INTERVJU MILJKO RISTIĆ: Fudbaleri Crvene zvezde nemaju zdravstveno osiguranje

INTERVJU MILJKO RISTIĆ: Fudbaleri Crvene zvezde nemaju zdravstveno osiguranje

Beograd - 27 Avgust: Miljko Ristic. Foto Oksana Skendzic


Profesor dr Miljko Ristić je uvaženi srpski kardiohirurg, član evropske Akademije nauka i umetnosti i Srpske kraljevske akademije nauka, redovan profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, predavač po pozivu na prestižnim univerzitetima u Kini, Holandiji, Belgiji i Venecueli. Član je i Upravnog odbora Republičke agencije za doping, Medicinske komisije Olimpijskog komiteta Srbije i predsednik Medicinske komisije Fudbalskog saveza Srbije.

Profesore, kako komentarišete brojne povrede košarkaša, ne samo Srbije, uoči Šampionata sveta u Kini?

“Fudbal kao sport mi je bliži, ali generalno sve je to sport. Kao predsednik Medicinske komisije FSS išao sam na edukacije koje organizuju UEFA i FIFA. Četiri stvari su stalno prisutne. To su ortopedske povrede, iznenadna srčana smrt, zatim ishrana i doping. Dakle, u svim sportovima imate ove četiri stvari koje se kad-tad pojave kao problem. FIFA i UEFA organizuju na dve godine edukacije koje se odnose na ove četiri teme. Zadatak je onih koji svemu prisustvuju da sva ta iskustva prenesu lekarima u svojoj zemlji. To je i obaveza. Kolega, dr Mladenović i ja smo taj zadatak ispunili i u izveštaju UEFA sve to i dokumentovali. Od 54 članice evropske kuće fudbala, samo je 19 poslalo dokaz o uspešno obavljenoj edukaciji. UEFA nas je na svom sajtu postavila kao primer kako se tu uspešno radi. Ukoliko se, naglašavam, lekari u klubovima ili reprezentaciji pridržavaju tih saveta, onda neće biti novih povreda, neće biti ni iznenadne srčane smrti, neće biti ni dopinga.”

I pored najstrože kontrole, ovakve stvari se ipak događaju svuda u svetu pa i kod nas. Zašto?

“Ozbiljne analize nude odgovor koji zabrinjava. Iznenadna srčana smrt i ortopedske povrede koje su češće nego što je to uobičajeno, ukazuju na to da u mnogim sredinama nije primarno zdravlje fudbalera, odnosno sportista već da je u prvom planu interes kluba. Ako uđete malo dublje u analize, videćete zapravo da je u svim sportovima uspeh kluba mnogo važniji nego što je to zdravlje sportiste. To mogu da dokumentujem sa hiljadu primera…”

Kažite bar jedan?

“Recimo, imamo Milana Pavkova. On možda nije pravi primer za ovo, ali je primer. On je povređen i ne bi trebalo da igra. Ali uprkos svemu, on ima želju da igra. U toj situaciji nije kriv klub, ali jeste fudbaler. Suština je zapravo da mi ne možemo dozvoliti fudbaleru da na osnovu svojih iskustava donosi odluke i da tako sebe onesposobi na duži period. Posle svega, postaje isuviše kasno za priču da bi kraće mirovanje i odsustvo sa terena uz propisanu terapiju značilo i potpun oporavak. Ne, ne izbegavam da navedem primer nekog kluba u kome je zdravlje takmičara manje bitno od rezultata. Takvi klubovi zasigurno postoje, ne samo kod nas, ali gotovo je nemoguće dokazati da li je klub naterao povređenog sportistu da izađe na teren ili je to zajednička odluka igrača i kluba. Onaj ko bi morao da reaguje u takvim situacijama jeste lekar koji bi trebalo da primeni svoje znanje i da preseče, odnosno stopira takvu želju bez obzira na to da li je zajednička ili nije.”

FOTO TANJUG / FILIP KRAINCANIC / bb

FOTO TANJUG / FILIP KRAINCANIC / bb

Sve to lepo zvuči, ali koliko znamo, lekarima su u takvim situacijama zapravo ruke vezane jer pravila FIFA i UEFA propisuju nešto drugo?

“U pravu ste. Znam da FIFA i UEFA, što je malo apsurdno, definišu u pravilima da odluku da li će igrač moći da nastupi donosi direktor kluba a ne lekar. Lekar može da napiše da fudbaler nije sposoban, ali je po ingerencijama iznad njega direktor kluba koji ima pravo da anulira odluku lekara, što ja nikada sebi ne bih dozvolio. Mislim na to da se mešam u struku koja nije moja struka. Medutim, imate takve slučajeve…”

Ima i onih koji tvrde da su nestručni i (pre)naporni treninzi uzroci brojnih povreda?

“To su detalji koje ne bih mogao da komentarišem jer nisam stručan za tako nešto. Međutim, ono što znam jeste da je sport danas biznis i da je teško porediti prošla i ova vremena, tim pre jer se odnos prema sportu značajno promenio. Nekada se mislilo da je sport aktivnost koja onima koji se njime bave daje garanciju za dug i zdrav život. Medutim, teško da znam nekog u našem fudbalu da je dugo živeo i da je imao kvalitetnu starost što se tiče zdravlja. Golmani Mrkušić i Radenković su izuzetak. Suština je zapravo da veliki broj fudbalera još za vreme svojih aktivnosti ima koronarnu bolest. Istina je takođe i to da retko koji naš sportista doživi duboku starost a da nije imao nekih značajnih tegoba na srcu, da nije operisan, da mu nisu ugrađeni stentovi ili da nije pod nekom terapijom. Kad sve to znate, onda se logično i pitate čemu sport jer u ovoj priči on kao takav ima kontraefekat. Ali da bi sve bilo jasnije, treba znati i to da smo mi malo specifična zemlja, da smo drugi u Evropi po broju koronarnih bolesti koje su posebno prisutne u stresnim zanimanjima među kojima je profesionalni sport.”

Povezane vesti – DVA PUTA JE DVA PUTA: Zvezdina Liga šampiona više nije slučajnost

U prevodu, sport i nije tako zdrava delatnost kako se misli?

“Sa ovim zahtevima profesionalnog sporta, profesionalci su mašine koje se ekstremno troše i ne mogu da traju dugo. Kao primer za ovo uzimam automobile. Iste su marke, iste godine proizvedeni, istog dana prodati. Razlika je što se jedan koristi za vožnju trka, a onaj drugi za destinacije na kojima se vozi sporije. Koji duže traje, nije teško odgonetnuti. Nedavno su na TV pravili poređenja na temu kakav se fudbal igrao u finalima Kupa šampiona, danas Lige šampiona, nekad i sad. U vremenima prošlim bio je to tehnički fudbal, fudbal poteza sa malo trčanja i sporim akcijama. Danas se sve bazira na fizičkoj spremnosti, brzom trčanju i još bržoj predaji lopte. Postavlja se i pitanje šta će biti za 20 godina. Danas je i sve manje fudbalera koji potpisuju nove ugovore posle 32. ili 33. godine. Podsetiću da je Mateus igrao do 40, da su neki golmani u svetu to pratili. Danas karijere profesionalaca traju uglavnom desetak godina i ukoliko se upražnjavaju ovim tempom, bavljenje sportom ostavlja posledice na zdravlje.”

Mnogi pokušavaju da produže karijeru ili da u toku karijere sebe dokažu, uglavnom nekontrolisanim korišćenjem sredstava za oporavak i onih s imenom stimulativna sredstva. Time se malo dobija na sportskom planu a gubi se zdravlje za sva vremena?

“Najveći rizik po zdravlje sportista je savremeni način života, odnosno nesportski život. Ukoliko posle napornih treninga ili još napornije utakmice sebi kao sportisti umesto odmora priuštite noćni izlazak do zore, onda ste na lošem putu. Nekad je u Beogradu postojao samo jedan noćni klub, danas su ti lotos barovi na svakom koraku, a u svakom noćnom klubu je i neki sportista koji pravo odatle ide na trening.”

Beograd - 27 Avgust: Miljko Ristic. Foto Oksana Skendzic

Beograd – 27 Avgust: Miljko Ristic. Foto Oksana Skendzic

Da li su sportisti žrtve sopstvenih ambicija?

“Mislim da jesu. Ipak treba postaviti neku meru, ambicije u svemu pa i sportu moraju biti realne. Tačno je da je sport specifična profesija, da su retki oni, ako uopšte i postoje, koji ulaze u sport a da nemaju ambiciju da dođu do vrha. Istina je takođe i to da nije realno da svi budemo šampioni.”

Prošle godine, u jednom mesecu, umrla su čak četiri fudbalera. Planeta je bila zavijena u crno?

“Koliko ja znam, uzrok smrti bio je srčanog porekla. Vraćamo se zapravo na ono koliko je u klubovima važno prisustvo kardiologa. Neki put i mi kardiolozi imamo situacije, ne samo sa pacijentima u fudbalu ili sportu, kada moramo da zatražimo mišljenje kompetentnijih ustanova. Na sreću svih nas, retke su te srčane mane koje su prikrivene.”

Da li je zdravstvena zaštita sportista u Srbiji trenutno na zadovoljavajućem nivou?

“Nekada neka pravila nisu poštovana. Pre 15 godina, kao član Medicinske komisije FSS, obilazio sam klubove na terenu i bio zaprepašćen nekim stvarima. Saznao sam zapravo da su neki klubovi samo ispunjavali formu kad je u pitanju zdravstvena zaštita fudbalera, da su išli čak toliko daleko pa su u zdravstveni karton takmičara udarali pečat veterinarske ambulante kao dokaz da je obavezni pregled urađen. Ni danas ne znam kako su predsednik tog kluba i klupski lekar tako nešto mogli sebi da dozvole. Bilo je i slučajeva da klub nije imao lekara, da je na utakmice dolazio samo formalno. O tome da lekari nisu prisustvovali treninzima da i ne govorimo.”

I zdravstveno osiguranje fudbalera je jedan od problema. Pitanje je da li su naši fudbaleri uopšte zdravstveno osigurani?

“To je stvarno jedan žestok problem i žalosno je da fudbaler za vreme svoje profesionalne aktivnosti nema nikakvo zdravstveno osiguranje. Ovde u beogradskim klinikama, znajući da je reč o sportistima, mi to nekako regulišemo. Treba znati i to da postoji Fond za pacijente, ne samo za sportiste već i za sve ostale građane ove zemlje, iz kojeg se namiruju troškovi lečenja neosiguranog pacijenta, u ovom slučaju fudbalera. Trenutno sam u nekim pregovorima sa osobom na funkciji u Republičkom fondu zdravstvenog osiguranja da poseti FK Crvena zvezda. Cilj je da saznamo koja je to realna mogućnost da zdravstveno osiguramo igrače. Mislim da će to biti prvi korak koji će animirati i druge da zdravstveno osiguraju svoje fudbalere.”

Crvena zvezda igra utakmice u Evropi sa igračima koji nisu zdravstveno osigurani?

“Fudbaleri nemaju osiguranje, ali ako nešto zatreba u domenu zdravstvene zaštite, klub to plati. To važi i za strance koji su u profesionalnom odnosu sa klubom. Na lekarskom pregledu je bio Boaći, bio je i Donald, dosta ih je bilo. Bio je i Ebisilio, koji ima pejsmejker. Sve je to klub platio.”

FOTO TANJUG / FILIP KRAINCANIC / bb

FOTO TANJUG / FILIP KRAINCANIC / bb

Zanimljivi su slučajevi Ebisilija i Donaldsa u kojima ste kao lekar imali značajnu ulogu?

“Fudbaleri imaju ne tako često poremećaje ritma koji mogu da budu opasni po život. Ali imate i poremećaje ritma koji su potpuno bezazleni i definitivno bezopasni. I pojedini fudbaleri imaju taj pejsmejker koji kada puls spadne ispod neke normale ili se ubrza preko 180, onda se taj aparat kratkotrajno uključuje i vraća puls u normalu. U tim situacijama fudbaler može da igra ukoliko ima srce očuvane snage. To nije retkost u svetu. Sa Donaldsom je druga priča. On je došao u Crvenu zvezdu iz Holandije sa zabranom igranja. Saznali smo u međuvremenu da nije pregledan u savremeno opremljenoj ambulanti Ajaksa već u nekoj drugoj. Mi smo uradili novi pregled i nije bilo nikakvog razloga da ne igra. Jeste Donalds kasnije imao neke probleme, pao je na terenu, ali to nije imalo veze sa poremećajima ritma.”

Povezane vesti – INTERVJU MILOŠ DEGENEK: Odrekao se bogatstva da bi igrao u Zvezdi

Zašto je pao?

“To je bilo u sudaru sa protivničkim igračem. Posle je otišao na VMA, urađen je EKG i sve je bilo normalno. Pred odlazak iz Crvene zvezde u kući je pao niz stepenice. Istina je da niz stepenice često ljudi padaju u svojim kućama, ali nama je tada sve bilo malo sumnjivo. Pao je na terenu, pao je niz stepenice, došao je sa zabranom igranja. Primili smo ga u Klinički centar Srbije i sve detaljno ispitali. Poremećaje sa ritmom srca nije imao, koliko znam on i danas profesionalno igra fudbal.”

Pomenuli ste sportsku ambulantu Ajaksa. Da li srpski fudbalski klubovi imaju ambulante?

“Nemaju. Postala je praksa da se pregledi obavljaju po privatnim ustanovama. Mi smo skeptični i kad se civili leče u privatnim ambulantama a pogotovo kad su u pitanju sportisti. I tu se na sreću menjaju neke stvari. Crvena zvezda uskoro počinje da gradi zdravstveni centar, moderan i po svim propisima koje nalaže FIFA. Morate da znate da zdravstvena zaštita puno košta klub, da je kupovina aparata poput skenera koji košta tri miliona evra praktično neisplativa ukoliko se iskorišćenost svodi na manje od 10 pacijenata dnevno i da je to sve zajedno jedan veliki problem za siromašne klubove, pogotovo ukoliko ne postoji dobra volja i svest da se to reši.”

Mada se to nerado priznaje, doping se odomaćio u sportu. Borba protiv upotrebe stimulativnih sredstava se nastavlja?

“FIFA i UEFA bukvalno svake godine objave brošuru na 50 strana sa nazivima sredstava koja su zabranjena u sportu. Kad sam video ovu poslednju, kao lekar sam, ne krijem, bio i malo iznenađen koja su sva sredstva nedozvoljena. Recimo, „lasiks”. To je lek koji se godinama upotrebljava za oslobađanje viška tečnosti u organizmu. Posle mi je bilo jasno zašto je na listi jer sam saznao da ga koriste bokseri. Kad uzmu taj diuretik, odnosno sredstvo za izbacivanje tečnosti, oni umanjuju težinu i za nekoliko kilograma što ugrožava organizam. Zatim su na listi i neka sredstva za kijavicu, neke kapi, efedrin solucija, koje smanjuju sekreciju u nosu. Jedan naš fudbaler, nema smisla da izgovaram njegovo ime, reprezentativac je, ubrizgao je sedam bočica. Nije to nikakav moćan doping, ali je ipak nedozvoljeno sredstvo. Još ukoliko se koristi nekontrolisano, onda dovodi i do oštećenja sluzokože. Doping sredstva su opasna, a u kombinaciji sa alkoholom mogu da dovedu do iznenadne srčane smrti. Ta mešavina je opasna i u igri je najčešće kad se slave pobede u noćnim klubovima. To se događa u celom svetu. Kombinacija alkohola i kokaina toksično deluje na centralni nervni sistem i može da izazove njegovu paralizu. Takođe deluje toksično i na aortu i na rad srca.”

MOK je veliki protivnik upotrebe doping sredstava, ali je i organizacija, bez obzira na to što to mnogi nazivaju licemerjem, koja ne odustaje od donacija koje pristižu iz farmaceutske industrije?

“Morate da znate da postoje dozvoljena stimulativna sredstva koja su deo farmaceutskog asortimana. Ali i ona su opasnost ukoliko se uzimaju nekontrolisano. Lekari često na takmičenjima ili uoči utakmice, za vreme ručka, daju sportistima ovaj ili onaj vitamin, ali… Amerikanci su na uzorku od 100 atletičara vršili istraživanja i došli do rezultata da je 30 odosto takmičara koji su koristili dozvoljena stimulativna sredstva imalo problem sa hipervitaminozom, što je jednako štetno kao i hipovitaminoza.”

Kada ste i da li ste bili šokirani onim što ste videli i začuđeni što se nije dogodila nesreća ili smrt?

“Ne može neko iznenadno da umre a da pre toga nije imao nikakve tegobe. Zato je, ponavljam, jako važan lekar u timu. Jednako na treningu kao i na utakmici. On je ta prva karika u medicinskoj kontroli. Njegov zadatak nije težak. On bi trebalo da posle svakog treninga pita igrače kako se osećaju. Malaksalost je jedan od glavnih simptoma bolesti srca. Kod nas je malo klubova koji imaju medicinsko osoblje na treningu, čak se događalo da se i utakmice igraju bez prisustva lekara. To je nedozvoljeno. Istina je i to da ako su validni lekarski pregledi, onda se i ne očekuje da će doći do iznenadne smrti. Međutim, delegat, uprkos svemu, ne bi smeo da dozvoli da počne utakmica ukoliko nema lekara. Na sreću, pravila su sve rigoroznija. Ranije puno toga nije bilo potrebno, sada se stvari menjaju. Uskoro će svi stadioni i u našoj zemlji, osim ambulante za igrače, morati da obezbede nesmetan prilaz sanitetskim kolima do te ambulante. UEFA i FIFA propisuju i ambulante za gledaoce. Tako piše u pravilama za odigravanje međunarodnih utakmica. Krovne fudbalske organizacije Evrope i sveta nam neće još dugo gledati kroz prste.”

 

Pretrpan program ugrožava zdravlje
UEFA i FIFA ne kriju da gotovo svakodnevno osmišljavaju šta i kako raditi da bi se medicinska sportska zaštita dovela na željeni nivo i sačuvalo zdravlje fudbalera?

“Ozbiljno se razmišlja i pregovara da se redukuje program takmičenja. Istraživanja FIFA i UEFA su pokazala da pretrpan takmičarski kalendar ugrožava i zdravlje. Nekada se igralo 50 utakmica godišnje, danas mnogi igraju 75 a neki klubovi i svih 100. U programu sreda-subota ne učestvuju uvek isti igrači, ali nisu svi u mogućnosti da finansiraju klub sa 30 i više prvotimaca. Istraživanja su takođe pokazala i da veliki broj mečeva povećava broj povreda. Zanimljiv je podatak da se najviše povreda događa između 75. i 90. minuta, dakle u poslednjih 15 minuta utakmice.”

 

Slučaj Siniše Mihajlovića

Nenadana bolest Siniše Mihajlovića oneraspoložila je i vidno zabrinula ne samo ljubitelje fudbala u Srbiji već i šire. Sada se događa nešto što nije, koliko znamo, praksa. Kao komentarišete to što umesto sa klupe tim vodi iz bolničke postelje?

“Malo je neobično da neko svoj profesionalni posao vodi iz bolnice. U bolnici leže teži pacijenti koji treba da se posvete svojoj bolesti i oporavku. Pretpostavljam da za sve postoji neki opravdan razlog. Valjda su u Bolonji procenili da im je Siniša neophodan. Na neki način ga zloupotrebljavaju jer čoveku koji ima tako ozbiljnu dijagnozu naprosto treba omogućiti jednu potpunu relaksaciju. Ukoliko je on izložen svakodnevnim stresnim obavezama, a fudbal je takav da ste od utakmice do utakmice opterećeni mnogim stvarima počev od izbora igrača do sastava tima i taktike, bojim se da prognoziram kako će se odvijati njegov oporavak. Mislim da to nije korektno od kluba u kome radi. On mora da se posveti svojoj bolesti, a kada se sve završi kako treba, mislim u pozitivnom smislu, onda da se vrati u klub i pruži sve što je moguće.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar