Sport
07.04.2025. 21:10
Sport
16.05.2025. 13:05
Zoran Šećerov
INTERVJU
Slavko Perović: "Naš posao nije da smenjujemo trenere, već da budemo njihov servis"
Prvi utisak svodi se na reč gospodin. Zato valjda i šalu na svoj račun prihvata gospodski. Na početku, uz osmeh uspešnog mladog čoveka o kome fudbalska Srbija govori s poštovanjem, kaže "da je on i zaista Slavko Perović, ali ne onaj koji je šezdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji bio poznat po izvođenu nezaboravnih šlagera“.
Nije, kaže, takođe ni Slavko Perović, crnogorski političar, liberal, koji je prvi promovisao ideju o obnovi nezavisnosti Crne Gore.
"Kad ukucam moje ime na ’Guglu’, prvo izađe pomenuti političar, zatim pevač i na kraju sam ja. U prevodu, moraću očigledno još puno toga da uradim da bi na vrhu ’Gugl’ liste bio fudbaler Slavko Perović“, priča uz osmeh 36-godišnji Kragujevčanin koji danas sa svojim Radničkim živi pravu malu fudbalsku bajku.
Na podsećanje da je i sam u jednom trenutku plovio vodama politike brzo odgovara da zapravo nikada nije bio prisutan u politici kao političar.
"Tačno je samo to da sam u jednom trenutku pomogao gradu i gradonačelniku, ali me politika nikada nije zanimala. Neko sam ko je ceo život dao sportu i nikada nisam imao, a nemam ni danas, bilo kakve političke ambicije.“
Rođeni je Kragujevčanin, ali je Kragujevac napustio vrlo rano, još kao dečak.
"Sa samo 12 godina na preporuku trenera Krstića otišao sam u beogradski Rad u trenutku kad je klub preuzeo Ranko Stojić. Problem je bio što mi u Kragujevcu nismo imali kvalitetno takmičenje mlađih kategorija i odlazak u Beogradu u tom trenutku je imao i te kako smisla. Međutim, kako su školu roditelji postavljali kao prioritet, do 16. godine sam praktično živeo u Kragujevcu, a u Beograd sam odlazio samo na utakmice. Tako sam funkcionisao prvo u Radu, a onda i Obiliću.“
Sa 16 godina preselio se na "Marakanu“, a treći i četvrti razred Srednje ekonomske škole završio je vanredno.
"Nije moj fudbalski san bio da igram za Zvezdu, već i da kao svaki Kragujevčanin nosim dres prvog tima Radničkog. Međutim, kad karijera počne da napreduje i standardi se povećaju, onda je na neki način i prihvatljiva želja da se obuče dres najboljeg srpskog kluba.“
Obećavao je u generaciji više od drugih. U istoriji srpskog fudbala ostaće za sva vremena upisan kao najmlađi debitant na seniorskoj sceni u najkvalitetnijem rangu takmičenja.
"Debitovao sam u dresu prvog tima Obilića protiv Partizana. Igrali smo na Vračaru i izgubili 4:0. Trener je bio Dragoslav Bekvalac, a direktor Dragiša Binić. Ja sam opet bio najeksponiraniji igrač iz fudbalske škole Obilića, jedini koji je tada igrao za mlađe reprezentativne kategorije a nije bio član Partizana ili Zvezde.“
Obilić je u sastavu imao dosta igrača iz Partizana koji u dresu tima sa Vračara nisu mogli da igraju protiv Partizana i onda je u klubu neko odlučio da se pruži šansa mlađima i usput obori rekord koji je pripadao Mitru Mrkeli. On je za prvi tim OFK Beograda debitovao sa 16 godina i jednim danom, a Slavko Perović u dresu Obilića sa 15 godina i 10 meseci.
"Za svakog fudbalera mlađeg od 16 godina bilo je potrebno da ima i dozvolu lekara da igra. Ja to nisam imao. Posle toga kod nas je uvedeno pravilo da više niko ne može da igra za prvi tim ako je mlađi od 16 godina.“
Ostala mu je za sva vremena u sećanju i jedna anegdota u vezi sa tim srećnim događajem.
"Pre te famozne utakmice bio sam samo na jednom treningu prvog tima, a već u nedelju saigrači su mi bili fudbaleri kojima sam sakupljao lopte, a protivnici na drugoj strani veličine poput Bate Mirkovića, Stefana Babovića, Simona Vukčevića...
Na poluvremenu su vodili 3:0 i meni pomoćni trener kaže zagrevaj se, ulaziš u igru. Bio sam u šoku, očekivao sam desetak minuta, a ne celo poluvreme. Sećam se da me pre ulaska u igru pozvao trener Dragoljub Bekvalac i, pošto je bio i prvi trener Radničkog, pitao me kako se zove ono selo pored Kragujevca na slovo C. Ja odgovorim Cerovac. Odlično, e sad kad uđeš u igru i uzmeš loptu ti je ne daj nikome, ponašaj se kao da igraš protiv Cerovca. Rasteretio me je na taj način, zahvalan sam mu ne samo zbog debija, već i zbog toga što ću u analima srpskog fudbala ostati upisan kao rekorder. Neko to prepoznaje, neko ne. Kad ukucate najmlađi debitant negde piše moje ime, negde ne, ali u svakom slučaju, meni bliski i ja znamo šta je prava istina.“
Sport
08.05.2025. 19:30
SANDRA SREMČEVIĆ: "Sa ženama u fudbalu je teško, ali je i lepo"
Sa samo 16 godina preselio u Zvezdu kao jedan od najperspektivnijih igrača u Srbiji i šire.
"Bilo je i drugih ponuda. Sad znam da bi bilo bolje da sam otišao u OFK Beograd. Ne zato što Zvezda nije bila dovoljno dobra ili što mi nije bila draga, već zato što bih u OFK Beogradu lakše pravio karijeru. U to vreme Zvezdan Terzić je kao predsednik FSS-a bio jako uticajan i igrači OFK Beograda su imali dobar prolaz do reprezentativnih selekcija tipa U19 i sličnih, što je za talentovanog igrača bilo jako bitno. Da sam to uradio, možda bi moja karijera otišla u nekom drugom smeru i bila bi uspešnija nego što je bila.“
Dokazao se, naravno, i u mlađim kategorijama "crveno-belih“ i kao jedan od najtalentovanijih u generaciji potpisao je i prvi profesionalni ugovor. Odigrao je 48 utakmica i postigao devet golova za "crveno-bele“.
"Nosio sam dres Zvezde u najnesrećnije vreme u njenoj istoriji. Tada je na ’Marakani’ bilo otprilike kao danas na Stadionu Partizana. Nije bilo para, razbijali su nam kola i ubacivali šampone zato što smo izgubili utakmicu koju nismo smeli da izgubimo i što je Ognjen Koroman izjavio kako nemamo novca ni za šampon. Sa tribina su nam pevali ’buđav lebac’ i još koješta tako da je to bio onako baš mučan period sa dosta negativnih iskustava. Ali, bilo je i pozitivnih stvari, pogotovo u sezoni kada je Pižon Petrović kao trener preuzeo tim i kada smo bili prvi na tabeli sa sastavom koji je mnogo manje vredeo, mislim na novac, nego onaj u Partizanu. Međutim, tu našu emociju i zajedništvo prepoznali su i navijači, utakmice protiv Rada ili Donjeg Srema pratilo je i po 30.000 ljudi. Dopadala im se ta naša energija i to je možda bilo najpozitivnije vreme u mojoj karijeri kada je Zvezda u pitanju.“
Uprkos tome što je Pižon vratio Zvezdu na pobednički kurs, što je u proleće imao pet bodova prednosti u odnosu na rivale, dogodio se poraz, i to baš u Kragujevcu, posle kojeg je smenjen a da još nije ustanovljeno ko je od igrača, kako se nagađalo, prodao Pižona.
"Kad ste igrač takve stvari ne možete da znate. Znate samo za sebe da ga vi niste prodali. Čule su se, istina, i te neke priče kako ga uprava nije podržavala i kako su ga izdali igrači koji su bili bliski sa upravom. Da li je to istina ili nije, ne znam. Ako ga je neko i prodao, njemu na čast. Karma se posle vratila, imali smo pet bodova prednosti sa Pižonom, na kraju, bez njega, titulu je uzeo Partizan.“
Osvrće se na trenutak i na saradnju sa Zdenjekom Zemanom, odnosno Robertom Prosinečkim.
"Zeman me je promovisao u prvotimca, imao sam nepunih 19 godina. U nekim svojim vizijama u kojima nije bilo straha stavljao me u tim pre velikih fudbalskih imena kao što su bili Koroman ili Burzanović. Dakle, sa mnogo manje kvaliteta dobijao sam prednost u odnosu na njih jer sam na terenu pružao baš ono što je on tražio. Kod Zemana sam odigrao i dva evropska meča, sve se nije slavno završilo, ali za njega mogu da kažem da je bio jako korektan i da je mnogo uticao na moju karijeru.“
Sa Prosinečkim se nije usrećio, taj period kaže ne pamti kao pozitivan iz prostog razloga jer nije imao status koji je zasluživao uprkos dobroj formi.
"Ostao je utisak da nisam bio profil igrača koji je na toj poziciji njemu odgovarao. Dogodilo se da sam kao starter protiv Čukaričkog postigao dva gola, a da onda na tri sledeće utakmice uopšte ne uđem u tim. Sada kao funkcioner to više razumem nego što je to bio slučaj kad sam bio fudbaler. Svaki trener se ogreši o nekog igrača, to je neminovnost. Neko to uradi iz loše namere, neko opet zbog svog neznanja ili vizije koju ima u tom trenutku. Uprkos svemu, i dalje mislim da se Prosinečki ogrešio o mene.“
Misli, međutim, da u svemu ima i njegove krivice.
"Bilo je i mojih grešaka. I kod Robija, i pre Robija, a i posle. Imao sam specifičnu glavu, karakter. Kao većina dečaka u tom uzrastu, pravio sam dosta nestašluka i iritirao svet oko sebe radeći stvari za koje sam mislio da su ispravne, a sve opet da bih isterao neku svoju pravdu. Sada bih radio sve drugačije. Danas kada usmeravam nekog mladog igrača uvek nudim svoj primer kao negativan. Istina je da sam bio veliki profesionalac, vredan i radan i tu nema greške, ali bilo je i loših stvari. Uvek kažem – ja da imam jednog Slavka Perovića u ekipi iz tog perioda, oterao bih ga istog dana. On i ja ne bismo mogli zajedno ni 48 sati, nema šanse.“
Sport
17.04.2025. 15:10
RADOVAN ĆURČIĆ: "Treneri su najmanji krivci za probleme u srpskom fudbalu"
Sport
17.03.2025. 18:40
Vladimir Gaćinović: "Nekada su fudbaleri bili umetnici igre, a danas..."
Posle Zvezde preselio se na Banjicu, u Rad. Priznaje da početak nije bio bajan zato što je došao iz Zvezde sa razmišljanjima koja su bila suprotna od atmosfere u Radu u kome je postojao jedan čovek koga danas izuzetno ceni, ali i sa kojim se tada nije slagao u startu.
"Bilo je dosta problema, stvari na koje u Zvezdi nisam navikao. A onda se na klupu Rada kao trener vratio Marko Nikolić i moja priča je krenula uzlaznom putanjom. Od suspendovanog igrača, vraćen sam u prvi tim. Nikolić je insistirao na razgovoru za posao da se vratim uz priču kako mu trebam. Govorio je – vi njega vratite, ja znam sa takvima, on će za mene da pogine. I tako je i bilo. Obavili smo dva razgovora gde je on bio potpuno direktan, a ja to najviše volim, i gde me je kupio iskrenošću, i ja sam posle toga bio jedan od najboljih igrača Rada u vreme njegovog mandata.“
Da li je ovo možda i diskretna najava da bi jednog dana baš Marko Nikolić mogao da preuzme kormilo i kragujevačkog Radničkog?
"Ne, to nisu realne stvari. Marku sam zahvalan što mi je karijeru vratio u život u momentu kada je bila u velikom padu. Takođe, i dosta sam naučio od njega. Bio sam od onih igrača koji su analizirali trenera i koji su uvek razmišljali o tome zbog čega neki trener nešto radi i šta bih ja uradio da sam na njegovom mestu. Tako razmišljajući dosta sam naučio. U međuvremenu Nikolić je otišao na jedan daleko veći nivo i da bi Radnički uopšte došao u poziciju da može da razmišlja o treneru tih vrednosti moraće još puno, puno da raste.“
Posle Banjice čekali su ga izazovi u Turskoj. Planirao je jedno, dogodilo se nešto sasvim drugo.
"U dresu Rada sam u tih godinu i po dana bio jedan od boljih u ligi na poziciji na kojoj sam igrao, ali sam sa 23 godine bio u krugu starijih igrača. Politika kluba je bila, što danas razumem i shvatam, da igraju momci sa 18 ili 19 godina. Sa 23 godine predstavljao sam jedan određen teret bez obzira na stvari koje sam donosio na terenu.“
Posle tih nekih dobrih igara očekivao je odlazak u neku ozbiljniju evropsku ligu.
"Lige petice bile su možda prevelik zalogaj, ali neka Belgija i slične zemlje nisu. Stigla je, međutim, ponuda iz Turske i to iz jednog drugoligaškog kluba, što je za mene bio veliki šok. Bolje da su mi šamar udarili.“
Odlučio je da igra u Radu i dalje dok ne stigne bolja ponuda, ali bolje nije bilo.
"Bio sam primoran da odem. Između redova Ranko Stojić mi je saopštio da neću da igram, da će se Rad oslanjati na mlađe snage. Shvatio sam to kao nepoštovanje, ali iz ove perspektive sve razumem ne 100, već 400 odsto jer sada razmišljam kao sportski direktor, a ne kao fudbaler.“
Ispostavilo se da u svakom zlu ima i neko dobro. Uradio je ono što je morao i to se za divno čudo, kako kaže, ispostavilo kao nešto najbolje.
"Odigrao sam odlično prvu sezonu, sa 19 golova bio najbolji strelac Druge lige, što me je spojilo sa drugim turskim klubovima. Ostao sam pet godina i gde god da sam bio nisam zatvorio vrata ni kao fudbaler ni kao čovek.“
Manisaspor, Alanja, Denizlispor i Istanbulspor su turski klubovi za koje je igrao.
"Sezona u Istanbulu nije bila sjajna. Došao sam na poziv trenera iz prethodnog kluba i već na prvom treningu sam shvatio da će biti frke. Na toj poziciji su imali igrača boljeg od mene. Tu sezonu je zaista odigrao dobro. Da ne bih čekao šansu, prihvatio sam poziv Dinama iz Bukurešta koji je jedan od najvećih klubova u Rumuniji. Sve je bilo ok, igrao sam, ali se onda desila prokleta korona, odlučio sam da stavim tačku na karijeru i sad sam tu gde jesam.“
Ono što je bilo posebno lepo u njegovoj karijeri jesu gradovi u kojima je igrao. Reč je o Beogradu, Istanbulu, Alanji, Izmiru i Bukureštu.
"Svaki je na svoj način božanstven. Ne znam da li je Bukurešt mali Pariz jer u Parizu nisam bio, ali je prelep za život. Istina, imao sam na startu mali problem. Od 22. godine imam nepravilan ELG na testu opterećenja i niko od toga nije pravio problem sve do Bukurešta. U Rumuniji se, međutim, desilo da su tri igrača te godine umrla na terenu, od toga dva iz Dinama, i bilo kakvu nepravilnost klupski lekari nisu tolerisali. Bilo je čak i predloga da se raskine ugovor. Na kraju sam otišao kod jednog od najboljih kardiologa koji je potpisao da mogu da igram, što su oni morali da prihvate i onda je proradio srpski inat. Od najnebitnijeg igrača u ekipi kome se tri meseca niko nije obraćao kod novog trenera sam postao ne samo prvi špic ekipe, već i miljenik navijača. Postigao sam u toj sezoni devet golova i bio najbolji strelac tima. Prošao sam onu stazu od jako lošeg perioda do vaskrsnuća i situacije da na kraju jedne jako dobre sezone, zbog korone, završim karijeru.“
Sport
11.03.2025. 17:10
Fudbalska priča Slaviše Stojanovića...
Sport
02.04.2025. 22:45
Piksijev put popločan apsurdima: "Srbija nema igru, ali ima rezultat"
Ono čime se ponosi jeste i podatak da uz engleski govori i turski.
"Prve sezone shvatio sam da prevodilac ne sme da prevede sve što kažem i da puno toga uvija u celofan. Nekoliko puta sam mu skrenuo pažnju, pitao što ne prevodi ono šta kažem, a on mi je opet govorio da to kod njih ne može, da je to nepoštovanje starijih, da ne mogu predsedniku ili treneru tako da se obraćam. Pokušao sam da mu objasnim da sam ja takav tip čoveka i igrača da gde god da sam igrao imao sam neki određeni autoritet i reputaciju u svlačionici i na terenu i da jednostavno tako funkcionišem, i da bih mogao da ja budem ja, najbolja verzija sebe, da on mora da prevede upravo ono što sam mu rekao. Iz tog nekog mog revolta sam počeo da učim turski, uzimao sam časove preko ’Skajpa’, imao i udžbenike, i u jednom trenutku sam uspeo.“
Pored znanja dva jezika, ima i diplomu Fakulteta za menadžment u sportu. Ne krije da trenutno usavršava engleski, onaj poslovni, neophodan za funkciju koju trenutno obavlja.
"Mene je život usmerio, nisam se puno ni pitao. Ubrzo posle povrataka u Srbiju usledio je poziv gradonačelnika Nikole Dašića, tada člana uprave kluba, i Igora Konotara, da preuzmem sportski sektor. Sa njihove strane je to u tom trenutku bilo dosta hrabro s obzirom na to da nisam imao iskustva u rukovođenju.“
U međuvremenu su se stvari promenile. Na funkciji je četiri godine i pečat njegovog rada je i te kako vidljiv kroz rezultate Kragujevčana koje sutra istorija kluba neće moći da mimoiđe.
"Sada vidim koliko nisam znao prošle godine u ovo vreme, naredne ću verovatno znati koliko trenutno ne znam u odnosu na ono što ću znati. To je prirodno i to je jedna od mojih vrlina, to što se trudim da iz dana u dan napredujem.“
Ne misli da je vaskrsnuće Radničkog slučajnost, još manje da se u životu bilo koga bilo šta događa slučajno.
"Uvek ponavljam igraču rečenicu kako je lopta poštena i da daje uvek ono što si zaslužio. Ni manje ni više. Ranko Stojić mi je davno pričao to da loptu moraš da maziš, da je paziš, poljubiš svaki put kad je uzmeš u ruke, da je zamoliš da uđe u gol. Kao klinac mislio sam šta ovaj priča, ali kad sam promenio razmišljanja i percepciju onda sam video koliko je u pravu. Ne postoji slučajnost u fudbalu. Tip sam koji uvek pokušava da sve što radi uradi bolje. Neki moji saradnici zato tvrde da sam težak za saradnju zato što nikad nisam zadovoljan. Zahtevan sam prvo prema sebi, bio sam takav i kao fudbaler, takav sam i sada.“
Nedavno je Radnički napravio čudo, u srcu Šumadije nepobediva Crvena zvezda je pobeđena sa 4:1.
"Zvezda je naprosto morala da izgubi jednu utakmicu i ako je neko zaslužio da savlada Zvezdu na ovakav način onda je to Radnički. Igrali smo protiv Zvezde otvoreno i kad smo gubili 5:0 i nije nas bilo sramota jer mi igramo takav fudbal. Sada nam je to fudbal vratio na pravi način. Pobedili smo jednu veliku Crvenu zvezdu 4:1 i to je nešto što nikad neće moći niko da izbriše iz istorije Radničkog.“
Radnički je u mnogo čemu specifičan, poseban na srpskoj fudbalskoj sceni. Prošlog leta pali su u prvom kolu kvalifikacija za Ligu konferencija, ali, iako su to svi očekivali, trenera, po dobroj staroj srpskoj navici, nisu smenili.
"To nije bila opcija. Od prvog dana sam se trudio da ne menjamo trenere osim kad to nije poslednja opcija, već da probamo sa njima da rešavamo probleme. Mislim zapravo da su mnogi sportski direktori i rukovodioci svoju ulogu shvatili na pogrešan način, a to je da smo mi ti koji treba da menjamo trenere. Ja mislim da mi trenerima treba da budemo servis. Kada se dogodi trenutak krize ili neki problem, ja uvek tražim da sednem sa trenerom uz pitanje – šefe, kako ja tebi mogu da pomognem, kako da rešimo problem, ali da ne koristimo alibije, nego da stvar sagledamo realno. Svaki problem je uz malo dobre volje rešiv.“
I danas se u Kragujevcu prepričava kako se kao sportski direktor ponašao posle "najvećeg poraza u karijerama svih ljudi iz kluba“.
"Feđa Dudić je prvi trener koji je Radnički posle 100 godina odveo u Evropu i bilo bi neozbiljno i van našeg DNK da smo mi uopšte pričali o rastanku posle jednog poraza ma koliko da je on bio težak i bolan. Imali smo toliko velikih pobeda i lepih trenutaka zajedno da ne postoji poraz koji bi mogao da izbriše te stvari.“
Sportski direktor nije rafalno pucao ni u igrače. Dan posle velikog poraza održao je sastanak i uradio neočekivano. Umesto vike i kritike, poljubio je sve igrače koji su promašili penal uz priču da su oni za njega i dalje najbolji fudbaleri koje je klub imao.
"Rekao sam im tada – ispisali ste istoriju i ovom klubu i gradu doneli nezaboravne trenutke. Poraz se desio, mi moramo dalje, moramo da pokažemo naš karakter i danas kad nas svi otpisuju, kad se sve ruši, moramo pokazati ko je ko. Već na narednoj utakmici slavili smo 4:0 protiv Radničkog u Nišu. I, evo, sada opet jurimo Evropu.“
U Kragujevcu se takođe i fudbalskoj Srbiji priča da Slavko Perović vidi ono što drugi ne vide, pogotovo kad je u pitanju izbor igrača, ali i trenera.
"Bilo je lutanja na početku kad je započet ovaj proces. I nije tačno da ja vidim ono što drugi ne vide. Ako imam neki kvalitet, onda je to taj da sam malo hrabriji u trenutku donošenja odluka. Nemam problem da donesem odluku koja po mojim parametrima može da bude dobra i korisna za klub, pogotovo što sam ja čovek koji izuzetno ceni struku. Kad biram trenera, prvo gledam koliko je posvećen onome što radi, koliko je vredan i voljan da napreduje. To su neke stvari koje sam prepoznao i kod Joksimovića, a onda i Feđe Dudića. Isto važi i za igrače. Sve prethodno dobro analiziramo, ispitamo im, kako ja to volim da kažem, krvnu grupu. Naravno, uvek ima promašaja i uvek ima grešaka, što je sastavni deo posla, ali moja neka politika je da probamo da greške i rizik svedemo na minimum.“
Kragujevčani već treću sezonu igraju plej-of, a drugu se bore za Evropu. Počeli su od Druge lige preko borbe za opstanak u Superligi.
"Ono što uvek želim da naglasim jeste da nama ne treba to da se Radnički jedne godine bori za Evropu, a već sledeće za opstanak u ligi. Cilj je da napravimo takav klub da postane normalno da se Radnički iz Kragujevca svake godine bori za Evropu. Danas smo već profilisani kao takav klub. To je nešto najteže u fudbalu, to da se stvori taj kontinuitet, pogotovo sa našim budžetom i u našim uslovima. Sve iziskuje dosta rada i odricanja, ali fudbal je naš život. Zato kad me pitaju da li si normalan što gledaš Drugu slovenačku ligu, ja kažem – fudbal je moj život, šta ja drugo mogu da radim.“
Na pitanje da li je Kragujevac kao grad spreman za uspehe Radničkog odgovara potvrdno.
"Kragujevac je grad sporta. Bez podrške grada ne bismo stigli ni do Superlige. Sada smo svojim poslovanjem i dobrim odlukama doveli klub na nivo da više ne zavisimo od grada. Napravili smo najveći transfer u istoriji, Milan Aleksić je za 3.700.000 evra otišao u Englesku. Imamo i sada ozbiljan potencijal i u narednom prelaznom roku možemo da očekujemo nove transfere koji će da održe klub. U tom smislu smo stabilan klub. Igor Konotar sjajno radi svoj posao što se tiče biznis planova i finansija, projektovanja infrastrukture. Stadion Radničkog danas je u novom ruhu, sa dobrim terenom, stolicama na tribinama, pres i VIP ložom. Sve smo to napravili sami, uz napomenu da su ovo samo prvi koraci.“
Šta se događa sa omladinskom školom, u aktuelnom timu Radničkog nema rođenog Kragujevčanina iako su u nekim prošlim vremenima mnogi napravili zapažene internacionalne karijere.
"Dres Radničkog nosilo je desetak internacionalaca. Preko Nenada Tomovića, Nemanje Pejčinovića, Nemanje Tomića, Danka Lazovića, Luke Milivojevića, do Filipa Kostića pa i mene. Danas imamo jako malo igrača koji igraju na nekom ozbiljnijem nivou. Pre nekoliko dana brojao sam igrače iz Kragujevca koji igraju Superligi. Verujte mi da svi mogu da stanu na prste jedne ruke. Defakto s talentima postoji problem. U svakom slučaju potrudićemo se da u narednom periodu imamo u timu i Kragujevčane, ali to nikako ne treba da bude naš prioritet.“
Jedno od pitanja je i da li će posle sjajnih rezultata Radnički uspeti da nastavi saradnju sa trenerom Feđom Dudićem. Slavko Perović i ovde nudi realnu opciju.
"Onaj ko dobro radi ima pravo da to i naplati, da materijalizuje svoj rad. Mi ćemo učiniti sve da ga zadržimo, ali ako se desi i da ode javnost to mora da razume. Puno je dao klubu, Kragujevcu kao fudbalskom gradu i sasvim je razumljivo što ga i drugi traže. Pokušaćemo da nastavimo zajedno bez obzira na to da li ćemo i ove godine izboriti plasman u Evropu. Razgovaraćemo iskreno. On je tip kome novac nije prioritet, nego rezultat. Dakle, puno toga zavisi i od naših ambicija. Na njemu je da proceni šta je najbolje za njegovu karijeru. Kakvu god odluku donese, lično ništa mu neću zameriti.“
Menja se Radnički, ali i srpski fudbal, format takmičenja.
"Od početka, dakle mnogo pre nego što se oglasila Zvezda, stav Radničkog je da prihvata smanjenje broja klubova Superlige, ali ne i dinamiku skraćenja. I danas mislimo da niko od nas nije spreman da igra sezonu u kojoj bi od 16 klubova šest ispalo. To bi stvorilo nenormalne tenzije, kolaps na svim nivoima, a to nikom nije potrebno. Mislim, međutim, da pre nego što počnemo priču o formatu takmičenja da bi trebalo da rešavamo neke bitnije stvari jer smanjenje broja klubova neće rešiti one mnogo krucijalnije probleme. Postoje, naime, ozbiljne pretpostavke o nameštanju utakmica u omladinskoj i kadetskoj ligi, priča da u svemu učestvuju tri ili četiri kluba koji dogovaraju rezultate kako bi ostali u ligi. To je skandalozno, to da se deci nameštaju utakmice i da se takve pojave ne kažnjavaju. To je, prema meni, prvi zadatak koji mora da reši FSS ukoliko se želi iskorak napred.“
Floskule tipa da je ovo prvenstvo bilo regularnije od prethodnog očigledno više ne piju vodu. Takođe ni zataškavanje i skrivanje pod tepih nekih nedopustivih stvari.
"U Srbiji svi pričaju o suđenju. Radnički iz Kragujevca, to vam tvrdim, najoštećeniji je tim ove sezone. Nikada do ovog trenutka nisam pričao o suđenju, neću ni sada jer mi kao klub imamo poštovanje prema sudijama. Hoću, međutim, da naglasim da se diskutuje o pogrešim stvarima. Niko ne priča o struci, sistemu rada u mlađim kategorijama ili nekim stvarima koje su bitne da bi nam fudbal bio bolji. Slažem se da skraćenje lige donosi koncentraciju kvaliteta, ali mislim da to nije nešto što će rešiti problem ili probleme srpskog fudbala“, zaključuje Slavko Perović.
Sport
18.11.2024. 18:05
VUJADIN SAVIĆ: U Votfordu sam bio mali Stanoje iz “Montevidea“
Sport
14.10.2024. 19:05
Ključno pitanje fudbala: IZDRŽLJIVOST MATERIJALA
Komentari
