INTERVJU BOGDAN OBRADOVIĆ: Novak će prestići Federera

Imao je snažnu levicu, trebalo je da igra fudbal. Počeo je, ali je brzo odustao iako je to, govorili su treneri, radio dobro. Igrao je dobro i košarku, takođe s puno dečačkog žara, ali ne i sa dovoljno strasti da bi napravio veliku karijeru. Voleo je sport generalno i sebe kao velikog takmičara video u mnogim sportovima, ali je istovremeno bio opčinjen i snagom vode, odnosno plovidbom rekama i morima s vetrom u kosi. Završio je, jer je to silno želeo, Brodarsku školu  i otišao u vojsku. Nije bio mornar na moru, ali jeste vojnik u Splitu, a Split je na moru.

Kasnije je postao i student Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, rečno-brodarski smer, i ko zna šta bi bio da konačno sebe nije dao svetu tenisa u kome se njegovo ime i danas izgovara s poštovanjem. S reketom u levoj ruci lopticu je  kao dečak prebacivao na Novom Beogradu na improvizovanom odbojkaškom terenu, posle i mnogo ozbiljnije na pravim teniskim terenima Crvene zvezde. Pravili su čak šale na njegov račun jer je tada bio valjda jedino novobeogradsko dete koje je igralo tenis.

U Kikindi je sasvim namerno bio i igrač i trener, a posle i selektor srpskog Dejvis kup tima. S njim se reprezentacija prvo 2008. kvalifikovala za Svetsku grupu a onda je 2010. u Beogradu, posle trijumfa nad favorizovanim Francuzima, postala 13. nacija u istoriji tenisa koja je slavila u Dejvis kupu. Malo je nedostajalo da se uspeh ponovi i 2013, ali su tada u finalu bolji bili Česi.

Tenis Bogdana Obradovića pamti i kao vrlo uspešnog trenera asova poput Nenada Zimonjića, Borisa Pašanskog, Novaka Đokovića, Janka Tipsarevića… Četiri godine je bio narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije. Takođe je i jedan od troje potpredsednika Olimpijskog komiteta Srbije. Posle odlaska sa funkcije selektora, tenis nije napustio, trenutno rukovodi Teniskom akademijom na Adi Ciganliji koja nosi njegovo ime i smišlja malu tenisku revoluciju na globalnom nivou.

Početak Vaše trenerske karijere vezan je za sever Banata i Kikindu.

„U Kikindu sam kao 20-godišnjak stigao posle odsluženja vojnog roka. Pozvao me moj drug Ilija s kojim sam studirao na Saobraćajnom fakultetu, njegov otac, čika Joca Tanackov je bio zaljubljenik u tenis i izuzetno poštovan čovek u gradu, prošli smo ekspresno kroz četiri ranga, došli do Prve lige i to je bio i ostao najveći uspeh kikindskog tenisa svih vremena. Iz tog vremena tenis je za Kikindu igrao i Bata Markov, trenutno gradonačelnik ovog lepog grada.“

Da li ste se možda i oženili na severu Banata?

„Ne, moja supruga je iz Beograda, sa Ceraka, gde sam živeo od 1983. Kad smo počeli da se zabavljamo, ona je imala jednogodišnjeg sina iz prvog braka. Ljubav sam delio na nju i njeno dete. Danas Aljoša ima 20 godina i na drugoj je godini medicine. U međuvremenu se rodila i Lucija (14). Uživamo sada na Banovom brdu odakle se ja za par minuta spustim kolima i onda sam na mojoj Adi Ciganliji.“

Povezane vesti - INTERVJU RATKO NIKOLIĆ: Nismo svesni koliko ne znamo

Sad ste, osim za Beograd, Banovo brdo i Adu Ciganliju, vezani i za Kinu?

„Da, to je treći deo mog života. Ovde na Adi sam napravio kinesko-srpski teniski centar koji zbog prokletog kovida još nije do kraja pozicioniran. Bio sam na pregovorima sa Kinezima, u Šangaju radim sa najtalentovanijom decom grada koju sam već selektirao, a uskoro počinjem da radim i selekciju dece iz cele Kine.“

Odlaskom u Kinu iznenadili ste mnoge.

„Sve sam dogovorio sa Sport biroom Kine, njihov izbor je bio da ja vodim kineski tenis u nekoliko narednih godina i da pokušam i kod njih ono što je ovde urađeno sa Jankom, Zikijem, Novakom, Pašanskim i Viktorom. Kinezi su shvatili da imaju grešku u sistemu rada, vaspitanju mladih tenisera, obuci trenera. Mislim da ćemo zajednički da napravimo dobre rezultate.“

Na jedan zanimljiv način u sve uključujete i Vašu akademiju, odnosno srpski tenis generalno?

„Uz rad u Kini, dovešću u Beograd i jednu grupu najtalentovanijih  Kineza, koji će ovde živeti, trenirati  i putovati na juniorske turnire po Evropi. U ovaj program, čiji bi Kinezi bili generalni sponzori, uključiću i naše mlade tenisere. U tom sistemu rada, s čime su se Kinezi složili, njihova deca trenirala bi sa našom koja su na sasvim drugi način sportski vaspitavana.“

Zašto su se Kinezi, koji imaju brdo para za sve i koji mogu da anagažuju koga požele, odlučili baš za Vas?

„Zato što znaju  da je sistem i način rada kod nas jedan od najboljih na planeti. Tu nema diskusije da li je tako, mi to dokazujemo i rezultatima, odnosno činjenicom da imamo pet igrača u prvih 50 na svetu sa populacijom od šest miliona stanovnika i sa samo 1.000 takmičara u svim kategorijama ukupno. U Kini ima oko 146.000 klinaca u uzrastu od devet godina koji igraju tenis. Dobio sam i podatak da je u ovoj mnogoljudnoj zemlji registrovano oko 20 miliona onih koji se bave tenisom.“

Rangirani ste kao jedan od najboljih stručnjaka sveta iako Vam to u Srbiji nerado priznaju. Od koga ste i gde naučili trenerski posao?

„Prvi moj trener je bila čuvena Jela, koja je bila kao teniserka juniorska prvakinja države u nekim kategorijama. Ona me je sačekala na terenima Zvezde. Puno dugujem i Aci Simiću, Caletu Nigrinoviću, kao i Draganu Savića koji je radio sa Bobom Živojinovićem i čije sam treninge rado gledao. U vatru me gurnuo Goran Bubanj, on me zapravo promovisao kao trenera. Jednog dana me pozvao i rekao da ima neke poslove za mene, neke klince. Ruska grofovska porodica Romanov imala je i ima na Dedinju vilu sa bazenom i dva teniska terena. Tu sam dovodio klince, Goran mi je davao neke savete kako da radim i tu sam zapravo počeo trenersku priču.“

Osim što ste se  dokazali u radu sa Pašanskim i Zimonjićem, podosta ste zaslužni i za ono što je napravio Novak Đoković.

„U magli je ostalo ono što je bilo dobro urađeno, možda i zato što se mi Srbi uvek pre okrenemo mržnji nego što se zahvalimo nekim ljudima koji su nam činili dobro. Kada je u srpskim teniskim krugovima izbio onaj problem sa Cepterom, kada je došlo do svađe zbog novca između Bobe Živojinovića kao prvog čoveka Saveza i Novakovog oca Srđana Đokovića, ja sam doveo na naše tržište čoveka koji je potpisao tada ugovore sa Pašanskim i Tipsarevićem, ali i  sa Đokovićem. Nole je imao 16 godina i mi smo tad rešili taj njegov finansijski problem. Menadžerska agencija Dirka Hordorfa, koji je tada radio sa  Rajnerom Šuklerom i Laonom Paškurijem, potpisala je ugovor sa Srđanom Đokovićem i Novak je dobio novac. Bio je to vrlo bitan trenutak u karijeri Novaka Đokovića, danas neopravdano zaobiđen. Tada sam uveliko radio sa Noletom i nismo se odvajali do njegovog prvog profesionalnog turnira.“

Povezane vesti - VELIKO PRIZNANJE: Novak Đoković proglašen za tenisera decenije

Jedan od faktora uspeha, često ste govorili, jeste i sreća. Za ovu tvrdnju kao primer uzimali ste i karijeru Novaka Đokovića.

„I danas mislim da su se Novaku složile i posrećile neke stvari, a to je da smo se u nekom trenutku Nikola Pilić  i ja spojili, da sam našao taj novac za Novaka i da on od tada nije prolazio kroz bilo kakvu patnju u smislu nedostatka novca. Od mene je dobijao i najsvežije informacije vezane za profesionalne turnire. Razgovarao sam na brojnim turnirima širom sveta sa Samprasom, Agasijem, Kurijerom, Riosom, Hjuitom, Rafterom… Svi oni su bili bivši broj 1 s kojima smo dok sam putovao sa Zimonjićem zajedno trenirali i radili. To jedno ogromno iskustvo sam Novaku doneo kao na tacni. Bili smo zapravo idealan spoj. Ja sam bio izuzetno mlad, motivisan i sve što sam znao stavio sam pred Novaka sažvakano. On sa te strane nije lutao ni u jednom segmentu niti u razvoju njegove igre, tehnike ili taktike. Kondicioni deo je radio sa Zoranom Grbovićem, iza koga su bile godine rada sa Zimonjićem i ekipom prvih naših profesionalnih igrača s dobrim rezultatima.“

Uz talenat koji ga je krasio, od Vas je dobio sve najbolje moguće.

„Bez obzira na sve, morate u karijeri da imate sreće u smislu da se okružite ljudima spremnim da vam donesu znanje. Mi smo njemu doneli i znanje i ogromno iskustvo koje niko nije imao. Pri tom, nije isto kad vam to govori neki Englez, Francuz ili Španac ili neko ko ne poznaje naš mentalitet, odnosno kad vam to saopštava Srbin koji poznaje i vas i vašu porodicu i na drugi način vam sve to dočarava. Ta vrsta komunikacije vrlo često zna da bude ključna, najvažnija i najbitnija u razvoju igrača.“

Značajnu ulogu imala je i reprezentacija, odnosno njeni uspesi u Dejvis kupu.

„Radio sam uveliko sa Novakom kad se pojavio Dirk Hordorf, koji je predložio da Janko Tipsarević, tada 140. na svetu, radi sa mnom. Dogurao je kasnije do osme pozicije na ATP listi. Hordorf je insistirao i na Dejvis kupu uz tvrdnju da su ti mečevi okidač kod mnogih igrača da naprave dobre rezultate. I bio je u pravu. To se desilo i sa Jankom, Viktorom, Zikijem, ali i sa Novakom. Prisetite se 2010. i trijumfa naše reprezentacije, odnosno Novakove 2011. Kada je napravio najbolju sezonu u istoriji tenisa. Taj rezultat bio je apsolutno ludilo.“

Povezane vesti - INTERVJU DR VIŠESLAV KRSMANOVIĆ: Priča o besmrtnosti u sportu više ne pije vodu

S reprezentacijom ste napravili čudo od rezultata, 2013. je malo nedostajalo da osvojite i drugi put Dejvs kup a onda ste, za mnoge neočekivano, otišli. Zašto?

„Na neki način ta vatra i sve ostalo se nekako ugasilo. Takođe i Novak od silnih obaveza nije mogao da prati ovo igranje, a bez Novaka Srbija ne može da ide na titulu i da osvoji Kup. Ne može to nijedna zemlja ukoliko u sastavu nema igrača iz top 10. Morate da imate Berdiha, Rafu, Novaka, Rodžera ili Del Potra. U poslednjih 20 godina Dejvis kup su osvajale samo one reprezentacije koje su imale tog nekog iz top 10. Ali i to ponekad nije dovoljno. Mi smo 2013. igrali finale, ali nismo imali igrača broj dva. Janko je bio povređen, Viktor kažnjen, Lajović nije bio dovoljno iskusan i mi smo od Čeha izgubili finale.“

Pojavio se i novi sistem takmičenja u Dejvis kupu.

„Stari sistem je bio naporniji i teži, ali za igrača zanimljiviji, svako je igrao u svojoj zemlji i imao mogućnost da igra pred svojima. U novom sistemu izgubila se ta hemija, nema vaše publike, navijanja. Postavlja se i pitanje promocije tenisa u malim zemljama. Kad Nadal dođe u Uzbekistan, vi tako popularizujete tenis. Sada se to više neće događati. Stari Dejvis kup je davao tu notu širenja popularnosti, stvaranja ne samo individualnog već i nacionalnih heroja. Finala su po interesovanju bila ravna svetskim prvenstvima u fudbalu. Tenis je danas u Dejvis kupu dobio jednu modernu formu, pojavili su se privatnici, napraviće se takmičenje kao što je ono u Formuli 1.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .