INTERVJU MAJA OGNJENOVIĆ: Sport je bio spartanski, sada me nervira nedisciplina

INTERVJU MAJA OGNJENOVIĆ: Sport je bio spartanski, sada me nervira nedisciplina


Maja Ognjenović je kapiten odbojkaške reprezentacije Srbije i jedna od najboljih odbojkašica sveta svih vremena. Igra još uvek maestralno i s osmehom na poziciji tehničara za tursku Vakifbanku i nacionalni tim Srbije. U svetu odbojke je znana i kao “ženski Vanja Grbić”. Njena vrhunska karijera bez mrlje i kraja traje punih 15 godina. Zadivila je svet odbojke i ostvarila vrhunske rezultate igrajući u deset klubova iz šest zemalja Evrope.

U klupskoj odbojci osvajala je šampionat i Kup Rumunije, šampionat i Kup Grčke, šampionat Poljske, Kup Jugoslavije i šampionate Jugoslavije i Srbije i Crne Gore, a ima i titulu svetskog klupskog šampiona sa turskim Ezačibašijem. Igrajući u dresu s nacionalnim grbom (250 utakmica), vraćala se s osmehom i medaljama oko vrata sa najvećih takmičenja. Sa Olimpijskih igara ima srebro (2016), sa svetskih šampionata zlato (2018), kao i zlato (2011), srebro (2007) i bronzu (2015) s prvenstava Evrope. Ima i tri zlata sa takmičenja u Evroligi. Zvanično, proglašena je za najboljeg tehničara Evrolige 2010. i šampionata Evrope 2011.

Pred reprezentacijom Srbije, koju i ove godine predvodite kao kapiten,  dva su vrlo bitna takmičenja. Početak priprema realizovan je na Palama?

“Pale su nam talične, a kako mi kao narod volimo da se vezujemo za mesta koja nam donose sreću, to je razlog zašto smo i ovog leta bile u Republici Srpskoj. Nekada smo se pripremale na Rogli, u Sloveniji, gde su uslovi za rad zaista bili fantastični. Prošle godine smo promenili lokaciju. Bile smo iznenađene i skeptične. Prva ja. Međutim, toplina tamošnjih ljudi, njihova srdačnost, kao i iskrena želja da nas ugoste i omoguće maksimalne uslove za ozbiljan rad, učinili su da već na prvom koraku sve predrasude padnu u vodu, tako da su i ovoletošnje pripreme bile vrhunske u svakom pogledu.

Najpre slede kvalifikacije za Olimpijske igre. S obzirom na snagu rivala, vrata Tokija 2020. širom su otvorena?

“Kvalifikacije počinju 2. avgusta. Moramo biti prve. Protivnici su Tajland, Portoriko i domaćin grupe Poljska. Istina je da to nisu reprezentacije naše reputacije i nivoa, ali ipak treba biti spreman da bi se dobile tri utakmice u tri dana. Učinićemo sve da tako i bude.”

ODBOJKA: NEMACKA - SRBIJA

Ankara, prestonica Turske, jedan je od gradova u kome će se igrati  šampionat Evrope (23. avgust – 8. septembar). Srbija na put kreće s novom ekipom i starim kapitenom?

“Biće zanimljivo. Domaćini šampionata su četiri zemlje (Turska, Mađarska, Poljska i Slovačka). Na početku, u grupi koja igra u Ankari, naši rivali su Turska, Bugarska, Francuska, Finska i Grčka. Tačno je da na EŠ putujemo s novom ekipom, ali i obavezom da napravimo rezultat. Ove godine među reprezentativkama nema Milene Rašić, Jovane Stevanović, Bojane Živković… U reprezentaciju su pristigla neka nova deca. Volim kada dođu mlađe snage koje donose potpuno svežu krv i vidljivu energiju i ambiciju.”

Koliko je zahtevno i teško biti kapiten devojkama koje su mlađe i čitavih 15 godina?

“Ne, ne zovu me mama, ali su mi, moram priznati, persirale prilikom upoznavanja. Postoji, dakle, neka doza poštovanja i to je dobro. I kad sam ja postajala reprezentativka, ulogu kapitena imale su starije igračice. Odlično ih pamtim, bile su velike zvezde, obraćala sam im se s uvažavanjem. Sada sam ja najstarija i uz poziciju koju imam u timu neko sam ko je predodređen da bude lider. Kapiten sam od 2012. Međutim, biti kapiten koliko god da je lepo, zapravo nije lako jer si bukvalno, u svemu i za sve, i u dobru i u zlu, predstavnik cele ekipe. Kad je ta ekipa uspešna, kao što je naša, i kada su tu rezultati koji se nižu godinama vrhunski, onda uloga prija i imponuje da budete vođa jedne takve reprezentacije. S druge strane, ne znam kako bi bilo da nema svih tih uspeha i da nismo tu gde jesmo.”

Da li kao kapiten u ovom času imate smelosti da izjavite kako će srpska reprezentacija koja nije samo evropski već i svetski prvak odbraniti u Turskoj evropsko zlato?  

“Zvučaće kao stereotip kad kažem kako ne volim da obećavam i da unapred pričam, ali zato hoću da kao kapiten hrabro izjavim da i ove godine imamo ekipu za zlato.”

Ukoliko Srbija osvoji medalju na predstojećem EŠ, biće to još jedna Vaša medalja sa velikih takmičenja. Koja po redu?

“Po nekom mom kriterijumu, bila bi to moja deseta medalja u karijeri sa najvećih takmičenja. Računam samo medalje sa Olimpijskih igara, svetskih i evropskih šampionata…”

Kao devojčica želeli ste da budete lekar ili učiteljica. Šta mislite da po završetku karijere postanete kustos muzeja u kome bi bile izložene medalje i trofeji koje su osvojili Maja Ognjenović i njen muž, proslavljeni vaterpolista Danilo Ikodinović?  

“Zanimljiva ideja, priznajem da bih tako nešto volela. Sećam se kad sam bila mala, sestra i ja smo u našoj sobi imale neku komodu sa fiokama. U prvoj i drugoj su bile naše knjige, u trećoj medalje. Puno medalja sa pionirskih šampionata Vojvodine, kadetskog i pionirskog Vojvodine, Srbije, Jugoslavije… Bilo je tu i raznih medalja sa milion nekih turnira. Onda je došao trenutak kad sam počela ozbiljno da se bavim odbojkom, kad su počele da pristižu neke nove medalje sa važnih i većih takmičenja. Sad mi je žao što sam te prve, na koje sam bila jako ponosna, tako olako gurnula u neku fioku.

Pročitajte još: Talenti na trgu robova

Kad bi se sve to prikupilo, bila bi to jedna pozamašna kolekcija, uz napomenu da svaka medalja ima i svoju priču, a ja bih volela da jednog dana ispričam tu priču o karijeri. Nema puno sportista kod nas, a možda i šire, koji su postigli ono što sam ja, odnosno što smo mi postigli. Mislim na Danila i mene. Bio bi to muzej sa puno, puno medalja i još više lepih priča o uspesima i načinu na koji su uz maksimum odricanja ostvareni.”

Mnoge ste pre par godina zbunili prvo odlaskom, a onda i povratkom u reprezentaciju. Da li reprezentacija ne može bez Vas ili Vi ne možete bez nje?  

“Posle Olimpijskih igara u Riju, kad sam se zapravo oprostila od reprezentacije, u glavi sam imala samo to da je sve završetak jedne lepe priče za odbojkašicu koja ima 32 godine, olimpijsko srebro i sve druge medalje sa velikih takmičenja u karijeri. Za mene je do tog trenutka bio zatvoren krug jer sam znala da na EŠ naredne godine ne mogu da idem, da imam ogroman problem sa manjkom motiva i energije, umorom od 13 godina non-stop igranja u reprezentaciji, činjenicom da nisam imala vremena za privatni život, za odmor… Znala sam da ne mogu sebi da priuštim taj luksuz da opet celo leto radim i da na jesen idem u klub umorna.

Preskočila sam evropsko, ali već u januaru selektor Terzić je krenuo sa pričom da li sam možda razmišljala da se vratim, da imamo dobru ekipu i da bi moj povratak za tu i takvu ekipu puno značio… Sve to mi je, priznajem, imponovalo, to da sam potrebna, to svakom prija. Razgovarala sam o svemu i sa Danilom, znali smo oboje da je svaki povratak opasna stvar, kako u životu tako i u sportu. Znali smo i to da bih u slučaju neuspeha dan ili dva bila na stubu srama, da bi se mnogi pitali što sam se koji đavo vraćala kad ništa nismo osvojile. Ali, dogodilo se da jesmo. Osvojile smo titulu svetskog šampiona. Smogla sam snage posle svega i da sama sebi priznam kako je uspeh na neki način posledica i mog povratka. Roditelji su me vaspitali da budem takva kakva jesam i ja sam im zahvalna na tome.

Za mnoge je tajna ta čudesna sinergija između Terzića i Vas, međusobno poštovanje i uvažavanje, poverenje…

“Kad bih krenula, mogla bih ceo intervju da posvetim čoveku koji je najzaslužniji za moju karijeru i za sve što sam postigla u životu kao odbojkašica. Bilo je tu i drugih sjajnih trenera i ljudi koji su zaslužili poštovanje, ali Terzić je nešto sasvim posebno. Vrhunski je stručnjak i neko ko je u meni prepoznao ono što drugi nisu, ko je u društvu sa Boričićem dolazio da me gleda u dresu zrenjaninskog Poštara, ko je verovao da mogu više nego druge takođe talentovane devojke. Kad me je pozvao u juniorsku reprezentaciju, za mnoge je to bilo iznenađenje, tim pre jer je u tom trenutku bilo na istoj poziciji puno sjajnih igračica, talentovanih odbojkašica poput Ivane Vasin iz Obilića, zatim Boričićeve ćerke, koja je takođe bila sjajna, bila je tu i fantastična Maja Simanić. Međutim, Terzić je istrajao u onome što je naumio. Znam i to na koliko je on osuda nailazio zbog mene. Grubo zvuči, ali mislim da sam ja to njegovo ogromno poverenje na neki način opravdala i sve na pravi način uzvratila. Od prvog dana postali smo sjajan tandem.

ODBOJKA: NEMACKA - SRBIJA

Šta je to što može najviše da Vas iznervira?  

“Nervira me u sportu kad vidim da nešto nije kao kad sam ja bila mlada, da mlađi neće da se pozdrave, da pruže ruku. Naprosto me nervira ta nekultura, odnosno nedostatak sportske kulture i discipline. U mojoj generaciji je to bilo spartanski. Ovo je očigledno neko drugo vreme, s drugim vrednostima. A što se tiče života, ne volim kad neko laže, kad me vara, kad neko nije iskren, jer sam ja prilično direktna, trudim se da sa ljudima koji su mi bliski, ali i onima koji to nisu, budem otvorena, da govorim istinu jer volim istinu. Tu mi je i Danilo puno pomogao. Ranije sam znala i da prećutim neke stvari, da ponešto progutam. Sada sledim njegov put, on je čovek koji sve kaže bez obzira na posledice i to je mnogo ispravnije. Znam da to i puno košta, uverila sam se na njegovom primeru, ali znam i to da vas sve to uprkos svemu čini sretnim i zadovoljnim.

Sa kojim sportistom biste se menjali na jedan dan?

“Ne znam. Nole (Đoković) je genije, ali mi se poznajemo, znam njegov ritam i način života. Radoznala sam, volim da istražujem. Interesantni su mi NBA košarkaši, oni kao da su pali s druge planete. Znam to zbog prijateljica čiji su muževi igrali ili igraju NBA. Tanja Krstić je moja dobra prijateljica, Mira Bjelica takođe, znam dosta o NBA i iz priča Miloša Teodosića. Oni kao da nisu sportisti. Volela bih to da vidim i doživim na jedan dan, da imam to iskustvo, to sa privatnim avionima koje ima svaki klub… Imam osećaj da svakog NBA igrača opslužuje deset ljudi.”

Da li volite da se šalite na svoj račun? 

“Volim da se šalim, ali retko to činim na svoj račun. To Danilo voli i često to radi. Međutim, koliko on voli da se šali na svoj račun, ja toliko ne volim…”

Šta još volite pored odbojke? 

“Volim modu, baš volim, ali ne u ženskom smislu. Znate ono da idem po buticima, sumanuto kupujem i trošim novac. Doduše, bilo je i toga, bile su to faze nekog mog života. Danas mrzim reč šoping. Volim da pratim modu, volim da gledam modne revije, da kupujem modne časopise po svetu, da pratim modne blogove.”

Deset klubova, od toga sedam inostranih u šest zemalja. Da li ste možda poliglota, koje jezike govorite?

“Engleski i italijanski su jezici koje koristim bez problema. U Poljskoj sam puno pričala, svi su mi se smejali, ali ja sam pričala i pričala i tako naučila podosta od njihovog jezika. Ni u Rusiji nisam imala problema jer sam ruski učila u osnovnoj školi. Jedino turski nisam naučila, jednostavno nisam imala želju, što opet ne znači da neću.

Kažu da uz naglašenu ličnost posedujete i nešto što se zove ideja vodilja kroz karijeru i život?

“Uvek sam radila ono što volim i ono što hoću da radim. Bila sam u svemu uporna i ta upornost je na kraju i nagrađena. I u sportu i u životu. Jedino se do sada nisam ostvarila u ulozi majke. Ali samo do sada.”

Kakva je osoba Maja u papučama?

“Normalna. Volim i u takvim situacijama da budem ja. S godinama se neke stvari menjaju, sad sve više volim kućnu atmosferu, da sam ono apa-drapa, skroz opuštena. Koliko sam nekada volela da se sređujem, toliko danas to ne volim.

Da li ste neko ko voli da rizikuje?

“Jesam, volim  da rizikujem. I u životu i kad igram odbojku. Isplatilo se to bezbroj puta. Terzić kaže da to i to ne radim na terenu, ali ja to na sopstveni rizik ipak uradim, uradim ono što sam naumila i kad prođe super je. Večito imamo to razmimoilaženje koje je sve drugo sem neposlušnost. Rizikujem podjednako i u životu poštujući intuiciju. Konkretno, u februaru sam potpisala ugovor s Dinamom iz Moskve, najbolji ugovor sa finansijske strane u karijeri. Htela sam da ostanem u Rusiji, da igram u jednoj od najjačih liga, da živim u Moskvi koja je prelepa. Dinamo je uz to državni klub, ali sam ja uprkos svemu u maju odlučila iz samo meni znanih razloga da raskinem ugovor.

Pročitajte još: Gde su pare Crvene zvezde

Svi su me pitali da li sam normalna, da li znam šta gubim, da li znam ko su Rusi… Sve sam znala, znala sam i da je ta odluka prevelik rizik i da se nije pojavila Vakifbanka spremna da plati obeštećenje, ostala bih bez kluba ne zato što sam ja loša odbojakšica, već zato što je takva situacija. Znala sam da u Italiju neću da idem, jer su ugovori duplo manji nego u Turskoj, a ja sada bacam akcenat i na to materijalno. To jeste bio rizik. Međutim, mesec dana posle odlaska iz Moskve javila se Vakifbanka, klub u koji sam htela da idem, najbolji klub u Evropi, s dobrim trenerom i vrhunskim uslovima. Spoznala sam takođe i istinu da ne postoji ugovor koji može da nadomesti neke stvari ili konkretno one koje sam doživela u Rusiji.

Da li biste voleli da se bavite trenerskim poslom?

“Ne, to me zaista ne interesuje. Budućnost vezujem za CEV, za evropsku odbojkašku federaciju. Ja sam član Radne grupe igrača. Ima nas petoro i imamo zadatak da budemo spona između svih evropskih igrača i CEV, da evropskoj federaciji prenesemo koje su to potrebe igrača, šta su njihova potraživanja, šta predlažu da odbojci bude bolje, da li je kalendar takmičenja odgovarajući. To mi je jako zanimljivo jer sam ja još uvek igrač i znam koliko je teško non-stop takmičiti se, odgovoriti na taj nabijeni kalendar i svake godine uz sva postojeća igrati i neko novo takmičenje. Znam i kako to izgleda kad je odmor sve kraći i zato bih volela da sutra pomognem nekim drugim igračima.

Odbojka mi je puno uzela, ali i dala 

Odbojka Vam je puno uzela, šta Vam je dala? 

“Uzela je mnogo, međutim, kad se sve to meri na nekoj vagi, tas je podjednak. U karijeri sam napravila to što jesam, u životu sam preskočila neke momente ili važne trenutke poput rođendana, svadbi i sličnog. Bila sam uskraćena za te neke trenutke, za tu vrstu događaja na kojima se svi dragi okupe, ali jedina stvar zbog koje iskreno žalim je škola. Bila sam vukovac u osnovnoj, završila sam zrenjaninsku gimnaziju koja je bila jaka, imala sam u tom smislu i neku ambiciju, bila sam neko ko je hteo da završi fakultet. Istina, završila sam privatni fakultet, Poslovnu ekonomiju, ali to ipak nije ono što sam želela.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar