Sport
30.10.2022. 08:05
Sport
13.11.2022. 15:02
Zoran Šećerov
Trener i "čileanac"
Dejan Antonić - fudbalski car Indonezije i Hong Konga
Nikad nije obrukao ili izneverio sebe, porodicu, suprugu i sina, brojne prijatelje, grad u kome je rođen, igru koja ga je opčinila za sva vremena, klub u kome je započeo karijeru. Rastao je i postao čovek na krilima porodičnog vaspitanja, ljubavi i vere u sebe, ljudi koji ga okružuju.
Trebalo je da bude zvezda, ali zvezde Dejanu Antoniću baš i nisu bile naklonjene. Olako ga se čak odrekla i njegova Crvena zvezda. Kao jedan od najtalentovanijih u generaciji, nosio je dres svih mlađih reprezentativnih selekcija Srbije i Jugoslavije, ali je na kraju i pored profesionalnog ugovora sa "crveno-belima" lepotu fudbalske slave s malim zakašnjenjem doživeo na meridijanima daleko od Srbije. Sudbina ili šta li je...
Istorija fudbala sa ovih prostora pamtiće ga kao najmlađeg iz one čudesne selekcije Jugoslavije koja je 1987. trijumfovala na šampionatu sveta za mlade u dalekom Čileu.
Kanarevo brdo
"Sve je počelo na mom Kanarevom brdu, u radničkom kraju u kome su tada svi klinci igrali fudbal. Oni najtalentovaniji nosili su dres pionira FK Rakovica. Čika Bata Ljubičić bio je trener, selektirao je dobar tim, dospeli smo na opšte iznenađenje čak i do finala Kupa Beograda. Pobedili smo Crvenu zvezdu na njenoj šljaci 3:1, mi dečaci iz predgrađa u vunenim dresovima, oni u novoj opremi ’Admirala’.
Postigao sam dva gola. Posle utakmice prišao mi je trener Zvezde, legendarni Toma Miličević, i rekao da sam igrač koji njemu treba. Nisam to shvatio ozbiljno, vratio sam se s osmehom na Kanarevo brdo i u moju Rakovicu da s drugarima uživam u fudbalu koji sam nestvarno voleo."
Mala soba tri sa tri
"Živeli smo, otac, majka i ja, u samačkom hotelu, u sobici tri sa tri bez kupatila i terase. Jednog dana na vrata je zakucao Toma Miličević. Kako nas je pronašao – ne znam, ali tad sam zapravo shvatio da on i zaista želi da dođem u Crvenu zvezdu. Govorio je mojim roditeljima da u meni vidi nešto što me činilo različitim u odnosu na većinu druge dece koja igraju fudbal. Tata je bio navijač Partizana, ja sam gledao i Zvezdu i Partizan, zapravo tada sam najviše voleo moju Rakovicu."
Sport
23.12.2021. 06:05
Srpski fudbal između stvarnog i mogućeg
Pravac ćošak
"Prvi dan u Zvezdi je bio zanimljiv. Kad sam došao, nisam imao gde da se skinem. Poslali su me u ćošak s opremom koju sam zadužio od Stoleta ekonoma. Međutim, već posle trećeg treninga dobio sam mesto gde sam mogao da okačim stvari. Bio sam povučen, došao sam iz malog kluba, svi ti momci su već bili u mašini Zvezde. Sećam se, bilo mi je teško, uz upornost koja me je krasila, pomogla mi je želja da se dokažem.
Vrlo brzo sam počeo da igram u selekciji u kojoj su svi bili stariji od mene. Iskristalisala se dobra ekipa. Bili su tu Katić, Puača, Radosavljević, moj drugar iz kraja Veljko Jović koga je povreda omela da se dokaže, zatim Vladan Lukić, stigao je i Vlada Jugović. Strašna ekipa. Već u proleće osvojili smo Kup Srbije koji je dugo za generacije pre nas bio nedostižan. Pobedili smo u finalu Vojvodinu 2:1. Tada sam shvatio koliko je lepo kad nešto osvajaš, a ne samo kad pobeđuješ."
Gol i autogol
"og proleća igrali smo i finale Kupa Jugoslavije, predigru velikog finala Rijeka – Hajduk Split na tadašnjem Stadionu JNA. Pobedili smo sjajan tim Veleža 4:2. Jednom sam zatresao njihovu mrežu, kažu da je to bio predivan gol, a onda i našu, klasičan autogol. Posle svega puno toga počelo je da se otvara."
Poziv Vasovića
"Uskoro, kao 17-godišnjak, dobio sam i poziv Velibora Vasovića da se priključim prvom timu Crvene zvezde. Uoči polufinala Kupa sa Partizanom na poslednjem treningu povredio se Bračun i Vasović mi kaže da idem kući, da uzmem stvari i da dođem u karantin na Avali. Skamenio sam se.
U nedelju tribine su bile prepune, Milko Đurovski je baš te sezone prešao u Partizan, dao nam je na toj utakmici i gol, Dika (Stojanović) hteo je da se pojede. Dobili smo 4:1, Lukić i ja smo sedeli na klupi. Sudija je Vasoviću pokazao crveni karton, Melić je preuzeo vođenje ekipe. U jednom momentu trener Žare Nedeljković kaže Meliću da uvede u igru mene i Lukića, ustanemo na zagrevanje, ali je trebalo vreme da sve odobri Vasović. Kad se glasnik vratio, sudija je odsvirao kraj."
Sport
25.03.2022. 22:10
Srpski fudbal i "ubistva trenera s predumišljajem"
Sjajni ljudi
"Od tada sam još pet puta sedeo na klupi, ali u igru nisam ulazio. Za prvi tim Zvezde nisam odigrao ni jedan jedini minut. Ipak, sve to mi je puno značilo, dobio sam priliku da treniram sa velikim igračima i sjajnim ljudima kakvi su bili Piksi i Bina, Žare Đurović, Marović i da ne nabrajam dalje. Stipendijski ugovor zamenio sam četvorogodišnjim profesionalnim."
"Čileanci"
"Igrao sam za sve mlađe selekcije Srbije i Jugoslavije. Čileanska reprezentacija, ona zlatna, igrala je dugo zajedno. Unapred se znalo ko ide u Čile.
Prosinečki, Petrić, Boban, Šuker, Štimac, pokojni Pavličić, Leković, Brnović, Zirojević, Jarni, Mijatović, Mijucić… Strašna ekipa, skup mlađih i malo iskusnijih. To je bio jak most. Iz beogradskog hotela ’Park’, sećam se lila je kiša tog jutra, ispratio nas je samo čika Čele Vilotić. Leteli smo za Nemačku, onda iz Nemačke za Sao Paulo da bismo na kraju stigli u Santjago. U avionu smo upoznali Italijane, bili su skockani, doterani, napucani, malo i arogantni.
U Santjagu ljudi su nas zavoleli od prvog dana. Posebno naši. Kad kažem naši, mislim na sve ljude sa prostora bivše Jugoslavije. Pružali su nam veliku podršku, na ulici su svi hteli da se slikaju sa nama, na tribinama su navijali.
Imali smo tešku grupu, za plasman u četvrtfinale trebalo je pobediti Čile, Australiju i Togo. Znali smo da možemo."
"Krvavi stadion"
"Prvu utakmicu igrali smo protiv Čilea. Imali su sjaјnog centarfora, nekog Atilu, poreklom Mađara. Tribine Nacionalnog stadiona, „krvavog stadiona“ na kome je u tamošnjoj revoluciji pobijeno hiljade i hiljade ljudi, bile su pune. Padala je i kiša. Pre utakmice su nam rekli da će na teren sići lično general Pinoče, istorija ga pamti kao diktatora, da će se rukovati sa svim akterima utakmice. Nije nam bilo svejedno, ali shvatili smo to kao protokolarnu obavezu"
Tri puta po četiri
"Bili smo sjajna ekipa, uživali smo i na treningu i na utakmici. ’Izubijali’ smo Čile, nisu znali gde se nalaze. Na kraju 4:2 za nas. Četiri gola dali smo i Australiji (4:1). Togo i mi smo bili u istom hotelu, družili se, delili rođendanske torte. Slavili smo 4:1, posle gola koji su nam dali toliko su se radovali da je utakmica nastavljena tek posle nekoliko minuta. Igrao sam taj meč od početka do kraja, protiv Australije sam ušao sa klupe."
Brazil
"Tad smo shvatili da smo blizu nečega, ali još uvek daleko. Na redu je bio Brazil. Do tada su sve pobedili, pričali su kako žele baš nas u sledećoj rundi. Proradio je naš inat, dobili smo 2:1, Mijatović je dao gol glavom, jedan od retkih u karijeri. Zaboravili smo tada da pre utakmice nismo imali zastavicu FSJ, značke ili bilo šta da poklonimo rivalu kako je to nalagao red."
Sport
09.10.2021. 07:35
Pitali smo stručnjake: Da li je Piksijev tim dovoljno moćan da ispuni očekivanja nacije?
Finale
"U finalu, čekala nas je favorizovana Zapadna Nemačka. Na klupi je sedeo slavni Berti Fogts, tim je na terenu predvodio Matijas Zamer, uz našeg Robija sigurno najbolji igrač šampionata u Čileu. Štimac "mu je malo dao" odmah na početku, do kraja nije pokazao skoro ništa.
Naš san se ostvario, postali smo prvaci sveta, ostavili smo kao reprezentacija u svemu sjajan utisak."
Strašni Šajber
"Kad smo se vraćali, počeo je cirkus. Svi su kao verovali u nas, svi su kao znali da ćemo biti prvaci sveta, a zapravo nije niko. Prvo smo sleteli u Zagreb. U međuvremenu smo se dogovorili, pošto nismo dobili ništa, da za uspomenu uzmemo naše sportske torbe. U ime svih nas na zagrebačkom aerodromu pregovarao je Štimac. Tadašnji predsednik FSJ-a Slavko Šajber rekao je da će svi oni koji to urade biti suspendovani šest meseci.
U Beogradu se priča promenila. Sačekali su nas ljudi iz FSJ-a i Miljan Miljanić. Rekao je, deco, uzmite torbe, to vama pripada. Danas, od svega kao uspomenu na Čile imam brdo plaketa, mogu sa njima da oblepim čitav jedan zid.
Sport
23.08.2021. 08:10
Razlozi zbog kojih su srpski fudbalski klubovi postali autsajderi
Mene su u Beogradu sačekali mama, tata i Piksi Stojković u ime Zvezde. Pravo sa Surčina Prosinečki, Janković i ja smo otišli u Beogradsku hroniku. U programu RTS-a koji su svi gledali bili smo malo zbunjeni. Nije to bio naš teren.
Jedva sam čekao da stignem na Kanarevo brdo, u moj kraj, da sa društvom podelim sreću, doživljaje iz Čilea."
Slomljena krila
"Posle par dana odmora vratio sam se na trening. Razgovarao sam sa Draganom Džajićem, rekao je da smo Robi, Janković i ja buduće uzdanice Crvene zvezde. Meni je to osnažilo krila, bio sam u prvom timu, ali kad god je trebalo da budem u prvih 11 završavao sam na klupi. Strpljivo sam čekao, govorio sebi da sam još mlad."
Spartak
"Tražio me Spartak, prihvatio sam, hteo sam samo da igram. Imali su Arsića, Varvodića, Puhalaka, Mesaroša… Odigrao sam sjajno tih šest meseci, bio u timu kola posle meča u Mostaru, najbolje ocenjeni igrač na meču sa Dinamom iz Zagreba. Bili smo na kraju šesti, ali ja nisam bio zadovoljan. Treneri su se menjali posle svake treće utakmice, meni je to kao mladom igraču i te kako smetalo. Ali, uprkos svemu, stekao sam lepo prvoligaško iskustvo.“
Kruševac
"Vratio sam se u Zvezdu koja me je vrlo brzo prosledila u kruševački Napredak koji je tada bio drugoligaš. Imali smo dobar tim, posle pobede u Zagrebu nad Zagrebom jedva smo izvukli živu glavu. Na terenu je bilo sve ok, ali je na tribinama mirisao raspad Jugoslavije. Iz Zagreba smo otišli u policijskoj pratnji.
Druga godina u Napretku bila je blistava. Plasirali smo se i u polufinale Kupa, u Kruševac je dolazila Zvezda s oreolom klupskog prvaka Evrope i sveta. Prvo poluvreme vodili su 2:0. U nastavku, šok. Iz slobodnog udarca sa 18 metara dajem prelep gol. Ne znam šta da radim, da li da se radujem ili... Na kraju 2:2. Taj drugi gol postigao je Vlada Milovanović, takođe dete Crvene zvezde.
Sledeće nedelje revanš u Beogradu. Izgubili smo 1:0. Posle utakmice trener Vladica Popović i sekretar stručnog štaba Miša Marinković mi priđu i kažu – Dejane, vraćaš se u Zvezdu. Da sam imao krila, odleteo bih tog trenutka na vrh Avale.“
Ništa od šanse
"Vratio sam se i opet ništa. Tražio sam samo jednu šansu pa ako ne uspem sam ću otići. Nikad me nije bilo sramota da boljem od sebe pružim ruku.
Tad sam shvatio još nešto, a to je da igrači koji dođu u Zvezdu sa strane mnogo brže dobijaju šansu u prvom timu. Zvezdina deca morala su da čekaju. Odlučio sam da ne sedim više na klupi. Karijeru sam nastavio u Belgiji.“
Kulemans
"Otišao sam na dve godine u Beveren, odigrao desetak utakmica. Nisam mogao da se naviknem na taj fudbal sa previše dugih lopti uz naglašene fizikalije. Ipak, od trenera Jana Kulemansa, nekadašnjeg asa koji je igrao na evropskim i svetskim šampionatima, mnogo sam naučio. Čak mi je i pomogao i sam svestan da ja taj njihov fudbal ne volim.
Ostao sam samo godinu dana. Tadašnjoj Jugoslaviji bile su uvedene sankcije, u mnogim zemljama Evrope, pa i u Belgiji, naši fudbaleri dobijali su obaveštenje da im je radna dozvola istekla, važeći ugovori morali su da budu raskinuti.“
Gerum i Obilić
"Đorđe Gerum me pozvao da igram za Obilić. Bili su u Prvoj B ligi. U timu braća Jevrić, Katić, Puača, Drakulić, Kljajić. Dakle, puno momaka iz škole Zvezde. Odigrali smo super, izborili plasman u Prvu A ligu, stigli u polufinale Kupa Jugoslavije.
Rival je bila Vojvodina. Pre dolaska na Lekino brdo savladali su u Novom Sadu Crvenu zvezdu. Imali su moćan tim, mi ih pokidamo, dobijemo utakmicu 1:0, sutra na prvoj strani ’Žurnala’ naslov ’Antoniću nisu mogli ništa’.
Posle utakmice Miša Kosanović me zvao da pređem u Vojvodinu. Nije bilo moguće. Klub je već preuzeo Željko Ražnatović, plasirali smo se i u Kup UEFA. Ispali smo od Dinama iz Tbilisija, sve su to gledali i neki menadžeri iz Španije, počeli su i pregovori, ali nisu završeni.“
Ponovo tuga
"Posle toga nisam sebe više video u srpskom fudbalu. Shvatio sam da se rad i talenat daleko manje cene nego neke druge stvari. Odrastao sam u radničkoj porodici, nisam bio u tom ljudskoj svesti neprihvatljivom fazonu, nije me ta priča zanimala. Sve to me je i kao čoveka vređalo. Neki su odlazili i napravili sjajne transfere, a da nisu odigrali ni dva poluvremena. Nama koji smo nosili teret tima bile su namenjene mrvice.“
Indonezija
"Hteo sam da odem. Stigao je poziv iz Indonezije, prihvatio sam, a da nisam ni znao gde idem. Kod kuće smo otvorili atlas, tražili Indoneziju. Svi su pitali šta ću tamo. Menadžer, zvao se Mauru, objasnio mi je da to nije baš leva fudbalska zemlja, da u njihovim klubovima igra dosta poznatih fudbalera, da je tamo pola reprezentacije Kameruna sa SP u Italiji...
Potpisao sam za Persebaju, veliku ekipu, sa puno fanatičnih navijača. Tada zapravo kreće moja životna avantura. Ljudi su pitali šta ćeš tamo, mogao si ovde da igraš gde hoćeš. Video sam mnogo svojih drugara, prijatelja, imali su zavidne karijere, bili možda i bolji od mene, ali na kraju nisu uradili ništa. I to samo zato jer nisu dobili pravu šansu.
Otišao sam iz Beograda tako što sam prodao mog ’golfa’. Pola novca dao sam mom prijatelju Vladanu Pašiću iz Rada. Živeli smo po principu kad imam ja, ima i on, i obrnuto. Rekao sam mu ako napravim u Indoneziji nešto da ću ga pozvati. Vrlo brzo posle toga je preminuo. Bio je to veliki udarac za mene.“
Persebaja
"Kad smo sleteli na aerodrom u Surabaji, video sam masu ljudi. Pomislio sam da je možda u isto vreme sleteo i predsednik države ili ne znam ko. Na izlazu iz aviona dobili smo cveće, to je tamo običaj. Onda smo saznali da je tih 15.000 ljudi tu zbog nas. Pored mene još je došao i bugarski trener Kostov i njihov reprezentativac Plamen Ilijev.
U početku nije bilo lako. Prvo zbog vremenske razlike, onda i hrane, treninga koji su počinjali u sedam ujutro kako bi se izbegle velike vrućine. Išao sam korak po korak. Odigrao sam fantastično tu sezonu, bio igrač godine u Indoneziji, najbolji strelac lige, najbolji stranac.
Ovi uspesi omogućili su mi da upoznam i mnoge bitne ljude van fudbala, a moja najveća nagrada bio je susret sa sadašnjom suprugom Venom.
Posle godinu dana bio sam ubijen nostalgijom za Beogradom, društvom, prijateljima. U regionu se vodio rat, ljudi su išli na ratište i ginuli, da im se pridružim u tome nisam mogao, nisam sebe video u ulozi čoveka koji ratuje sa nekim s kim je do juče igrao u istom timu. To nisam mogao.
Vena mi je pomogla. Ostao sam u Indoneziji, naučio njihov jezik, Vena srpski. Dobili smo i sina Stefana. Tad sam se dogovorio i sa samim sobom da će moj budući život biti baziran na tom delu planete.
Indonežani su slični nama. Veseli su, dragi ljudi, nikad negativni. Kad oni imaju, imaju svi, kad nemaju, uvek se za sve nađe nešto malo. Ne padaju u depresiju, žive ponosno svoj život, što se meni svidelo. Volim pozitivne ljude.“
Mnogoljudna zemlja
"Odigrao sam tamo četiri godine, ostavio lep trag. U petoj, krajem 1999. godine, počeli su ozbiljni politički potresi. Sa vlasti je otišao Suharto, komunizam je zamenjen drugom ideologijom. Nije sve baš išlo lako. Indonezija je zemlja sa 270 miliona stanovnika, navikli su na jednu čizmu, sada je to neka demokratija, mada je ne vidim veliku razliku. Dakle, te 1999. godine su krenule velike demonstracije, šampionat je prekinut i ja sam bez razmišljanja prihvatio ponudu iz Hong Konga.
U Hong Kong sam se zaljubio na prvi pogled. Onog dana kad sam sleteo na aerodrom rekao sam sebi – ti moraš ovde da ostaneš. I ostao sam.“
Proba
"Došao sam na probu kao najbolji igрač Indonezije. Otišao, odigrao utakmicu i potpisao ugovor sa Kičijem na šest meseci. Zaradio sam i povredu članka. Mister Ken, predsednik Kičija i danas moj veliki prijatelj, pozvao me u kancelariju i pitao zašto nisam rekao da sam igrao u Čileu, da sam iz Crvene zvezde. Da sam to rekao, odgovorio sam, vi biste previše očekivali. To mu se dopalo. Dobio sam i kapitensku traku, a posle šest meseci i ugovor na dve godine.
Odigrao sam mnogo utakmica, osvojio puno trofeja, bio kapiten i Hong Kong selekcije koja je igrala protiv Urugvaja, Paragvaja, Švedske...
Hong Kong je fantastičan grad. Većih problema oko navikavanja nije bilo, svi su znali engleski. I u njihovom fudbalu kao igrač sam ostavio dubok trag.“
Trenerska licenca
"Tamo negde 2005. odlučio sam da u Srbiji upišem trenersku školu, dobio sam i A licencu, ali profi nisam. Prednost su uvek imali neki drugi, konkretno mesar iz Valjeva, onda i Žika iz Mladenovca, zatim i neki konobar... Naravno da mi se to nije dopalo.
Trenersku profi licencu stekao sam u Crnoj Gori. Primili su me kao najrođenijeg. Odužio sam im se tako što sam njihovu trenersku školu fantastično predstavio u Nionu. Čitao sam svoj rad pred 150 trenera iz Rusije, Portugala, Litvanije, Španije, Italije. Crna Gora dobila je i nagradu za taj rad.“
Povratak u Hong Kong
"Uvek gledam napred. Vratio sam se u Hong Kong, počeo da radim kao trener u Kičiju, stigli su i rezultati. Za tri godine kao trener osvojio sam šest trofeja koji su mi omogućili da postanem selektor Hong Konga. Bio sam jedan od prvih stranaca kojima je to pošlo za rukom. Kao selektor ove lepe male zemlje na lep način u dalekom svetu predstavljao sam i moju Srbiju.
Kao trener, ostavio sam odličan utisak i u Indoneziji, Maleziji, Tajlandu. Mnogi moji igrači su postali reprezentativci svojih zemalja i to je ono što me najviše čini srećnim. Talentovanom Pokiju sam kao trener trasirao put do Engleske gde sada igra.“
Poplave i bombardovanje
"Nikad nisam zaboravio svoju zemlju. Kad su se dogodile one strašne poplave, organizovao sam prijateljsku utakmicu mog kluba sa Seviljom, sa koje je sav prihod otišao u Srbiju i Bosnu i Hercegovinu ljudima stradalim od poplave. Vena i ja smo takođe prikupljali i hranu, garderobu, lekove i sve to slali preko Crvenog krsta.
Kad se dogodilo bombardovanje, otišao sam ispred američke ambasade u Hong Kongu da protestujem. Kad su me videli, ambasador me je pozvao da uđem. Znate šta mi je rekao? Dejane, nije problem u nama, problem je u tvojima, bolje da njih pitaš zašto se sve događa, nećete ništa promeniti ovim što protestujete. Rekao sam da ne znam da li ću promeniti, ali i da ću nastaviti sa protestom sve dok bombardovanje ne bude stalo. Protestovala je i cela moja ekipa, moj Kiči, skupljali smo pakete i slali za Beograd.“
Azijski fudbal
"Deli se na dva fronta. Jedan sačinjavaju Kina, Japan i Koreja, onaj drugi, manje kvalitetan – Indonezija, Tajland i Malezija. Razlika je ogromna. Boravio sam u Jokohami i oduševio se. Japanci strahovito napreduju, danas je to azijska zemlja koja izvozi najviše fudbalera. U evropskim klubovima igra više od 50 fudbalera iz ove zemlje koja je lider azijskog fudbala.
Iz druge grupe najozbiljniji je Tajland. Imaju dobar sistem, saradnju sa Federacijom Engleske. Imaju i vrhunsku infrastrukturu i sasvim dovoljno novca.
Azijati vole fudbal. Zbog korone tribine stadiona u Hong Kongu trenutno baš i nisu pune, ali je zato Indonezija druga priča. PSS, klub koji sam vodio pre godinu dana, na svakoj od 17 odigranih utakmica kao domaćin imao je na tribinama najmanje 40.000 gledalaca.
Klubovi u Indoneziji su ekstremno popularni. Persib Bandung, Pelita Bandung, Arema, Borneo su ekipe iz vrha. Konkretno moj PSS ima devet miliona registrovanih navijača i još toliko, ako ne i više, neregistrovanih.
Ima i novca. Esjen je imao ugovor ravan onom koji je imao u Evropi. Pre korone u Indoneziji je igralo mnogo velikih imena. Visoke plate imaju i neki treneri.“
Nesreća
"Pre mesec i malo više dana dogodila se velika nesreća. Mnogi igrači i treneri su zbog toga napustili Indoneziju. Posle Hejsela to je najveća tragedija u istoriji fudbala. Nastradalo je više od 200 ljudi. Posle derbija Arema–Persebaja (2:3), to je tamo kao naš večiti derbi, navijači su ušli na teren. Policija je bacila suzavac, mnogo ljudi se ugušilo, drugi su opet stradali u stampedu koji je usledio. Među poginulima ima dosta dece i žena. Mnogi se, dok se sve ne smiri, neće vraćati u Indoneziju.“
Ostaje u Hong Kongu
"Punih 12 godina nisam imao odmor. U Beograd sam dolazio na par dana. Sada se prvi put odmaram malo duže.
Da li sam ekonomski nezavisan? Uvek kažem da imam novca koliko nam je potrebno. U Hong Kongu živimo 20 godina. Malo je skup, ali je osmišljen tako da u njemu ima mesta za sve ljude. Turisti se zalepe za centar, tamo je sve najskuplje. Hong Kong ima i midl klas zonu, ali i onu u kojoj žive oni koji nemaju baš puno.
U Hong Kongu ostajem sve dok budem radio. Takav je porodični dogovor. Stefan je tamo pošao u školu, počeo je i da trenira fudbal u Kičiju, danas igra u Ligi Hong Konga, dobio je i poziv da igra za mladu selekciju Indonezije. Nastaviće nešto gde sam ja stao.
Beograd volim najviše na svetu, a u Hong Kongu sam se nekako odomaćio. Sve mi je blizu kad putujem u Džakartu, Kuala Lumpur, Bangkok. Kad odem u penziju, verovatno ćemo se preseliti u Indoneziju. Tako planiramo. Što se tiče Beograda, ne znam. Voleli bismo i to, ali postoji jedan veliki problem. Moja supruga Vena i posle 25 godina braka ne može da dobije srpski pasoš i to me boli. Pokušali smo nekoliko puta, neka čudna procedura sve sprečava. Ona je veća Srpkinja nego mnoge koje se tako predstavljaju, ona bi volela da ima srpski pasoš, ali…“
Katar
"Otputovaću u Katar, hoću da gledam utakmice naše reprezentacije. Nikad te momke nisam video tako složne, neke stvari su se očigledno iskristalisale, sve je pozitivno. Ukoliko se ne dogodi nešto nepredviđeno, mogu da naprave puno. Danas je to, istina, teže nego ikad. Igra se u specifičnim uslovima, u neobičnom terminu. Bojim se da će negativan efekat svega igrači imati tek posle šampionata.“
Komentari
