Čekajući broj 11

Čekajući broj 11

Foto: EPA-EFE/ANDREJ CUKIC


Smenjen je i Ljubiša Tumbaković, fudbalska Srbija je ko zna koji put ostala bez selektora. Onaj ko ga nasledi biće zapravo jedanaesti izabranik od kako je Srbija nastala. Misli se na “porođaj” iz 2006. Dakle, u srpskom fudbalu stanje je nepromenjeno. I danas je kao što je bilo juče, a sutra će biti kao što je danas.

Selektori će se i ubuduće, čini se, smenjivati kad god to padne na pamet predsedniku ili predsednicima Saveza ili pak onima koji su sve i svja u nacionalnoj kući fudbala. Njima, misli se na predsednike i one koji to nisu a kao šatro odlučuju, čini se da je smena selektora lep hobi i omiljena zabava.

Ljubiša Tumbaković je smenjen bez obrazloženja ili uz obrazloženje od tri rečenice. Tako bar kažu oni koji su svemu prisustvovali. Istina, Ljubiša Tumbaković je na zahtev vrhuške koja ga kao selektora plaćala napisao izveštaj na 75 strana o tome šta je i kako radio od 2019. do danas. Marku Panteliću, zaduženom ispred FSS da sve proceni i oceni, trebalo je, kažu, malo više vremena da sve to pročita. Da li je pročitao, ne zna se. Zna se samo da je Tumbaković smenjen, a da nije analiziran njegov rad i uloga u još jednim promašenim kvalifikacijama. Ali, zar su kvalifikacije bitne?

Ono što je istina jeste da u srpskom fudbalu u svakom zlu ima i neko dobro. Dobro je to što će budući selektor, ma ko to bio i ma kako se zvao, imati dobar izgovor za eventualni neuspeh uz priču kako nije on, selektor, već neko drugi uz osmeh aminovao da se odlučujući meč za odlazak na SP u Kataru igra protiv Portugala u Portugalu. Ili da Srbija na startu kvalifikacija za SP u tom istom Kataru 2022. u samo tri dana (24. i 27. marta 2021) odmeri snage sa Republikom Irskom i Portugalom u Beogradu, a onda da otputuje na megdan (30. marta 2021) u Azerbejdžan.

Smena selektora je manja šteta

U prevodu, i taj novi, kad će biti izabran još se ne zna, mogao bi već u martu 2021. da završi priču i da kao selektor traje samo sedam dana. I onda da se ponovo bira novi, da spasava što se spasti može. Uostalom, kladionice su već izbacile kvotu. Zli jezici kažu da tako i selektor ima šansu da mandat ne završi praznih ruku.

-Srpski fudbal konačno mora da prizna da nema organizaciju za najviši nivo i najveće ciljeve – rezignirano konstatuje Ivan Golac, nekadašnji reprezentativac i trener sa internacionalnim iskustvom.

Ljubiša Tumbaković; Foto: EPA-EFE/Vidar Ruud NORWAY OUT

Ljubiša Tumbaković; Foto: EPA-EFE/Vidar Ruud NORWAY OUT

Tumbaković možda i ne bi bio smenjen da njegov greh zapravo nije višestruk. Prvo nije spasao ono što se spasti moglo, a onda je na sve to potpredsedniku FSS, koji kažu nije član biblioteke, poturio i obimnu knjigu s izveštajem o svom radu. Tumba s Markom nije, navodno, prihvatio čak ni razgovor u četiri oka. I zašto bi, po sopstvenim priznanju, to činio i bio mali miš i ponizan lik, on koji je deset puta bio trener godine u dve države, pred stručnjakom koji nema ni dana trenerskog staža.

-Govorimo istim jezikom, ali se očigledno ne razumemo. Svi znamo da puno toga ne valja, ali uprkos tome još nemamo dovoljno razvijenu svest da osudimo lošu pojavu – iskreno kazuje Vladimir Janković, trener iz nadolazećeg talasa.

Veličanje gluposti uz opšte mešetarenje odavno je prefiks srpske fudbalske organizacije, kažu bolje upućeni.

-Nismo slučajno tu gde jesmo, na funkcijama u mnogim srpskim klubovima i savezu su ljudi bez trunke pameti, čak i ljudi koji nikada nisu igrali fudbal ili se ozbiljno bavili fudbalom. Ovo što rade sa selektorima, generalno i sa trenerima u srpskom fudbalu, užasno je poigravanje sa ljudima, ali i fudbalom u Srbiji – skenira aktuelnu situaciju bez imalo empatije prema onima koji je kreiraju legendarni Milan Živadinović.

Da li možda znate ko je Veljko Ugrinić? U istoriji fudbala na ovim prostorima ostao je upisan kao prvi “izbornik” reprezentacije. Imenovan je 1920. na osnivačkoj skupštini Jugoslovenskog nogometnog saveza. Reprezentaciju je vodio na Olimpijskim igrama 1920. Smenjen je uoči Olimpijskih igara 1924. jer su u Savezu konstatovali (?!) da je bolje smeniti selektora nego udaljiti iz reprezentacije problematične igrače. Sreća što se danas nešto ovako u srpskoj reprezentaciji ne događa.

Reprezentaciju je na Igrama vodio Todor Sekulić. Posle poraza od 7:0 protiv Urugvaja, smenjen je po hitnom postupku. Očigledno je, dakle, da su srpski fudbalski radnici nešto iz istorije naučili. Danas je ovako nešto, naravno kad bismo se zezali, nezamislivo u radu FSS. Sekulića je nasledio Dušan Zinaja, šampion države u skijanju i takmičar na ZOI u Šamoniju 1924. Fudbalski selektor je bio na tri utakmice… U biografiji njegovog naslednika, diplomiranog pravnika Ante Pandakovića, pisalo je da je nekadašnji fudbaler, skijaš, planinar, teniser i kajakaš. Smenjen je posle dve godine, a uoči odlaska reprezentacije na Prvi svetski šampionat u Urugvaju zbog “rata” fudbalskih funkcionera na relaciji Zagreb-Beograd.

Zbog gorepomenutih skijaša ljubiteljima fudbala u Srbiji je laknulo jer su Strel, Franko i Križaj uprkos svemu Slovenci.

U svetu fudbala znan kao Boža Dunster, arhitekta inž. Boško Simonović, vodio je reprezentaciju na prvom SP u Urugvaju. Prvo je kao selektor slavio na SP 1930. u Montevideu protiv Brazila, a onda je bio selektor nacionalnog tima Jugoslavije i u najtežem porazu Brazila u stogodišnjoj istoriji „karaoka“: Jugoslavija – Brazil 8:4. I odmah posle te utakmice je smenjen.

Ali, “nije sa dao zbuniti” kako bi to rekli neki vajni srpski fudbalski TV komentatori. Nekadašnji golman, arhitekta i novinar, osnivač „Sportskog dnevnika“, prvog dnevnog sportskog lista u Jugoslaviji, vodio je samostalno reprezentaciju na 30 utakmica. I u nekoliko navrata. Isto toliko puta, dakle nekoliko, i smenjivali su ga. Pamte ga i kao prvog srpskog fudbalskog sudiju koji je delio pravdu na jednoj međunarodnoj fudbalskoj utakmici.

Povezane vestiINTERVJU TADIJA KAČAR: Sa talentima nema ko da radi

Zanimljivo je i to da je posle meča sa Brazilom selektorsku fotelju ustupio komisiji u sastavu inž. Mata Milidragović (Beograd), Ivo Šuste (Split) i dr Petar Pleše (Zagreb). Oni su znali, očigledno više, toliko više da ih je posle šest utakmica nasledio – Boško Simonović.

Poslednji selektor Kraljevine Jugoslavije bio je Svetozar Kika Popović, fudbaler internacionalac u rumunskom Juventusu. Gromada od čoveka, vrhunski stručnjak, dokazani funkcioner, atletičar i vlasnik državnog rekorda na 100 metara, intelektualac. Da ne beše rata…

Svima sva prava

Posle rata, Odbor FISAJ imenovao je za selektore tandem Milorad Mikica Arsenijević – Aleksandar Tirke Tirnanić. Najveći zajednički uspesi reprezentativnog dvojca iz Montevidea u ulozi selektora su srebrne medalje sa Olimpijskih igara u Londonu 1948. i onih u Tampereu 1952. Druga karakteristika ovako udruženog rada bila je neslaganje. Kulminiralo je pre i posle Igara u Finskoj kada su ponovo radili u tandemu, onda i zajedno sa Lemešićem i kao trojna komisija.

Od 1948. do 1952. Arsenijević je predvodio reprezentaciju samostalno. Tvorac je čuvenog tima: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Kažu ubedljivo najboljeg tima svih vremena na ovim prostorima. Diplomirani inženjer, profesor Elektrotehničkog fakulteta i jedan od osnivača Saobraćajnog fakulteta, poliglota koji je u komunikaciji koristio šest jezika, uživao je daleko veće poštovanje u fudbalskim krugovima u inostranstvu nego u svojoj zemlji.

-Svako je smatrao da ima pravo ne samo da sugeriše, nego i da direktno utiče na sastav tima i rad sa igračima. To sam posebno osetio onda kad sam tražio da se zamene Mitić, Bobek i Stanković. Uticajni klupski funkcioneri i članovi UO digli su prašinu zbog toga što sam zvezde izostavljao iz tima – kazivao je u intervjuima godinama posle Milorad Mikica Arsenijević.

Dakle, pokušaja da se i pored živog selektora selektorskim poslom bavi neko drugi, pritisaka da igra ovaj ili onaj, ali i želje da se određuje ili utiču na sastav tima bilo je od kako je fudbala u Srbiji. I na svetu celom.

-Kad je trebalo zameniti Mrkušića i uvesti Bearu, rukovodstvo Partizana preko člana uprave Artura Takača nastojalo da me uveri da će Šoštarić odbraniti i “što se može i što se ne može a Beara samo ono što se ne može”. Kad sam bio za zamenu Predraga Đajića, digli su se oni iz Zvezde – kazivao je Arsenijević.

Povezane vestiBez kočenja

Danas se, naravno (kad bismo se šalili), ovako nešto ne događa. To da se klupski funkcioneri ili menadžeri mešaju u sastav reprezentacije. Međutim, ono što je bilo najveće iznenađenje iz tog vremena jeste podatak da je u tročlanoj selektorskoj komisiji Arsenijević bio usamljen. Tirnanić i Lemešić čas jesu, čas nisu delili njegovo mišljenje.

-Oni bi se često povinovali željama klubova i pojedinih uticajnih sportskih rukovodilaca. Morao sam, na primer, da pružim odlučan otpor kada su tražili da Horvat igra na beku i da se forsiraju Diskić (Tirnanić) i Katalinić (Lemešić). Ono što je bilo najinteresantnije i Tirnanić i Lemešić su bili u početku za to da se nađu zamene Mitiću, Bobeku i Stankoviću. Odjednom, očigledno pod uticajem drugih, izmenili su svoje mišljenje. Uprkos svemu, u našem timu su se postepeno pojavljivala nova imena kao što su Rajkov, Papec, Veselinović i drugi.

Gotovo 70 godina kasnije u bioskopima je i dalje na repertoaru film s istim imenom. U rimejk verziji ima i (po)neki novi lik. Funkcioneri su istina i dalje nadobudni, ali sada i užasno bahati, sudije i menadžeri su u poziciji da se više ne kriju iza svojih (ne)dela.

Moda promena

-Ovo što se radi i ono što se radilo sa selektorima je apsolutno neozbiljno – konstatuje profesor dr Dragan Koković, sociolog sporta.

Da je dara prevršila meru jasno je svima. Milan Živadinović, bez namere da podilazi bilo kome, konstatuje:

-Ne postoji kontinuitet u radu. Ludilo je menjati selektora češće nego donji veš. Ja sam četiri godine radio s mlađim reprezentativnim selekcijama pre nego što sam postao selektor A tima. A šta sad radimo? Dajemo selekciju, samo zato što je podoban, čoveku koji nikada nije bio trener. To je moda ne samo u reprezentaciji već i u klubovima. Neki menjaju u toku sezone i po tri trenera. To sve nema veze sa fudbalom, onim ozbiljnim fudbalom. Za ovaj i ovakav fudbal nemam želudac, neću da ga gledam, neću da radim.

Uprkos svemu, uskoro će Srbija dobiti novog fudbalskog selektora. Kandidata je kao i uvek pun kofer. Pominju se Dragan Stojković Piksi, Ivan Jovanović, Veljko Paunović, Marko Nikolić, Slaviša Jokanović, Vladan Milojević, Nenad Lalatović… Nije da nisu ozbiljni kandidati, ali svi oni imaju, uz jednu dobru osobinu, još i hiljadu i jednu uglavnom izmišljenu manu.

-Prva stvar koja mora da se uradi jeste da se javnosti ponudi odgovor šta je zapravo selektor, odnosno šta je čija uloga u radu sa reprezentacijom ili nacionalnom selekcijom, kakvi su zadaci selektora, prava i obaveze. Kome odgovara za svoj rad. Ne tako davno selektor u reprezentaciji i trener u klubu su bili persone No 1. Svi su gledali u njih, njihov rad se poštovao – govori Vladimir Janković.

Povezane vestiINTERVJU NENAD MIROSAVLJEVIĆ: Nije bitno čiji si sin

Danas se selektori, osim što se smenjuju, uglavnom kritikuju. Treneri su u još goroj situaciji. Njih i njihov rad može da pokaki sa grane svaki klupski golub. Zato se i jedni i drugi voljom moćnika šalju u zaborav ili na fudbalsku deponiju odmah posle prvog neuspeha, odnosno u trenutku kad se usprotive lažnom autoritetu.

-Kriterijumi ko može da bude selektor jednostavno ne postoje. Kad bi postajali, sigurno je da se ne bi lutalo prilikom izbora selektora, još manje bi šansu dobijali treneri naturščici. Selektor ne znači samo da imaš trenersku licencu i sposobnost da se izabere najbolji tim. Da bi reprezentacija bila uspešna, selektor mora uz stručne kvalitete da poseduje i ljudske vrednosti. To je takođe čovek koji ne bi smeo da se upusti u manipulativne radnje, da posreduje kod prodaje fudbalera, da komunicira sa menadžerima, da u reprezentaciji daje šansu igračima kojima su neophodni mečevi u nacionalnoj selekciji kako bi se prodali nekom inostranom klubu – kategoričan je profesor Koković, uz napomenu da iste vrednosti zagovara i kad su u pitanju klupski treneri.

Ivan Golac ukazuje na pošast koje je zapravo početak i kraj svih priča. Svodi se na ono što zovemo profesija trener.

-Selektor je plan, program, ciljevi. Selektori naprosto moraju da se uklope u to, uz uslov da Savez tako nešto poseduje, da prihvate ta i takva pravila igre. Moraju, dakle, na nivou nacionalnog fudbalskog saveza uz programe i ciljeve da postoje i kriterijumi, javni i svima znani, kako se bira selektor, ko može da bude selektor, šta mora da poseduje za obavljanje te i takve funkcije. Kad imaš dobre, kvalitetne trenere onda je selektora ili selektore najlakše izabrati. Mi nemamo kvalitet u trenerskoj struci. Bar ne onaj koji priželjkujemo i koji je neophodan naciji koja, u ovom trenutku bez vidljivog pokrića, pretenduje na velika fudbalska ostvarenja – uverava Ivan Golac.

Kad bi to bilo jedino što nedostaje fudbalskoj struci, onda ni po muke. A zašto nemamo ili se možda varamo da nemamo kvalitetne trenere, odnosno autoritete u ovoj struci, Vladimir Janković osvetljava iz nekoliko uglova:

-U srpskom fudbalu odlučuju ljudi koji imaju novac ali ne i fudbalsko znanje. O svemu pa i onom što je posao struke. Na drugoj strani, imamo i hiperprodukciju trenera. Svi i da hoće ne mogu da rade. Istina je zapravo da su treneri u Srbiji prodali dušu. U želji da što pre dođu do posla, da rade i prežive, pristaju na ponižavajuće stvari. Zato za stručnjake koji imaju zdrav pristup i ne odstupaju od principa u srpskom fudbalu nema posla.

Milan Živadinović na sve dodaje:

-Najveći nonsens je to što autoritete biraju ljudi koji nemaju autoritet. Ovo je vreme kada šansu u klubovima i u svakoj od reprezentativnih selekcija isključivo dobijaju poslušnici.

Ivan Golac, manirom analitičara kome je istina u prvom planu, jezikom činjenica ukazuje na sledeće:

-Znanje, umeće, pamet i slične kategorije u srpskom fudbalu su van upotrebe. U struci, ako se ovo što imamo može uopšte nazvati strukom, vlada haos. Treneri su sebe i svoju struku spustili na najniži mogući nivo. Sramotno je izgovoriti koliko se trenera promenilo od početka sezone u naših 20 superligaških klubova. To je u najmanju ruku neozbiljno. Struka je uništena. Na selektorskim mestima ne rade najbolji već jedino i isključivo oni čiji je najveći kvalitet podobnost.

Bezbroj grešaka

Ove jeseni u 20 klubova srpske Superlige radilo je 38 stručnjaka. Da li je to razlog zašto se naša reprezentacija više od 20 godina nije plasirala na prvenstvo Evrope.

-Napravljeno je bezbroj grešaka. I stručnih i strateških. U nedostatku kvalitetnog kadra čak se pokušalo i sa selektorima strancima. Ni Klemente ni Advokat nisu ništa uradili. Zarad našeg mentaliteta selektor Srbije teško da može da bude stranac. Nama treba stručnjak koji će biti posvećen reprezentaciji bukvalno 24 časa dnevno, neko ko je voljan da stvara timski duh, dobru atmosferu u reprezentaciji.

Jedna od pogubnih pojava na koju ukazuje profesor dr Dragan Koković je nakaradno razmišljanje onih koji u ime fudbalskog naroda odlučuju ishitreno i laički.

-Selektori moraju imati ispred sebe takmičarske cikluse. Kod nas takva opcija uglavnom ne postoji. Retki su bili selektori koji su imali mogućnost da odrade kvalifikacioni ciklus od početka do kraja. Bilo je čak i pojava da ostanu bez posla čak i ukoliko taj deo posla odrade valjano. Onaj kome je to dopušteno jednostavno je odlučio, a da za grešku nikada nije odgovarao, da im ne dopusti da reprezentaciju vode i na takmičenju. Događalo se i da selektore smene, povrede i ponize čak i ako odu sa reprezentacijom na događaj a ne naprave rezultat koji je neko projektovao u svojoj glavi bez stručne analize.

Jedan od drastičnih primera bahatosti pojedinca je smena Slavoljuba Muslina. Izborio je s reprezentacijom kroz kvalifikacije učešće na SP u Rusiji, ali je onda volšebno smenjen.

-Zamerali su mu, oni što sve znaju, što u reprezentaciji nema Sergeja Milinkovića Savića. Sad ti isti tvrde da taj momak ne može na teren u isto vreme kad i Tadić.

Povezane vestiPatriote i račundžije

Antić je s reprezentacijom stigao do Južne Afrike. „Orlovi“ su tada visoko leteli, možda bi uzleteli i više da se na brvnu, poput dva jarca, nisu našli s prevelikom dozom ega selektor Antić i predsednik Saveza Karadžić.

Ilija Petković je s mesta selektora oteran iz drugih razloga. Posle šetnje kroz kvalifikacije bez poraza licemeri koji su ga nagovarali da u reprezentaciju za EŠ uvrsti sina, kasnije su tvrdili da je napravio najveću grešku što je to uradio. Usput su tražili i njegovu smenu. Istina je zapravo samo to da je cela priča bila paravan za mnogo poganije stvari koje su se događale u reprezentaciji i oko reprezentacije na tom prvenstvu Evrope. Menadžeri su navodno do te mere zagadili atmosferu da je među igračima bilo čak i fizičkog obračunavanja.

Čudno je da ni selektori koji su s mlađim reprezentativnim kategorijama pravili rezultat nisu dobili šansu u A timu. Čak ni oni koji su pobeđivali ili igrali finala. Misli se na Okuku, Drulovića, Paunovića…

-Kad bih birao selektora A tima, bez većeg razmišljanja tu odgovornu ulogu poverio bih Miloradu Kosanoviću. Čovek ima i znanje i zvanje za takvu funkciju. Siguran sam da bi i u ovom tragičnom trenutku po srpski fudbal imao i rezultat – tvrdi Milan Živadinović.

Na pitanje da li bi dobar selektor bio Vladan Milojević, njegov dojučerašnji prvi saradnik u Čukaričkom, Panioniosu i Crvenoj zvezdi Vlada Janković odgovara:

-Vladan Milojević može da bude selektor, može dobro da radi taj posao. Ima neophodnu energiju, uklopio bi se na sjajan način u sve novonastale standarde.

Profesor Koković, kao sociolog sporta, upozorava na još jednu neprimerenu pojavu koja prati naš, ne samo reprezentativni fudbal.

-Naši interesi su kratkoročni. Mi smo generalno nestrpljiva nacija, jako nestrpljiva, uz karakteristiku da ne poštujemo vreme. Sve hoćemo odmah. Nemci čak i kad njihova reprezentacija doživi katastrofu od Španaca ili već koga ne menjaju selektora. Čak i ne pomišljaju da ga promene. Kod nas bi bio smenjen još u svlačionici posle meča.

Ako je juče bilo poražavajuće, ako fudbalsko danas nije nimalo lepo, kakvo bi moglo da bude fudbalsko sutra nacije koja i dalje živi u ubeđenju da je fudbalska zemlja?

-Ne, nema šanse da se neke stvari brzo iskorene. Kod nas nikada glava nije kriva, uvek je kriv neko drugi – zaključuje Ivan Golac.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar