Sport
02.04.2025. 22:45
Sport
15.06.2025. 16:05
Zoran Šećerov
"Nađite drugog selektora"
Bahati dirigent raštimovanog orkestra
Daleko je Amerika. I sve je dalje. Na startu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2026, koje će se održati u Meksiku, Kanadi i SAD, fudbalska reprezentacija Srbije osvojila je samo bod na gostovanju u Tirani bez postignutog gola (0:0).
Posle svega, selektor je bio zadovoljan, ali fudbalska javnost nije. S pravom.
"Nije vam se svidela igra? Nađite drugog selektora“, bio je prema izveštačima nimalo nežan, ali i nedopustivo arogantan Dragan Stojković posle utakmice.
I još jedna njegova izjava, takođe namenjena onima koji po zadatku profesije i s dobrim namerama pitaju, imaće ubuduće antologijsku dimenziju kao primer koji nije dobar primer.
"Ne razumeš izmene? Nisam ti ja kriv što si glup.“
Javnost bi, uz pomoć medija, možda i smenila Piksija, ali ne može. Razlog zašto ne može ‒ svi znaju. Zna i Piksi koji prvi ne bi da menja sebe. Kao selektor ima siguran, lep i dobro plaćen posao bez poreza na sebi dato pravo da vređa i omalovažava sve oko sebe. Kad je tako, a jeste, zašto bi onda dao puno za ništa. I bio ništa.
Posle trijumfa nad fudbalski nejakom Andorom u Leskovcu, u drugoj utakmici kvalifikacija za SP stvar se, bar što se bodova tiče, malo iznivelisala. Pogotovo posle remija Letonije i Albanije. Srbija je posle dva odigrana kola upisala na svoj konto četiri od mogućih šest bodova, što na prvi pogled i nije tako loše. Ili je sasvim dovoljno da se poslovični pesimizam nacije zameni optimizmom u kući bez čvrstih temelja.
Čak je sasvim moguće da je ova bodovna cifra u nekim računicama stručnog štaba bila i projektovana. Bod na strani, tri kod kuće, uz uslov da izostanu porazi, uvek su garancija za lep ishod na kraju kvalifikacione trke. A taj kraj i nije tako daleko. Sve će se zapravo znati, tj. ko putuje, a ko ide u baraž, takođe i ko neće na SP, već 16. novembra 2025.
Da li ima vremena da se u srpskoj reprezentaciji popravi ono što nije dobro? Ne od juče, već odavno. Misli se na igru. Možda je i moguće, iako se čini da su svi vozovi tog tipa odavno prošli.
Pred nacionalnim timom je dakle još šest izazova, više manjih nego većih, u kojima mora da uradi puno više, čitaj odigra bolje, nego na startu kvalifikacija. Dobre igre i pobede su jedini način da Srbija obezbedi plasman na Mundijal.
Jedini ozbiljan rival Srbije na tom letu do američkog kontinenta jeste Engleska. Svi ostali iz grupe su, čak i za ovakvu Srbiju, uprkos sportskom maniru da svakog protivnika treba respektovati, ipak mali fudbalski miševi, sa više fudbalskih mana nego vrlina. Zato i remi sa Albanijom i ne prija, utoliko pre jer ta dva izgubljena boda u Tirani već koliko sutra mogu zafaliti u konačnom zbiru. Da li za prvu poziciju na tabeli ili mesto u baražu, saznaće se brzo.
Rasporedom je predviđeno da već 6. septembra Srbija odmeri snage sa Letonijom u gostima, a onda i tri dana kasnije sa Englezima kod kuće. U oktobru Piksijeve izabranike čeka revanš sa Albancima (11. 10) verovatno u Beogradu, ali i sa Andorom (14.10) negde u Španiji, sasvim moguće i u Barseloni. Ako ne pre, sve će biti jasno 13. i 16. novembra kada Srbija prvo ide u goste Engleskoj, a zatim i na svom terenu dočekuje Letoniju.
Trenutno, Srbija je samo solidno stojeća na tabeli svoje kvalifikacione grupe u kojoj osim selekcije Engleske zapravo i ne postoji drugi sastav, treba to još jednom naglasiti, koji može da joj po kvalitetu parira. Pokazalo se to uostalom i u Tirani. Međutim, uprkos svemu, Srbija u prva dva kola nije uverila one koji fudbal u Srbiji vole da će kao reprezentacija od imena i lepih vrednosti iz prošlosti i drugi put u nizu stići do završnice Mondijala.
U jednu od tri zemlje američkog kontinenta, posle kvalifikacionih mečeva, iz Evrope odlaze samo prvaci svake od 12 evropskih grupa. Šansu da stignu do Mundijala imaće, istina kroz baraž, i drugoplasirani sastavi u grupi. Tačnije njih 12, plus još četiri najbolje ekipe iz Lige nacija.
Sistem takmičenja je, međutim, takav da će put Amerike iz baraža samo četiri ekipe. Stručnjaci tvrde da će to biti mnogo stresniji, izazovniji, takođe i teži put nego možda onaj kroz kvalifikacione grupe. Moguće i da jeste tako, i upravo zbog toga bilo bi bolje sve to eskivirati i eventualno učešće na SP ne stavljati na kocku. Naravno, ukoliko je to moguće. Podsećamo da je u fudbalu i nemoguće moguće. Ali, problem Srbije je što tako nešto teško može. Ne samo zato što je u grupi sa favorizovanom Engleskom, već naprosto zato što Srbija odavno ima nešto nalik na praksu da sama sebi bude najveći protivnik.
Iz ugla srpskog nacionalnog tima, ne bi Amerika bila toliko daleko da izabranici Dragana Stojkovića Piksija makar izbliza igraju dobar fudbal. Ali ne igraju uprkos ubeđenju, možda i pogrešnom, da su kao reprezentacija u mnogo čemu i danas fudbalska sila. Mora se priznati da je Piksi, u prvoj godini svog selektorskog mandata, Srbiji to (ne)dokazano ubeđenje posle dosta godina koje su progutali skakavci na neki način i vratio, ali se vrlo brzo ispostavilo da je ta prividna vrednost imala kratak rok trajanja. Zašto? Možda zato što to nije bila slika istinske vrednosti, već samo sticaj srećnih okolnosti.
Sport
11.06.2025. 00:24
Srbija pobedila Andoru u kvalifikacijama za SP 2026.
U poslednje vreme na međunarodnoj sceni srpska reprezentacija je etablirala kao selekcija koja uz pregršt sreće ima rezultat, ali ne i igru. Neki kažu da je i to jedna od odlika velikih reprezentacija.
S Piksijem je Srbija prvo stigla na SP u Kataru, onda i na prošlogodišnji evropski fudbalski samit u Nemačkoj. Pre toga ovakav kontinuitet se Srbiji nije dogodio. Međutim, ni na jednom od ova dva velika takmičenja, uprkos optimizmu i veri da "orlovi“ mogu visoko da polete, gotovo da nije pokazala ništa. Zapravo je razočarala, odigrala očajno i skoro svaku utakmicu nedovoljno fudbalski vešto. Dovoljno da obruka i sebe i sve one koji su zdušno navijali za Piksijeve izabranike.
Ostala je tajna da li je za sve kriv selektor ili je možda, što je sasvim bliže istini, reč o zabludi da imamo fudbalere i tim spreman da pobedi i rivala čak i fudbalski vrednijeg od sebe. Tada se prvi put čulo i ono da nema dobrog selektora bez dobrih igrača.
Opravdanje za neuspehe na SP i EŠ, koje niko u stručnom štabu reprezentacije nije prihvatio kao takve, pronađeno je u nezgrapnoj retoričkoj definiciji kako Srbija još nije naviknuta ili možda pripremljena za iskušenja koja sa sobom nosi turnirski način takmičenja. Ako ne postoji odgovor ko je za to odgovoran, a neko jeste, onda je prethodno jadikovanje s primesama verbalne onanije više nego besmislica.
Srbija mora pod hitno da pronađe selektora, makar to bio i Piksi, ali u nekom drugom odelu, sposobnog da u modernim fudbalskim vremenima i bukvalno izmisli tim koji može u dobroj atmosferi u reprezentaciji i oko reprezentacije na pravi način da odgovori zahtevima koji taj i takav fudbal nameće. Čekanje lopte da dođe do noge, njeno besomučno overavanje i vraćanje unazad bez lucidne ideje i kreacije u napadu, kao i šuteva u gol nije put do uspeha. I nije fudbalski narativ fudbalera koji nose dres Srbije. Da bi pokazali sve što znaju, a nije da neke stvari baš ne znaju, pogotovo neki od njih, u igrama za reprezentaciju moraju pod jedan da uživaju s pravom dobijenim od selektora da bez straha od greške pokažu ono što je najvrednija crta njihovog talenta i generalno fudbalskog umeća.
Piksi je sebi obezbedio mesto u istoriji samim tim što je jedini uspeo da srpsku reprezentaciju odvede i na SP i EŠ. Istorija će ga pamtiti i po tome što je opet jedini sa srpskih prostora uspeo da bude učesnik u dve uloge na dva najveća takmičenja, SP i EŠ. Prvo kao igrač, a onda i kao selektor.
Uprkos svemu, za sada je legenda, ali samo kao igrač. Neki njegovi igrački, velemajstorski potezi i danas su u svežem sećanju onih koji su zbog majstora kakav je bio upravo ON fudbalu poklonili srce i dušu. Kao selektor, nivo velemajstora očigledno nije dostigao. U šahovskoj nomenklaturi otprilike je na nivou internacionalnog majstora.
Posle Albanije gotove sve anketirane kolege, misli se na Piksijeve kolege trenere, pristale su da kažu i ovo i ono, ali uz molbu da ne budu citirane. Zašto, nije teško naslutiti. Uostalom, nije nikakva tajna kako su prošli oni koji nisu bili Piksijevi miljenici. Ali, to je neka druga tema.
Sport
09.06.2025. 17:43
"Mediji bi mogli da razumeju borbenost i požrtvovanost"
Opšti stručni zaključak mogao bi da se svede na konstataciju da Piksi ni posle više od 50 utakmica na klupi Srbije nije promovisao tim i igru po kojoj bi Srbija bila prepoznatljiva. Igru zarad koje bi neko opravdao sebe pred sobom i drugima što je nešto manje od dva sata proveo na tribinama ili uz TV ekran. Otuda i objašnjenje zašto Srbija utakmice kao domaćin igra pred polupraznim tribinama.
Bilo je priča da će posle EP u Nemačkoj i katastrofalnog učinka Piksi napustiti reprezentaciju. Ostao je na funkciji ne priznajući ni sebi ni drugima da samo "obraz i sramota žive dovijeka“.
Loš utisak popravio je u plej-ofu Lige nacija protiv Austrije u borbi za opstanak u elitnoj A diviziji. Njegovi izabranici odigrali su 1:1 u gostima i slavili 2:0 kod kuće. Mislilo se da uprkos svemu neke stvari menjaju i da je to dobar uvod pred kvalifikacije za SP. Čak i verovalo da su šanse Srbije u konkurenciji Engleske, Albanije, Letonije i Andore više nego dobre da se sledećeg leta domogne avio-leta preko bare.
Pred duel sa Albancima među anketiranim stručnjacima i trenerima malo je bilo onih koji su imali primedbe na Piksijev izbor. Gotovo svi bi uglavnom izabrali iste, što je opet samo još jedan dokaz da Srbija i nema neku značajnu konkurenciju ili baš puno onih koji mogu da nose dres s nacionalnim obeležjima.
Najviše su se mišljenja sučeljavala u varijanti šta bi bilo kad bi bilo. Odnosno, kako bi sve izgledalo da je u timu bio i te kako potrebni Dušan Tadić, zatim i Sergej Milinković Savić, možda i Filip Kostić ili Veljko Birmančević. Polemisalo se i na temu zašto Katai, a ne Adem Ljajić, takođe i o tome da bi Piksi morao da zakopa ratne sekire sa golmanima kakvi su Mile Svilar i Vanja Milinković Savić.
Stručnjaci se slažu i u tome da bi, bez obzira na to koga god da je Piksi pozvao pod zastavu, bilo opet pitanja zašto nije i ovog ili onog. Tako je bilo juče, biće i sutra. Naglašavaju takođe da je selektor taj koji bira, on je i taj koji odlučuje ko će da se igra, u kojoj formaciji i sa kojom idejom. Takođe i kako će da se igra. Ako se ne slažemo s njim, opet je na nama, kažu treneri, obaveza da njegov izbor podržimo, da pre utakmice verujemo u ono što radi.
"Ali, ako utakmica pokaže da to i to nije radio kako treba, onda imamo još veću obavezu da na tako nešto ukažemo. Guranje problema pod tepih uz garnirung neiskrenosti i licemerja srpski fudbal je i doveo u mulj iz koga se teško izlazi“, jedan je od zaključaka ove nesvakidašnje debate.
"Zašto anketirate nas, nisu treneri, konkretno Stručni savet FSS-a, ukazali poverenje Piksiju. Isto telo ne može ni da predloži njegovu smenu ili bilo kog selektora bilo koje nacionalne selekcije. Ako je za neke stvari odgovoran, a jeste, jednako odgovorni posle svega moraju biti i oni koji su mu poverili reprezentaciju. U praksu sakrivanja iza autoriteta državnog vrha više niko ne veruje.“
Bilo je i onih koji su dokazivali da sam plasman na veliko takmičenje i nije uspeh ukoliko se na tom istom odmeravanju snaga ne napravi i rezultat.
"Maksima ’važno je učestvovati’ više je nego daleka prošlost. Svet se promenio, sport komercijalizovao. Danas je važno pobediti, igrati finale ili polufinale, što više zaraditi. Takođe i dobrim rezultatima dovesti naciju do ekstaze. Hrvati su to uspeli, mi nismo iako smo odrasli i stasavali na istoj fudbalskoj doktrini.“
Ni danas se još ne zna, utakmica sa Andorom bila je Piksijeva 52. na klupi u ulozi selektora, da li Srbija treba da igra sa tri ili četiri igrača pozadi. Ili da li se u napadu igra sa jednim ili dva špica. Takođe i ko je "desetka“ na terenu bez čije ideje i lucidnosti je teško izgraditi konstruktivan napad i napadače pretvoriti u golgetere.
Srbija, takođe, ne zna ni ko je standardni golman reprezentacije. Kada se poverovalo da je na toj poziciji siguran Vanja Milinković Savić, priliku je bez pravog objašnjenja zašto dobio Rajković. I dobro je obavio posao, dovoljno dobro da bi se konstatovalo on je taj. A onda se u toj priči o sreći, kako to obično biva, pojavio neko treći. Misli se na Đorđa Petrovića, zvanično golmana Čelsija, koji je kao posuđen igrač sezonu iza obeležio sjajnim odbranama u šampionatu Francuske. Koliko je to dobro radio iskazuje se i kroz dilemu ko je prvi čuvar mreže u "Zemlji galskih petlova“ u sezoni 2024/25. Jedni kažu da je to golman evropskog šampiona PSŽ-a, Italijan Donaruma, dok drugi tipuju na Petrovića. Da je golman koji zna potvrdio je i u Tirani. Hladan kao špricer odbranio je na kraju poluvremena penal i tako praktično Srbiji obezbedio bod na startu kvalifikacija za SP. Na meču protiv Andore u Leskovcu nije imao posla.
Sport
02.06.2025. 20:45
"Dok sam selektor Sergej neće biti pozvan u reprezentaciju"
Da Piksi ni na ovoj poziciji ne kontroliše stvari 100 odsto dokaz je Mile Svilar, zvanično najbolji golman italijanskog šampionata. Momak je bio u poziciji da bira s obzirom na to da poseduje tri pasoša. Odlučio se za Srbiju, ali se posle debija i razočarao. Čime, nikad nije saopštio, ali posle toga sve Piksijeve pozive da se priključi reprezentaciji nije prihvatao. Pokušao je, istina, da izmoli UEFA da mu odobri da brani za Belgiju, zemlju u kojoj je rođen, ali je odgovor bio "vi možete da branite samo za Srbiju“. Moguće i da hoće, ali je i više nego jasno da to neće učiniti dok je Piksi selektor jer Piksi nije pokazao u celoj priči ni zrno mudrosti. Prepotentno je izjavio da on nikoga neće moliti da igra za reprezentaciju, čak ni Svilara, umesto da je, kako su to radili neki veliki selektori, tragao za logičnom situacijom kako da se sve završi na način koji bi išao u korist srpskog fudbala.
U sličnu pat poziciju selektor je sebe doveo i u slučaju Tadić. U trenutku kada svemu vreme nije bilo dogodilo se da je Tadić umesto na terenu završio na klupi, a onda se sve nastavilo i raspravom u medijima u kojoj selektor i najbolji plej srpske ekipe nisu iskazali jedan prema drugom ni gram poštovanja. Selektor je svoj stav branio podmlađivanjem sastava, a Tadić ubeđenjem da bi posle svega onog što je uradio njegov status u reprezentaciji trebalo da bude sličan ili čak i isti kakav u selekcije Hrvatske ima Luka Modrić.
Posle odustajanja Tadića od igranja za nacionalni tim na terenu se pokazalo da Srbija nema igrača tipa Tadića. Još manje igrača kakav je nekada bio Piksi Stojković. A bez takvog "u svadbu se ne ide“. Piksi je moguće verovao da bi Tadićevu ulogu u perspektivi mogao poveriti Sergeju, ali ovaj je zbog Piksijevog stava prema njegovom bratu i odluke da napore evropskog fudbala uz dobre pare zameni zabavljanjem u zemljama sa puno peska i nafte, odustao od igranja za reprezentaciju.
Onaj koji bi sutra mogao da bude lider, nova "desetka“ srpskog fudbala, jeste Lazar Samardžić. Utisak je, međutim, da ni ovaj eksperiment neće uspeti. Kod Piksija Samardžićeva dobra igra se meri jednim aršinom, a loš potez nekim sasvim drugim. U varijanti u kojoj igrač ne zna da li je na nebu ili zemlji, teško je očekivati da igrajući u grču i bez osmeha zadovoljstva što je na terenu pokaže svu raskoš svog talenta. U igru protiv Andore nije ušao kao razjaren bik, ta želja da se dokažu kad s klupe ulaze na teren nije bila vidljiva ni kod ostalih uslovno rečeno rezervista.
Šta se događa, zašto Srbija ne veruje reprezentaciji čiji uspeh toliko priželjkuje, zašto je Piksi u fudbalskoj javnosti i kod navijača do te mere srozao ugled koji je imao kao fudbaler, teško da postoji precizan odgovor. U opisu selektorovog radnog mesta je i da se prereči sa saigračima, saradnicima, ljudima iz rukovodstva, naravno i novinarima, čak i sa samim sobom. Nije, međutim, dobro kad selektoru ne veruje onaj deo fudbalske nacije koji se zove navijač. Tribine u Leskovcu su veštački bile napunjene i opet nisu bile pune. I nije se pred stadionom tražila karta više.
U nekim srećnijim vremenima pred duel sa Englezima, taj meč iz hiljadu razloga, a najviše zbog reprezentativaca, morao bi da se igre u Beogradu, ulaznice bi se trebovale već danas, dva i po meseca pre utakmice. Istina je, međutim, da takva vrsta interesovanja kod navijača ne postoji.
Možda bi trebalo, uslovno rečeno, menjati i navijače. Zviždalo se u Tirani srpskoj himni, bilo je i izliva mržnje, kao i pozivanja na nove zločine, dogodilo se i paljenje srpske zastave, takođe i sramno skandiranje podrške terorističkim organizacijama. U nekoliko navrata i utakmica je morala da se prekida jer su srpski igrači sa tribina gađani flašicama vode i kojekakvim predmetima.
Sve se na neki način i očekivalo. UEFA je ovo odmeravanje snaga, ne bez razloga, proglasila utakmicom visokog rizika priznajući i na taj način koliko su se koreni politike razgranali u sportu. Otuda i zaključak da se još jednom i po ko zna koji put potvrdilo da je sport izgubio utakmicu sa politikom.
Sve ovo naišlo je i na osudu FS Srbije koji je u svom zvaničnom saopštenju naglasio:
"Nažalost, scene sa tribina koje fudbalski svet ne bi voleo da vidi, scene sa kojima se UEFA kroz svoja regulatorna tela i pravilnike godinama bori, bacile su veliku mrlju na fer i korektna dešavanja na terenu.“
Takođe, moglo se pročitati u istom saopštenju i sledeće:
"Fudbalski savez Srbije najoštrije osuđuje političke izlive mržnje kroz različite oblike provokacija.“
Osude očigledno nemaju odjeka, pokušaji regulatornih tela UEFA da sve iskorene takođe su samo bezuspešni pokušaji. Jer, slike se ponavljaju.
Kad je Srbija u pitanju, dogodilo se koliko lane na EP u Nemačkoj da su engleski navijači zviždali tokom intoniranja srpske himne "Bože pravde“. Navijači iz drugih zemalja bili su u čudu, nisu znali kako i zašto se sve to događa.
Da je puno toga neobjašnjivo, strancima mnogo više nego nama, podseća i događaj iz 2012. Ovog puta sa fudbalske utakmice između Severne Makedonije i Srbije igrane u Skoplju. Neki sprski izveštači postavili su tad čak i pitanje da li neko, posle svega, veruje da su nam Makedonci braća? Svoje ponašanje Makedonci su branili činjenicom da je neko od srpskih navijača doneo na stadion grčku zastavu, što su shvatili kao provokaciju.
Zauzvrat, dok je na Stadionu "Filip II“ intonirana srpska himna, čuli su se zvižduci, a onda i povici "Cigani, Cigani“ uz skandiranje "J...em te Srbijo“. Samo pet dana pre isti navijači su prijateljski pozdravili nacionalni tim Hrvatske i igrače dočekali aplauzom.
Sve ne bi možda bilo kako jeste da se sport, ističu sociolozi sporta, na globalnom nivou, u dijalogu ili sukobu sa politikom, uspeo izboriti za istinsku autonomiju. Pokušao jeste, ali uspeo nije. Sport je čak postao i sredstvo državne politike, takođe i igra zagađena politikom. Tirana i događanja na tamošnjem nacionalnom stadionu samo su dokaz koliko političke ideologije prodiru u sve strukture pa i sport.
Koliko juče fudbal je bio sport zbližavanja. Danas su tribine stadiona poligon za izražavanje nacionalne netrpeljivosti. Da li mora da bude tako?
Pogled u retrovizor razotkriva i istinu da ni mi nismo ništa bolji od onih koje osuđujemo.
Poslednji primer u vezi je sa Leskovcem i novembrom 2024. Tamošnja publika neprijatno je iznenadila reprezentativce Danske iskazujući nepoštovanje u trenutku intoniranja himne.
Šta je himna? Najkraći odgovor glasi da je to pesma u slavu boga, ideologije i države. U definiciji postoji i deo koji naglašava da se himnom izražava odanost, lojalnost, pobožnost, kao i predanost, privrženost i poštovanje. Takođe i da himna najčešće označava pesmu države i da se kao takva izvodi u službenim i svečanim prilikama.
Kad je sport u pitanju, tradicija je da se himne izvode pre početka susreta sportista dve države. Na Olimpijskim igrama, svetskim i kontinentalnim takmičenjima, čak i nekim regionalnim, himna se izvodi i u čast pobednika u određenom sportu ili disciplini.
Vaspitanje nalaže da svi na stadionu ili dvorani u trenutku izvođenja himni stoje u tišini iskazujući i na taj način poštovanje ne samo prema gostu.
Da mi to znamo, znamo. U godinama kada je Siniša Mihajlović obavljao ulogu selektora Srbije reprezentativci su, ko je zaboravio neka se podseti, imali obavezu da izvođenja himne protivnika, bilo kod kuće ili u gostima, isprate aplauzom.
Bilo bi lepo da to čine i ubuduće. Naprosto zato jer bi se sve moglo protumačiti i kao prvi korak do dobre namere da se za sva vremena srpski navijači odreknu jedne nesportske i krajnje nekulturne navike kojom se u svet šalje više nego ružna slika o Srbiji i Srbima.
Sport
07.04.2025. 21:10
TIMI MAKS ELŠNIK: "Ne plaši se da na terenu nešto probaš, BUDI LAV"
Sport
17.04.2025. 15:10
RADOVAN ĆURČIĆ: "Treneri su najmanji krivci za probleme u srpskom fudbalu"
Sport
16.05.2025. 13:05
Slavko Perović: "Naš posao nije da smenjujemo trenere, već da budemo njihov servis"
Komentari
