Postoji li srpsko fudbalsko sutra?

Postoji li srpsko fudbalsko sutra?

Shutterstock


Srpski fudbal i dalje, čini se, živi u raskoraku između stvarnog i mogućeg, sna i jave, želja i mogućnosti. (Ne)autoritativna fudbalska organizacija jednako kao i njen prvi čovek i dalje, utisak je, luta gubeći se u moru nedorečenosti čijim vodama sve češće plove brodovi sa srpskim zastavama obeleženi neuspesima nacionalnih selekcija u gotovo svim kategorijama. Otuda i opservacija sa zaključkom da je Srbija kao fudbalska nacija sve dalje od vrha, a sve bliže dnu.

Utisak je da je vreme, mada na tako nešto Srbija nije spremna, da to i sebi i drugima prizna. U međuvremenu, Evropa, ona fudbalska, već se opredelila. Uvođenjem novih formata takmičenja na reprezentativnom i klupskom nivou, Stari kontinent je male i siromašne, a među njima je i Srbija, gurnuo na treći, sporedni kolosek.

Dakle, u skoroj budućnosti, ukoliko se neka razmišljanja ne promene, evropski fudbalski ekspres i brzi vozovi juriće bez zaustavljanja kroz Srbiju koja će se čežnjivo prisećati vremena kada joj se Evropa divila i ugledala na nju jer su mnoge evropske reprezentacije iz Srbije odlazile pognute glave.

EPA-EFE/KOCA SULEJMANOVIC

EPA-EFE/KOCA SULEJMANOVIC

Znala je tada reprezentacija, prisetite se, da isprati Mađare sa sedam komada u mreži, da pet lopti ugura iza leđa francuskog golmana, da iz kvalifikacione grupe ode na veliko takmičenje ostavljajući iza sebe Nemce, da odigra ravnopravno s Brazilcima čak i na legendarnoj “Marakani” pred 120.000 ljudi. U nekim prošlim vremenima Šoškić i Džajić su pozivani u tim sveta, Juventus nikad nije ukapirao zašto Šekularac, čiju su igru na SP u Čileu franuski izveštači ocenili ocenom 11, nije stigao u Torino za pare od kojih je Zvezda mogla da izgradi tribine…

Bila su i vremena kada su Miljanić, Boškov i Antić bili treneri madridskog Reala, Partizan vicešampion a Zvezda prvak Evrope, kasnije i sveta, reprezentacija igrala finale Kupa nacija, takmičenja od kojeg je nastalo Prvenstvo Evrope… Na tom temelju vrednih ostvarenja ništa nije izgrađeno. Nekadašnji majstori pravljenja igre postali su velemajstori kvarenja iste.

Šta srpski fudbal danas ima, a šta nema? Ima u svom biću milion nelogičnosti, a nema ono najvažnije – strategiju za sutra. Vreme je, dakle, da se stavi tačka na glupost, da se 20 ili 50 najpozvanijih mesec dana zatvore i da ne izlaze dok ne osmisle srpsko fudbalsko sutra kako se srpskom fudbalu više nikada ne bi događalo ono što mu se događa poslednjih godina.

Shutterstock

Shutterstock

Fudbalski savez Srbije je doneo, koliko juče, formalnu odluku o uvođenju VAR tehnologije u Superligi. Čini se ishitrenu. Prvo pitanje je i da li je nešto tako moguće, odnosno da li postoje uslovi za funkcionisanje tako savremene tehnologije unutar infrastrukturno uglavnom jadne i bedne Srbije. I koliko to košta, odnosno ko će skupu opremu platiti i finansirati njenu ugradnju s obzirom na finansijsku (ne)moć većine superligaša koji nisu u poziciji da plate čak ni zdravstveno i socijalno osiguranje za svoje igrače i trenere.

Ukoliko je u takvoj situaciji prioritet VAR, onda aferim.

Povezane vesti – SLIKA I PRILIKA SRPSKOG FUDBALA: Nenad Lalatović – sinonim za incident

Postoji hiljadu i jedan razlog zašto (siromašnoj) Srbiji u ovom času ne treba (preskup) nacionalni fudbalski stadion i samo jedan, uprkos oskudaciji, zašto joj je više nego neophodan. Istina je, zapravo, da za dve ili tri godine nijedan od postojećih objekata na kojima se trenutno igra fudbal od Horgoša do Preševa, zarad bledila sadržaja i izgleda ruiniranih građevina kao da su iz vremena pre naše ere, neće dobiti dozvolu UEFA za odigravanja međunarodnih utakmica ili utakmica prestižnih evropskih kupova. Naravno, uz uslov da u njima učestvujemo.

“U ovom trenutku internacionalne utakmice u Srbiji mogu da se igraju jedino na stadionima Crvene zvezde i Partizana. Svi drugi objekti nemaju neophodne elemente koji bi zadovoljili stroge kriterijume UEFA. Uz velike muke i razumevanje ljudi iz evropske kuće fudbala, dobili smo dozvolu da naš najbolji tim prijateljsku utakmicu sa Paragvajem odigra u Kruševcu. Da je u pitanju oficijelni meč, ne bi mogao da se igra na stadionu pod Bagdalom”, objasnili su narodu operativci FSS.

Shutterstock

Shutterstock

Za naciju sa bogatom fudbalskom tradicijom i zemlju namernu da se kandiduje da bude domaćin Šampionata Evrope (2028), odnosno Prvenstva sveta 2030. tako nešto je u najmanju ruku nedopustivo. Uprkos svemu, to je stvarnost koja opterećuje i možda na najbolji način oslikava jad i bedu srpskog fudbala, uz nedoslednost čije će posledice tek pokazati svoju pogubnu stranu, između ostalog i zato što čak ni zakonske odredbe koje regulišu ovu oblast nisu na potrebnom nivou.

I pored iskazane zainteresovanosti, u ovom času je sigurno da će i Srbija, kao i sve druge zemlje iz Evrope, odustati od najavljene kanditature za domaćinstvo Šampionata sveta. Već sada je gotovo izvesno da će FIFA ovaj značajan događaj 2030. poveriti Urugvaju u želji da se uz puno simbolike i još više emocija obeleži stogodišnjica od prvog Mundijala odigranog u ovoj južnoameričkoj državi. Međutim, Šampionat Evrope nije iluzija. I bilo bi sjajno, zarad puno razloga, da Srbija uistinu bude jedan od domaćina tog velikog fudbalskog događaja 2028. godine. Moguće je i da bi u tom slučaju sva nerešena pitanja koja trenutno tište srpski fudbal postala deo arhivske građe. A ima ih, u ovom času, celo brdo.

Srbija je već uveliko obavila bilateralu na potrebnom nivou da zajedno sa Grčkom, Bugarskom i Rumunijom organizuje glamurozni i (pre)skupi, ali i za domaćine profitabilni šampionat kontinenta 2028. na tlu Balkana. Za tako nešto našoj zemlji su, osim partnera iz komšiluka i malo sreće, uz sve drugo neophodni savremeni nacionalni stadion i još bar tri ili četiri ozbiljna fudbalska objekta sa minimumom kapaciteta od 35.000 do 40.000 stolica na tribinama. I, naravno, precizna infrastrukturna strategija.

Nije, tvrde ozbiljni fudbalski analitičari, poenta da u Beogradu postoje tri ogromna stadiona sa golemim brojem stolica na tribinama koje će bogzna kad biti pune. Savremene objekte, u ime razvoja fudbala, s obzirom na veličinu gradova, trebalo bi zato možda izgraditi i u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu bez obzira na to što beogradski klubovi, Zvezda i Partizan, imaju više navijača u ovim sredinama nego Radnički (K) Vojvodina i Radnički (N). Uprkos svemu, sasvim je izvesno da će se tako nešto uz pomoć države i dogoditi. Iskustvo zemalja iz Evrope kazuje da moderna infrastruktura daje bolje rezultate ne samo u takmičarskom smislu već i u oblasti bezbednosti i sigurnosti navijača. Kod nas to još uvek nije slučaj. I sve dok ne bude, tribine stadiona, ma koliko bile velike i savremene, zvrjaće prazne.

U ovoj zemlji fudbala sa puno apsurda, čak i kad se nešto uradi, uradi se kako (ne) valja. Poslednji više nego drastičan primer je Niš. Na stadionu “Čair”, bez konsultacije sa ljudima i FSS, sprovedeni su neki radovi na poboljšanju infrastrukture ali, ispostavilo se, pogrešno. Sada je pitanje koliko bi novca trebalo izdvojiti da se sve ispravi ili napravi potpuno nova priča. U oba slučaja “pita će biti skuplja nego tepsija”, što opet nije ništa novo za zemlju u kojoj je prilikom odlučivanja zvanje ispred znanja. Pogotovo kad se troši novac naroda. A da šale sa UEFA nema, primera je bezbroj. Sledi i jedan dokaz.

FOTO TANJUG/ FILIP KRAINCANIC/ nr

FOTO TANJUG/ FILIP KRAINCANIC/ nr

Disciplinska komisija UEFA pokrenula je postupak protiv grčkog Olimpijakosa između ostalog i zato jer je ekipa iz Atine sa zakašnjenjem izašla na teren stadiona “Rajko Mitić” uoči početka drugog poluvremena nedavno odigrane utakmice 2. kola Lige šampiona protiv Crvene zvezde.

“Svlačionice na stadionu Crvene zvezde udaljene su od terena skoro 150 metara, zbog čega se javlja problem kašnjenja na početak utakmice a naročito na drugo poluvreme. UEFA je rigorozna, ako kasniš minut, čekaju te sankcije, a sankcije najviše trpi trener koji nije izveo ekipu na vreme. Zbog svega toga stalno stižu pritužbe. UEFA i pored činjenice da je izdala licencu za takmičenje na ovom stadionu zahteva da se taj problem što pre reši”, kazuju dobro upućeni u ovu materiju.

Savremeni fudbalski stadioni traže puno toga što Srbija još uvek nema a Evropa uveliko ima. Nije suvišno znati da je još 2015. Srbiju posetio Pjetro Kabrera, prvi čovek UEFA zadužen za licenciranje objekata. Bio je nemilosrdan i uz primetnu dobronamernost kritički izuzetno nastrojen. Od tada do danas Crvena zvezda je sledeći njegove instrukcije uradila jako puno na otklanjanju nedostataka koji su tada konstatovani, ali je to puno još uvek malo.

Na Zvezdinom stadionu, ukoliko su crveno-beli namerni da i ubuduće igraju utakmice Lige šampiona, nedostaju, između ostalog, i skaj boksovi, odgovarajuće VIP lože i mnogi drugi elementi koji jedan fudbalski objekat čini funkcionalnim i maksimalno bezbednim. Zvuči nestvarno, gotovo apsurdno, ali je istina da je jedan od najvećih problema, kad su u pitanju međunarodni mečevi, krov. Kada pada kiša, navijači se povlače u onaj gornji, pokriveni deo stadiona. U toj varijanti se zakrče prolazi na tribinama, što automatski povlači kaznu FIFA ili UEFA. Da postoje natkrivene tribine to se ne bi događalo. Takođe i da gledaoci imaju u ruci kišobran stvari bi izgledale verovatno drugačije. Ali, nemaju jer je UEFA kišobran okarakterisala kao opasan predmet na utakmicama visokog rizika. Zato se na ulazu i oduzima.

Shutterstock

Shutterstock

U Srbiji je na poboljšanju strukture, na nekim objektima, dosta urađeno. Međutim, to nije ni izbliza ono što UEFA traži. Naše komšije u Rumuniji, suočene sa sličnim problemima, postavili su klubovima, i u tome istrajali, tri uslova ukoliko žele da igraju u elitnoj nacionalnoj ligi. Ti uslovi su bili: reflektori, grejanje terena i češljevi na ulazu. Srbija je krenula sličnim putem, ali u celoj priči nije bila dosledna. Na nekim stadionima su napravljeni reflektori, na drugim nisu, ali se domaćinima uprkos svemu gleda kroz prste. I ne samo za reflektore. Da li bi ista priča, možda, sutra važila i za VAR?

Povezane vesti – DVA PUTA JE DVA PUTA: Zvezdina Liga šampiona više nije slučajnost

Možda sve i ne bi bilo kako jeste da Srbiji, za razliku od Evrope i okruženja, ne fali još nešto. Reč je, generalno, o strategiji razvoja sporta. Istina je da zapravo postoje neka dokumenta na tu temu, ali dobro upućeni tvrde bez detaljne razrade i vizionarske opredeljenosti. Ono što je možda veće zlo jeste podatak da je važnost dokumenta sa naslovom Strategija razvoja sporta i Strategija unapređenja bezbednosti i sigurnosti na sportskim priredbama istekla. Nova nisu doneta uprkos činjenici da je nerešenih pitanja bezbroj.

Jedno od njih je privatizacija klubova. Pokušaj da se i zakonski reguliše svojinska transformacija i promena vlasničke strukture pao je u vodu jer tri najveća srpska kluba – Vojvodina, Crvena zvezda i Partizan – tako nešto ne žele. Pre nekoliko godina bilo je reči i da će Ministarstvo sporta predložiti poseban zakon koji će regulisati materiju privatizacije. Na pragu je i kraj 2019, ali taj zakon nije donet.

 FOTO TANJUG/ BOJAN STEKIC/ bk

FOTO TANJUG/ BOJAN STEKIC/ bk

Zašto, to je posebno pitanje.

Činjenica je da privatizacija može da pomogne srpskom fudbalu u mnogim domenima, ali ne mora da bude i uslov svih uslova. Generalno, ukoliko nam mnogi drugi segmenti ostanu isti a da se nisu razvili do potrebnog nivoa, onda je sasvim svejedno da li su klubovi vlasništvo pojedinaca ili udruženja građana. Zato jedno od krucijalnih pitanja jeste i to šta potencijalni ulagači dobijaju investiranjem u srpski fudbal. I ova materija nije regulisana zakonskim aktima. FSS je, ako se na varamo, Ministarstvu sporta ponudio svoje radne grupe da pomogne u regulisanju ove oblasti ali…

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar