojem će takve stvari imati vrednost. Jednom je bio veoma duhovit moj uzor Arsen Dedić, moj mentor i prijatelj. Populističkom kolegi, koji mu je rekao ’Arsene, ti nikada nećeš napuniti stadion’ on je ovako odgovorio: ’Ok, ali ti nikada nećeš napuniti pozorište.’ U tome je štos, u tom svetu srodnih duša u kojem neće biti nacionalizma, već će biti onako kako je utopijski pevao Džon Lenon u pesmi ’Imedžin’, kao i puno mojih kolega, kantautora i bendova. Da je pakao moguć vidimo svaki dan, zato je važno da se stvori svet u kojem će poezija, ljubav, radoznalost, pozitivna nestašnost, humor, erotika, imati mesto koje zaslužuju.“
Pominjete poeziju… Pesnici su nekada bili istinske zvezde. Međutim, sada živimo u vremenu u kojem je teško objasniti popularnost koju su imali Vasko Popa, Mika Antić, Desanka Maksimović, Matija Bećković i drugi. Savremeni influenseri su osobe određene metrikom i omeđene brojem pratilaca i lajkova, neko čija je slava trenutna i čiji uticaj potamni sa izlaskom sledećeg dana. Ko su Vaši omiljeni pesnici?
"Ja sam odrastao na određenom školskom programu, pre svega u gimnaziji, i palili smo se na Bodlera, Pola Verlena, Pabla Nerudu, na Lorku, na slovenačke poete Otona Župančiča, Kajuha i Kosovela. Kad je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost, kada je kantautorstvo prepoznato kao literatura, onda smo shvatili da su kantautori poput Lenarda Koena, Arsena Dedića ili mog najmlađeg kolege Nenada Marića – Kralja Čačka, takođe punokrvni pesnici, da je pozitivna energija kvalitetne pesme, bez obzira na to da li je reč o poeziji ili uglazbljenoj poetici, nešto što je ljudskom organizmu potrebno kao duhovna hrana, nešto u čemu možemo da pronađemo lepotu i što nas brani od banalnosti i od zla.“
Čega je bio gladan Franc po kojem je dobio ime bend u koji ste došli kao zamena za pevača koji je otišao u vojsku? Kako je nastao taj naziv – „Lačni Franz“ (Gladni Franc)?
"Ime je nastalo, po mojoj ideji, kao kombinacija imena dva lika iz romana ’Kvaka 22’ Džozefa Helera: simpatičnog lika koji se zvao Gladni Džo i drugog čije je ime bilo Orr – koji je trenirao padanje aviona jer je želeo da pobegne iz rata. Činilo mi se da su i jedan i drugi dobar temelj za ime benda. U to vreme dominantna je bila disko muzika: tuc-buc-tup-tup, a slovenački bendovi su imali imena po opštim pojmovima: ’Dlan’, ’Oko’ i slično. Zato sam rekao – hajde da smislimo nešto što će uzbuditi one koji pročitaju naš plakat. Niko nije ostao ravnodušan na ’Lačni Franz’. Pitali su se – čega smo gladni? A bili smo gladni nove muzike, rokenrola, novog talasa. Franc smo odabrali jer kod nas nije bilo Džoa, već je svaki peti muškarac bio Franc, s tim što smo stavili slovo Z na kraju imena jer je estetski bolje izgledalo. Ali, imali smo zato probleme. U Jugoslaviji u to vreme zvanično nije bilo gladnih, niti ’Franzova’ koje su partizani još 1945. oterali preko granice. Izvukli smo se tako što smo rekli da smo fanovi Franza Lista, mađarskog kompozitora, o kojem policajci u Jugoslaviji nisu puno znali pa su rekli – ok, neka onda ostane tako.“
Mnogi smatraju da je raspadom Jugoslavije umro i rokenrol, kao i da su za kulturološki proces naše propasti krivi ratovi i odsustvo vrednosti koje je proklamovao rokenrol. Međutim, grupa The Who je još 1972. godine proglasila rok mrtvim. Da li je rok „ubijen“ ili je umro prirodnom smrću, od starosti (mada je u to sumnjao još Džin Simons, iz grupe Kiss)?
"Ne, ne slažem se s tim. To su samo faze, talasi. Siguran sam da rokenrol nije umro. Puno je bendova koji vraćaju sadržaj u svoje pesme, ali više nisu na prvom peronu. U jednom trenutku, krajem devedesetih, rokenrol je zaronio u fazu u kojoj je muzika postala biznis i zabava, a nestale se poruke koje se želele da promene svet nabolje. Došlo je do toga da su vlasnici kapitala istovremeno i vlasnici medija, diskografskih kuća i koncerata. Ceo krug u muzičkom poslu se zatvorio i oni su odlučili da sami stvaraju svoje zvezde, a autori nisu imali drugog izbora nego da uđu u taj program ’radio-frendli’ trominutnih pesama, koje toliko traju da bi između njih moglo da se stavi što više reklama. U tom trenutku onaj pozitivni poriv rokenrola preuzeo je internet. Asanž je Džoni Roten novog doba. Ekološke teme, kao i one koje su protiv rasizma, seksizma, nacionalizma… sada se ponovo pominju na značajnim portalima. Ali, siguran sam da će se te teme vratiti u muziku, a to se već polako i dešava kod mladih autora, samo što je kvalitetna medijska pažnja sa svega toga nestala. Siguran sam u to da će pozitivna energija, zajedno sa pozitivnim porukama, opstati.“
Da li se slažete sa izjavom Caneta iz „Partibrejkersa“ koji je na pitanje da li postoji kriza autorstva rekao da "ne postoji muzika bez života“ jer iako su snimak i sve ostalo sada mnogo bolji, pesmama fale prave emocije.
"Slažem se s tim, ali je, možda, Canetu i meni bilo lakše što smo procvetali osamdesetih godina. Danas bismo imali puno teži posao. Novim ’Canetima’ i novim ’Zoranima’ trebamo dati više vetra u jedra i malo više vremena, da se dokažu.“
U Vašoj poeziji prepoznajemo uticaj mnogih velikih kantautora – od Lenarda Koena, preko Bulata Okudžave do Arsena Dedića. S druge strane, Vaša proza je pitka, zabavna, pristupačna svima, ali nije lišena te iste dubine koja krasi Vaše stihove. Da li se uvek obraćate istoj publici?
"Da, ja to nazivam – svet srodnih duša. Ceo život sarađujem sa mnogo mlađim ljudima i primećujem kako se neke stvari strahovitom brzinom menjaju, a sa druge strane neke se apsolutno nisu promenile – dobra pesma, dobra ljubavna pesma koju je danas sve teže i teže napisati, što priznajem. Ljudsko u ljudima, dok smo još ljudi, neokaljani veštačkom inteligencijom, jeste ono što se ne menja – na isti način smo ljubomorni, na isti način smo zločesti i razdragani. Sve te emocije se nisu promenile. Novi autori moraju sada da pronađu svoj originalni univerzalni izraz kako bi opisali nešto što je svim generacijama blisko i poznato. Nije lako, ali sam optimista i verujem da će taj naš svet srodnih duša preživeti.“
Scena
11.02.2022. 08:05
Đule Van Gog: "Put neizvesnosti pretočio sam u note i stihove"
Zašto kažete da je sada jako teško napisati dobru ljubavnu pesmu?
"Još od Šekspirovih stihova i klasičnih ljubavnih pesama koje su napisale naše kolege, naša percepcija se promenila. Danas se emocija ljubavi izražava na drugačiji način i kroz druga sredstva, zato vrlo lako može doći do nesporazuma. Za današnja vremena postoji vokabular kojim mogu da komuniciraju nove generacije, ali ne i neko iz prošlog veka. S druge strane, treba biti dovoljno hrabar da otvorenog srca pevaš o ljubavi, ne samo u muško-ženskoj, muško-muškoj ili žensko-ženskoj vezi, već i o ljubavi prema lepoti, estetici, hrabrosti, erotici, sportu…“
Jedna od Vaših velikih ljubavi je upravo prema sportu – prema košarci. S obzirom na to da jugonostalgiju priznajete samo u košarci i muzici, koja je po Vama idealna petorka ex-YU?
"Ima više idealnih petorki. Slovenačka bi bila: Dončić, Dragić, Zdovc, Vilfan i Nesterović. Prva jugoslovenska: Kićanović, Slavnić, Dalipagić, Delibašić i Ćosić, Druga jugoslovenska Rađa, Divac, Kukoč, Dražen Petrović, Zoran Čutura i Paspalj. Toliko vrhunskih, prekrasnih igrača da bismo mogli napraviti jedan razgovor samo o tome. Košarka je ponovo živa. Zbog Luke Dončića danas navijam za Dalas Maveriks i poslednjih dana držim palčeve za prijatelja Žoca i njegove košarkaše Partizana. Sport je ventil i nešto o čemu se takođe može govoriti u kontekstu srodnih duša – svi mi koji volimo sport, specifično na primer košarku, možemo se zbog tog sporta emocionalno povezati na isti način. Mi smo međunarodna nacija ljubitelja istog sporta.“
Srodne duše Vas željno čekaju u Beogradu 2. juna u Velikoj sali Doma omladine. Taj koncert najavljen je kao "best of“ program nazvan "Na svojoj strani“. Šta ste nam lepo pripremili?
"To je butik koncert napravljen tako da sadrži željezni repertoar i puno pesama koje do sada nisu imale prostora, a meni veoma znače. Trio koji me prati čine vrhunski muzičari, a svi zajedno stvaramo jednu atmosferu u kojoj tekstovi dolaze do pravih boja, a u tim novim aranžmanima zvuče kao vrlo moderne šansone. S druge strane, klanjam se svojim kolegama i pevam neke njihove stare pesme koje u tom trenutku postaju i moje. Naravno, biće i nekoliko iznenađenja. Odsvirali smo šest koncerata do sada, a broj iz priča, broj sedam – dogodiće se baš u Beogradu. Dobro došli, mogu vam garantovati da ćete se dobro provesti jer je reč o programu kojim tokom koncerta izgradim mali svemirski brod i odvedem publiku na putovanje kroz vreme, osećaje, duhovitost, a onda se posle dva sata vraćamo nazad, ali uz napomenu da niko ne sme direktno da ide kući, već da mora da ode na neko piće, druženje.“
Šta posle koncerta, pića i druženja možemo još da očekujemo od Vas, s obzirom na to da nikada ne mirujete? Pišete muziku za film i pozorište, objavili ste četiri knjige sa tekstovima svojih pesama, kao i tri knjige proze: "Druga žena u haremu“, "Mongolske mrlje“ i "Glavom kroz zid“. Novu knjigu "Bezgrešna“ planirate da objavite 2024. godine, kao i dokumentarni film o karijeri i životu. Jel’ to sve za narednih 12 meseci?
"Film snimam sa Slobodanom Maksimovićem, a želimo da napravimo igrano-dokumentarni film sa radnim naslovom ’Praslovan’. Ne želimo da u njemu budu samo moji intervjui i druge osobe koje me hvale, već da bude multimedijski, interesantan, da sadrži igrane, dokumentarne scene, kao i animaciju. Moj drugi roman u Sloveniji izlazi za par dana, u Srbiji bi trebalo da se pojavi na jesen, a izlazi mi i dugoočekivani album koji sam snimio sa Zagrebačkom filharmonijom, a to je nešto što svaki kantautor priželjkuje – da čuje svoje melodije kako zvuče kada ih takav jedan orkestar svira. Tu su još i koncerti… Verovatno sam mnogo toga zaboravio sada da vam kažem, ali verujte mi – nije mi dosadno.“
Zaboravili ste da nam kažete kako će izgledati Vaša saradnja sa ABA ligom, na čemu takođe sada radite. Ili, možda, još ne smete o tome da pričate?
"Ne smem još o tome da govorim, osim da će početkom septembra sve biti jasno.“
Komentari
