INTERVJU SNEŽANA PAJKIĆ: Ćuprija, mali grad, a tri evropska šampiona

INTERVJU SNEŽANA PAJKIĆ: Ćuprija, mali grad, a tri evropska šampiona

foto-ass


Na Prvom svetskom juniorskom šampionatu 1986. u Atini osvojila je neočekivano bronzu. Bio je to prvi od četiri velika koraka koja su za sva vremena obeležila ne samo istoriju svetske, evropske i srpske atletike, već i karijeru devojčice namerne da ostavi trag na veličanstvenoj stazi uspeha koju su trasirali ćuprijski šampion poput Vere Nikolić ili Dragana Zdravkovića. Da se u Atini ništa nije slučajno dogodilo dokazala je godinu dana kasnije na juniorskom EŠ u Birmingemu, gde se okitila zlatom. U kanadskom Sadberiju 1988. bila je srebrna na šampionatu planete, a onda je 1989. na domaćem terenu u Varaždinu sasvim namerno odbranila zlato na 1.500 metara i tako postala najuspešnija juniorka svih vremena u Evropi u ovoj disciplini.

I onda dolazi na red Split i seniorski šampionat Evrope 1990, na kome Snežana Pajkić u nezaboravnoj trci osvaja zlato na 1.500 metara. U prvoj seniorskoj godini bila je to prva, kasnije će se ispostaviti i poslednja medalja atletičarke čije se ime među onima koji vole kraljicu sportova i danas izgovara s uvažavanjem. Da je tako, dokaz je i priznanje od pre dve godine sa EA kongresa.

U obrazloženju je pisalo da se “najviše priznanje dodeljuje Snežani Pajkić, osobi koja je svojim radom i zalaganjem dala veliki doprinos razvoju atletike i realizaciji značajnih EA takmičenja i projekata”. Da ne bi bilo zabune, neophodno je naglasiti da se nekadašnja višestruka šampionka i rekorderka u međuvremenu dokazala i kao atletski funkcioner sa značajnom ulogom prilikom organizacije najvećih atletskih događaja u Srbiji, među kojima je Evropsko prvenstvo u dvorani (2017), Prvenstvo Balkana u dvorani (2017), Evropsko prvenstvo u krosu (2013), Evropsko juniorsko prvenstvo (2009).

“Nekada smo mogli samo da sanjamo da dobijemo organizaciju tako velikih i značajnih takmičenja. A onda se, uprkos svemu, to i dogodilo. Zato to nije samo moja nagrada. To je zapravo nagrada svima nama u srpskoj atletici za reafirmaciju i razvoj ovog sporta proteklih godina – tvrdi Snežana Pajkić, trenutno potpredsednik AS Srbije.”

foto ass

foto ass

Vratimo se na trenutak u Split i 1990. Sve je, ako se ne varamo, krenulo po principu “prvi se mačići u vodu bacaju”. Doživeli ste brodolom u trci na 3.000 metara?

“Profesor (trener Aleksandar Petrović) je imao ideju da trčim 3.000 kako se poslednji dani pred start na 1.500 metara ne bi sveli samo na treninge. Nisam bila tog dana raspoložena, ništa mi nije išlo od ruke, dogodi se, osećala sam neverovatan umor i odlučila sam, prvi put u karijeri, da odustanem.”

Samo 10 dana pre Splita, u Sarajevu ste postavili novi seniorski rekord Jugoslavije (4:08,21) na 1.500 metara i onda…

“Moj glavni zadatak u Splitu bio je plasman u finale na 1.500 metara. Trka u Sarajevu bila je dobar nagoveštaj da to mogu. Međutim, već u kvalifikacijama umalo nisam završila priču. U grupi sam bila sedma i u finale ušla na jedvite jade, po rezultatu kao dvanaesta i tako ispunila cilj zarad kojeg sam došla u Split.”

Povezane vesti – INTERVJU VLADIMIR KUZMANOVIĆ: Kokoškov nema Dončića, ali ima Bogdanovića

U finalnoj trci ste bili autsajder, takmičarka bez šansi u konkurenciji iskusnih atletskih vedeta i šampionki koja se, kako su izveštavali mediji, “provukla u finale”?

“Znala sam odlično pored koga trčim, ko su Dojna Melinte, Elen Kisling, Ljudmila Rogačeva i da ne nabrajam dalje. Ušla sam u nadmetanje rasterećena, bez obaveze da moram nešto da uradim. Na moju sreću, trka se odvijala baš onako kako je meni odgovaralo, trčalo se u grupi, čekala sam strpljivo poslednjih 100 metara i finiš koji, znala sam, druge devojke bez obzira na iskustvo i druge vrednosti nisu mogle da prate.”

Prvi Vam je čestitao svetski juniorski rekorder u skoku uvis Dragutin Topić, slika iskrenog zagrljaja obišla je ceo svet, Vaš podvig ispratio je ustajući iz fotelje u svečanoj loži i Franjo Tuđman, Antun Vrdoljak, predsednik Olimpijskog komiteta Hrvatske, čak je ponudio helikopter da Vas i profesora Petrovića odveze iz Splita do Ćuprije?

“Bila su to već ona ružna vremena, jugoslovenskoj zastavi se zviždalo na Poljudu, mirisalo je na prokleti rat, profesor se inače plašio letenja, ovog puta i mogućnosti da neko slučajno ili namerno obori našu letilicu, pa smo kući krenuli kolima. Cela Ćuprija bila je na nogama, posle se godinama pričalo da su Veru (Nikolić) kad je postala svetska rekorderka i mene posle Splita dočekali kao da je u Pomoravlje došao Tito.”

Shutterstock

Shutterstock

Obećali su Vam tada, oni koji su se uz Vas slikali, brda i doline?

“Brda i doline, kule i gradove, ali ništa nisam dobila. Dragan Zdravković je dobio stan, kad je odlazio u Partizan, stan su mu uzeli, tako da danas živi u porodičnoj kući nadomak Ćuprije. Kad sam ja završila karijeru, nisu mogli ništa da mi uzmu jer ništa nisam ni dobila. Zora Tomecić je dobila stan i sačuvala ga, Veri Nikolić su takođe dodelili stan kad se vratila iz Zagreba… Ali bez obzira na sve, atletici sam zahvalna, da nije bilo trka i takmičenja, ne bih, kao dete iz obične radničke porodice, nikad toliko putovala i proputovala, videla i upoznala sveta, stekla prijatelje.”

U čarobni svet kraljice sportova utrčali ste sa samo 10 godina?

“Profesor Petrović je predavao geografiju u mojoj osnovnoj školi, trčao se tradicionalni jesenji školski kros, bila sam druga u konkurenciji onih koji su pohađali četvrti razred. Rekao je da prve tri moraju sutra da dođu na stadion, a kad profesor tako nešto kaže, više ne postoji ne mogu ili neću. Trčala sam te jeseni i kros “Politike”, u cilj sam stigla kao trideseta. Bila sam bucka, Dragan Zdravković i danas priča anegdotu kako me je dočekao na stadionu peckanjem u stilu šta ova hoće, možda da trči da bi bolje jela ili da li sam možda namerna do bacam kuglu. Te zime profesor Petrović i Dragan Zdravković su otišli na skoro dvomesečne pripreme u daleki Meksiko. Ostanem sama, sneg zavejao, ne znam da li je ikada bio toliki, ja odem pa me nema jer je profesor rekao da toliko i toliko svaki dan trčim po asfaltu od Ćuprije do Dobričeva. Tetka Živka, ekonom u klubu, često je izlazila na ulicu da vidi da li se vraćam, da me možda nije udario auto. Ja uporna, ne znam ni šta mi je bilo ni šta mi se desilo, trčim tragom napravljenim od automobilskih točkova… Kad su se profesor i Dragan vratili, nisu me prepoznali, prepolovila sam kilažu. Aca je video ili naslutio da je to to, i tako je počelo.”

Povezane vesti – DUGI DAMJANOVIĆ: Možda su nas zbog košarke Amerikanci i rasturili

Kome ste se divili, koga ste se plašili na stazi kroz karijeru?

“Idol mi je, razumljivo, bila Vera Nikolić. O njoj sam puno toga znala, ali smo se relativno kasno upoznale, ona je tada živela u Zagrebu. Plašila sam se jedino Rumunki, kako u juniorskoj, tako i u seniorskoj konkurenciji. Bilo ih je dosta dobrih, tada su trku mogle da trče tri takmičarke iz iste zemlje. Uvek su to radile taktički, zatvarale rivalke, diktirale tempo, jedna ili dve su se po nepisanom pravilu penjale posle trke na pobedničko postolje.”

Imali ste sjajnu saradnju s pokojnim profesorom Petrovićem?

“Bio mi je drugi otac, s njim sam zapravo provodila više vremena nego sa porodicom. Kod Ace je bilo teško, ali se sve znalo. Deonice te i te, pauza tolika i tolika. Sada je na snazi nokaut sistem, kratke pauze. Kako se kod svih ovih trenera danas radi, ispada da se kod Ace ništa nije radilo. Ali, on je imao osvajače medalja, rekordere, što ovi danas nemaju. Znao je atletiku, ne znam kako, znao je i da proceni takmičara, da uradi pravu stvar kad prepozna neke stvari. Bilo je situacija kad sam otaljavala trening, a onda bi on prišao i rekao: “Hajde sad ti, ti si stara lisica”, naglašavao je ono lisica, “koncentriši se i uradi šta treba”. Tačno je znao kad mogu i koliko mogu, znao je i na pravi način da me pripremi kroz trening za velika ostvarenja. Nikada nije reko da moram osvojiti medalju. Bio je genije.”

Trčali ste evropske i svetske šampionate, ali, ako se ne varam, nikada i najprestižniji miting, onaj u Cirihu, koji pored slave donosi i lep novac?

“Želela sam, ali profesor mi nije dozvolio iako sam imala poziv. Procenio je da ne mogu da se borim za vrh, nije hteo, kako je govorio, da se vučem na začelju bez obzira na to koliko je iznosila startnina ili već ne znam šta. Imao je svoju filozofiju i skoro uvek je bio u pravu.”

Shutterstock

Shutterstock

Samo jednom nije?

“Tačno, i tu svoju grešku je priznao, ali mnogo godina kasnije. Reč je o svetskom seniorskom šampionatu u Tokiju 1991. Nije dobro procenio, otišli smo kasno u Japan, samo tri dana pre trke. Nedovoljno aklimatizovana na novu vremensku zonu i još puno toga, nisam uradila ono što se od mene očekivalo. A bila sam spremna. Samo nedelju dana po povratku iz Japana trčala sam na Kupu šampiona Evrope kao pojačanje Crvene zvezde i ostvarila rezultat 4:08,39 či me sam pokazala da sam i u Tokiju mogla neuporedivo više.”

Niste trčali u Cirihu, ali ni na Olimpijskim igrama. Jednom ste izjavili da je to najveća rana u vašoj karijeri?

“Na Igre u Seul 1988. nisam otišla, jer je neko procenio da sam premlada. Dogodilo se onda da 1992. nisam bila u formi kao prethodnih godina. Uoči Igara u Barseloni su tražili rezultat, ali na stadionu Zvezde, uprkos tome što sam u trci imala i zečeve, nisam dobro trčala i postigla željeni rezultat. Danas, sa ove distance, više mi je žao što nisam išla u Seul, što nije bilo malo više razumevanja za moje godine, mogli su da me nagrade i tako stimulišu. Moguće je da bi posle toga i moja seniorska karijera krenula drugim tokom.”

Išli ste kroz karijeru puno puta na doping proveru, ali nikada niste bili prozvani ili dopingovani?

“Redovno su me posle trka zvali na kontrolu, kao da mi je na čelu pisalo “ona je čista, hajde da je maltretiramo”. Kod Ace Petrovića se znalo, u torbi nije bilo vitamina i sredstava za oporavak, ali jeste uvek puna flaša rakije. Ako boli, govorio je, “privi komovicu”. Tako je i bilo i, začudo, nije bolelo. I masaža komovicom je vraćala mišiće u život. Moram, međutim, da priznam nešto drugo, a to je da i danas retko jedem med. Dosadio mi je. Dok sam trenirala, uvek me je, i ne samo mene, na stadionu posle iscrpljujućeg rada čekao razmućen med. Popila sam bure tog čudesnog napitka, meda mi je preko glave.”

Povezane vesti – INTERVJU JANKO TIPSAREVIĆ: Kasno sam “provalio” igricu

Na opšte iznenađenje, povukli ste se iz altetike kad to niko nije očekivao. Kažu da je i zaljubljivanje bilo razlog za tako nešto?

“Bila sam sita svega, posle Tokija i malo razočarana, trebalo je čekati četiri godine do sledećeg dokazivanja na SP. Četiri juniorske i jedna seniorska godina ostale su iza mene. Bilo je i puno tenzije, kad svi ništa ne urade, kao u Sadberiju, onda dođu kod mene iz rukovodstva reprezentacije i traže medalju, jer kako da se bez medalje, Bože moj, vratimo kući. Krenule su i povrede, organizam je bio zasićen i umoran, da mi je tada Aca rekao idi, odmori se, dođi za tri ili četiri meseca, možda sve ne bi bilo kako je ispalo.”

 foto ass

foto ass

Porodica je bila najveći oslonac i kad ste se suočili sa opakom bolešću, karcinomom jajnika?

“Na rutinskoj kontroli otkriven je karcinom jajnika. Srećom, na vreme. Usledila je i hemoterapija, ne znam da li sam se više obradovala prvoj medalji ili trenutku kada mi je kosa počela ponovo da raste, kontrole i danas pokazuju da je sve u redu. Živim na Sokocu, na Romaniji. Imamo mali porodični hotel, vodi ga ćerka, muž ima svoj dobro razrađen biznis na poslovima obezbeđenja. Našla sam mir, moje ime u svetu atletike još uvek se poštuje, ljudi me prepoznaju i raduju se kad me vide. Među prvim gostima hotela bili su nam atletičari iz Pule. Milovan Savić, nekadašnji reprezentativac a danas uspešan hrvatski stručnjak, doveo je grupu svojih takmičara. Sokolac ja na nadmorskoj visini oko 930 metara i idealan je za pripreme.”

Šta mislite o Oliveri Jevtić, najboljoj maratonki sa ovih prostora?

“Ona dugo traje, meni je drago što sam bila njen idol. Kaže da je gledala moju trku u Splitu i da je tada odlučila da se bavi atletikom. Sad juri i normu za Tokio. Želim da taj cilj ostvari, granice su se pomerile, maratonke iz celog sveta mogu i u 40. da trče dobro i da budu uspešne. Njenu blistavu karijeru predvideo je i Aca Petrović. Na samrtnoj postelji, kada je Olivera uzela zlato na šampionatu Evrope 2006, govorio je kako bi bilo dobro da sada zastane, da rodi i oporavi organizam i onda da nastavi gde je stala. Govorio je za nju da će trajati dugo i da će kao atletičarka napraviti čudo. Kao i obično, bio je u pravu.”

EPA-EFE/CHRISTIAN BRUNA

EPA-EFE/CHRISTIAN BRUNA

Prva diva srpske atletike danas je Ivana Španović?

“Sjajna takmičarka, imala je peh ove godine, nešto je neće svetska prvenstva. Najavila je, međutim, da će se 2020. na Prvenstvu sveta u dvorani u Beogradu oprostiti od zaletišta. Šteta, ona je neko ko može da traje još dugo, ali je ja razumem. Jednostavno je zasićena i umorna od svega, od ogromnih pritisaka da mora na svim takmičenjima da osvoji medalju. Tako je bilo još od juniorskih dana. Učestvovala je i na Dijamantskoj ligi, imala je takozvane produžene sezone godinama i u kontinuitetu. Ako neko razume ono o čemu govori, onda sam to ja.”

Sledeća, 2020. godina je olimpijska. Da li srpska atletika ima adute za velika ostvarenja u Tokiju?

“Ima. Naši aduti su naši daljaši, pre svih Ivana i Jovančić, bez obzira na to što su bili povređeni ove godine. Tu je i mladi Gardašević koji blista u istoj disciplini, odskočio je kvalitetom i Bibić, Sinančević bi trebalo da bude nova zvezda među bacačima kugle, možda konačno na velikom takmičenju i Kolašinac, u istoj disciplini, potvrdi izuzetne mogućnosti. Tu su u maratonke, imaćemo, verujem, osam takmičara u Tokiju. Ali ne zaboravite da u ASS već misle i na 2024. i Igre u Parizu. Za mladu Andrijanu Vilagoš, najperspektivniju bacačicu koplja na svetu koja s lakoćom obara pionirske i juniorske rekorde, napravljen je četvorogodišnji olimpijski ciklus treninga. Dobila je i novog trenera, sada radi pod nadzorom iskusnog i dokazanog stručnjaka Nikole Tomasovića.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar