Golgeter sa instinktom ubice

Ovo je priča o golovima i golgeterima u srpskom fudbalu, a on, Zoran Filipović, bio je ne samo napadač na dobrom glasu već i noćna mora golmana širom Jugoslavije i Evrope. Mreže protivničkih ekipa, na opštu radost prepunih tribina, tresao je kao od šale. Navijači su ga obožavali, treneri izuzetno cenili, a protivnički igrači i stručnjaci pred utakmicu nerado sanjali i na utakmici, ovi prvi, tukli do iznemoglosti.

"Škija Katalinski, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i centarhalf sarajevskog Željezničara, nije imao dušu. Ni ostali nisu bili ništa nežniji. Štoperi su tada bili snažni, često grubi, svaki tim je imao bar jednog zaduženog da uteruje napadačima strah u kosti", priseća se Filipović.

Nije padao ni u šesnaestercu ni ispred njega, a i da jeste, što bi se u onom vremenu tumačilo kao kukavičluk i ljudska sramota, od svega ne bi bilo vajde jer je u to vreme priča bila sasvim drugačija.

"I priča i suđenje. Danas kao napadač imaš niz olakšica, svaki oštriji start se sankcioniše kartonom, žutim ili crvenim, često se sviraju i jedanaesterci. U ono vreme, utisak je, više su bili zaštićeni odbrambeni igrači nego napadači. Trčao sam i kad je trebalo da se padne. Treneri su govorili da je u moj fudbalski karakter, između ostalog, bila ugrađena i inteligencija kretanja bez lopte."

EPA-EFE/KOCA SULEJMANOVIC

Davao je golove glavom, efektno i znalački posle skokova nebu pod oblake, pogađao je nebranjeni deo mreže i nogom, kad je trebalo i levom i desnom. Teško ga je bilo čuvati i dobiti duel s njim. U prvom timu Crvene zvezde zaigrao je sa samo 17 godina.

"Debitovao sam kod Miljana Miljanića, u Kupu evropskih šampiona protiv Ujpešt Dože u Budimpešti. Taj meč sam, zapravo, presedeo na klupi, ali sam samo tri dana kasnije na gostovanju u Tuzli protiv Slobode dobio šansu da igram od prvog minuta. Utakmica je završena sa 1:1 a ja sam bio strelac za Crvenu zvezdu. Posle par dana usledio je revanš sa Mađarima na našem stadionu. Bila je to utakmica za sva vremena, pobedili smo sa 4:0, postigao sam dva gola i bio asistent Džajiću i Ostojiću, koji su pred prepunim stadionom takođe bili strelci. Svi su se pitali ko je ovaj klinac."

U dresu Crvene zvezde osvojio je tri šampionske titule i Kup Jugoslavije. U klupskoj istoriji je upisan kao deveti fudbaler po broju utakmica u crveno-belom dresu (479). Postigao je 312 golova i tako postao treći strelac kluba svih vremena.

"Na listi večitih ispred mene su samo legende Bora Kostić (537 golova) i Kosta Tomašević (372)", podseća Zoran Filipović.

Iza Filipovića su Dragan Džajić (285), Dule Savić (276) i Rajko Mitić (269). To znači da će ostati tu gde jeste dok je Crvene zvezde, s obzirom na to da su male šanse da ga prestigne bilo ko jer su danas retki čak i oni koji odigraju 100 utakmica u crveno-belom dresu.

Povezane vesti - Postoji li srpsko fudbalsko sutra?

Na još jednoj listi ostaće, čini se, najbolji za sva vremena. Sa 39 golova na 51 utakmici prvi je golgeter i najbolji strelac u evropskim kupovima ne samo među crveno-belima, već i u konkurenciji svih fudbalera iz nekadašnje Jugoslavije.

"Ponosan sam i na podatak da sam u dresu Benfike, u sezoni 1982/83, bio najbolji strelac Lige UEFA. Klub iz Lisabona je tada sa klupe u ulozi trenera predvodio legendarni Šveđanin Sven Goran Erikson", priseća se ne krijući ponos Zoran Filipović.

Kao intrenacionalac igrao je u belgijskom Brižu (21 utakmica, 8 golova), a zatim i u nekoliko portugalskih klubova. U dresu lisabonske Benfike se proslavio (56 mečeva, 26 golova). Osvojio je dve titule prvaka Portugala, nacionalni Kup i igrao finale Kupa UEFA.

"Izgubili smo od Anderlehta. To što sam na 12 utakmica postigao osam golova i bio prvi strelac takmičenja u tom trenutku je bila mala uteha."

EPA-EFE/KOCA SULEJMANOVIC

U karijeri svakog asa postoje utakmice koje se pamte po dobru, ali i one koje se zarad neverovatnih stvari nikad ne zaboravljaju.

"U najlepšoj uspomeni, razumljivo, ostao mi je meč u dresu Crvene zvezde protiv Ujepšta na "Marakani". Debitovao sam, dao golove. Pamtim i reprezentativni meč na oproštaju Pelea na "Marakani" u Riju. Imao sam samo 18 godina i igrao sam pred 160.000 gledalaca. Uz sve, asistirao sam i Džajiću, koji je na toj utakmici postigao gol. U pamćenje mi je urezan i debi za nacionalni tim. Šansu mi je kao selektor pružio Vujadin Boškov, a ja sam mu se odužio golom protiv reprezentacije DDR. S druge strane, ne mogu da prežalim što nisam bio učesnik jednog velikog takmičenja. Mislim na Prvenstvo sveta ili Šampionat Evrope. Prosto se tako namestilo. Život je takav, pogotovo u fudbalu. Sreću moraš da imaš u svakom smislu."

Zvezda je nije imala u polufinalu Kupa šampiona protiv Panatinaikosa u Atini. Da li samo sreću ili i još nešto.

"I danas pamtim svaki detalj tog prokletog meča. Gorak ukus. Imali su u revanšu kapital od 4:1 iz Beograda i praktično širom otvorena vrata finala. Danas znam da je sticaj okolnosti, uz lošu organizaciju utakmice, učinio da već dobijeno izgubimo. A Grci kao Grci, mislim da su uradili nešto van terena i da smo zbog svega toga bili bespomoćni tih 90 minuta. Da smo sa njima odmah posle toga odigrali još 10 utakmica, najmanje devet bismo dobili. Razlika u kvalitetu je bila ogromna i u našu korist, ali ni to nije vredelo."

Povezane vesti - FUDBAL I SECESIJA: Zašto je FK Barselona za Katalonce "više od kluba"?

Za reprezentaciju Jugoslavije, s obzirom na fudbalsku vrednost i moć, Filipović je odigrao relativno malo utakmica. Samo 13.

"Samo 13, uz dva postignuta gola. Dva su razloga zašto je to bilo tako. Prvi je peh zvani povrede. Sa samo 19 godina operisao sam meniskus, a nešto kasnije i mišić. Oporavak je dugo trajao, tada medicina nije bila ovo što je danas. Drugi razlog je istina da je u to vreme Jugoslavije bilo sjajnih igrača na poziciji na kojoj sam ja igrao. Santrač je bio u odlasku, ali i dalje izuzetno moćan igrač, Musemić takođe, Bukal iz Željezničara i Vahid Halilhodžić iz Veleža su bili ubitačni napadači. I ne samo oni. Ipak, broj jedan bio je princ sa Neretve, legendarni Dušan Bajević. Nije bilo lako uskočiti u taj voz, izboriti mesto u prvih 11 kad je u pitanju nacionalni tim."

Zoran Filipović je u Zvezdi nasledio u ulozi najisturenijeg napadača legendarnog Vojina Lazarevića.

"Lazarević je bio moj idol, ljudska i igračka gromada. Kad je otišao u inostranstvo, u Belgiju, uskočio sam na njegovo mesto i igrao u tandemu sa Stevom Ostojićem. Džajić nas je hranio loptama a mi smo tresli mreže. Sjajno smo funkcionisali."

Posle tandema Lazarević-Ostojić, navijači su dobili nove ljubimce i jednako moćan, ako ne i moćniji tandem napadača Filipović-Savić.

"Dobar tandem, upario nas je pokojni Milovan Ćirić, fenomenalno smo se nadopunjavali, tresli mreže... Sve je bilo med i mleko dok se nije dogodilo da izgubimo jednu utakmicu za Kup. Ćirić je posle toga odlučio da Zvezda igra sa samo jednim špicem. "

AP Photo/Manu Fernandez

Da se Srbija olako ne odriče talenata moguće je da bi danas, na opštu radost pravih navijača, Zvezdin tandem najisturenijih napadača bio Jović-Joveljić.

"Dečaci su uistinu dragulji. Različiti su profil igrača, 100 odsto bi kao tandem funkcionisali dobro. Obojica su talentovani i imaju sjajan osećaj za gol. Verujem da će se dokazati u Realu i Ajntrahtu. Pitate me da li se golgeter pravi. Ne, golgeter se rađa, samo u genima možete imati to što vam omogućava da u pravom trenutku budete na pravom mestu i da baš tada postignete gol. To je, zapravo, ono po čemu se prepoznaju rođeni golgeteri. Postoje, naravno, elementi koji se radom mogu poboljšati. To je tehnika, udarac glavom ili nogom, levom ili desnom. Međutim, ono s čim se golgeter rađa je taj osećaj za gol. Bez njega si ništa."

U poređenju prošlih i sadašnjih vremena Filipović nudi i još neka zanimljiva zapažanja.

"Nekad su svi timovi, i kod nas i u Evropi, igrali za gol više. Bilo je takođe i igrača koji su znali da prave igru, da u pravom momentu uposle najisturenijeg napadača. A onda je došla neka druga moda. Na ceni su bili treneri koji su kvarili, a ne pravili igru, cilj je bio da se ne primi gol, a ne da se što više puta zatresu protivničke mreže. Zanemaren je u isto vreme i rad omladinskih škola. Prestali smo u jednom trenutku da pravimo igru, da pravimo igrače. Takav način razmišljanja vratio je Srbiju kao zemlju fudbala tri koraka unazad. Bila je to velika greška, takvo poimanje fudbala ne ide uz srpski mentalitet i karakter. "

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...