INTERVJU NENAD MIROSAVLJEVIĆ: Nije bitno čiji si sin

Nošena vetrovima rata, porodica Mirosavljević morala je početkom devedesetih godina prošlog veka da Slavonsku Požegu, u kojoj je živela od pamtiveka, zameni prostranim šorovima i mirnim ulicama Zrenjanina. On je u tom trenutku imao samo 14 godina i ispred sebe život i snove, lepotu godina mladosti koja pristiže, velike ciljeve i još veću želju da jednog dana igra fudbal na najvećim stadionima sveta.

U zrenjaninskom Karađorđevom parku fudbalski je prohodao, postao prvo junior a onda i prvotimac Proletera, fudbalski profesionalac s četvorogodišnjim ugovorom. Posle se sa Begeja preselio na Dunav, četiri godine nosio je s velikim uspehom dres Sartida, odigrao 118 utakmica i postigao 60 golova. Bio je i u onom timu Smederevaca kome je pošlo za rukom da prvi i za sada jedini put u istoriji osvoji nacionalni kup u sezoni 2002/03. Kup je osvojio i sa Čukaričkim, takođe i kao prvotimac Apoela sa Kipra. U istoj zemlji je i dva puta slavio šampionsku titulu, osvajanje superkupa i igrao grupnu fazu Lige šampiona. Pre toga je s Kadizom gotovo ekspresno iz druge španske lige stigao za samo jednu sezonu do Primere…

Opasno se zamerio i to dva puta onima koji vole dva najveća srpska kluba. Sa Sartidom je u finalu Kupa pobedio Zvezdu, u dresu Čukaričkog u istom finalu uzeo je pehar Partizanu čiji je dres kasnije nosio šest meseci. Igrajući za kiparski Apoel, eliminisao je i Zvezdu i Partizan u evropskim kvalifikacijama. Zvezdu iz Lige Evrope, Partizan sledećeg leta iz Lige šampiona. Nenad Mirosavljević je karijeru završio u dresu tima sa Banovog brda u kome je danas sportski direktor.

U Srbiju ste stigli kao dečačić, ali ste zahvaljujući fudbalu brzo stekli prijatelje.

„U Zrenjaninu sam završio osnovnu školu, srednju takođe. Nije baš bilo lako u početku, ali sam se brzo navikao. I danas tamo imam kuću, deo porodice, prijatelje. Žao mi je samo što Proleter kao klub više ne postoji, Zrenjanin je grad sporta, igrao se tamo uz fudbal i sjajan rukomet, takođe i košarka. Ljudi u Zrenjaninu bezgranično vole najvažniju sporednu stvar na svetu, nisu zaslužili da se Proleter ugasi, tim pre jer su njegov dres nosili mnogi sjajni fudbaleri.“

Povezane vesti - Patriote i račundžije

U bogatoj karijeri aplaudirali su Vam navijači 10 klubova iz tri države. Gde Vam je, sa ove distance, bilo najlepše?

„Nigde nije bilo loše. Sve su to bili dobro organizovani klubovi orijentisani na sportsko nadmetanje, uspeh i pobede, što je odgovaralo meni i mom sportskom karakteru. Ostao je jedino mali žal kad je u pitanju Partizan. Stigao sam među crno-bele, čini se, u pogrešno vreme, bio je to trenutak velikih nesporazuma na relaciji uprave i navijača, što se odrazilo i na tim, igre pojedinca, moje igre.“

S Kadizom ste već u prvoj godini napravili uspeh, ušli u viši rang…

„I sa ove distance to je bio prelep trenutak i veliko slavlje. Ne krijem, želeo sam svim srcem da igram Primeru, da na terenu kao fudbaler za protivnika imam timove u kojima igraju Mesi, Ronaldo ili Ronaldinjo. Te utakmice u jednoj od najjačih liga sveta i taj osećaj da pripadaš nečem vrednom jednostavno je neponovljiv.“

Neočekivano ste se našli na Kipru, u timu srpskog stručnjaka Ivice Jovanovića.

„Ne, nisam. Pregovarao sam sa Apoelom i šest meseci pre mog zvaničnog dolaska, bilo je to u letnjem prelaznim roku, ali se nismo dogovorili o nekim pitanjima. Sve je obnovljeno naredne zime, kockice su se sklopile i ja sam prihvatio ponuđene uslove. I još nešto, trener koga je Jovanović nasledio zapravo je insistirao da dođem na Kipar. I došao sam, sedam dana posle mene u Apoel je stigao i Jovanović.“

Sjajno ste sarađivali. Apoel je predvođen Jovanovićem sa klupe i sa Vama na terenu igrao, priča se, nikad bolje u istoriji kluba...

„Jovanović je odličan strateg, igrali smo moćan fudbal, postali prvaci Kipra, plasirali se u grupnu fazu Lige šampiona. Ni u konkurenciji istinskih evropskih velikana se nismo obrukali, sa svima smo igrali egal, na jedan gol. Atletiko je u grupi bio ispred nas zahvaljujući samo jednom golu. U Madridu smo igrali 0:0, na Kipru 1:1 i taj gol koji smo primili kod kuće nas je zaustavio, a njih odveo kasnije čak do finala u kome su osvojili Ligu šampiona.“

U grupi ste imali evropske velikane, Porto, Atletiko i Čelsi. Niste zatresli mrežu jedino portugalskog šampiona.

„Bio sam strelac na Kipru protiv Atletika, takođe i na ’Stamford bridžu’ na meču sa Čelsijem. Da, da, igrao sam protiv Terija i Karvalja, oni su kao centralni bekovi bili zaduženi za mene, ali sam ipak postigao gol. Tada nisam znao šta sam zapravo uradio i koliko je to velika stvar u karijeri jednog napadača. Puno godina posle postao sam svestan da se tako nečim ne može pohvaliti baš mnogo igrača u Evropi.“

Niko osim Vas nije uspeo ni da eliminiše prvo Zvezdu a onda i Partizan iz evropskih kup takmičenja.

„Uradio je to Apoel a ja sam samo u svemu učestvovao i dao doprinos. Prosto je neverovatno da tako odeš kao profesionalac u neku zemlju i onda se dogodi da tvoj novi klub dobije srpske ekipe za rivale u kvalifikacijama za evropska takmičenja. Apoel je bio u velikom naletu, u usponu i kao klub i kao tim, zasluženo je prošao dalje. U tom trenutku bio je bolji i od Zvezde i od Partizana, ali danas je ta igra sudbine samo lep kuriozitet u mojoj karijeri i ništa više.“

Ivica Jovanović je posle tih uspeha bio ozbiljan kandidat da postane selektor Srbije. Čini se da se sve to oko selektora u Srbiji ponovo aktuelizuje?

„Kada bih bio u prilici da odlučujem, ja bih mu ponudio mesto selektora. Ivica je dobar trener, dobar čovek, sjajan strateg, ali malo specifičan lik. Ono što pouzdano znam jeste da bi kao selektor napravio dobru atmosferu u reprezentaciji. Ima tu lepu sposobnost da na pravi način komunicira sa igračima i da ih ubedi da mu veruju. Kod njega nema nezadovoljnih fudbalera uprkos činjenici da je u ekipi uvek neko nezadovoljan. Retki su treneri, zaista se mogu izbrojati na prste jedne ruke, koji imaju tu sposobnost da tako sugestivno deluju na igrače. Siguran sam da bi sa Srbijom kao selektor napravio rezultat.“

Povezane vesti - INTERVJU BOŠKO ĐUROVSKI: Kult reprezentacije treba ponovo stvoriti

I Vlada Ivić je izrastao u ozbiljnog trenera. Profilisao se kao neko ko bi sutra takođe mogao da bude srpski selektor.

„Vlada i ja smo zajedno od mog prvog dana u Zrenjaninu. Išli smo u istu školu, igrali fudbal u pionirima i svim drugim selekcijama Proletera. Srećan sam što je postao dobar trener, nedavno smo se čuli, iskreno me raduju njegovi uspesi. Bio je odličan igrač, čini se da je na dobrom putu da možda bude još bolji trener.“

Za 20 godina karijere upisali ste svoje ime u listu strelaca više od 180 puta. Golove ste davali i levom i desnom i glavom... Šta Vam je nedostajalo kao najisturenijem napadaču?

„Ne znam, malo mi je teško da odgovorim na to pitanje. Na terenu sam zaista puno toga mogao, sve sam zapravo znao. Teško me je bilo zaustaviti, imao sam snagu, duel igru, tehniku, skok, dobar šut, možda mi je nedostajao nešto konkretniji dribling, malo veća brzina. Zapravo, moj najveći nedostatak bio je to što nijednu od pobrojanih stvari nisam radio ekstra dobro, što je nisam doveo do savršenstva ili radio bolje od svih drugih.“

Povezane vesti - INTERVJU LJUBIŠA TUMBAKOVIĆ: Za tri dana ne može da se napravi igra

Povratak u Srbiju nije bio slučajan, potpisali ste sasvim neočekivano za Napredak iz Kruševca.

„Morao sam nešto da uradim. Na Kipru je zaista bilo super, ali stariji sin je trebalo da pođe u školu, otac mi je bio bolestan i ja sam odlučio da se vratim. Vladimir Matijašević, moj dobar prijatelj, tada sportski direktor Napretka, predložio je da dođem u Kruševac i pomognem Napretku. Prihvatio sam, misleći tada da ću u dresu Napretka ostati kratko i završiti karijeru.“

Onda Vam se dogodio Čukarički. Vas je u Napredak doveo Matijašević, a Vi ste Matijaševića doveli na Banovo brdo.

„Tako nekako, ali tačno je samo to da smo nastavili saradnju na Banovom brdu gde sam stigao na poziv vlasnika kluba Dragana Galeta Obradovića. Posle je došao i Matijašević, takođe na njegov poziv. U Kruševcu sam nameravao da kažem zbogom igranju. To je fudbalski grad, ljudi pod Bagdalom vole fudbal, imaju pravi fudbalski stadion i ostao sam malo duže nego što sam planirao. Uz sve smo i igrali dobro, imali dobar tim, na jednoj utakmici protiv Čukaričkog dao sam gol za Napredak, posle je uspostavljen kontakt sa ljudima iz beogradskog kluba. Meni je odgovaralo da dođem, u Beogradu mi je bila porodica i prihvatio sam ponudu bez većeg razmišljanja. Prvotimac sam bio godinu i po dana. Treneru Vladanu Milojeviću nedostajao je dobar napadač. Bar tako su mi rekli.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .