INTERVJU DR VIŠESLAV KRSMANOVIĆ: Priča o besmrtnosti u sportu više ne pije vodu

Trčao je dva kruga da bi kao atletičar stigao od starta do cilja. Jedan mu je bio malo, tri previše. Kao talentovan osamstometraš, Zemunac Višeslav Krsmanović nosio je dres zemunske Mladosti i juniorske reprezentacije Jugoslavije. Znao je još tada koliko može kao takmičar i u to ime napustio je stazu, ali je ostao u atletici i sportu.

Prvo kao trener ispod čijeg je čekića do nacionalne selekcije stiglo 30 sjajnih atletičara, a zatim i kao neko čije se akademsko usmerenje u srpskim sportskim krugovima i mnogo šire izuzetno ceni i poštuje. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na smeru sociologije, magistrirao na Fakultetu za fizičku kulturu u Nišu, da bi nešto kasnije doktorsku disertaciju „Moralni odnosi u vrhunskom sportu” odbranio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autor je desetak akademskih udžbenika, potpisnik više od 80 naučnih radova, profesor sociologije, političke ekonomije, društvenog uređenja i sociologije kulture.

Živi sportski, svakodnevno dan započinje sa nekoliko fizičkih vežbi, što za dug i zdrav život preporučuje i drugima. Kao sociolog sporta i aktivan predavač, na pitanje kako će sport  u svetskim okvirima izgledati posle pandemije korone, profesor dr Krsmanović kratko odgovara:

„Sport više ne postoji u opciji u kojoj smo to navikli. Promenio se i menja se, tako da je teško poverovati da ćemo ga ubuduće imati u obliku u kojem je bio.“

Svi su stali i stavili tačku na šampionate. Kotrlja se jedino fudbalska lopta.

„Fudbal je bio i ostao fenomen. Kao sportska grana odavno je izvučen iz sportskog sistema. Ne samo kod nas, već svuda u svetu. U momentu kada je obukao odoru profesionalizma, on je prestao da bude igra. Postao je profesija i komercijalizovana priča sa tržištem na kome vlada samo jedan zakon, zakon profita i zarade. Međutim, iza profita i novca uvek stoji jedna psihopatološka dimenzija, odnosno pohlepa čoveka. Čovek je i dobar i zao u isti mah.

Povezane vesti - INTERVJU IVAN ĆURKOVIĆ: FIFA i UEFA neće nam stalno praštati incidente

Da li će u čoveku preovladati jedno ili drugo, to je sad pitanje ne samo vaspitanja i gena već i društvenih okolnosti. Ako u nekom trenutku u društvu preovlada zlo, onda svi moraju da učestvuju u zlu iako pojedinac to zapravo ne želi, ali zbog okolnosti naprosto mora. Nema izbora. U vreme ratova, dakle najvećeg mogućeg zla, ubija se bez milosti i na jednoj i na drugoj strani. Nema selekcije, nema biranja, nema razmišljanja da li je to dobro ili ne.“

Pojasnite to iz ugla fudbala.

„Fudbal je izašao na tržište i sada je deo rizika tržišta. Zato u profesionalnom fudbalu uveliko traže načine kako da premoste situaciju u kojoj se svet ove godine našao. Čine to tako što vrlo svesno krše propise bez obzira na to što se potezima, koji se suprotstavljaju logici, ugrožava zdravlje takmičara. Međutim, one koji donose odluke ne interesuje pojedinačan slučaj, odnosno  da li će jedan ili dva fudbalera, odnosno 30 ili 50 fudbalera oboleti od korone. Njima je bitno da mašinerija radi, da se fudbal igra i da to donosi profit. Postoji pritisak i u košarci da se takmičenje nastavi, ali ne u evropskoj jer ona još uvek sa stanovišta velikog kapitala nije dovoljno finansijski atraktivna. U NBA je odluka da mora da se igra, jer kad se igra, kad je utakmica u toku, onda se u holu dvorane prodaje i hamburger i pivo i šta sve ne i tako se ostvaruje planirani prihod, uz napomenu da onaj najveći dolazi od TV prava. To je jedan proces koji ne sme da se zaustavi, makar i po cenu žrtava.“

Kako kao sportski stručnjak i trener, a onda i kao sociolog sporta komentarišete to što će evropski fudbaleri za samo sedam meseci iste kalendarske godine tri puta proći kroz torturu bazičnih priprema?

„Sa aspekta struke, to nema veze sa naukom. To je sve samo ne nauka. U pitanju je komercijalizacija kojoj fudbal ne može da se odupre. Pomereni su termini, reprezentacije će uskoro igrati baraže, kvalifikacije ili već šta, klubovi su u obavezi da završe evropska nadmetanja i započnu naredna iz pripremnog ciklusa koji mora da se modifikuje kako bi se sačuvalo zdravlje fudbalera. Traže se kompromisna rešenja uz nehumanu konstataciju da će, ako ne mogu svi, igrati oni koji su zdravi. Jednostavno lopta mora da se kotrlja. Kolika je šteta što se tako razmišlja, videće se na kraju.“

Otkazane su Olimpijske igre u Tokiju, odnosno pomerene za narednu godinu. Takođe i šampionat Evrope u fudbalu. Kako to komentarišete?

„To što su Igre odložene je pogibeljno za sportiste. Izgubljeni kontinuitet u sportu se teško vraća. Ljudi koji su ove godine tempirali špic forme, iduće ga neće dočekati, čime se gubi smisao sporta kao takvog. Ovo tim pre jer termin Igara nije pomeren da bi se zaštitilo zdravlje sportista, nego zato da bi organizatori i celokupna svetska infrastruktura okupljena oko projekta Igara što manje izgubili.

Pomeranje termina je pokušaj da se spase ono što se spasti može, a rezon da se Igre prebace za narednu godinu je šansa da se uloženo uprkos svemu naplati makar i sa malim zakašnjenjem. Igre su odložene zbog profita. Razum postavlja pitanje ko bi išao u Japan da Igre nisu odložene. Niko ne bi išao, domaćin bi zbog svega izgubio silne milione dolara, ali bi ista sudbina zadesila i krupne geopolitičke igrače. Kako tako nešto ne sme da se dogodi, termin održavanja Igara je prolongiran.

Povezane vesti - INTERVJU DRAGUTIN TOPIĆ: Vrhunski sport je ples na žiletu

Nikom, naravno, nije palo na pamet da zahteva da se zbog više sile Igre ne održe kao što se to u istoriji olimpijskog pokreta događalo dva puta zbog ratova. Ovog puta viša sila je u drugom planu zato jer je primaran profit, a ne rezultati i zdravlje sportista. Ovo važi i za prvenstvo Evrope u fudbalu.“

Zašto je fudbal sebi dozvolio da u tolikoj meri bude zavisan od biznisa i tako zanemari osnovne vrednosti sporta? To je zanimljiva sociološka tema.

„Kapitalizam je devedesetih godina, padom Berlinskog zida ušao u neoliberalnu fazu i u toj fazi krajnjeg individualizma, pragmatizma, velikih monopola, dominaciji multinacionalnih kompanija ponudio samo jedno pravilo igre, ono visokog biznisa i profita. Fudbal se u sve na pravi način uključio, ili su ga uključili, i od tada pa naovamo u ovoj igri i oko nje se vrti veliki novac. Kao biznis priča postao je jako zanimljiv i profitabilno atraktivan čak i za ljude koji ne pripadaju sportu i koje sport, konkretno fudbal, zapravo i ne zanima. Neki su u sportskom smislu čak anonimni. Međutim, zahvaljujući njima i njihovoj profitnoj alavosti, onaj fudbal koji se bazirao na humanizmu, drugarstvu, entuzijazmu, ljubavi, solidarnosti ili fer-pleju je u fazi izumiranja. Ove izvorne vrednosti se čuvaju ili su sačuvane u onim sportovima koji nisu određeni ili nemaju šansu za profit.“

Sve je više onih koji izgovaraju jeres da su fudbaleri pa čak i neki drugi sportisti najobičnija roba, odnosno u vlasništvu klubova i menadžera.

„To je istina. Često kažemo da je to radna snaga koja u krajnjoj liniji dobro naplaćuje svoj rad. U svetu ima oko milijardu sportista. Od te milijarde, 900 miliona su rekreativci, a samo sto miliona su takmičari. Od tih sto miliona, samo je milion vrhunskih sportista. Sociološki kriterijum za vrhunskog sportistu je da on  kroz svoju karijeru obezbeđuje egzistenciju do kraja života za sebe i porodicu, jer to je i njegov radni staž. Međutim, u fudbalu samo 1,72 odsto populacije koja igra uspeva da kroz karijeru koja traje desetak godina obezbedi novac za ceo život. A to bi svi želeli.

U toj i takvoj priči sponzori klubova sve više postaju roditelji koji zapravo kroz sponzorstvo, bez obzira na talenat, plaćaju mesto u timu svom detetu. Gde je tu interes? Odgovor je prost. Reč je o iluziji koja se svodi na to da će njegovo dete imati klub, trenera, menadžera, da će karijeru nastaviti u inostranstvu i da će tako on kao sponzor roditelj vratiti uloženo, čak i zaraditi, makar sin završio fudbalsku priču u Kazahstanu ili Vijetnamu. Model je jasan, ali je užasno surov.“

Da li je prisustvo farmakologije u sportu slučajnost?

„Naravno da nije. Farmakologija je danas u svetu jedna od tržišno najznačajnijih disciplina. Zašto? Zato što današnja civilizacija ne razmišlja o zdravlju ljudi već o tome kako da proizvodi  bolesti. Ona živi od bolesti i zato je sve više veštački izazvanih jer prosto je neverovatno šta ljudi mogu u laboratorijama ili šta ludi umovi mogu da smisle. U svemu farmacija ima veliku ulogu. Lek imaš, ali ga ne puštaš na tržište, odnosno prodaješ ga samo bogatima dok u isto vreme sirotinja umire. Tek u drugom talasu nudiš vakcinu ili u trećem aspirin da bi se rešio problem, ali ga zato ne daješ u prvom talasu jer ti se to ne isplati. Zapravo, farmaceutska industrija je najbliža svetskoj mafiji kad bi se govorilo o tom nekom kontekstu prostitucije privrede ili prostitucije privrednih delatnosti.“

Za farmakologiju tržište sporta je sve veće. Uprkos tome što znaju sve o posledicama, sportisti posežu za dopingom kako bi sebi obezbedili mesto među besmrtnima.

„Milijarda aktivnih u sportu nije malo. Sada suplemente koriste i rekreativci. Uz tu milijardu ide još 2,5 milijardi onih koji na ovaj ili onaj način prate sport, odnosno kupuju sportske patike ili trenerku da šetaju kera. Oni su i korisnici usluga sportskih centara, ali ne da bi se bavili sportom već da bi posećivali kladionice, kockarnice, kupovali u pekarama, buticima. Visoki biznis je to prepoznao i zato je danas svaki sportski centar zapravo biznis centar.

A ta priča o besmrtnosti i ne pije više vodu. Uspeh na sportskom polju se brzo zaboravlja. Pitajte danas na ulici ko je Mate Parlov ili Matija Ljubek. Za ovog drugog osim nas koji smo deo sportske priče decenijama malo ko bi znao. Istina je da sportska slava kratko traje i da nije vredna da se zbog nje uništi zdravlje, da se nečasnim putem uz uzimanje nedozvoljenih supstanci stigne do sportskog Olimpa.“

Čovek je programiran u prirodi da živi 120 godina. Međutim, i tu starost retko ko dočeka.

„Kretanje je jedini zakon koji postoji u prirodi, kojem pripada ne samo čovek kao ljudska vrsta, nego i planeta Zemlja. I Sunce i Sunčev sistem i galaksija, sve se kreće. Znači, sve oko nas je u kretanju, takav je ceo sistem koji  postoji, onaj galaktički koji je nama dostupan, koji možemo da razumemo. Fizičko kretanje je neophodno za opstanak čoveka jer ukoliko se čovek ne kreće, odumiraće mu određene funkcije. Zbog svega je i uloga sporta jako bitna. Čovek ne živi 120 godina jer svakog dana nešto radi što ne bi trebalo da radi da dočeka tih 120 godina. Na primer, puši, pije, drogira se, ne kreće se ili se naljuti na ženu i bude nervozan, što prouzrokuje stresne situacije. Na sve se nadovezuje i pogrešna ishrana, a ishrana, bolesti zavisnosti i nekretanje su tri faktora koja ubijaju prerano čoveka, odnosno ljudsku vrstu. Bez kretanja čovek može da održi prvu četvrtinu ili petinu života. Sa ishranom polovinu. To su neki zakoni.“

Kad se kod čoveka završava fizički i kad počinje socijalni razvoj, odnosno kako se u sve uklapaju sportisti?

„Ovo pitanje je zapravo tema na predavanjima uz pokušaj da studentima objasnim da kad su već u sportu, da ga shvate mnogo šire. I da traže sebe ne direktno samo u rezultatu koji ih opseda i zbog kojeg žive. Servira im se istina da su sa 20 godina završili svoj i fizički i fiziološki i psihološki razvoj i da je na redu socijalni. A socijalni razvoj je zapravo odgovor na pitanje ko sam ja, šta sam ja, sa kim ću živeti, od čega ću živeti, gde ću živeti, čime ću se baviti, da li ću imati porodicu ili ne. To su krucijalna pitanja do kraja života koja prvih 20 godina nisu bitna jer mlad čovek živi na nečijoj grbači.

Povezane vesti - INTERVJU RADMILO MIHAJLOVIĆ: U Sarajevu su mi sve oteli

Što se taj i takav mlad čovek pre suoči sa socijalnom crtom, to je šansa da pronađe pravo rešenje ili alternativnu soluciju neuporedivo veća. Sport je spektar, nije samo takmičenje. Ukoliko neko odluči da mu posveti ceo život, tu je solucija u smislu nauke. Sportski menadžeri, sportski treneri i sportski novinari su tri zanimanja na fakultetu gde predajem. Tu je i sociologija sporta, psihologija sporta, medicina sporta, menadžment u sportu, sportski turizam i marketing. Ima mnogo zanimanja bliskih sportu. Oni manje talentovani, kad prepoznaju sebe i svoje mogućnosti, mogu odmah da se opredele za studiranje, oni drugi da se u sve odmah paralelno uključe i tako pripreme za karijeru posle karijere.“

I uloga sportskih novinara je danas minimizirana, sve su manje sedma sila, a sve više esnaf koji ispunjava tuđe želje za sitne pare.

„Njihova uloga bi trebalo da bude velika, ali nije. Neoliberalni kapitalizam je i pred štampu, odnosno medije stavio zadatke tržišta. Sportska štampa ili mediji koji se bave sportom trebalo bi da imaju dva prioritetna zadatka: da afirmišu sport i realno informišu. U Srbiji to nije slučaj. Piše se isključivo o Zvezdi i Partizanu, o fudbalskim i košarkaškim klubovima iz ove dve porodice. O ostalih 12.000 klubova, koliko ih ima u Srbiji, uglavnom se ništa ne zna. Čak ih ni na Guglu nema. Ali se zato sve znao o strancima koji igraju u dva naša najveća kluba. Zna se i kad su ustali, šta su jeli i da li su i s kim u društvu bili na splavu te noći. To je ta nepravda koju mediji čine. Oni su informisanje shvatili samo kao informisanje onoga što tržište i gazda hoće.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…