Sport
25.02.2023. 08:05
Sport
27.02.2023. 12:42
Zoran Šećerov
Izborna predigra
Izbori u FSS: Centaršut u glavu sa krila politike
Ponovo su u žiži javnosti izbori. Ovog puta u FSS-u. I ponovo je Srbija, čini se bez pravog razloga, podeljena. To je, tek da se zna, ona zemlja "gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, košarci, rukometu ili odbojci, gde su novinari slobodni da napišu ono što im se naredi, gde se istorija ponavlja svaki dan, gde se svako svakom smeška, a niko nikome ne želi dobro“.
Zlo je što se ovo u Srbiji ne događa prvi put. Duško Radović bi na sve verovatno rekao: "Tako nam i treba. Dok nismo priznavali da imamo problema, nismo ih morali ni rešavati.“
Istina, fudbalska Srbija i dalje neće da prizna. Misli se na to da ima problem i da joj je najomiljenija igra, u svim segmentima, opasno zaglibila u mulj. Neće, da li slučajno ili namerno, da shvati ni onu Ajnštajnovu davno zapisanu misao da "ne možete raditi sve isto, a očekivati neku promenu“. Ali, ko sluša Ajnštajna i da li iko u fudbalskoj Srbiji i zaista iskreno priželjkuje da se promene dogode.
Treba se okrenuti svakodnevici. A sport je upravo, na ovaj ili onaj način, deo svakodnevnog života. Kao takav i te kako je umrežen u ekonomiju, politiku, kulturu, propagandu jednog društva ili sredine. Sociolozi, posebno oni kojima je sport u žiži istraživanja, odavno pokušavaju da nađu odgovor na pitanje društvene uslovljenosti sporta. Naglašavaju bez izuzetka da je posebno zanimljiv odnos između sporta i politike.
Na jednoj strani su oni koji se zalažu za autonomiju sporta. Oni smatraju da je "svaki prodor politike u sport neprimeren jer je u pitanju parcijalni interes koji može štetiti univerzalnim vrednostima sporta“. Njihovo razmišljanje daruje kao konačan zaključak i tezu o neutralnosti sporta uz ubeđenje "da sport nije zainteresovan za politiku, već samo politika za sport“. Da li je baš tako?
Sociolozi, koristeći nauku kao potporu, upozoravaju međutim "da zalaganje za apolitičnost sporta u današnjim uslovima nije ništa drugo nego jedna nova vrsta njegove politizacije“.
Sport
18.02.2023. 16:28
Izbor za predsednika FSS: Ima li i Srbija svoju Debi Hjuit?
Na drugoj strani je i istina da "vladajuća politička ideologija prodire u sve oblasti i institucije s pretenzijom da ih osvoji“. Reč je naravno o globalnoj pojavi. Uz sve to, u situacijama koje se nameću kao bitne, politika koristi i onaj čuveni makijavelistički princip da "cilj opravdava sredstvo“ ne prezajući od apsurdne činjenice "da u ime politike mogu biti srušena sva pravila“. Kod nas ih je, ovih primera, u izobilju. U pokušaju da stvari što jednostavnije objasni, profesor dr Dragan Koković na ovu temu konstatuje:
"Sport je za svaku politiku, između ostalog, sigurnosni ventil koji omogućava rasterećenje nagomilanih političkih isključivosti i agresivnih strasti.“
Na drugoj strani je stara istina "da se problemi ne rešavaju istim načinom razmišljanja kojim smo ih stvorili“.
Izborna sednica Skupštine FSS-a zakazana je za 14. mart. Izbor novog predsednika je pod tačkom devet dnevnog reda. Treba znati da za prvog čoveka FSS-a može da se kandiduje samo delegat Skupštine. Preduslov za svakog ko želi da se uključi u izbornu trku jeste podrška najmanje pet skupštinskih delegata.
I sve drugo se zna. Konačan predlog kandidata za mesto predsednika Skupštini podnosi Izvršni odbor na osnovu Odluke o izborima i dostavljenih pisanih predloga izvršnih odbora pokrajinskih i regionalnih saveza, FS Beograda, asocijacije klubova, stručnih odbora sudijske i trenerske organizacije ili pet predloženih kandidata za delegate koji čine strukturu Skupštine FSS-a.
Za ovu odgovornu funkciju prepunu izazova, ali i privilegija, zvanično je kandidovan samo Dragan Džajić. Bar ne u ovom trenutku. Po dobrom starom običaju, čeka se poslednji čas. Sve će zapravo biti jasno 4. marta kada ističe rok za kandidaturu i kada će se shodno statutarnoj proceduri saznati ime kandidata koji će na izborima dobiti većinu.
U srpskom sportu se sve ovo ne događa prvi put. Misli se na proceduralnu istinu da se izbori završe pre izbora. Izborne predigre, zapravo, polako postaju manir. Klasičan "ceterum censeo“. Reč je o izrazu koji je ostao u večitoj upotrebi za svako stanovište koje je neko spreman da tvrdoglavo brani i po svaku cenu zastupa bez obzira na sve. Istina, ovo nije srpski manir, već opšta pojava nimalo retka za današnje vreme.
Sport
22.02.2023. 16:06
Nemanja Matić: "Smatram da je Džaja nekako nateran ili možda ucenjen"
U maju 2017. mediji su objavili i vest da je "Božidar Maljković kao jedini kandidat za naslednika Vlada Divca izabran za novog predsednika OKS-a bez glasanja na Skupštini u Domu Vojske Srbije, pored 54 prisutna delegata“.
Pre toga se pisalo i da su izbori za predsednika OKS-a trebalo da se održe u decembru 2016. Tada je jedinu validnu kandidaturu podneo potpredsednik tog tela Ivan Todorov, danas ambasador Srbije u Mađarskoj, ali ta sednica nije održana zbog nedostatka kvoruma. Bar tako je saopšteno. Todorov je u januaru odustao od kandidature, a jedini kandidat na ovim izborima postao je, čini se voljom drugih, Božidar Maljković.
Deo priče koji potvrđuje odomaćeni manir prilikom izbora u sportskim organizacijama i forumima bile su i rečenice u medijima da su "nacionalni sportski savezi posle toga tražili da se izmeni statut, što je učinjeno u martu. Tada je promenjen član da kandidat mora da ima desetogodišnje iskustvo u sportskim institucijama i učešće na Olimpijskim igrama“. Novi obrazac pravljen je po meri kandidata.
Pomenutoj izbornoj sednici nisu prisustvovali dotadašnji predsednik OKS-a Vlade Divac, kao ni potpredsednici Žarko Paspalj i Ivan Todorov. Zašto, još se ne zna. A šta bi bilo i da se zna? Verovatno ništa.
Primer dva. Nešto ranije, 8. decembra 2016. mediji su izvestili kako je "Predrag Danilović jedini kandidat da nasledi nekadašnjeg prvog čoveka KSS-a Dragana Đilasa“. Takođe je konstatovano i da je "Komisija KSS-a verifikovala Danilovićevu kandidaturu i tako potvrdila da je jedini u opticaju da nasledi Đilasa koji se povukao posle šest uspešnih godina na čelu najtrofejnijeg srpskog sporta“.
Zašto se povukao, nije teško naslutiti. Mediji su i tada, istina samo pojedini, nudili tekstove s jasnom aluzijom da je u pitanju politička (ne)pripadnost.
Sport
21.02.2023. 15:00
Vidić o kandidaturi i o tome ko hoće da posvađa Zvezdine legende
Bilo je podele u mišljenima i kada je bivši reprezentativac Srbije Viktor Jelinić predstavljen kao novi predsednik Vaterpolo saveza Srbije (24. april 2018). Tada su sredstva informisanja izvestila da je na "Izbornoj sednici Skupštine VS Srbije u prisustvu 41 od 53 delegata, Viktor Jelinić jednoglasno izabran“ uz konstataciju kako je "glasanje bilo formalnost“.
U predizbornoj kampanji, naravno uz pomoć medija, vodila se žestoka debata oko novog prvog čoveka VSS-a. Govorilo se da Jelinić neće biti jedini kandidat, da će predstavnici u izbornom telu biti u poziciji da biraju između Jelinića, Šoštara i predsednika na funkciji Milorada Krivokapića. Sve je, međutim, palo u vodu kada je jedan dnevni list, mesec dana pre izbora, ili u to vreme još uvek neraspisanih izbora, Jelinića proglasio pobednikom, odnosno predsednikom VSS-a. Krivokapić i Šoštar su u međuvremenu, dakle pre samih izbora, odustali.
"Nismo mala deca, svi znamo šta će se dogoditi, pošto je SNS na vlasti“, govorio je u septembru 2013. Aleksandar Šapić.
Tada Šapić nije bio član SNS-a, ali je član te stranke bio i do danas ostao Milorad Krivokapić. Mogla se zbog svega pročitati i opaska da je Krivokapićev minus to što je "deo struje oko bivšeg predsednika države Tomislava Nikolića“. Neki su opet podsećali da je pre Krivokapića u fotelji VSS-a uživao i Velibor Sovrović, u to vreme kao član tada nedodirljive Demokratske stranke.
Ako bismo otišli još koji korak unazad, brzo bi se saznalo zapravo da političarima VSS nije bio toliko interesantan koliko su vaterpolistima bili potrebni političari. Posebno oni na vlasti. Sve je na neki način i razumljivo kad se zna da je reč o neprofitabilnom sportu kome uprkos vrednim ostvarenjima na međunarodnoj sceni nije bilo opstanka bez finansijske podrške sa strane. Čitaj države.
Sport
23.01.2023. 19:00
Ono što ne želi, fudbalskoj Srbiji baš treba... A to je Vidić
Politika je bila dominantna i u vremenima socijalističkog samoupravljanja. Nije tajna da je komunistička vlast, ne samo na ovom prostoru, sport koristila kao svoj propagandni pamflet. Misija sportskih klubova i svakako reprezentacija svodila se na to da se pokaže nadmoć komunizma i ispravnost propratnog sistema vrednosti. U fudbalu je na globalnom nivou najveći eho trijumfa "istoka“ nad "zapadom“ bila titula klupskog prvaka Evrope kojom se okitila rumunska Steaua. Kasnije je u tu priču uskočila i Crvena zvezda, ali s neuporedivo manje primetnom političkom pozadinom.
U Jugoslaviji su, u vreme komunizma, političari, kao predsednici sportskih saveza, bili i te kako poželjni. Od atletskog do šahovskog saveza. Političarima su bila gotovo zagarantovana i mesta predsednika u asocijacijama poput SOFK-a ili JOK-a.
Zanimljivo je, međutim, da su u međunarodnim forumima Jugoslaviju predstavljali ljudi izvan politike, a s bogatom sportskom biografijom. Bora Stanković je uživao veliki ugled u košarkaškoj evropskoj porodici, Ante Lambaša u sportovima u vodi, Bata Ercegan u rvanju. Neki od njih nisu bili članovi partije. Jugoslavija je imala i visokopoštovane i cenjene članove MOK-a: general Svetomir Đukić (1912–1948), inž. Stanko Bloudek (1948–1959), inž. Boris Bakrač (1960–1968). Usledila je zatim pauza da bi JOK (naravno jednoglasno) 1987. u novog člana MOK-a promovisao Slobodana Filipovića.
Prilikom izbora član Izvršnog komiteta CK SKJ dobio je prednost u odnosu na drugog kandidata, proslavljenog vaterpolo asa i jednog od najbolji golmana u istoriji ovog sporta, inž. Milana Galeta Muškatirovića. Oni koji su sve okarakterisali kao skandal, kao trijumf politike nad sportom, a bilo ih je, brzo su utišani.
Međutim, u MOK ovaj izbor nije primljen sa simpatijama. Najuticajniji sportski list tog vremena, JSL "Sport“, objavio je vest iz dobro obaveštenih izvora (mart 1987) da će Huan Antonio Samaran, predsednik MOK-a, iskoristiti diskreciono pravo i među članove MOK-a uvrstiti Borislava Stankovića. Sve je potvrđeno 11 meseci kasnije. Mnogi su ovo protumačili kao šamar i poniženje za tadašnji JOK uz jasnu poruku da za aparatčike nema mesta u MOK-u.
Ali koga je to sve zanimalo. Psi su i dalje lajali, a karavani prolazili.
I u FSS-u su se događali izbori podržani voljom politike. Moguće je i da su se oni koji su fudbalu krojili kapu sakrivali iza politike.
Sport
11.02.2023. 11:55
Nemanja Vidić: "Želim da promenim fudbal"
Posle odlaska Zvezdana Terzića, koji je optužen za nikad dokazane malverzacije prilikom transfera fudbalera, bili smo svedoci tromesečne kampanje oko izbora njegovog naslednika. Na kraju Tomislav Karadžić je u javnom glasanju pobedio drugog kandidata Dragana Bulića.
"U prilici sam da raspolućenu Srbiju ponovo ujedinim, a očekujem da će mi Bulić pomagati u tome. Izbori su bili demokratski. Dugo se poznajemo i on je dobar kandidat, možda će biti predsednik za četiri godine“, rekao je Karadžić novinarima odmah po izboru.
Četiri godine kasnije Bulića nije bilo nigde, a Karadžić je dobio novi mandat predsednika FSS-a. Nešto kasnije, 2021. godine pripalo mu je i najveće moguće priznanje. UEFA je rad i životno delo Tomislava Karadžića nagradila Zlatnom plaketom, Sportski savez Srbije "Majskom nagradom“, Privredna komora Vojvodine priznanjem "Menadžer godine“, a Subotica titulom počasnog građanina ističući ogroman ponos što je grad na severu Bačke podario Srbiji velikog privrednika i sportskog radnika Tomislava Karadžića.
Sledila je i napomena da je "prvi čovek srpskog fudbala bio od jula 2008. do maja 2016. godine. U tom periodu ostvareni su rezultati koji se teško mogu ponoviti za narednih sto godina. Plasman A reprezentacije na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Selekcija do 20 godina postala je prvak sveta 2015. godine na Novom Zelandu, a dve godine ranije Srbija je u Litvaniji bila omladinski prvak Evrope“.
Uprkos sjajnim rezultatima, Karadžić je u maju 2016. ustupio fotelju predsednika FSS-a Slaviši Kokezi. Govorilo se, voljom političkih moćnika. Na Skupštini FSS-a, koja je imala više svečarski nego izborni karakter, što su mediji posebno naglasili, Kokeza je jednoglasnom odlukom započeo petogodišnji mandat s podosta kontroverzi.
Potvrda za izrečeno bili su i brojni tekstovi napisani pet godina kasnije, naravno uz naglašene nijanse senzacionalizma.
"Kokeza je krajem februara 2021. saslušan zbog navodne povezanosti sa ekstremnim navijačima Fudbalskog kluba Partizan, uhapšenim zbog ubistava, otmice i trgovine drogom.“
Pojedini provladini tabloidi navodili su da je Kokeza saslušavan i o tome da li je bio umešan u pripremu atentata na predsednika Srbije, pozivajući se na izvore iz istrage, ali to nije zvanično potvrđeno.
Za dela iz optužbe Kokeza nikad nije odgovarao. Za ono što je učinio u fudbalu i od fudbala, još manje.
Sve ovo navodi na zaključak da je upotreba sporta kao državne politike, očigledno, odavno prisutna. Naravno, u različitim oblicima. Sociolozi sporta upozoravaju da države koje su stekle ili stiču nezavisnost, i dalje a upravo preko sporta traže svoje mesto u međunarodnoj zajednici, dok one superiorne u sportu vide potrebu svoje moći i interesa. Istina, ima i primera da izražena želja za uzdizanjem nacije može poništiti elemente takmičarskog u sportu i dovesti do zagađenja igre.
Da li je onda u pravu Džordž Orvel kad konstatuje: "Vrhunski sport nema nikakve veze sa poštenom igrom. On je usko povezan sa mržnjom, zavisnošću, nepoštovanjem pravila i sadističkim uživanjem u nasilju. Drugim rečima, to je rat bez pucnjave.“
Sport i politika se oduvek prepliću. Ne slučajno. Isti ljudi iskazuju sklonost i prema politici i sportu. Ova naoko slučajna podudarnost najmanje je slučajna.
"Često ponavljani slogan ’Sport sportistima’ više je želja da se ostane pod staklenim zvonom nego autentična autonomija. Sportu nije smetalo šepurenje politike i ubiranje poena u njegovom okruženju. S druge strane, sport je zavaravan, razvodnjavanjem i umrtvljivanjem, pažnjom i paternalističkim okruženjem politike, koja ga je otvoreno ili prikriveno koristila u propagandne i komercijalne svrhe“, ističe u svojim zabeleškama profesor dr Dragan Koković.
Bez obzira na to što sve nije tema ove priče, iako indirektno jeste, zanimljiva je i opservacija o mestu i ulozi onih koji svojim umećem fudbalu daruju notu atraktivnosti, ali i profitabilnosti u industriji zabave. U ovoj konverzaciji više nego prisutan sa svojim originalnim opservacijama je i Ivan Ergić, nekadašnji reprezentativac, a danas sociolog sporta.
"Visoko komercijalni sportovi, pored funkcije zabave, služe i kao živ i neoboriv ideološki dokaz da čak i oni koji dolaze i iz najsiromašnijih slojeva društva imaju (jednaku) šansu da postanu bogati i uspešni. To se na najperfidniji način zloupotrebljava, ne samo u ideološke svrhe, već i za propagandne potrebe fudbalskog establišmenta koji ovu igru prikazuje kao bajku, kojoj svaki klinac treba da teži, dok je on, u stvari, mnogima jedini put izlaska iz mučne svakodnevice, siromaštva i bede.“
Ivan Ergić nudi i objašnjenje zašto je najvažnija sporedna stvar toliko moćan magnet za naraštaje koji pristižu.
"Fudbal je uspešno predstavljen kao idealan izbor, koji nudi sve što se može poželeti, a u stvari fudbalska industrija profitira od osujećenosti onih koji inače nemaju nikakvih drugih mogućnosti da se ostvare u životu i sebi obezbede dostojanstveniji život. Tako ta industrija, uvek iznova, uspeva da mobiliše milione klinaca i klinki, ne samo zato što je fudbal lepo upakovana bajka, već i zato što mnogi nemaju ni najosnovnije uslove da se školuju, da postanu lekari, advokati, menadžeri, bankari...
To je industrija kojoj nije potrebna samo određena vrsta talenta, već pre svega određena vrsta čoveka, nekog kog je lako izmanipulisati i ko ne razmišlja previše o svom društvenom i političkom položaju. Potreban joj je neko ko će služiti duhu šou-biznisa, kapricioznim gardama klubova i funkcionerima, vlasnicima producentskih i diskografskih kuća, manekensko-modnim agencijama i ko će prihvatiti njegove zakonitosti. Svi oni su ne samo žrtve globalne socijalne nepravde, već i direktni učesnici šireg društvenog programa, koji želi da predstavi stvari onakvima kakve one u samoj suštini nisu, a da uglavnom nisu ni svesni toga. Dakle, to je svesno smišljena društvena priča o tome kako neko bez obrazovanja (čak i glup), uz malo talenta, može da dođe do novca, statusa, ugleda i priznanja. A uistinu dešava se to da nešto što nemaju ne mogu da imaju, pa im se to predstavlja kao nešto što i nije potrebno za uspeh kojem teže, što je obična obmana.“
U toj obmani učestvuju i oni koji kroz funkcije u fudbalu pažnju javnosti preusmeravaju sa važnih problema na nevažne. Ima i zagovornika ideje da treba prvo rešiti ono što je rešivo. Konkretno izlinjalu infrastrukturu, vlasničku transformaciju klubova, jednoumlje onih koji gospodare fudbalskom birokratijom i strukom, sudijskom organizacijom, metode planiranja i selekcije, kao i mnogih drugih naoko nebitnih, a zapravo jako važnih stvari. Oni koji se razumeju u fudbal to mogu da urade i konačno razbiju famu neznalica da fudbal niti počinje niti se završava na zelenom terenu. Mnogo je kompleksniji. Jedan čovek u fudbalu malo može.
Živimo u vremenu terora gluposti. Danas je poželjno biti glup, vulgaran, neuk. Takođe i prepoznatljiv po odsustvu stida iz čega se "stiče pravo“ da se oni drugi više mrze nego što se licemerno poštuju i cene oni na čiju se stranu pojedinci ili grupe svrstavaju. Suština koja potiče iz utiska zapravo je u tome da je najmanje važno ko će pobediti, već koliko će oni koji se u pravo vreme svrstavaju na pravu stranu profitirati kada pobedi ovaj ili onaj.
Fudbal nije izolovan problem. Događanja u njemu su refleks zdravlja čitavog društva. Suludo je sejati mržnju i omalovažavati ili precenjivati vrednosti ili mane ovog ili onog kandidata, unositi zlu krv u igru koja je zlom nasilja na stadionima i opštom korupcijom unutar svog bića odavno zatrovana. Zato je i gotovo sasvim svejedno ko će sutra sesti u fotelju predsednika FSS-a ukoliko onaj kome ta čast pripadne nema mehanizme da hirurškim zahvatom eliminiše sve bolesti koje su odavno zagospodarile fudbalskim bićem. Jasno je da se na tom putu ozdravljenja fudbala mora angažovati čitavo društvo.
Oni koji su danas favoriti u izbornoj trci trebalo bi se podsete i na to da su u nekim prošlim vremenima takođe postojali bivši sportisti koji su uglavnom iz dobrih namera i ubeđenja da mogu nešto da promene došli na funkcije, a onda iz svega izašli maksimalno kompromitovani i ismejani.
Komentari
