INTERVJU RATKO NIKOLIĆ: Nismo svesni koliko ne znamo

INTERVJU RATKO NIKOLIĆ: Nismo svesni koliko ne znamo

Foto: Srdjan Stevanović


Njegova sadašnja adresa je selo Bukovik, opština Aranđelovac, Šumadijski okrug. I ne samo trenutna, jer on sutra ili bilo kad više nema nameru da se preseli u Aranđelovac u kome ima stan, nema nameru da živi ni u višemilionskom Beogradu gde takođe ima stan, ili bilo kom drugom gradu na svetu. Mogao bi, ali neće, jer hoće da bude jedino i samo u svom Bukoviku gde će za koji mesec početi gradnju kuće na korak od velike porodične, pod čijim krovom danas uz puno radosti i zadovoljstva žive svi Nikolići.

Iz Bukovika je kao dečak otišao s osmehom na licu a da niko osim brata i roditelja nije znao kako mu je, u Bukovik se vratio opet nasmejan a da mnogima nije bilo jasno zašto kad je mogao… Igrao je rukomet od 15. do 40. godine života, bio profesionalac i internacionalac, reprezentativac tri zemlje (SRJ, SCG i Srbije), nosio je dres Šamota, Crvene zvezde i Sintelona, odnosno niškog Železničara pred kraj karijere, a na nagovor Veselina Vujovića, igrao kao internacionalac u Mađarskoj, Španiji, Danskoj, Severnoj Makedoniji, Belorusiji, Kataru, Bosni i Hercegovini.

Dva puta su ga pozivali u reprezentaciju sveta, dva puta je zvanično proglašen za najboljeg pivotmena planete i dva puta je igrao evropsko finale Lige šampiona. Ostaće u analima rukometa upisan i kao prvi kapiten rukometne reprezentacije Srbije. S nacionalnim timom zemlje koju najviše voli i koju nikad ne bi menjao drugom, uprkos tome što su mu drugi nudili pare i pasoš a njegovi ga na ružan način oterali iz nacionalnog tima, osvojio je bronzu na SP 1999. i bio četvrti na OI 2000. u Sidneju. Pored srpskog jezika iz kojeg je u osnovnoj školi imao četvorku, u međuvremenu je naučio i sada govori još engleski, španski i ruski. Uskoro će moći i da se pohvali diplomom Fakulteta za fizičku kulturu u Beogradu.

Povezane vestiINTERVJU JOVICA CVETKOVIĆ: Rukomet grandioznih gluposti

Pre meseca dana, na opšte iznenađenje rukometne javnosti i veliku radost onih koji rukomet nose u srcu, Ratko Nikolić je imenovan za direktora nacionalnog A tima.

„Treba praštati, to je hrišćanski. Oni koji su me oterali iz srpskog rukometa, radili ili uradili neke stvari, imaće vremena da se postide. Uostalom, jedan je život, glupo bi bilo potrošiti ga sećajući se ružnih stvari“, govori uz osmeh ne nudeći sagovorniku mogućnost da poveruje u iskrenost njegovog kazivanja.

Šta trenutno radi direktor nacionalnog A tima uprkos tome što više liči na igrača nego na funkcionera?

„Prestao sam da igram, ali ne i da vežbam. Činim to i dalje svakodnevno i kad me pitaju šta radim, ja odgovaram da treniram sebe.“

Šta se događa sa Vašim internacionalnim rukometnim kampom koji okuplja klince iz cele Evrope?

„Trebalo je da krenemo krajem juna, zatim 2. jula, ali je sve prolongirano i sad zaista ne znamo kad će početi. Baza nam je Vrnjačka Banja, hotel ’Fontana’, ovo je trebalo da bude peta sezona. Kamp je koncipiran tako da u svakoj smeni boravi 60 klinaca. Uz sve ono što pruža hotel sa pet zvezdica, u cenu (250 evra) je uračunata i kompletna oprema, dakle sve osim patika. U smeni sa decom radi 16 trenera, praktično svako dete ima svog rukometnog učitelja. Prošle godine sa klincima su, između ostalih, radili i stručnjaci iz Španije, jedan iskusan i dva mlada trenera. Ove godine štafetu je trebalo da preuzmu Skandinavci, ali dogodila se korona…“

Kamp se događa u našoj zemlji, ali u njemu nema dece iz Srbije. 

„Ima, ali ih je najmanje. Klubovi im zabranjuju da dolaze na moj kamp. Oni koji dođu, obavezuju nas da nikom ne govorimo da su bili polaznici kampa i mi to poštujemo. Najviše dece je iz BiH i Crne Gore, okupirali su nas i Grci, dolaze Šveđani i Danci, koji su tražili da samo za njih radimo kamp. Ove godine za tako nešto nismo uspeli da se organizujemo, ali već naredne je sasvim moguće.“

Vi ste pripadali generaciji koja je valjda poslednja u uzrastu mlađih kategorija donela medalju sa jednog takmičenja.

„Uspelo je to onoj malo mlađoj generaciji u kojoj su bili Šešum, Beljanski, Nenadić i Marković. Oni su poslednja generacija koja je uzela medalju. Koje godine je to bilo, ne mogu da se setim i to je najstrašnije. Zašto, zato što je bilo tako davno da se više niko i ne seća.

Srbija je oduvek bila zemlja velikih igrača i dobrih trenera. Nema više dobrih trenera, a i sve je manje rukometaša koji su zanimljivi Evropi.

„Što se tiče trenera, ima ih. Nema ih previše, ali ih ima. Problem je, međutim sujeta prisutna kod većine, uz ubeđenje da svi sve znaju. Istina je, zapravo, da nismo svesni koliko ne znamo. Srbija ima drugi mnogo veći problem, a to je da nema rukomet. Taj sport više nikog ne interesuje. Nemamo sistem, zapostavili smo rad sa mlađim kategorijama, za reprezentativne selekcije ne igraju najbolja deca. Igraju tatini i mamini sinovi, ima i drugih razloga, ali je suština da ne igraju najbolji.“

Gde je izlaz ako uopšte postoji?

„Naravno da postoji, ali moraš da se posvetiš nekim stvarima. Ako hoćemo mlađe selekcije, nove rukometaše, onda moramo da obilazimo tu decu, da ih pratimo u svakom trenutku. Dokaz da je to moguće je RS Vojvodine. Od njihovog koordinatora za mlađe selekcije gospodina Knežića, mislim da se tako zove, čuo sam priču koja je za pohvalu. Oni za svakog mladog talentovanog igrača imaju si-vi, oni prate svako dete, poseduju podatke kad je počelo da trenira, koliko je napredovalo… Nesreća je u tome što nijedan selektor mlađih srpskih selekcija nije otišao u RS Vojvodine da se o svemu raspita.“

Povezane vesti ETIKA NA NIVOU GETA: Dokle će sport biti pozornica za rasizam?

Kako da pita kad i ne zna da ta deca postoje, kad nije gledao nijednu njihovu utakmicu?

„Ima i toga. Španski treneri su nas prestigli, učili su od nas, sad mi učimo od njih. Naši treneri kažu da je njima lako jer imaju puno novca. Ni to nije tačno. Oni više nemaju puno novca i tamo je kriza. U rangu su Srbije, ali imaju sistem kojeg se drže, od najmlađih kategorija do A tima. U svim selekcijama radi se po istom principu. Radi se piramida, A tim je samo vrh. I radi se sve u interesu seniorske reprezentacije. Tako nešto, prilagođeno našim uslovima, želim da postoji i kod nas, da svi radimo u interesu nacionalnog tima.“

Vaša generacija je imala sreću da radi sa sjajnim stručnjacima, istina kod nas osporavanim, iako su puno znali. Konkretno, mislim na Vaše trenere Roganovića, Rnića…

„Vuk Roganović, da nije znao, ne bi uradio ono što je uradio. Tu je i nenadmašni Tuta Živković. Takođe i Momir Rnić. To što sam uspeo moram da zahvalim gospodinu Jokanoviću, treneru koji me fizički pripremio za ono što me čeka. Vuk Roganović me je uveo u neke druge stvari. Momir Rnić je na sve samo dodao ono što mi je nedostajalo. Posle tri godine prešao sam u Zvezdu.“

Među crveno-belima ste proveli tri godine. Sezona 1998/99. je možda i najbolja u vašoj karijeri.

„Osvojili smo titulu, igrali sjajno u Evropi, nadavao sam se golova… Nedavno sam pričao na tu temu sa Škrbićem, mojim idolom, koga sam nasledio u Zvezdi i reprezentaciji. Pričali smo zapravo koliko bismo golova davali da su pravila koja danas važe bila na snazi u naše vreme. Sada se svira svaki kontakt, a onda si morao prvo da razgrneš sve oko sebe, da dobiješ loptu i da eventualno daš gol. S ovim današnjim pravilima davali bismo po 50 na svakoj utakmici. Ali bilo ih je i tada. Zvezda je imala moćan tim koji je krasio pobednički duh. Generaciju su predvodili Petrić, Milosavljević, Anđelković, Marinović, Šarić, Kapisoda i Adžić.“

Posle Zvezde stigli ste u Sintelon, pravljen je tim da se osvoji Evropa, a niste bili ni prvaci države.

„Sećam se, igrali su Ljuba Pavlović, Draško Milinović, Sudžum, Damjanović, Šarić… I nismo bili prvi. Sintelon, moguće je, nije smeo da bude prvak. O prvaku se odlučivalo na nekom drugom mestu, a ne na terenu, presudio je neki viši faktor. Ni tada nije pobeđivao najbolji, već ko je morao.“

Priča se da su sudije i suđenje veliko zlo srpskog rukometa.

„Ima i toga, imaju veliki uticaj, ali ne bih o tome da govorim. Ispričaću jednu anegdotu, u pitanju je sudija Višekruna. Njega i Stanojevića, koji su u to vreme bili jedan od najboljih sudijskih parova sveta, prozvao sam u novinama. Par dana kasnije igramo protiv Jugovića iz Kaća i meni Višekruna svira šest puta probijanja. Pitam zašto, a on kaže zato da drugi put vodiš računa šta pričaš i za koga pričaš u medijima. To mi je ostalo u pamćenju za sve vremena i moram priznati dosta mi je pomoglo u nastavku karijere.“

Igrali ste rukomet u 14 klubova iz osam zemalja, slavili titule nacionalnog šampiona u Srbiji, Španiji, Danskoj, Belorusiji, BiH i Republici Srpskoj. Odakle nosite najlepše uspomene? 

„Iz Španije, tačnije iz San Antonija. Posle Altee imao sam odrešene ruke, mogao sam gde hoću, svi su zvali, jedino nisam hteo da igram u Nemačkoj. Nisam nigde otišao, ostao sam u Portlandu, moj menadžer je govorio da mi nigde neće biti tako dobro, uprkos tome što sam silno želeo dres Barselone. Zašto ga nisam obukao, najveći krivac je moj tadašnji menadžer David Kabaljero, koji je od mene krio priču da je pregovarao sa Barselonom, da su bili na pragu dogovora. Nikad to ne bih saznao da nije bilo jedne večere na kojoj mi je lekar Barselone otkrio tajnu. Tad sam saznao šta je sve Kabaljero radio i uradio. Strašno, moj dečački san je bio da obučem dres Barselone, samo da ga obučem, makar i ne igrao.“

Posle Belorusije obreli ste se neočekivano u banjalučkom Borcu…

„U Banjaluci sam igrao iz ljubavi. U Borcu nije bilo para, otišao sam na poziv mog prijatelja Nebojše Golića, dogovor je bio da pomognem dok čekam ponudu. Međutim, posle polusezone supruga i ja se dogovorimo da ostanemo u Banjaluci, grad nam se dopao, ljudi takođe, a i dogodilo se ono što smo godinama priželjkivali. Postali smo roditelji. Godinama smo čekali da dobijemo decu, u Banjaluci smo uspeli, radili smo vantelesnu oplodnju na jednoj privatnoj klinici i na kraju dobili blizance.“

Uprkos velikoj porodičnoj radosti, napustili ste Banjaluku. 

„Klub je preuzeo Ratko Đurković, nisam tad bio u Banjaluci, radio sam na kampu, a i ćerka je imala zahtevnu operaciju srca. Sve su to u Borcu znali, znali su da ću ostati pored ćerke dok se sve na završi i da ću doći u avgustu. I došao sam, ali kad sam stigao, trener mi je rekao da više ne računaju na mene.“

Povezane vesti –  INTERVJU DR VIŠESLAV KRSMANOVIĆ: Priča o besmrtnosti u sportu više ne pije vodu

Opet ste povukli potez koji je iznenadio javnost, preselili ste se u Ljubuški, u Izviđač.

„Zdenko Grbavac, moj veliki rukometni prijatelj, tada trener u Ljubuškom, zamolio me je da obučem dres Izviđača, nedostajao im je igrač poput mene. Svi su bili u čudu otkud i šta ću ja tamo, u gradu koji je tipična Hercegovina s naglašenim nacionalnim nabojem. Otišao sam i nisam se pokajao. Ljubuški je lep gradić, ljudi su bili sjajni, u tih nekoliko meseci, koliko sam živeo u Ljubuškom, nisam doživeo ama baš nikakvu neprijatnost ili neprijateljski pogled. Toliko je bilo lepo da sam u jednom trenutku čak i razmišljao da ostanem duže.“

Nastupali ste za tri reprezentacije, SRJ, SCG i Srbiju. U istoriji rukometa biće upisano za sva vremena da ste bili prvi kapiten reprezentacije Srbije.

„Uvek sam bio i biću ponosan na svoju zemlju. Kad su se razišle Srbija i Crna Gora, imao sam ponudu španske federacije da igram za njih. Uprkos svemu, došao sam u Srbiju, reprezentacija je bila u raspadu, na tom prvom okupljanju u Novom Sadu u hotelu „Park“, nismo imali čak ni majice. Selektor Cvetković i ja nismo pričali, vukao se jedan nesporazum još dok smo bili u Zvezdi. To što me uprkos svemu pozvao da igram zapravo je bila potvrda njegove veličine kao čoveka, stavio je rukomet iznad ličnih interesa. Seli smo i otvoreno razgovarali, tad je počela saradnja koja i danas traje, imali smo i imamo sjajnu komunikaciju. Naučio sam kroz život da se obraz ne prodaje, uvek sam išao tamo gde me srce vuče, zato sam i bio ponosan. I danas sam jer mi je ukazano poverenje da kao kapiten predvodim reprezentaciju. Da li sam se pokajao posle svega što mi se dogodilo 2010? Ne, nisam, oni što su me oterali iz reprezentacije verovatno su znali zašto to čine i zato neka im je na čast to šta su i kako su uradili.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar