INTERVJU FILIP ČOVIĆ: Nikada nisam mislio da je košarka opuštena priča

INTERVJU FILIP ČOVIĆ: Nikada nisam mislio da je košarka opuštena priča

Filip Čović; Foto: Vanja Keser/ STARSPORT


Njegova priča nije ni nalik bilo kojoj drugoj. Moguće da je to i zato što se i sam razlikuje od mnogih ne samo u svojoj generaciji. Hipotetički, mogao je da vozi skupa kola, da pravi rusvaj po gradu, da kao i mnogi tatini sinovi bude lik sa naslovnih strana tabloida, da šmrče drogu i šta sve ne. Odabrao je, međutim, nešto sasvim drugo. Njegovu ličnost danas krasi lepo vaspitanje, maniri mladog i uspešnog čoveka, ozbiljnost u komunikaciji, neverovatna snaga karaktera, odlučnost da započeto završi, zadivljujuća privrženost porodici, uz savršenu spoznaju kako će izgledati njegovo sutra.

U gradu i mnogo šire Filip Čović je znan kao uspešan sportista. Kroz vreme i uz puno odricanja izrastao je u ozbiljnog košarkaša u prostoru između ljubavi i mržnje, pljuvanja i obožavanja, omalovažavanja i podizanja u nebesa. Imao je i tu (ne)sreću da u košarci bude sin poznatog košarkaškog tate, koji je u jednom trenutku iskrenosti glasno priznao kako je očigledno da su dva Čovića u srpskoj košarci mnogo, posebno kad su uspešni. Na svu sreću, u delu javnosti dobro osmišljeno ubistvo s predomišljajem karijere Filipa Čovića nije uspelo.

Da se prezivate Colić, Kolić ili nije bitno kako, da li bi Vaše košarkaške godine izgledale drugačije?

„Sasvim je moguće da bi možda u nekim trenucima sve bilo lakše i lepše. Kažem možda, iako sve to zapravo sada i nije bitno. Ono što hoću da svi znaju jeste da sam ponosan na to ko sam, kako se prezivam, ko mi je otac i iz koje i kakve porodice potičem. Tako je bilo oduvek i to se neće menjati. Međutim, o svim tim stvarima, o ulozi i mestu porodice Čović u srpskoj košarci ja naprosto ne želim da pričam.“

Čak ni o tome da ste, pričalo se, kao tatin sin uživali određene privilegije kao košarkaš?

„Suludo je neke stvari komentarisati. Ipak, nek se zna. Igrao sam uvek i u svakom klubu, odnosno kod svakog trenera onoliko koliko sam zaslužio. Nekad je to bilo manje, nekad više. Priče da sam u FMP ili Crvenoj zvezdi dobijao veću minutažu jer sam Čovićev sin, u najmanju ruku su nekorektne, zlonamerne i apsolutno neistinite.“

Neistinite su verovatno i priče da se karijera nekih talentovanih igrača zbog Vas sporije razvijala. Konkretno, Nedovićeva.

„Znam za tu priču, čuo sam je i ja, užasno je degutantna i više nego zlonamerna. Koliko je istinita bolje i da ne pričam. Dovoljno je da kažem da smo Nemanja i ja kumovi, da mi je Nedović krstio dete. Istina je takođe i to da nikada nismo igrali na istim pozicijama, priču je očigledno pustio u opticaj neko ko o košarci malo zna i kome je cilj bio sasvim nešto drugo. Uostalom, da su neke stvari bile onakve kako se o njima pisalo, zasigurno je da Nemanja i ja ne bismo danas bili ono što jesmo, kumovi i istinski prijatelji.“

Zašto Nemanja Nedović ne igra za reprezentaciju?

„Ne znam, ni on ni ja to ne razumemo. On možda kapira neke stvari, ali nije 100 odsto siguran. Kakve partije trenutno pruža i kako igra, sasvim je moguće da ga selektor Igor Kokoškov ponovo pozove.“

Kažu da ste kao dečak obožavali fudbal, da ste zapravo više vremena provodili s fudbalskom nego košarkaškom loptom.

„Istina je. U to vreme baš i nije bilo lako naći igralište sa košarkaškom konstrukcijom. U fudbalu je bila druga priča. Gol napraviš od dva kamena ili dve patike, školske torbe, i igra počinje. Pohađao sam OŠ ’Miloš Crnjanski’ na Košutnjaku. Igrali smo fudbal mnogo više nego košarku, govorili su i da sam talentovan fudbaler, ali fudbal nikada nisam zvanično trenirao.“

U košarkašku dvoranu FMP ste ušli relativno rano…

„Imao sam sedam ili osam godina. U klubu nije postojala selekcija za moju generaciju, trenirao sam sa dečacima koji su bili stariji četiri ili pet godina. Bio je to težak i vrlo naporan početak. Naravno, šalim se. Ipak, vredelo je.“

Povezane vestiINTERVJU LJILJANA STANOJEVIĆ: Igra koja je više od košarke

Da li je tata presudio da se između dva velika sporta odlučite za košarku?

„Ne, nije, to je bila moja odluka. Istina, košarka je bila i tatina želja, ali on na tome nije insistirao. To je jednostavno sport koji sam jako voleo i zato sam i počeo da ozbiljno treniram. Ta ljubav ostala je i do dan-danas.“

Gde je onda u svemu tatina uloga? 

„Tata je znao da dobro igram fudbal i kad sam imao 11 godina, dogodio se prelomni trenutak u kome je tata bio pravi tata. Pozvao me i predložio da odaberem, da se odlučim za jedan od dva sporta. Odlučio sam se košarku i nisam pogrešio.“ 

Navijač ste Crvene zvezde ili Partizana?

„Oduvek navijam samo za FMP. To je moj klub za sva vremena. Ne krijem i da sam jako ponosan što je to tako. Detinjstvo sam proveo u dvorani u Železniku, bio uz oca koji je izmislio i osmislio ovaj i ovakav FMP. Posle svega nekako je bilo sasvim prirodno da navijam za FMP.“

Železnik je od prvog dana sjajno organizovan klub, prepoznatljiv i po tome što je oduvek okupljao najtalentovanije mlade košarkaše.

„FMP je zahvaljujući viziji mog oca znao šta hoće, svoju poziciju u srpskoj košarci i regionu gradio je bez žurbe, korak po korak. Uz sve drugo, jedna od bitnih stvari kad je u pitanju funkcionisanje kluba odnosila se na selekciju. Prva generacija pažljivo biranih košarkaša koju pamtim je ona u kojoj su bili Vesa Petrović, Ognjen Aškrabić, Goran Nikolić i Nikola Bulatović. Pamtim i Redžija Frimena kao prvog stranca koji je ostavio trag i u FMP i kasnije u Zvezdi.“

Ko je prepoznao Vaš košarkaški talenat?

„Čoveče, ja sam se rodio sa loptom, kad nisam bio u školi ili kad nisam imao neke druge obaveze, moje društvo je bila lopta. Od malih nogu se naslućivalo da sam talentovan.“

Bilo je i onih koji su Vas kao igrača osporavali.

„Ja sam košarkaš kao i svaki drugi, igrač koji ima svoje mane, ali i kvalitete. Zadovoljan sam onim što sam napravio u dosadašnjoj karijeri. Naravno, uvek se može više. Da sam imao drugo prezime, možda bi to bila i bolja karijera, ali ja sam, ponavljam, zadovoljan.“

Kako danas, posle više od dve decenije treniranja, gledate na talenat? 

„Nagledao sam se mnogo talentovanih koji su upropastili karijeru jer nisu želeli da rade. Neko ih je proglasio talentovanim, za njih je to bilo dovoljno i to je za njih bio kraj.“

Filip Čović; Foto: Vanja Keser/ STARSPORT

Filip Čović; Foto: Vanja Keser/ STARSPORT

Iz te plejade megatalentovanih košarkaša koji su prošli kroz FMP sigurno postoji i neko ko po Vama nije dotakao zvezdane visine, a mogao je i morao. 

„Iz moje generacije svi igrači koji su igrali, igraju i danas košarku. Ne mogu da kažem da neko od njih nije uspeo. Neko je napravio malo više, neko malo manje. Postoji, međutim, jedan igrač koji bi mogao da bude primer za gorepomenuto a njegova karijera je odgovor na postavljeno pitanje. Reč je o Mladenu Šekularcu. U FMP-u je proveo pet godina, u to vreme bio je jedan od najboljih igrača lige, neko ko je na NBA draftu 2002. odabran kao 55. pik. Ja sam tada bio mali, ali dobro pamtim priče iz tog vremena. Jedna od njih je i ta da je Šekularac sa 16 godina, kao reprezentativac, na juniorskom ili kadetskom prvenstvu Evrope slavnom Kirilenku u finalu ubacio 35 koševa. Kasnije je Šekularac imao karijeru, ali ni približno adekvatnu talentu koji je posedovao.“

Uloga pleja, dakle Vaša pozicija u timu, jedna je od najzahtevnijih u košarci.

„Svaka uloga je zahtevna, svako ima svoj deo posla koji mora da odradi na terenu. Uloga pleja je da postavi igru, da razigra saigrače, da bude produžena ruka trenera na terenu, da donosi bitne odluke. U tom smislu pozicija pleja jeste zahtevna, ali košarka je pre svega kolektivan sport i jako je bitno da svi na svojoj poziciji daju maksimum.“

Odgovoran ste čovek, neko ko zna šta hoće i može. Da li ste planirali da budete košarkaš od imena?

„Mislim da se sve to dogodilo nekako spontano. Ne mogu da kažem da sam ja tu nešto planirao, da sam imao neki zacrtani cilj, da sam, kao što je to činila većina, maštao do igram Evroligu ili da jednog dana odem u NBA. Kod mene je sve to bilo nekako drugačije. Ja sam se zapravo jako dugo, čak i više nego što je to trebalo, igrao košarke. Nisam zato ni maštao o nekoj karijeri, za mene je košarka bila samo lepa igra u kojoj iskreno uživam. Sve što se dogodilo kasnije nekako se događalo samo po sebi...“

Kao junior osetili ste lepotu trijumfa, pobede na velikom takmičenju…

„Osvojili smo juniorsko prvenstvo Evrope u Španiji. Bila je to generacija Mačvana, Stojačića, Smiljanića, Lazića i Markovića. Selektor je bio prinuđen da u reprezentaciju pozove baš dosta igrača FMP. Tih godina bili smo zaista dominantni u pionirskoj, kadetskoj i juniorskoj selekciji.“

Šta je to što je FMP učinilo toliko dominantnim, boljim od vršnjaka iz Zvezde ili Partizana?

„Govorili su da smo talentovani i dobri igrači, sjajno selektirani kao generacija, voljni da učimo i napredujemo. Izdvajao se Mačvan, on je u našoj generaciji bio igrač broj jedan. I po talentu a kasnije i kao seniorski igrač. Bili su to i Lazić, Smiljanić i da ne nabrajam dalje. Počeli smo sa Milovanom Bulatovićem, sjajnim čovekom i još boljim trenerom, mnogo generacija i košarkaša prošlo je kroz njegove ruke, mnoge je pronašao i napravio od njih uspešne igrače. Kasnije nas je preuzeo Slobodan Klipa…“

Povezane vestiINTERVJU BOJAN PAVIĆEVIĆ: Najmlađi smo i najbrži u Evropi

Sa Klipom ste odlično sarađivali.

„Igrali smo, između ostalog, juniorsko prvenstvo države u Čačku, pobedili smo Zvezdu u finalu sa 66 razlike. Mislim da je to bio i ostao rekord svih finala. Ubeležio sam 24 poena i imao dosta asistencija.“

Sjajno sećanje, a da li znate kad ste za FMP debitovali kao senior?

„Mislim da je FMP igrao protiv Heliosa. Vukojičić je vodio utakmicu kao trener…“

FMP je bio polufinalista Kupa Evrope, dva puta pobednik Jadranske lige, osvajač Kupa Jugoslavije, Srbije i dva puta SCG.

„Nisam bio u timu kad je osvajana Jadranska liga. Počeo sam da igram za prvi tim sa 18 godina. Kao juniori priključeni smo seniorskom timu. Osvojio sam jedan nacionalni Kup, istina ni kriv ni dužan. U ekipu sam ušao zato jer se povredio Nemanja Protić. Bila je to ona nezaboravna generacija Teodosića, Rašića, Labovića, Samardžiskog i još dosta zaista sjajnih igrača.“

Jedan od njih, Miloš Teodosić, izrastao je u megazvezdu evropske i svetske košarke. Da li ste u dobrim odnosima?

„Retko se čujemo, ali kad se vidimo obavezno popričamo. On je sjajan momak, a kakav je košarkaš suvišno je trošiti reči. Njegova karijera sve govori o njemu.“

Da li je možda neko od tih velikih igrača dozvolio sebi da Vas zbog tate prozove, da Vam nešto zameri na treningu ili utakmici?

„Nikada nisam imao problem tog tipa. Za njih sam bio saigrač i drugar. U kontaktu sam sa mnogima sa kojima sam igrao još u mlađim kategorijama, posle i kao senior. Ostali smo dobri drugari, čujemo se, idemo na kafu, dolaze kod mene na piće. Pričam o saigračima i prijateljima koji me poznaju i sa kojima sam ceo život.“

Kakav ste imali odnos sa trenerima, da li je njima Vaše prezime bilo teret?

„Kroz karijeru sam pokušavao da budem primer jer sam znao da moram da budem primer, da nikome ne bodem oči, da se ponašam maksimalno odgovorno i profesionalno. Dešavalo se i da me trener kazni zato što nisam dobar primer, ponekad me malo to i nerviralo, bilo je čak i situacija kad sebi kažete – pa dokle više. Baš zbog prezimena sam se i trudio da niko ne mora ništa da mi kaže.“

Social Network Post 2000x20005

Po sopstvenom priznanju košarka je za Vas bila i ostala pre svega igra u kojoj uživate, ali i drugima nudite zadovoljstvo. 

„I dan-danas mislim da je to samo igra i da tako treba da je gledamo, da nije ništa strašno ako izgubite. Nikada nisam mislio da je košarka opuštena priča, uvek sam zapravo smatrao da je veoma ozbiljna stvar, ali nikada nisam odustao od toga da svoju igru svedem na to da se zabavim, da napravim dobar potez, atraktivno dodavanje. U tom smislu, uvek sam trenirao maksimalno, uvek sam se trudio da svaku utakmicu odigram što bolje.“

Da li su Vam se dogodile utakmice ili utakmica posle koje ste bili ljuti na sebe?

„Bilo je takvih utakmica, ima ih i dan-danas. Nedavno smo igrali protiv Mege, imali smo pobedu a onda mi se dogodilo da napravim petu ličnu grešku u trenutku kada to nije smelo da se dogodi, pogotovo ne igraču iza koga su tolike godine karijere i iskustva. Ali dogodilo se, košarka je živa stvar i jednostavno desi se. Znam da ne može jedan igrač da bude kriv za poraz, mi smo tim i svako je podjednako kriv, ali sam ja u tom trenutku mislio da sam najveći krivac. Niko drugi nije upirao prstom u mene, ali ja jesam i to je najveća kazna.“

Dva puta u karijeri dres FMP ste menjali za onaj sa grbom Crvene zvezde. Zašto?

„Prvi put je to bilo kada sam imao 21 godinu. Dogodila se saradnja dva kluba, Zvezda je u tom trenutku ostala sa samo četiri igrača. Bili su to moj kum Nemanja Nedović, Aleksandar Cvetković, Sava Lešić i Uroš Nikolić. U takvoj situaciju FMP je Zvezdi dao svoje igrače i to je bio početak saradnje koja i danas traje. S ponosom ističem da je to bila ideja mog oca Nebojše Čovića.“

Čija je ideja bila da samo posle godinu dana napustite Mali Kalemegdan?

„Moja. Bio sam mlad, posle godinu dana igranja u Zvezdi shvatio sam da neke stvari ne hendlujem kako treba i da bi ako ostanem tvrdoglav moja karijera mogla krenuti silaznim putem. Osim toga, u Zvezdi je zbog mog oca situacija bila specifična, ljudi su očekivali ne znam ni ja šta posle te prve sezone, nestrpljenje je mirisalo na svakom koraku. Odlučio sam zato da odem u novosadsku Vojvodinu. Izborili smo plasman u ABA ligu, ali kako Vojvodina nije imala podršku grada, u regionalno takmičenje je otišao, sećate se, kragujevački Radnički.“

Odlazak u Grčku bio je novi izazov.

„Trebalo je, ali nije tako bilo. Još dok sam igrao u Vojvodini povredio sam zglob, pokidao ligamente, dugo je trebalo da se oporavim. Grci su opet bili nestrpljivi, dogodila im se i kriza finansiranja i posle samo šest meseci odlučio sam da se vratim, ali ne u Zvezdu već u FMP u kome je tada trener bio Milan Gurović. I još nešto je u celoj priči zanimljivo. Posle svega onoga što mi se događalo u Grčkoj, dao sam sebi obećanje da ću čim se vratim završiti školu.“

Povezane vestiČekajući broj 11

Danas imate dve diplome.

„Studirao sam FON, dao ispite s prve godine i onda napravio pauzu zbog obaveza u košarci, ali i porodici. Po povratku iz Grčke upisao sam Fakultet za sport i danas imam diplomu menadžera u sportu. Paralelno sam završio i Višu trenersku školu.“

Za par godina verovatno planirate da kao trener sednete na klupu nekog kluba.

„Ne, ne, definitivno ne, nikako. Istina, razmišljao sam o tome, pričao o svemu s ljudima koji su u košarci i koji misle da bih se u ulozi trenera odlično snašao, ali ih nisam poslušao. I neću jer ne vidim sebe na taj način u košarci…“

Za mnoge je tajna zašto ste se drugi put vratili u Zvezdu?

„Istina je da sam u FMP imao jako dobru sezonu. Zvezda je na drugoj strani ostala bez Evrope, u finalu ABA lige izgubila je od Budućnosti, trener Zvezde Alimpijević me je pozvao, cilj je bio da se osvoji nacionalna liga. Uspeli smo, igrao sam i naredne godine kod Milana Tomića, osvojena je ABA liga i Superkup, prvenstvo Srbije…Vratio sam se jer mi je trebao neki izazov, jer sam hteo da pokažem sebi i drugima da sve to što se ranije dešavalo vezano za Crvenu zvezdu mogu da iznesem na svojim plećima.“

Kako tumačite incidente sa navijačima začinjene brojnim neukusnim uvredama.

„Sa pravim navijačima Zvezde nikada nisam imao problem. To je bilo delo grupe kojom je dirigovao neko drugi zarad nekih drugih ciljeva.“

Ima i onih koji tvrde kako je sve bio samo loš i primitivan pokušaj da se preko Vaših leđa prelomi nešto što je bilo upućeno ocu. 

„Sigurno je da su se stvari lomile preko mene, na neki način ja sam to i očekivao, ali nisam verovao da se takve stvari mogu dogoditi čoveku, mislim na mog oca, koji je u poslednjih 10 godina toliko učinio za Crvenu zvezdu. Koliko je uradio najbolji pokazatelj su rezultati Zvezde. Ako je to urlanje dela tribina bio način da mu se zahvale, onda zaista ne znam kako sve to može da se komentariše. Nebojša jako teško podnosi te stvari, ali on je pobednik, kada je najteže, on je najjači. Uostalom, ja odlično znam, a nisam jedini, šta je moj otac uradio za FMP, Crvenu zvezdu ili za košarku u Srbiji. Verujte, to nije malo.“

Šta planirate kad završite karijeru?

„Hoću da pomognem mom FMP-u, da mu vratim onaj nekadašnji sjaj, da ponovo bude sistem, da u njemu karijeru počinju najbolji igrači, da se vrati ono po čemu je bio prepoznatljiv. Trenutno je malo u senci Crvene zvezde, ali uprkos tome i dalje je jedan od klubova koji godinama neguje zdrav koncept. Ne znam da li je neko u Srbiji ili ako hoćete i u regionu u poziciji da možda ponudi ono čime se FMP ponosi u poslednjih 30 godina.“

Da li srpskim klubovima i srpskoj košarci treba ova i ovakva ABA liga?

„Mislim da treba, ali isto tako mislim da bismo u regionu mi najmanje izgubili ukoliko se sutra ABA liga ugasi kao takmičenje. Srbija ima talentovanu decu, ponovo oživljavaju neki klubovi, Čačak i Užice se kao košarkaški centri bude. Bilo bi sjajno kad bi košarka ponovo bila način života, strast i ljubav onih koji su u nju na ovaj ili onaj način uključeni. Istina, mnogo toga se promenilo, generalno kriterijumi su opali, prave stvari se sve manje vrednuju, sve manje je sporta u sportu, ali nadu ne treba gubiti.“

Tatini sinovi

„Sa suprugom Sanjom, koja je bila i ostala moja najveća podrška, od 2010. sam. Oženio sam se u maju, 15 dana kasnije sam napunio 21 godinu, a već u oktobru sam postao roditelj. Stariji sin sada ima 10, mlađi u martu puni šest godina.“

„Da li ću sinovima dozvoliti da se bave košarkom, zaista ne znam. Sami će odlučiti kom sportu će se privoleti. Iskreno, ne bih voleo da se bave košarkom i da sutra prolaze ono što sam ja prolazio, ali ako to budu želeli, ja ih neću sputavati. Trenutno stariji sin trenira fudbal, nosi dres ekipe Viner, a mlađi je nedavno počeo da jaše. Uključio se u rad jednog konjičkog kluba i jako je srećan zbog svega.“

Zašto je uspeo Jokić

„Igrao sam u FMP kad je Jokić igrao u Megi, jako dobro ga poznajem, pametan je momak, kod njega se sve sklopilo i radujem se što je danas to što jeste. Odlično je radio sa Dejanom Milojevićem i zaista je dobro igrao u Megi. Na NBA terenima se danas zabavlja, on se zapravo igra košarke i oduševljava publiku. Da li bi to isto mogao da radi ovde? Odgovor je ne i zato mislim da je za njega spas to što je otišao u NBA. Da nije, ne bi nikada napravio tu karijeru koju ima danas.“

„Kao mali sam se divio, nećete verovati, Denisu Rodmanu, ali ne u smislu da sam mislio da ću jednog dana postati igrač kao što je on. Bila mi je zapravo zanimljiva ona njegova ekscentričnost i farbanje kose različitim sprejovima.“

„Ne gledam NBA, više volim evropsku košarku. NBA je šou, evropska košarka je zanimljivija, igra se u oba pravca.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar