INTERVJU DRAGAN ZDRAVKOVIĆ: Beograd nije za trkače

INTERVJU DRAGAN ZDRAVKOVIĆ: Beograd nije za trkače


Kraljica sportova je uvek bila ponosna na svoje šampione bilo da su trkači, bacači ili skakači. A on, Dragan Zdravković, uistinu je bio šampion i ponos kraljice. Trčao je brzo a mogao je i brže, trčao je samo nekoliko godina a trebalo je i duže, oborio je trčeći i mnogo rekorda a mogao je i više. Trčeći, utrčao je među slavne, pobeđivao je kada su svi pomislili ili verovali da će da izgubi, vukao je poteze, uglavnom kad nije trčao, na svoju štetu, zaustavljajući, nesvesno, sebe da na srpskom atletskom nebu i šire bude možda i jedna od
najsjajnijih zvezda svih vremena.

Bio je odličan đak atletičar sa puno petica kod legendarnog Aleksandra – Ace Petrovića, profesora geografije iz Ćuprije, trenera i pedagoga koji je svetu atletike darovao svetske rekordere, juniorske svetske i evropske vicešampione i šampione, prvake Balkana i Jugoslavije. Iz te priče su on, pre njega Vera Nikolić i Zora Tomecić, posle njega Snežana Pajkić… Danas je atletski funkcioner i trener, radi u Ćupriji, pokušava, za sada uspeva, da ovom gradu sačuva blistavu odrednicu na mapi atletske Evrope.

“Atletika je prokleto merljiva i brutalno egzaktna. Centimetar, sekund, desetina ili stotinka u našoj priči ponekad ima gotovo mitsko značenje. To zaista malo ponekad je nemerljivo mnogo, iskorak do slave i besmrtnosti, ali je i često surovi putokaz do zaborava. Naučio sam to kao takmičar. Danas sam trener u mojoj Ćupriji, u klubu u kome sam počeo. Vratio sam se 2005, nastavljam tamo gde je zastao legendarni Aca Petrović”, govori uz isti onaj dečački osmeh koji ga je krasio na početku karijere danas sasvim osedeli, ali i dobrodržeći Dragan Zdravković.

Na koga je atletska Ćuprija danas ponosna?

“Na Aleksu Milanovića i Aleksu Tomića. Obojica su perspektiva, moji učenici. Milanović je prvak Balkana za mlađe juniore na 3.000 metara a Tomić srebrni na 1.500. Tako smo nekako i mi, Acini đaci, počinjali.”

Kao mlađi senior imali ste 54 trke i 38 pobeda, takođe ste bili i prvak Balkana u krosu u toj kategoriji.

“Ova kategorija je odlična i treba je zadržati u takmičarskom delu kako se talenti ne bi izgubili. Ne razvijaju se svi isto. Danas smo prinuđeni da rano, prerano uvlačimo decu u atletiku. Ukoliko to ne uradimo kada imaju sedam ili osam godina i ne izborimo se na taj način za njihov talenat, uzeće ih ljudi iz drugih sportova. Ja se trudim da taj uzrast, pod jedan, nauči da voli atletiku, da se igraju na atletskoj stazi i usput bez obaveza takmiče u svom uzrastu uživajući u trčanju. Ozbiljan trening počinje kasnije, kad napune 15 godina.”

Dragan Zdravković

Pored toga što ste trener u Ćupriji, deo ste i stručnog štaba Srpskog atletskog saveza (sad se tako zove, nije više Atletski savez Srbije).

“Imam specifičnu ulogu. Pratim sve trkače do uzrasta seniora. Trenutno Srbija ima skoro desetak takmičara koji bi u perspektivi mogli da naprave solidnu karijeru. Izdvajaju se Elzan Bibić iz Novog Pazara i Miloš Malešević iz Inđije. Muka je zapravo što se uglavnom svi oni gube po završetku staža u kategoriji starijih juniora. Uglavnom idu da studiraju u Ameriku ili Beograd. Ostale discipline ne pratim, ali čuo sam da je ćerka nekadašnjeg svetskog juniorskog rekordera i seniorskog šampiona Evrope Dragutina Topića supertalentovano dete. Radujem se beskrajno što je tako.”

Uprkos sjajnom radu nacionalne atletske organizacije, atletika je u Srbiji, čini se, u velikom problemu?

“Atletika nije atraktivan sport i to je jedno od objašnjenja zašto od lokalnih samouprava, kojima je prepuštena na milost i nemilost kad je u pitanju finansiranje, ne dobija baš puno. Prošle godine smo bili u Zaječaru, upoznali smo divne ljude pune razumevanja. Otišli smo da vidimo Ivu Maletić, devojka je trčala za Srbiju na Prvenstvu Evrope u svom uzrastu, Igrama mladih… Bili smo šokirani koliko su tamo ljudi o njoj malo znali.”

Povezane vesti – INTERVJU DANE KORICA: Gde je dobar trener, tu je i atletika

Kad poredite prošlo i sadašnje, atletiku nekad i sad, šta je upečatljiv utisak?

“Velika je razlika između prošlog i ovog danas. Mi smo živeli za sport i ponašali smo se kao profesionalci iako smo zapravo bili amateri. Trenirali smo u nenormalnim uslovima, ali se nismo žalili, bili smo i generacija drugačijeg kova, shvatanja…

Živeli smo bez mobilnih telefona i kompjutera, hranili se i spavali u srednjoškolskom internatu. Ali kad nešto voliš, onda prepreke nema. Mene, seljače iz Resavice, roditelji su u celoj karijeri tri puta gledali na nekom takmičenju. Danas se mama i tata mešaju u sve. To nije problem samo atletike, to je problem svih sportova kod nas. Kao trener ja tako nešto ne dozvoljavam, roditelji to znaju i nesporazuma nema.”

Trebalo je da budete fudbaler, na kraju ste postali atletičar.

“Svi su tada igrali fudbal. U atletiku sam, u pravom trenutku, stigao na poziv Ace Petrovića. I nisam pogrešio. Bio sam srednjoškolac, drugi razred. Kažu neki da sam kasno u sve ovo uplovio, a ako i jesam onda je odgovor da sam zato dugo trajao. Atletika, a to je ono što govorim mojim takmičarima, u svakom trenutku, bez obzira na to koliko godina imaš, nudi najiskreniji odgovor ko si i koliko vrediš. Na skakalištu, bacalištu ili stazi sam si i bez prilike da loš dan ili slabu formu prikriješ uz pomoć drugih.”

Nekada su puleni Ace Petrovića trenirali na njivama pored Morave, danas je ćuprijska atletska priča nešto sasvim drugo.

“Ćuprija danas ima tartan sa osam obeleženih staza. Stadion još nije gotov, mislim na tribine i infrastrukturu oko stadiona da bi se dobila upotrebna dozvola za ceo objekat. Ali dogodiće se i to. Čekaćemo strpljivo, baš kao što čekamo i završetak i izgradnju atletske dvorane. Plan je da sve bude gotovo do 2021. Verujem i da hoće jer kao grad i klub imamo pomoć i razumevanje Vlade, kao i Ministarstva sporta Srbije.”

Ćupriju trkači iz Srbije i šire vole jer ima i jednu od najatraktivnijih uličnih trka u regionu. Stvar je prestiža pobediti tamo gde su prvi put pobeđivali Vera Nikolić i Acino društvo šampiona. Oktobar nije daleko?

“Ovog oktobra obeležavamo mali jubilej, 75. uličnu trku. Moji brojni atletski prijatelji biće tog dana gosti Ćuprije. Dolazak su već sada potvrdili Mladen Kršek iz Zagreba, Marcel Vučetić iz Kutine, Anica Živko iz Celja, Boris Perica iz Zadra, zatim Slovenci Rok Kopitar i Stane Rozman, Milovan Savić iz Pule, moj veliki prijatelj i najveći rival u karijeri Vinko Pokrajčić, koji danas živi u Čapljini. Naravno, neće izostati ni Dane Korica, Dragutin Topić, Slobodan Branković… U takmičarskom smislu okupićemo sve najbolje iz Srbije i regiona. Danas trka, na moju inicijativu, nosi ime “Memorijal Aleksandra Petrovića”, koji je bez dileme najzaslužniji za njen decenijski rejting i ugled. Možda profesora neko i nije voleo, ali je on uprkos svemu bio veliki trener. Uostalom, o njemu najviše govore njegova dela, blistave karijere Vere Nikolić, Snežane Pajkić, Zore Tomecić, takođe i moja i drugih manje slavnih ali sjajnih takmičara.“

Vi i svi njegovi puleni o profesoru Petroviću uvek i u svakoj prilici govorite biranim rečima uprkos nekim neslaganjima dok ste radili zajedno. 

“Da nije bilo njega, ne bi bilo ni atletske Ćuprije, moje karijere, na kraju i moj život verovatno ne bi imao ovaj smer. I ne samo moj. Uporan sam u nameri, hoću i imam podršku mnogih, da Ćuprija konačno dobije i ulicu s njegovim imenom, on je to zaslužio. Neću odustati. Uostalom, više sam vremena u životu proveo sa Acom nego sa roditeljima. On nije mnogo pričao, ali je bio autoritet, mogao je i smeo svima u lice da kaže ono što drugi nisu. Svima i pre svega nama takmičarima. Danas je trenerima zabranjeno da vaspitavaju takmičare.”

Dragan Zdravković

Kada Vi niste, a trebalo je, poslušali profesora Petrovića?

“Onda kad sam odlučio, uprkos njegovom neslaganju, da se iz Ćuprije preselim u Beograd. Bila je to najveća greška moje karijere. Jeste, dobio sam stan u Beogradu od novog kluba, osnovao porodicu, postao otac, ali Beograd nije bio moja atletska sredina, Beograd nije za trkače.”

Učinili ste to u trenutku kada je trebalo blistavim rezultatima da krunišete karijeru. Profesor ja govorio da je Vaša prava disciplina 3.000 stipl, možda 5.000 metara…

“Stipl je, sad znam, bio moja disciplina, žao mi je što su se dogodile neke stvari i što nisam sebe potvrdio na toj stazi. Imao sam vredne rezultate i na 5.000 metara, takođe i na duplo dužoj deonici, ali ne treba pričati o onom što je bilo i da li bih pobeđivao Kovu, Božinova ili ne znam koga. Jednostavno dogodilo se kako se dogodilo, živeo sam i trenirao u nekim drugim vremenima. Bio sam klasičan Indijanac, da danas trčim s tim rezultatima, zgrnuo bih gomilu para. Dogodila mi se i povreda, operacija i povratak koji uprkos želji nije bio valjan. Zbog svega toga prestao sam da trčim.”

Povezane vesti – INTERVJU SNEŽANA PAJKIĆ: Ćuprija, mali grad, a tri evropska šampiona

Trčali ste i u Cirihu dva puta po pozivu organizatora na mitinzima na kojima je bilo mesta samo za megazvezde.

“Lepa uspomena, nisam razočarao, ali da sam tada imao menadžera, priča bi danas bila drugačija. Danas svaki takmičar ima menadžera koji vodi računa o njegovoj karijeri.”

Nedavno ste ostali bez državnog rekorda na 3.000 metara.

“Jeste, Novopazarac Elzan Bibić je mojih 7:51,43 pretvorio u izuzetno vrednih 7:47,03. On je neko ko bi mogao da me nasledi, obori moje rekorde i u preostale četiri discipline. Posvećen je atletici, odlično trči, ima otvorena vrata slave.”

Vaša najuspešnija godina u karijeri bila je 1983. 

“Jeste, tada sam išao iz pobede u pobedu. U Oslu sam na velikom mitingu i u žestokoj konkurenciji istrčao i trku karijere. Deonicu od 3.000 metara prešao sam za 7:40,49. Bio je to najbolji rezultat na svetu tog trenutka a i danas je među 100 najboljih svih vremena. Ova distanca nije olimpijska, ali je rezultat možda i jači od 3:34,85 na 1.500 metara.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar