Patriote i račundžije

Bilo je nade. Postojala je i velika šansa. Zapravo, nacija je verovala da srpski fudbaleri 100 odsto idu na Evro 2020. Početkom godine se saznalo, tako je odlučio žreb u Bukureštu, da će Srbija igrati u grupi D ukoliko se plasira na EŠ i da će za rivale imati Engleze, Hrvate i Čehe. Naravno, Srbija se nije plasirala, a trebalo je samo...

San je san, a java je nešto sasvim drugo. Svodi se na jad i bedu, bar što se srpskog fudbala tiče. Evropsko prvenstvo 2020. godine, odloženo zbog korone za 2021, biće prvo takmičenje na Starom kontinentu koje će se igrati, ukoliko se bude odigralo, u čak 13 gradova i 13 različitih država. Srbije nema među domaćinima jer će domaćini biti Velika Britanija (London), Azerbejdžan (Baku), Nemačka (Minhen), Italija (Rim), Rusija (Sankt Peterburg), Danska (Kopenhagen), Mađarska (Budimpešta), Holandija (Amsterdam), Republika Irska (Dablin), Rumunija (Bukurešt), Škotska (Glazgov) i Španija (Bilbao).

Na Evru 2020. učestvovaće 24 tima, dakle pola Evrope, koji će se najpre nadmetati kroz šest grupa, a onda na red dolaze utakmice nokaut faze. Među njima, naglašavamo, neće biti srpske reprezentacije. Srbija će zato što pola Evrope bolje igra fudbal od nje gledati Evropsko prvenstvo na TV. Tako će biti i ubuduće, dok u Srbiji ne nauče da igraju fudbal i, pre toga, da vole svoju zemlju.

„Ako ne odeš na EP nije dobro! Ako odeš i izgubiš od Hrvata, nabijaće ti komplekse dok si živ, ma sramota“, jedan je od komentara sa društvenih mreža iz fajla glas i suze naroda.

Povezane vesti - INTERVJU BOŠKO ĐUROVSKI: Kult reprezentacije treba ponovo stvoriti

Džaba smo, dakle, kao nacija koja do bola voli fudbal sanjali. I nadali se. U crno su nas, mnogo pre Hrvata kojima Srbija neće izaći na megdan na EŠ, zavili Škoti. Bolje rečeno, srpski reprezentativci protiv Škota.

Povremeni heroji

Oni danas, a zbog svega onoga što su uradili juče, nisu heroji nacije i nikada to neće biti. Moguće je i da bi bili da onda kad je trebalo da budu najveći nisu bili najmanji. U odlučujućem duelu sa Škotima bili su fudbalski jadni i bedni, svi jednako beskorisni, uplašeni i s kalkulatorom u glavi. Nisu trčali, nisu igrali, neki ni dresove nisu uprljali. Krili su se po terenu kako ne bi primili loptu, preuzeli odgovornost, pokazali kako ne znaju… Izdali su sebe, reprezentaciju, srpski fudbal, narod, naciju... Moglo im se, igrali su pred praznim tribinama, za vreme i posle utakmice nije ko imao da im zviždi i eventualno natera u ime stida crvenilo na lice. I pored TV ekrana bilo je manje od polovine Srbije tako da mnogi za njihovu bruku i sramotu nikada neće saznati.

“Vrlo je složeno pitanje zašto je to tako. Pod jedan, to bi mogla da bude materijalna nezainteresovanost reprezentativaca što tupi oštricu patriotizma. Pod dva, sve bi se moglo tumačiti i političkom nestabilnošću koja reprezentativce dovodi u političku kolebljivost, odnosno postojanje svesti da FIFA i UEFA vode funkcioneri koji su marionete vlada iz senke. Na kraju, tu je ona četvrta opcija koja potvrđuje da su oni još jednom bili objektivno nepripremljeni kao tim, odnosno da u vrlo bitnoj takmičarskoj utakmici nisu delovali kao uigrana celina već kao gomila pojedinaca u kojoj je svako za sebe imao svoj cilj”, ističe profesor dr Višeslav Krsmanović, sociolog sporta.

Da li je možda pravi trenutak da se o stanju u srpskom fudbalu, koji je definitivno dotakao dno dna, progovori i za skupštinskom govornicom. Razloga je, čini se, bezbroj.

“Još je rano, postoje mnogo važnije stvari kojima se Skupština ovog trenutka bavi. Pitanje fudbala je vrlo kompleksno i ne kažem da o stanju u ovom sportu ne bi trebalo da se priča i za skupštinskom govornicom, ali ja tu debatu, bez obzira na to što sam čovek fudbala od glave do pete, još uvek neću da pokrećem. Poštovaću skupštinsku proceduru a kad dođe taj trenutak sigurno je da ću imati šta da kažem”, uverava Ljupko Petrović, SPS poslanik u Skupštini Srbije, nekadašnji trener s kojim je beogradska Crvena zvezda pokorila Evropu i osvojila Kup šampiona.

Dok fudbalska nacija živi od fudbalskih uspomena i dok fudbal i stanje u fudbalskom sportu ne dođe na dnevni red Skupštine Srbije ili možda Ministarstva sporta, o fudbalu će u Srbiji pričati oni koji veruju da o fudbalu sve znaju. U maniru ljudi sa dva lica u kafanama i kafićima glasno i sa puno “dokaza” o prljavštinama, a onda sasvim lepo i bez pljuvanja u intervjuima. A kako Srbija samo sebi veruje onda nije ni čudo što je u opticaju i priča da nam dokaze o nameštanju mečeva utemeljene na teoriji zavere zapravo smeštaju tamo neki negde daleko, koji nas iz samo njima znanih razloga ne vole.

I niko, naravno, neće da prizna da se to i kod nas radi. Pre dve ili tri godine je i UEFA reagovala na ovo po principu gde ima dima ima i vatre pa se onda pričalo da je čak pedesetak utakmica u srpskim ligama namešteno. Na kraju se ispostavilo da je sve velika laž i da se u Srbiji ne lažira na angro već samo na kašičicu tako da su ceh platila samo dva kluba, Smederevo i Kabel. Danas se opet priča da mnogi fudblaski klubovi, treneri i fudbaleri, sudije i ko sve ne, žive od kladionica i klađenja. Ali to je opet samo priča u koju, čini se, (ne) veruju jedino naivni. Naravno dok se ne dokaže, ako se ikad dokaže, suprotno.

“Neuspeh u kvalifikacijama, odnosno baražu za EŠ i generalno svi drugi neuspesi koji su se dogodili srpskom fudbalu su pre svega stvar fudbalske organizacije. Neko mora za sve što se dogodilo da bude odgovoran”, kategoričan je Ljupko Petrović.

Fudbal je u Srbiji u dubokom, ne samo rezultatskom već i moralnom blatu, a stara garda, kojoj bez dileme pripada i Petrović, insistira na odgovornosti. Kako za učinjeno tako i za neučinjeno. Danas se, međutim, nedela ne priznaju i o odgovornosti se ne priča. Pogotovo ne u srpskom fudbalu. Otuda i pitanje ko je taj ko će iskreno pred narodom i svojom savešću, ili ne daj bože telohraniteljima koji ga prate 24 sata dnevno, priznati da je zaista kriv što Srbija nije među 24 nacionalne selekcije koje će naredne godine u 13 zemalja Evrope učestvovati na šampionatu Starog kontinenta. I što je kasa FSS, zbog pogrešnih poteza i odluka, olakšana za valjda devet miliona evra koliko će dobiti svaki od 24 učenika EŠ. Ili što će Srbija u nekom novom ciklusu Lige nacija biti u trećoj kvalitetnoj grupi.

Povezane vesti - INTERVJU LJUBIŠA TUMBAKOVIĆ: Za tri dana ne može da se napravi igra

Ima i onih koji opet tvrde da problem nije od juče već da je sve nizbrdo krenulo u trenutku kada je neki genije u FSS, kao na zahtev Izvršnog odbora i Odbora za hitna pitanja, odlučio da iz reprezentacije odstrani selektora Slavoljuba Muslina s kojim se reprezentacija plasirala na SP u Rusiji i tadašnjeg kapitena Baneta Ivanovića. Istina je, opet neproverena, da se Muslin sporečkao s nekim s kim nije trebalo, odnosno da je kapiten Bane Ivanović nekom kome nije bilo mesto na terenu rekao da ne može da trenira sa reprezentativcima.

Gde je taj tim za velika dela

Ima i onih koji se vraćaju još dalje u prošlost dopuštajući sebi da komentarišu vreme kada su reprezentaciju, uspešno, kao selektori vodili sada pokojni Ilija Petković i Radomir Antić. Njima nisu bili potrebni baraži nikakve Lige nacija. Do velikih takmičenja stizali su posle uspešnih rezultata u grupi projektujući prethodno tim koji je taj cilj mogao da ostvari. Ali sve je to samo nagađanje kao što je i priča da među srpskim fudbalskim stručnjacima, ma kakvi bili, provejava kazivanje da Srbija sama sebe laže i da Srbija zapravo nema ni veliki tim ni velike igrače za velika dela.

“Niko od naših internacionalaca nije lider u svojoj ekipi. Svi oni zapravo igraju u dobrim ekipama i dobrom okruženju u kojem je pored sjajnih fudbalera mnogo lakše prikriti nedostatke koje sa sobom nose”, mišljenje je Ivana Golca.

U prevodu tu je gde jeste, misli se na reprezentaciju Srbije, jer zapravo toliko i vredi. Narod opet misli da uprkos svemu vredi više, ali da drugi imaju fudbalere koji ginu na terenu za svoju zemlju a da Srbija ima manekene i šetače po splavovima i noćnim klubovima.

Podosta je onih koji s punim pravom iako sto godina nisu gledali ni jednu jedinu utakmicu uživo kazuju da srpski fudbal ne vredi ni pet para i da za tako nešto krivicu snose isključivo i jedino treneri. Odnosno, stručnjaci klasični nestručnjaci među kojima se ne može izabrati pošten selektor. Moguće je i da je tako uprkos činjenici da među 4.091 trenerom koliko ih ima u Srbiji u ovom časa zasigurno postoji bar jedan koji nešto zna i nešto vredi. Ima ih i više jer kad krene licitiranje ko bi mogao da nasledi prethodnog onda je u opticaju bar petnaestak imena. Šta se može, ukusi su različiti. Kažu i interesi.

Ima i onih u narodu koji su davno konstatovali da u Srbiji ne postoji kult reprezentacije jer smo u poslednje tri decenije promenili tri puta ime države, dve zastave, dve himne i od plavih postali orlovi. Otuda i kafanska nagađanja na temu ko je veći Srbin i patriota umesto ko je bolji fudbaler. Naravno bez odgovora ko zapravo stvara kult reprezentacije. Nikome, bar za sada, nije palo na pamet da u tome učestvuju i oni koji fudbal za sada samo kritikuju.

“Najlakše je optužiti 20 momaka kako nisu patriote. Oni vole svoju zemlju, koliko i svi mi, ali kako ubuduće da imaju motiv da igraju za reprezentaciju kad ih mediji u naslovu obeležavaju kao lažne patriote. U medijima nema nimalo poštovanja prema nacionalnom timu“', govorio je davno nekadašnji fudbalski reprezentativac Ivan Ergić.

Dres ni deci više nije važan

On je bio jedan od onih koji su ne zbog odnosa medija prema njemu već iz sasvim drugih razloga odustali od igranja u reprezentaciji. Od tada, od Ergićevog vremena do danas, odnos medija prema igračima se nije promenio. Uostalom, nije nikakva tajna da su mediji, čast izuzecima, u službi onih koji kreiraju fudbalsku priču, a ne na strani igrača kao izvođača radova koji kad postanu zvezde u inostranstvu, ili pomisle da su to postali, zaborave ko je od njih pravio zvezde dok su igrali u zemlji rođenja.

Povezane vesti - Biće kako novac kaže

Igrači nikada zapravo nisu rekli da im je žao što ne mogu da izađu u susret novinarima koji traže razgovor, ali jesu mnogo puta prezrivo pobegli od srpskih novinara ili isključili telefon kada je trebalo da daju izjavu za narod koji živi u zemlji koju toliko vole i koja njih kao fudbalere voli. I onda su posle ti isti samozadovoljni fudbaleri ljuti na novinare kada ovi napišu nešto što njima i njihovom egu nije po volji. A kad se o srpskim reprezentativcima u njihovoj zemlji malo ili gotovo ništa ne piše onda nije ni čudo što ih ne prepoznaju oni čiji bi trebalo da budu idoli. Možda se u tom grmu krije i neprijatno saznanje i objašnjenje zašto deca, odnosno njihovi roditelji u prodavnicama dresova po Srbiji više traže one u kojima igraju Mesi, Ronaldo, Mbape, Nejmar, a ne Mitrović, Lazović, Tadić ili Milinković Savić.

Čak se ni Javni servis više ne gura u red onih televizija koje žele da prenose utakmice reprezentacije, što je malo čudno kad se zna da je gledanost one televizije koja prenosi utakmicu uvek daleko ispred drugih. Isto tako ni prvenstvene susrete kakve-takve srpske LingLong lige ne prenosi televizija sa nacionalnom frekvencijom, a zašto je to tako i ko je potpisao ugovor protiv fudbala da bude tako, fudbalska javnost još nije saznala. I nikada neće. Zato se i bavi nagađanjima i naklapanjima uz bujicu psovki. Onda sledi i priča s pitanjem zašto bi ovom ili onom reprezentativcu bila čast da nosi srpski dres? Tim pre ako svaki od njih ima odličan ugovor u inostranstvu a u reprezentaciji samo mogućnost da se povredi i ništa više.

“Protiv Škota je padala kiša a na kraju utakmice je bilo i onih koji su se u svlačionicu vratili bez mrlje na dresu. Toliko o zalaganju pojedinaca. Zalaganju i motivaciji. I ko to treba reprezentativca da motiviše za utakmicu? Pitam zapravo da li ima veće motivacije od same činjenice da igraš za reprezentaciju. Ili da ćeš igrajući za reprezentaciju igrati na šampionatu Evrope. Dok sam igrao fudbal ja sam, i ne samo ja, sam sebe motivisao, jedni druge smo motivisali. Danas to očigledno nije na delu i videlu. Danas je na delu lažno prijateljstvo uz utisak da je igranje u reprezentaciji za pojedine igrače jednako guranju ruke u njihov džep”, mišljenje je prekaljenog internacionalca Ivana Golca.

I Ljupko Petrović ukazuje na pogubnost nekadašnjeg ponašanja uz konstataciju:

“Ne mogu i neću da verujem da ja aktuelne reprezentativce baš briga za rezultate reprezentacije kao i da je one pre njih bilo baš briga, ali je činjenica da je ona čudesna generacija Siniše Mihajlovića dolazili na reprezentativna okupljanja kako bi se što manje umorila, a što više odmorila od strogih klupskih obaveza i noću živela život. Danas to nije tako, danas se to u reprezentaciji koliko znam ne događa”.

Povezane vesti - INTERVJU SNEŽANA ZORIĆ MIJALKOVIĆ: Sport je zdrava priča, uz uslov da nije vrhunski

Ono u šta ne veruje Ljupko Petrović ne može da veruje ni onaj zdravorazumni deo nacije. A moguće je da sve ne bi bilo kako jeste, moguće je da se na osnovu poluistina ne bi donosili konačni zaključci, da prljavo ne bi bilo i ono što je čisto, da se mnoge stvari naivno ne zataškavaju kad su u pitanju reprezentativci i njihov patriotizam, odnosno motiv igranja za reprezentaciju.

„Priča o patriotizmu nije potpuna ukoliko u prvi plan stavimo fudbalere. Da bi neke stvari bile jasnije govoriću  o Škotskoj, o patriotizmu Škota koji takođe bezmerno vole fudbal i svoju reprezentaciju koja ne pamti kada se plasirala na neko veliko takmičenje. Ali, uprkos tome, iako podeljeni na one koji navijaju za Seltik i one koji najviše na celom svetu vole Rendžers, škotski narod se ne odriče svoje reprezentacije, već i dalje s maksimalnim nacionalnim nabojem i neviđenom navijačkom strašću puni tribine i navija za selekciju svoje zemlje. Čini se najglasnije kad gubi. Postoji razočaranje kad se ne pobedi, ali ne i ljutnja jer su već na sledećem meču Škota, bez obzira na to kako se rival zove i koliko je atraktivan, tribine ponovo pune Škota”, priča Ivan Golac.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .