Selektor Paunović

Godina promocije neuspeha za dnevnicu od 1781 evra

Veljko Paunović imenovan je za selektora A reprezentacije Srbije 30. oktobra 2025. godine. Na toj funkciji nasledio je (ne)uspešnog Dragana Stojkovića Piksija. Na klupi „orlova“ debitovao je (ne)očekivanim porazom 13. novembra 2025. na meču protiv Engleske na „Vembliju“.

Pod njegovom dirigentskom palicom odigrano je 10 utakmica. Selektor kog je nacija svim srcem želela na funkciji selektora za sada ima negativan bilans. Na 10 utakmica, uz više nego poražavajući utisak, njegovi izabranici ostvarili su dve pobede uz osam bolnih poraza i negativnu gol-razliku 8:23.

Uprkos svemu, ugledni evropski mediji su nedavno Veljka Paunovića pozicionirali na 12. mesto najplaćenijih selektora fudbalske planete.

Pre nego što je zvanično preuzeo funkciju selektora fudbalska reprezentacija Srbije nalazila se na 37. mestu FIFA rang liste. Na najnovijoj listi Srbija se sa 1502 boda nalazi na 40 mestu.

Koliko je na ovaj pad uticao selektor i da li je za ono što je do sada uradio opravdao godišnju platu od 650.000 evra, jedno je od pitanja koje s pravom postavlja fudbalska nacija. Takođe, tu je i potpitanje da li su ostvareni rezultati adekvatni selektorovoj mesečnoj zaradi od 54.167 evra ili nedeljnim primanjima u iznosu 12.500 evra. Oni uporni još sebi pokušavaju da objasne i da li je osam poraza u 10 utakmica parirajući ekvivalent dnevnoj zaradi srpskog selektora u iznosu od 1781 evro.

Veljko Paunović je dobro plaćen jer Veljko Paunović u svetu fudbala nije bilo ko. Osim što je na Svetskom prvenstvu za omladince (U20) na Novom Zelandu 2015. osvojio sa selekcijom Srbije istorijsko zlato, Paunović se dokazao i dokazivao još kao trener Čikago Fajera (SAD), Radinga (Engleska), Gvadalahare i Tigresa (Meksiko), odnosno španskog Real Ovijeda.

Sa Čikagom koji je vodio na 149 mečeva stigao je do plej-ofa MLS lige, u Engleskoj je sa svojim Redingom bio na pragu plasmana u Premijer ligu, sa Gvadalaharom je igrao finale Klausure 2023, španskog drugoligaša Ovijeda 2025. uveo je u La ligu kroz plej-of što je okarakterisano kao istorijski uspeh.

Najaktuelnije pitanje ovih dana je kako srpska fudbalska javnost ocenjuje dosadašnji bilans Veljka Paunovića na poziciji selektora.

Uprkos činjenici da je njegovo angažovanje u toj istoj javnosti pre godinu dana (podsećamo, imenovan je 30. oktobra 2025) pozdravljeno salvom aplauza ocena je negativna. Sve što je do sada uradio okarakterisano je u javnosti uglavnom kao rezultatski neuspeh sa istorijski uznemiravajućim brojkama. Dva argumenta su neoboriva.

Čak šest uzastopnih poraza „orlova“ najlošiji je bilans u istoriji srpskog fudbalskog nacionalnog tima ikada. Apsolutnim neuspehom smatraju se i katastrofalni rezultati u Ligi nacija, odnosno četiri poraza u četiri utakmice bez osvojenog boda zbog čega je Srbija zakucana za dno tabele u svojoj grupi sa dobrim izgledima da se u narednom ciklusu preseli u rang niže. Na sve ovo nadovezuje se i „igra bez jasne ideje“ i ozbiljnih šuteva na gol protivnika u većini utakmica, odnosno veliki broj primljenih golova (23 na 10 mečeva), uz naglašenu nestabilnost odbrane. Sve ovo zajedno, uz još puno toga, zaslužuje oštre kritike javnosti koja, ako je verovati poseti na tribinama kada Srbija igra kao domaćin, očigledno sumnja u snagu svog nacionalnog tima.

Veljko Paunović nije na istoj talasnoj dužini sa većinom ljubitelja, ali i poznavalaca fudbala u svojoj zemlji. On i dalje ponavlja priču o smeni generacija uz stav da je njegova ekipa u fazi kada uprkos svim nedostacima gradi borbenost i mentalitet uz uverenje da će se dosadašnji trud jednog dana naplatiti. Daj bože da i zaista bude tako.

U 10 utakmica „tokom procesa smene generacija“ selektor Paunović na skeneru je imao 50 reprezentativaca. U svemu se krije, međutim, i jedan paradoks. Svodi se na konstataciju da je Paunović nudeći priču o radikalnoj smeni generacija istovremeno u reprezentaciju vratio najiskusnije igrače. Utakmice su pokazale da neke i nije morao.

Analitičari zato tvrde da je oslanjanjem na veterane u trenutku kada su na zalasku karijere zapravo direktno usporio afirmaciju mlađih igrača, pogotovo na ključnim pozicijama. Otuda i sumnja u ideje da zaista podmlađuje reprezentaciju. Temelj njegovog izabranog tima i dalje su iskusni igrači poput Tadića, Kostića, Gudelja, Maksimovića... U toj konkurenciji mlađi igrači dobijali su šansu na kašičicu. Konkretno, jedan od najtalentovanijih, misli se na Vasilija Kostova, dobio je u četiri utakmice Lige nacija priliku da igra samo dva minuta.

Oni bolje upućeni u sve takođe izvode zaključak da Paunović „ne sprovodi čisto podmlađivanje, već kontrolisanu tranziciju“. U prevodu, njegova očigledna ideja je da kroz autoritet i iskustvo veterana stvori sigurno okruženje u kojem će stasavati mladi igrači.

Srbija ima selektora, ali ne i reprezentaciju koju želi

Fudbal

Sport 22.09.2026. 18:21

Srbija ima selektora, ali ne i reprezentaciju koju želi

Javnost sve, međutim, vidi drugim očima. S obzirom na to da su pogotovo u Ligi nacija izostali rezultati, oni koji na utakmicu dolaze da bi uživali u dobroj igri i pobedi svog tima, Paunovićev potez tumače kao kompromis i strah da se potpuno osloni na mlade snage.

Zanimljiv podatak je i to što od 28 igrača sa spiska za mini-ciklus Lige nacija šansu da zaigraju nisu dobili golmani Filip Stanković i Dragan Rosić, takođe ni igrači iz bekovske linije poput Sukačeva i Nikolića. Miris baruta gotovo da nije osetio talentovani Kostov, a uopšte ga nisu osetili Vanja Dragojević, kao ni napadač Jovan Milošević.

Takođe, na selektorovom skeneru još se nisu našli ni na evropskoj pijaci najskuplji srpski mladi fudbaleri. Konkretno Veljko Milosavljević, Andrija Maksimović, Adem Avdić i Jovan Mijatović, odnosno Ognjen Ugrešić. Neki zbog povreda, drugi iz drugih samo selektoru znanih razloga. Ono što raduje ‒ svi oni su po kvalitetu zalog za budućnost srpskog fudbala.

Činjenicu da je prosek starosti Paunovićevog tima u Ligi nacija iznosio 26,8 godina analitičari procenjuju kao savršen selektorov pokušaj balansiranja, odnosno stvaranje tima koji nije previše star, ali ni ekstremno mlad. Iskusniji stručnjaci ovo ocenjuju kao mudrost selektora koji se ovakvim razmišljanjem odrekao ideje da kroz šok terapiju potpuno eliminiše starije fudbalere opredeljujući se za strategiju da drži stabilnu celinu dok talentovani igrači ne stasaju za maksimalnu odgovornost.

U to ime Paunović je kroz mečeve Lige nacija eksperimentisao. Na teren nikada nije izvodio isti tim, već isključivo tim za koji je verovao da može da odgovori na zamisli koje je kao strateg imao. Istovremeno je i pojedince odmarao od prevelikih napora koje sa sobom nosi igranje četiri takmičarske utakmice za samo 11 dana. Rezultat svega je izostanak očekivanih rezultata. I ne samo rezultata.

Na debiju u Ligi nacija, u Beogradu protiv Grčke, umesto očekivane pobede Srbiju je snašao poraz. Tim selektora Paunovića igrao je taktički dezorijentisano, bez jasne ideje. Slično se ponovilo i protiv Holanđana na najvećem srpskom stadionu. U Minhenu, protiv Nemaca koji takođe prave nešto novo, ali znatno brže, srpski nacionalni tim delovao je uplašeno i apsolutno inferiorno i ponovo bez ideje u napadu. Utisak je popravljen u revanšu protiv Holanđana uprkos porazu od 2:1. Bila je to utakmica u kojoj se nazirala ideja kako bi srpski tim trebalo da izgleda u budućnosti.

Srpski stručnjaci nerado u javnosti ocenjuju dosadašnji učinak selektora. Kritičari su uglavnom nezavisni analitičari.

Suzdržanost struke uz odsustvo dobronamerne kritike nije slučajna. Posledica je opšteg stanja u srpskom fudbalu, odnosno godinama prisutne navike da se javnom kritikom ne naruše sopstvene šanse za angažman unutar sistema FSS-a. O taktičkim promašajima se zato ne priča. Uglavnom se govori uopšteno što, naravno, srpskom fudbalu ne donosi dobro.

Ipak, bilo je i zanimljivih, uslovno rečeno, stručnih opservacija. Uglavnom u kuloarima i tekstovima nekih hrabrijih novinara sa baš mnogo čitanih portala. Selektoru se zamera na nedostatku vizije i kontinuiteta, postavljenoj formaciji u nekim mečevima, promeni uloge pojedinaca u timu zbog čega je ekipa delovala neuigrano. Zamera mu se i na kukavičkom povlačenju srednje linije uz konstataciju da se ekipa previše spuštala u sopstveni šesnaesterac. Na sve se nadogradila i priča o izvlačenju štopera zarad čega se stvarao međuprostor koji srednji red nije uspevao da pokrije. U istoj priči se kao argument nedopustivog pominjala i igra iza lopte, odnosno ofanzivna tranzicija.

Zanimljiva je bila i opaska da je Paunović „srljanjem u podmlađivanje poslao lošu poruku“, odnosno da je popustljivim stavom prema pojedinim reprezentativcima iz starije garde došao u poziciju da sastavlja tim od onog što mu je ostalo, a ne onako kako je to taktički zamišljao. Ovo najviše važi za utakmice uoči onih u Ligi nacija.

Činjenica je da puno toga od navedenog može da pije vodu, ali je istina i da su neke od kritika ovog tipa nedobronamerne iz prostog razloga što se istina krije na drugoj strani.

Dobro je ipak da različita mišljenja i kritički stavovi dospeju u javnost. Sad se zna da ima i onih koji optužuju Paunovića da je prilikom izbora reprezentativaca podlegao pritisku FSS-a, kao i pojedinih klubova, a na kraju i navalentnih menadžera i menadžerskih agencija. Jedni su njegove odluke opisali kao pokušaj da se pojedincima, misli se na igrače, podigne tržišna vrednost, drugi da je odlukom o forsiranju istrošenih veterana drastično usporena igra i da su u svemu ceh platili mladi kreativci, pre svih Samardžić i Stanković, koji nemaju klupsku, odnosno menadžersku zaleđinu.

Ove tvrdnje uglavnom stručnjaka na prinudnom odmoru i nezadovoljnih onim što ih je da li slučajno kao trenere snašlo u ozbiljnoj i dobronamernoj diskusiji nije teško opovrgnuti, pogotovo iz ozbiljnog stručnog ugla. Ma koliko zvučalo kao floskula, odgovor stručnog štaba reprezentacije da uvođenje talentovanih tinejdžera u tim nije nikakvo guranje u prodajni izlog, već samo pokušaj da se stvori baza za EURO 2028. i te kako pije vodu, tim pre jer se na mečevima Lige nacije samo potvrdilo da su starije generacije srpskog fudbala doživele zasićenje. Istina je da Paunovićev tim sa Tadićem i bez Tadića nije isti, ali je istina i to da se bez nekih veterana, još ne i bez Tadića, ipak može. Pogotovo onih koji za 90 minuta ne uprljaju opremu i bezvoljno šetkaju terenom. Veliko je dakle pitanje da li reprezentacija i zaista trenutno služi kao poligon za klupske i menadžerske interese jer opipljivih dokaza za tako nešto nema.

A da je Paunović grešio ‒ jeste. Uostalom, on je to i sam priznao, što do sada i nije bilo u vokabularu egom opterećenih srpskih selektora.

Činjenica je takođe da srpski treneri s razlogom izbegavaju da svale krivicu na stručni štab reprezentacije i naravno selektora jer su svesni da su ključni problemi na sasvim drugoj strani. Pre svega u činjenici da mnogi srpski reprezentativci ne igraju konstantno u svojim evropskim klubovima posle čega je sasvim nerealno očekivati da kao reprezentativci u reprezentaciji budu u željenoj formi.

Oni treneri koji su se u nekim prošlim vremenima i usudili da kažu ono što ne treba prećutati zatvorili su sebi za sva vremena vrata saradnje sa FSS-om. Ne samo da su ostali bez prilike da se možda kao selektori dokažu u nekoj nacionalnoj selekciji, već su i svoje šanse da se dokažu kao treneri superligaških ili prvoligaških ekipa sveli na minimum.

Emotivna praznina - kamen spoticanja

Srpski fudbal

Sport 27.11.2025. 18:25

Emotivna praznina - kamen spoticanja

Još jedan od razloga zašto struka izbegava javnu kritiku leži u činjenici da javno komentarisanje igre A tima i još više pojedinaca u njoj dovodi do neminovnog sukoba sa moćnim menadžerskim agencijama, što karijeru svakog trenera u Srbiji nažalost vodi u neželjenom pravcu.

Zato bi aktuelne rezultate i sve drugo što srpski fudbal čeka u budućnosti trebalo posmatrati u nešto širem kontekstu. Definitivno, ovo što se u fudbalu događa na prostoru od Subotice do Surdulice nije posledica slučajnosti, već naprosto je nedostatak kontinuiteta i strategije unutar nacionalne fudbalske federacije. Svi problemi koji su odavno prisutni i koji su kao takvi locirani i dalje se ne rešavaju planski, već stihijski, što za posledicu ima duboku krizu srpskog fudbala na gotovo svakom nivou.

Kad su u pitanju nacionalne selekcije, od onih u najmlađem uzrastu pa sve do A tima, odluke se uglavnom donose na osnovu trenutnog raspoloženja i (samo)volje moćnih pojedinaca unutar FSS-a, a ne strateškog opredeljenja. Nije nikakva tajna da česte smene na pozicijama selektora, pogotovo mlađih kategorija, onemogućavaju uspostavljanje sistema ne samo igre, već i kontinuiteta, što je temelj uspeha uspešnih evropskih nacija.

Odgovornost onih koji su u proteklim decenijama sa funkcije vedrili i oblačili nikad nije utvrđena. Da jeste, gotovo svi bi zbog grehova koje su počinili doživotno bili oterani iz fudbala.

U ime njihove samovolje, čitaj nekih predsednika FSS-a, samo je u U21 selekciji u poslednjih 10 godina, onoj koja je bunar dobrih želja, promenjeno tačno 10 selektora. U A timu od 2006, dakle od momenta kada je Srbija postala samostalna, promenjeno je 12 selektora. Ovu funkciju u poslednjih 10 godina obavljalo je sedam stručnjaka. Neki od njih, uprkos rezultatima, smenjivani su samo i jedino zato jer nisu bili po volji predsednika nacionalne fudbalske organizacije. Predsednički greh, bahatost i samovolju, odnosno sva poniženja koja su doživeli, konačno su javno obelodanili neki bivši selektori.

U istom tom periodu fudbalski analitičari su ne jednom ukazivali na anomaliju da se „rukovodeće funkcije i mesta u strukturama Saveza dele po ključu podobnosti i prošlih zasluga, umesto „po kriterijumu savremene sportske stručnosti i menadžmenta“. U Srbiji je zbog svega danas i te kako vidljiv nedostatak na samo stručnjaka, već i modernih, školovanih sportskih direktora, odnosno skauta, što direktno utiče na pad rezultata na svim nivoima. Krovnu organizaciju ne brine čak ni to što u unutrašnjosti Srbije fudbalska baza propada, odnosno o istini da regionalni centri nemaju mogućnost da adekvatno razvijaju mlade talente.

Tu je i prokletstvo finansijske nestabilnosti klubova koji su naprosto primorani da (pre)rano prodaju mlade igrače koji u inostranstvu uglavnom sede na klupama za rezervne igrače umesto da se kao igrači formiraju u nacionalnim ligama. Talentovani se prodaju, a iz sveta dovode igrači sumnjivih kvaliteta koji preko noći dobijaju srpske pasoše a da to fudbalskim znanjem i umećem nisu zaslužili.

Jasno je dakle da se od A tima, makar na klupi umesto Paunovića bio i jedan Gvardiola, ne mogu očekivati rezultati kad se ne rešavaju bitni problemi s ciljem da se za sva vremena odstrane anomalije koje prate srpski fudbal već nekoliko decenija. Radikalna reforma mora, pod jedan, eliminisati departizaciju fudbalske organizacije, odnosno pronalaženje načina za odgovarajuće finansiranje pre svega struke i, naravno, klubova. Bez ovoga teško je očekivati uspeh klubova i reprezentacije na međunarodnoj sceni.

Utakmice A selekcije, ali i one koji su odigrali neki mlađi sastavi u istim terminima kad i najbolji tim, ponovo su aktuelizovale pitanje kulture treninga i ponašanja, pogotovo mlađih fudbalera. Opšti je utisak da je radna etika i disciplina srpskih fudbalera, uprkos tome što poseduju prirodan talenat, u poređenju sa evropskim nacijama na izuzetno niskom nivou. Razlog za sve, ukazuju analize, leži u činjenici da je osnovna karakteristika srpskog fudbala manjak intenziteta u treningu, odnosno postojanje zone komfora, što za posledicu ima trening u znatno sporijem ritmu zbog čega naši fudbaleri deluju fizički i taktički inferiorno kad izađu na međunarodnu scenu.

Prisutan je i problem sa autoritetom i disciplinom. Mladim fudbalerima, žale se selektori, ali i treneri, mnogo je bitnije kakav će utisak ostaviti na menadžera, a ne na trenera ili navijača, što za posledicu ima nedisciplinu kao pogubnu pojavu u profesionalnom fudbalu. Otuda i zaključak da se naši fudbaleri tek kad se suoče sa sistemom rada u inostranim klubovima, gde talenat bez rada ne vredi ništa, postaju profesionalci u pravom smislu te reči.

Najpodložniji padu radne etike su oni mladi fudbaleri koji uz pomoć okruženja i navijački profilisanih medija prerano stiču status zvezde pre nego što su se dokazali u seniorskom fudbalu. Na kraju stiže se dakle i do objašnjenja zašto srpski igrači u kriznim situacijama utakmice pokazuju nedostatak taktičke discipline i timske harmonije. Tako će biti i ubuduće sve dok se u srpskim klubovima i generalno u fudbalskom sportu Srbije budu tolerisale loše navike.

Ne može se sve isto raditi a očekivati nešto bolje, govorio je jedan veliki um još pre sto godina. U fudbalskoj Srbiji, međutim, ovako nešto kao obrazac ponašanja i dalje postoji. Šteta za fudbal u zemlji koja još ima vrhunske pojedince u najjačim ligama Evrope, za zemlju čiji je genetski potencijal i talenat na visokom nivou. Međutim, bez obzira na trenutni rezultatski sunovrat jednako klubova, kao i reprezentacija, skauti iz inostranstva Srbiju i dalje doživljavaju kao „jedno od najvećih tržišta visokokvalitetnog fudbalskog materijala“. Činjenica je, takođe, i da je Srbija uspela da veže učešća na dva Svetska i jednom Evropskom prvenstvu. Istina, rezultati su na tim velikim takmičenjima bili ispod očekivanih, ali je na ime učešća zarađena lepa suma iz fondova FIFA i UEFA.

I infrastruktura, uprkos tome što još nije na nivou potrebne, nije više ona iz prošlih vekova, pogotovo glavni tereni super i prvoligaša. Crvena zvezda kao klub postala je redovan učesnik grupnih faza tri evropska klupska takmičenja, što je takođe nešto što se može okarakterisati kao vrednost.

Ipak, sve nije idealno. Ono što je velika smetnja u razvoju jeste podatak da unutar najelitnijeg klupskog takmičenja postoji dominacija jednog kluba. Sve dok još bar dva ili tri kluba ne budu sledili vrednosti Crvene zvezde, situacija teško da će se popraviti.

Opšte je mišljenje da unutar nacionalnih timova više i ne postoji ono što se zove kult reprezentacije. Zbog svega podršaka javnosti, čitaj navijača, sve više izostaje. Nije teško odgovoriti i zašto je tako kako jeste. Brojne afere, prisustvo kladionica, očajni rezultati na velikim takmičenjima plus politizacija svega i svačega unutar fudbalske organizacije, uz pristrasno suđenje i brojne sumnje u regularnost, čine da publika nerado dolazi na tribine. Dugo građeno poverenje u fudbal i fudbalske vrednosti, čini se, konačno je izgubljeno.

Možda bi sve pomenuto bilo i izbrisano kada bi srpski fudbal imao dugoročnu strategiju, ali ne samo na papiru, već i u stvarnosti, odnosno prepoznatljiv i na naučnim premisama zasnovan sistem rada. Ono u čemu i te kako zaostajemo u radu za Evropom i svetom jeste rad sa mlađim kategorijama, što uprkos talentu srpske dece iz dana u dan smanjuje pismenost igrača koji se pripremaju za seniorsku, odnosno međunarodnu scenu.

Naravno, veliki, možda i najveći problem jeste status klubova. U Srbiji većina klubova bez obzira na rang u kome igraju i dalje je oslonjena na državnu pomoć, što moderna fudbalska scena ne vrednuje kao kvalitet.

Srbiju u Ligi nacija čekaju još dva duela. Na megdan izbranicima Veljka Paunovića 13. novembra dolazi Nemačka. Tri dana kasnije Srbija će u Volosu igrati protiv Grčke. Bez obzira na ishod ovih mečeva, 2026. iz ugla rezultata biće okarakterisana kao neuspešna. To što je napravljen korak unazad nije ništa strašno ukoliko se u 2027. ne naprave dva unapred.

Za A tim, koji kao ni njegov selektor nema više pravo na grešku, najveći izazov biće kvalifikacije za EP koje se od 9. juna do 9. jula igra na Britanskom ostrvu. Sve počinje u martu, a završava se u novembru 2027. Svoje rivale i grupu u kojoj će igrati Srbija će saznati 6. decembra 2026.

Naredne godine zajedno sa Albanijom Srbija je domaćin U21 Evropskog prvenstva (16. jun – 3. jul). Biće to prilika da jedna izuzetno talentovana generacija, koju srpski fudbal odavno nije imao, dokaže i pokaže da fudbal na ovim prostorima i dalje živi.

Dolaskom na funkciju selektora A tima Paunović je ponudio i priču o bliskoj saradnji sa selektorima svih dolazećih selekcija. Da li će sa reči preći i na delo, pokazaće 2027.

Njegova obaveza je da u svakom pogledu i u svakom trenutku, maksimalno iskreno, bude podrška Zoranu Mirkoviću i njegovim izabranicima. I oni i igrači iz A tima koji imaju pravo igranja u konkurenciji U21. Takvih u A selekciji nije malo.

Tako će jedna nova generacija, po mnogo čemu biserna i uz uslov da svemu priđe sa strašću fudbalskih ratnika nadgrađenom adekvatnim nacionalnim nabojem, biti u prilici da pred domaćim navijačima potvrdi svu raskoš talenta i da sutra uz grupu iskusnih (Milenković, Pavlović, Jović, Vlahović...) kroz igru i rezultate bude okosnica A tima koji bi u narednoj deceniji bio istinska fudbalska vrednost na evropskoj i svetskoj sceni.

Strast kao zaštitni znak selektora br. 13