INTERVJU BOJAN PAVIĆEVIĆ: Najmlađi smo i najbrži u Evropi

INTERVJU BOJAN PAVIĆEVIĆ: Najmlađi smo i najbrži u Evropi

Bojan Pavićević; Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


Futsal reprezentacija Srbije sačuvala je obraz i dobar glas srpskom fudbalu. U 2020. ostvarila je ono što nijedna druga reprezentativna selekcija nije. Između ostalog, prošla je uzdignutog čela kroz žestoke kvalifikacije za SP dokazujući svetu da izrasta u respektabilnu ekipu čije će vrednosti tek doći do izražaja.

Uz igrače, najzaslužniji čovek za preporod i uzlet ovog u mnogo čemu atraktivnog sporta namenjenog umetnicima fudbalske igre, bez sumnje je Bojan Pavićević, od juna prošle godine na funkciji direktora za futsal i ženski fudbal u FSS. Dete je Beograda i asfalta Voždovca, zaljubljenik u mali fudbal i jedan od najistaknutijih srpskih igrača u istoriji ovog sporta. Čovek je čijim venama teče ne samo neizmerna iskrena ljubav već i uzavrela strast prema ovoj čarobnoj igri.

Nosio je dres KMF Vožd, zatim i ekipe Tempo kompani, da bi 2003. osnovao s prijateljima čuveni futsal klub Marbo intermeco. Igrao je Ligu šampiona, osvajao titule prvaka države, dres reprezentacije nosio je na 72 utakmice, postigao je 20 golova, bio kapiten Jugoslavije, SCG i Srbije… Učestvovao je na šampionatima kontinenta i svetskom šampionatu na Tajlandu.

Od juna 2019. godine odlukom Izvršnog odbora FSS imenovan je za direktora futsal i ženskih selekcija FSS. Član je i UEFA komisije za futsal. Besprekorno govori engleski.

Bili ste veliki igrač malog fudbala, jedan od najvećih. Kažu da ste mogli da budete i veliki igrač velikih terena.

„Imao sam predispozicije, mogao sam zaista da budem štoper na glasu, ali ja sam jednostavno voleo mali fudbal. Bio sam jedan od onih koji ga je igrao i na malom i na velikom odmoru, na ulici sa golovima od dve cigle, dan i noć. Sad znam da bez te škole nema pravog fudbala i fudbalera. Brazilci, Argentinci i danas tako rade.“

Nekada je ista slika viđana i kod nas. Danas je druga priča.

„Kada bismo kolima obišli grad, teško da bismo pronašli igralište i decu kako igraju fudbal. Zašto je tako, nemam objašnjenja. Dečaci koje roditelji odvezu na trening i vraćaju kolima sa treninga teško da mogu biti ozbiljni igrači. To je malo vremena za trening. Fudbal se igra po ceo dan, i na ulici i u školi, tek posle se ide na trening. U igri na male goliće se razvijala tehnika, brzina dodavanja i razmišljanja. Ko završi školu fudbala na ulici, išao je u Zvezdu ili Partizan.“

Umesto da zaradite nekoliko miliona evra od fudbala, Vi ste zarađeni novac u biznisu kojim se bavite trošili na fudbal.

„Ulagao sam, nisam živeo od malog fudbala nego sam davao. Jedan sam od retkih koji je to činio. Ja i nekadašnji hokejaš na ledu Andrej Jovanović, moj kum i nestvarno talentovan fudbaler. Osnovali smo prvo klub malog fudbala Tempo kompani a onda i čuveni Marbo. Igrali smo i Ligu šampiona.“

Ko je najbolje igrao fudbal na petoparcu kod nas?

„Preki Radosavljević je legenda, kralj malih terena. Otišao je sa beogradskog asfalta i zaigrao u dresu reprezentacije SAD na Svetskom prvenstvu. Ne mali, već veliki fudbal. Mogao je sve, za njega nije bilo tajni. Bilo je još majstora i velemajstora. Nikola Vignjević je možda bio najveći od svih.“

Ko je Vas  zadužio na terenu, prodao Vam fazon, fintu…

„Ima jedno proklizavanje koje pamtim. Bilo je to na šampionatu Evrope. Legendarni Brazilac Sirilo, koji je nastupao za Rusiju, uvek je govorio da mu je najteže bilo da igra protiv mene. I onda se dogodilo da je imao jedan spektakularan potez. Na podlozi na kojoj nikada nisam igrao ja sam proklizao, a on je podbo loptu i savladao Pecu Brzakovića, najboljeg golmana svih vremena u malom fudbalu.“

Povezane vestiČekajući broj 11

Pored Brazila i Španije, ima i nekih malih zemalja koje su velesile u futsalu. Kako je to moguće?

„Imaju dosta novca i mogu da kupe koga hoće. Za Azerbejdžan, Gruziju i Kazahstan igraju isključivo Brazilci i zato su u vrhu svetskog futsala. I Rumuni imaju trojicu Brazilaca, Rusi četvoricu, a Italijani čak desetoricu. To je katastrofa, to ne podržavam. Mi smo reprezentacija koja se bori protiv toga, ali ne vredi.“

Svi Vas hvale za ono što je futsal danas u Srbiji, koga biste Vi pohvalili?

„Pre svih Dragana Milačića Kenedija. On je otac malog fudbala kod nas. Govorio je između ostalog da ’golman koji ne zna da igra nogom ne može da bude odličan golman’ i to je živa  istina. Mnogo smo naučili od njega, osnovao je čuvene Mungose, igrao sredinom osamdesetih turnire i pobeđivao u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, Mostaru i Novom Sadu. Njegovi Mungosi su bili fudbalski harlemovci.“

Generalno, šta je razlog da futsal uprkos ogromnoj populaciji koja ga igra nije u kategoriji najpopularnijih sportova i onih na tržištu kurentnih? 

„Rak-rana futsala je što nije olimpijski sport. Istina je da malo sportova  imaju tu moć koju ima futsal. Kad ovo kažem, govorim o konkurenciji. Futsal upražnjava cela planeta, milioni ljudi ga igraju, što nije slučaj sa gotovo 80 odsto sportova iz olimpijskog programa. Nema zemlje u kojoj se futsal ne igra, u kojoj ne postoji futsal liga ili dve, tri lige. Kod nas ima sto klubova koji se zvanično takmiče. Za neke druge sportove ova masovnost je san.“

Basket 3×3 je postao olimpijski sport, zar FIFA i UEFA nemaju snagu da u olimpijski program uguraju i futsal?

„To što je futsal pod okriljem UEFA nije samo njegov plus već je i minus. Predstavnik UEFA na Olimpijskim igrama je fudbal. Nekada su to bila jako kvalitetna i atraktivna takmičenja. Odavno nisu jer na OI ne dolaze najbolji fudbaleri. Zbog toga UEFA ima želju da fudbal na Olimpijskim igrama zameni futsalom. Bilo je čak i pregovora da futsal bude disciplina na Zimskim olimpijskim igrama. Na programu Olimpijade za mlade nedavno u Buenos Ajresu futsal je bio predstavljen sa U19 selekcijama. Dakle, ima nade. Kad futsal postane olimpijski sport, tog trenutka biće lansiran u orbitu atraktivnih sportova.“

Uprkos činjenici da cela Srbija igra mali fudbal i futsal, da je to masovan sport, utisak je da javnost malo zna o futsalu i njegovim zvezdama.

„Najviše bih voleo da kažem kako smo mi iz futsala krivi, ali nismo. Da jesmo, znali bismo kako to da rešimo. Utakmice reprezentacije u Beogradu gleda 10.000 ljudi, na Čairu u Nišu 4.000, u Smederevu takođe. U Zrenjaninu ne mogu da uđu u dvoranu svi koji žele da nas gledaju. Uprkos tim činjenicama, sutradan u novinama nemamo ni približno prostora koliko poseta događaju zaslužuje. U nekim novinama nema čak ni rezultata. O tome koliko smo prisutni na TV bolje da i ne govorimo. Zaslužujemo daleko više. Ne razumem, zaista ne razumem kako ljudi, urednici u sredstvima informisanja nemaju sluha za neke stvari. Očigledno je da nismo miljenici štampe i televizije.“

Jedna od Vaših izjava kad ste postali direktor nije ostala nezapažena. Rekli ste „sada imamo sistem“. Šta to znači? 

„To je ključno, cela moja filozofija se zasniva na sistemu. Kad sam došao u FSS  napravio sam plan, držao se svog dvorišta. U ovom sportu sam ceo život, igrao sam za klub, prošao sam sve klupske strukture, isto to važi i za reprezentaciju, uverio sam se kako funkcionišu i klub i reprezentacija, od ekonoma do samog vrha. Vodio sam kao vlasnik i klub, sve što se tiče futsala sam prošao, sada sam već četiri godine u sistemu Saveza, pažljivo sam studirao svaki detalj, trudio se da ne vučem ishitrene poteze i zato dobro funkcionišemo. Za ovaj posao nije dovoljno da kažeš ja sve znam, ja sam igrao fudbal, bio sam dobar igrač. Sve je to okej, ali za uspeh je potrebno niz drugih stvari.“

Povezane vestiINTERVJU TADIJA KAČAR: Sa talentima nema ko da radi

Između ostalog, i to kako izabrati selektora i kome poveriti tako delikatnu ulogu.

„I selektor je produkt sistema koji smo napravili. Goran Ivančić je najkvalifikovaniji trener koga trenutno imamo. Trebalo je da bude selektor i pre Ace Kovačevića s kojim je naša reprezentacija bila četvrta u Evropi, ali su ga sprečili porodični problemi. Okej, sačekali smo ga. Imamo sada na vrhu sedu glavu, plus energiju mladih ljudi u stručnom štabu.

U srpskom futsalu očigledno nema iznenađenja, sve je unapred isplanirano.

„Kad sam došao, napravljen je plan za osam godina. Plan sa jasnim ciljevima. Jedan brži plan za četiri i jedan dugoročni za osam godina. Naši planovi su bili na početku da odemo na naredno prvenstvo Evrope. I otišli smo. Sledeći zadatak je bio plasman na SP. I u tome smo uspeli. Taj šampionat umesto ove, igraće se naredne godine.“

Šta je sledeći korak?

„Medalja na oba velika takmičenja. Sve je kao što vidite prosto. Kod mene nema dileme da li ćemo uspeti, ja nemam prostor za neuspeh. To sam saopštio i igračima. Došlo je do smene generacija, otišli su neki sjajni igrači, majstori kakvih malo ima. Pitanje ja kada ćemo ponovo imati jednog Perića ili Kocića. Međutim, oni kao generacija nisu mogli da ispoštuju zahteve novih dostignuća. Da bi stigli korak dalje, morali su da promene sebe. Nisu uspeli, mi moramo dalje bez njih.“

Srbija je imala iskusnu reprezentaciju, sada ima jednu od najmlađih u Evropi.

„Ubedljivo najmlađu u Evropi. Najmlađu i sigurno najbržu, što nikad nije bilo u Srbiji. Uvek smo imali problem nedostatka brzih igrača. Sada smo selektirali tim tako da od 14 imamo osam ili devet ultrabrzih igrača. To je zahtev vremena, jednostavno tako moramo da pakujemo reprezentaciju.“

Da li je tačno da su u stručnom štabu A selekcije i selektori U19 i ženske reprezentacije?

„Tačno je, svi rade zajedno. U19 mora da radi isto što i A tim. Naši klinci su već u tom godištu u sistemu. Oni i u tim godinama znaju kad dobiju loptu gde treba da trče, oni u mlađim kategorijama nauče azbuku, znaju da pišu i sada im preostaje da od slova prave reči, a od reči da spajaju rečenice. To je sistem koji će trajati i koji će se teško razvodniti ko god da dođe posle nas.“

Pobornik ste maksime da ništa nije slučajnost.

„Apsolutno tačno. Kod nas se sve zna, mi smo ozbiljna vojska. Da nije tako, ne bismo bili jedna od pet evropskih reprezentacija, u konkurenciji 50, koja će igrati svetsko prvenstvo. Trebalo je proći jednu grupu, drugu kvalifikacionu grupu, nas je jedino kroz kvalifikacije jednu utakmicu dobila Španija, višestruki svetski i evropski prvak. Na kraju smo u meču odluke dobili i Fince. Mi imamo pravila, kod nas se zna i kad reprezentativci mogu da koriste telefon i kad ne mogu, nema hotela u kom smo bili smešteni a da posle u Savez nije stigao mejl uz konstataciju da smo bili maksimalno korektni gosti. Ništa nije slučajno, mi imamo precizan obrazac kako se treba ponašati.“

Imate i još nešto što mnoge druge reprezentacije ili ekipe nemaju.

„Imamo najboljeg selektora, najboljeg tim menadžera (Igor Gačić), najboljeg kondicionog trenera (Aleksandar Petrović), mentalkouča, najbolje igrače. Imamo i hemiju, kod nas nema klanova, svi se družimo. O svemu glasno pričamo, u raspravama koristimo argumente a ne ružne reči, zna se u svemu granica. Imamo i autoritete u kapitenu, selektoru. Ne možete da poverite mesto selektora nekom koga igrači ne poštuju.“

Da li selektor futsal reprezentacije poseduje autoritet znanja ili zvanja?

„Ivančić ima i jedno i drugo, oba autoriteta i apsolutno poštovanje. Kada igrač oseti da zna više od selektora, onda je to veliki problem. Selektor mora da zna, mora da nametne sebe, da ga igrači respektuju. Naš selektor je iz te priče. Ima i apsolutnu podršku mene kao direktora reprezentacije. Dakle, i tu se razlikujemo od drugih.“

Povezane vestiBez kočenja

Kako se kotirate u FSS, ali i kao funkcioner u Komisiji za futsal u UEFA?

„Nisam ja direktor koga je neko doveo, ja sam tu jer razumem i znam taj posao. Imam i zvanje i znanje. Pre svega, znanje. I ogromnu energiju, hoću da završim ono što sam započeo. To su prepoznali u FSS, ali i u UEFA. I tamo me ljudi kao funkcionera zaduženog za futsal maksimalno uvažavaju. Oni odlično znaju ko sam i zato uživam reputaciju čoveka koji zna svoj posao.“

Jedan od najvećih problema u srpskom futsalu bilo je navijanje, učestale tuče na terenu i tribinama…

„To je iskorenjeno. Pre dvadesetak godina bilo je incidenata, tenzije na terenu, neprikladnog ponašanja. Sve je to istina, ali tako više nije. Ja sam to sasekao. To više nije karakteristika čak ni Konjarnika. Kad su prestali da igraju, njima je u svesti ostalo to ponašanje odranije, sada je druga priča. Ljudi sada dolaze na tribine da uživaju u dobrom futsalu, mi nemamo više tu strukturu navijača, one koji dolaze pijani i koji su skloni neprimerenom ponašanju. Nama to kao sportu ne treba.“

Promenili ste i sistem takmičenja.

„Od četiri grupe druge lige napravljena je jedna jedinstvena. To je najveći futsal pogodak u poslednjih 20 godina. Ova liga se igra u 12 različitih gradova, konkurencija je izuzetna, razlika u kvalitetu klubova gotovo da je minimalna. Ta liga je istovremeno i sjajan filter za onu najkvalitetniju. S ponosom ističem da je naša Prva liga, po sistemu i skockanosti, jedna od 10 najboljih u Evropi.“

Zahvaljujući Vama, futsal ponovo mogu da igraju i igrači registrovani za veliki fudbal.

„I to je jedna od bitnih promena. Jedna od krucijalnih stvari je što i sudije sada mogu da sude i veliki i mali fudbal. Mnoge stvari smo zategli. Svesni smo da u naše klubove neće doći igrači Zvezde ili Partizana, ali hoće momci iz zone koji primaju 200 evra u klubovima. Ako igraju i kod nas i imaju još toliko ili malo više, onda će ostati u sportu. I dobro je da ostanu jer mi više omladine za rasipanje i razbacivanje nemamo.“

Ne tako davno jedan od najtežih i najopasnijih zadataka bilo je suđenje utakmica futsala. Bilo je i pretnji, ucena, batina…

„To vreme je prošlost, sada sudije taj posao obavljaju bez strepnje da im se može nešto neprijatno dogoditi, sve je bukvalno pod kontrolom. Uveli smo kamere, svaka utakmica mora da se snima, lično sam se založio da sudije dobiju adekvatne takse. Sudije nikada zapravo nisu bile bolje plaćene nego danas. I sve to plaća FSS. I sudije i delegate, sve Savez reguliše. Sale za utakmice i trening takođe ne plaćaju klubovi. Sve to regulišu lokalne zajednice. Klubovi sve imaju besplatno. Futsal je ušao u sistem. Bilo je borbe, najviše otpora u Beogradu, ali uspeli smo i to je u ovom trenutku najvažnije.“

Da li su igrači futsala profesionalci ili je bavljenje ovim sportom zapravo samo unosan hobi?

„Reprezentativci su profesionalci, oni žive od futsala. U klubovima, mislim na naše, situacija je nešto drugačija. Ima i čistih profesionalaca, ali i onih koji uz studiranje zarađuju i na ovaj način.“

Koliko oni najbolji, konkretno reprezentativci, mogu da zarade? 

„Pola naše reprezentacije je u inostranstvu. Oni koji igraju u Srbiji zarađuju između 1.000 i 1.500 evra, a u inostranstvu od 4.000 do 5.000 evra. Zarade fudbalera koji nemaju status reprezentativaca a igraju u ino-klubovima su između tri i četiri hiljade. Ukoliko je igrač iz kategorije asova ovog sporta, a takvih imamo, zarađuje i do 8.000 evra mesečno uz uslov da me ti i takvi igrači poslušaju kad počinju karijeru.“

Povezane vestiINTERVJU NENAD MIROSAVLJEVIĆ: Nije bitno čiji si sin

Zašto baš Vas, koje su to magične reči koje izgovarate?

„Ono što tražim od njih jeste da žive sportski, da svoje telo dovedu u vrhunsku formu, da ne sačekaju 30 godina jer tada imaju jako malo vremena da zarade neki dinar i da kupe dva ili tri stana, da pokažu da su imali karijeru. To im pričam kad su mladi, ali nekom ko ima 20 godina to često ne dopire do mozga. Ali ja im uprkos svemu pričam, hoću da shvate da je i to važno, da posle futsala ne moraju da rade kao konobari. Da bi se dostigao cilj, ne može se trenirati paušalno, već jedino i samo u kontinuitetu.“

Sve češće ističete sjajnu saradnju sa FS Srbije. 

„Futsal živi najlepše godine kad je u pitanju podrška nacionalnog saveza. Ne postoje vrata koja su za nas zaključana ili pitanje na koje nismo dobili odgovor. Niko nam se ne meša u posao, uživamo potpunu autonomiju. Nekadašnji koordinator za futsal sada je direktor za futsal i ženski fudbal. I ova nova sistematizacija zapravo samo kazuje koliko ljudi iz FSS imaju sluha za naše potrebe i na kakav način iskazuju poštovanje prema našim rezultatima. Kao direktor ja sam i član Izvršnog odbora FSS i Odbora za hitna pitanja ispred ženskog fudbala i futsala. U svakoj drugoj zemlji je to normalno, kod nas se sada desilo prvi put.“

Kada već govorimo o korektnosti, da li to znači da neće biti prepreka da selektor nacionalnog futsal tima bude proglašen, s obzirom na rezultate, za najboljeg trenera 2020. u tradicionalnoj anketi FSS?

„Svečane dodele priznanja zbog pandemije korona virusa ove godine neće biti. Međutim, to ne znači da neće biti proglašeni najbolji. Igrao se šampionat, igrale su se kvalifikacije, evropske utakmice. Mi smo kao futsal ravnopravni članovi FSS i ne postoji razlog da naš selektor ne bude proglašen za najboljeg. To je i moj stav, ja mislim da je to ispravno.“

Na pragu smo 2021. Šta biste poželeli srpskoj futsal reprezentaciji u novoj godini?

„Moja čestitka je zapravo neka vrsta obaveze za njih. Rekao sam momcima i stručnom štabu da želim medalju na prvenstvu sveta koje je trebalo da se igra ove, a pomereno je za septembar naredne godine. U  prvom delu 2021. započinju i kvalifikacijama za šampionat Evrope 2022. Apsolutni smo favoriti u grupi sa Bosnom, Rumunijom i Makedonijom. Ukoliko ispunimo plan, čeka nas puno radosti. Učinićemo, verujte, sve da 2021. pamtimo po vrednim ostvarenjima i dobrim rezultatima.“

DANIJEL JE BROJ JEDAN

Bilo bi zanimljivo čuti i ko je za Vas najbolji igrač futsala u svetu svih vremena?

„Mnogo je majstora ove igre. Nedavno je bilo i glasanje s pitanjem ko je prvi svih vremena. Najviše glasova dobio je Brazilac Manuel Tobijas, broj dva je bio takođe Brazilac, Danijel, koji se proslavio u dresu Španije, a broj tri slavni Šumaher. I on je takođe Brazilac, beogradska publika imala je tu čast da ga upozna, igrao je meč Lige šampiona Marbo – Bumerang. I ja se slažem da su njih trojica uistinu naj, naj, s tim što je za mene broj jedan Danijel. Igrao sam protiv njega više puta, čovek je prosto neverovatan.“

I ŽENSKI FUDBAL IMA POTENCIJAL

„Imao sam tu sreću da su ljudi koji rukovode nacionalnom kućom fudbala prepoznali vrednost onoga šta se i kako radi u futsalu. Zvanično smo čak i pohvaljeni kao najsređeniji segment organizacije. Zarad svega su me zamolili da preuzmem brigu i o ženskom fudbalu koji je kao deo organizacije bio kost u grlu FSS. Za godinu dana bukvalno sam sve promenio i okrenuo naopako. Danas ne postoje problemi koji su do juče bili kočnica u razvoju ženskog fudbala. Nema nesportskih događanja, žalbi, prijava, međusobnih optužbi i sličnog.“ 

Kako ste uspeli?

„Kad odlučim da nešto radim, onda to radim i dan i noć. Uđem u blato do pojasa i krećem da radim. Tako je bilo i sa ženskim fudbalom. Obišao sam sve klubove, nema gde nisam bio, razgovarao sam sa ljudima bez rukavica, dogovarao sistem za narednih osam godina. Sada smelo tvrdim da će i ženska reprezentacija biti vrednost. Plan je da kroz kvalifikacije izbori mesto i bude učesnik svetskog šampionata 2023, odnosno evropskog 2024. Uspeće sigurno. Imamo talentovane devojke, neophodan je samo veliki i stručan rad. Ženski fudbal je u zamahu, Amerikanke nisu ništa talentovanije od naših devojaka, tamo je taj sport zapravo najpopularniji kod ženske omladine, zašto sutra ne bi bio i kod nas.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar