INTERVJU VLADO ČAPLJIĆ: Piksi može da napravi rezultat

INTERVJU VLADO ČAPLJIĆ: Piksi može da napravi rezultat

Vlado Čapljić: Foto: Srdjan Stevanović/Starsportphoto©


Rastao je još u prošlom veku na sarajevskoj Grbavici u godinama kada je svaki naredni dan bio lepši od prethodnog, kada su ljudi bili ljudi, a emocije iskrenosti izvirale iz gotovo svakog Sarajlije poput kapi vode sa vrela legendarne Miljacke. Bilo je to i vreme kada je Sarajevo u mnogo čemu bilo ispred svih drugih u ondašnjoj Jugoslaviji, u svemu pa i u fudbalu. Koliko Miljacka, legendarna je bila i Grbavica, i to najviše zbog njenog Želje i fudbala koji se uz prepoznatljiv sarajevski šmek igrao u tom po mnogo čemu inspirativnom naselju u kome su krišku hleba namazanu pekmezom delili šibicari i fakini, ali sa njima i dobra deca s nekim drugim talentima kojima je nebo bilo granica.

I on je igrao lopte u gradu gde je rivalitet Sarajeva i Željezničara bio iznad vrhova Trebevića, Igmana ili Romanije, gde je gradski derbi svakih šest meseci ličio na praznik fudbala s novim junacima i tragičarima. Sa samo 16 godina je postao i prvotimac Želje, nosio je dres pionirske i juniorske reprezentacije Jugoslavije, takođe i A selekcije, osvojio je zlato na šampionatu Evrope U19, bronzu za Jugoslaviju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu… Igrao je u dresu Željezničara i ono nezaboravno i fudbalski tragično polufinale Kupa UEFA, sa Partizanom bio dvostruki šampion države,dok je sa Dinamom, iako Srbin, ispisivao istoriju zagrebačkog velikana… Kratko je bio i internacionalac u Portugalu, da bi danas imao ulogu koordinatora u beogradskom Partizanu.

Prisećajući se srećnog detinjstva, Vlado Čapljić uz osmeh vidljive sete kazuje:

„Svako novo jutro čekalo se s nestrpljenjem, svi smo igrali fudbal, takvo je bilo vreme. Trčali smo za loptom gde god je to bilo moguće, na svakom parkingu ili u parku, čak i na ulici. Nismo bili imuni ni na ostale sportove. Pamtim 1974. godinu i šampionat sveta u stonom tenisu kome je domaćin bio Novi Sad. Televizija je prenosila sve mečeve, a mi klinci, željni sportske slave, pokušavali smo da imitiramo velikane stonoteniskog sporta. Na susednom gradilištu ukrali smo veliku šperploču, a ispred prodavnice gajbe za piće i tako napravili sto za stoni tenis. Loptice smo kupili zajedničkim novcem, a ulogu reketa poprimile su školske sveske sa tvrdim koricama.“

Ipak, fudbal je na Grbavici bio sport broj jedan.

„Jeste, i to ne samo meni koji sam odrastao uz ogradu stadiona Grbavica, već i svakom detetu koje sam poznavao. Što rekao dr Karajlić, tenis je u Sarajevu igrao samo onaj ko nije imao deset jarana da igraju na male goliće. Željo nam je svima bio u srcu. Imao sam i sreću da sam stasavao u momentu kada je tim s Grbavice imao sjajnu generaciju koju su predvodili Bukal, Sprečo, Katalinski, Hadžiabdić, Deraković, Bratić… Bili su, sećate se, šampioni države 1972, tad sam imao 10 godina, što je značilo da sam stekao uslov da konačno mogu da treniram s pionirima.“

Da li je tačno da ste u tim dečjim godinama čuvali automobile igračima Želje dok su oni bili na treningu?

„Nije bilo tako. Međutim, postoji jedna od anegdota koju i danas rado prepričavam i koja na fin način oslikava poštovanje koje smo imali prema igračima kluba koji smo iskreno voleli. Sasvim slučajno jedno popodne sam sreo Škiju Katalinskog na parkingu ispred stadiona, imao je trening i ja sam ga zadivljen njegovom fudbalskom veličinom pitao da li možda mogu da mu čuvam kola dok trenira. Otišao je na trening, vratio se, a ja sam čekao kod kola. Pomilovao me po glavi i odjurio ko zna gde. Mojoj sreći tog trenutka nije bilo kraja. Imao sam možda osam godina.“

Povezane vestiINTERVJU SVETOZAR MIJAILOVIĆ: Cilj je dupla kruna

Ni on ni Vi tog časa niste znali da će vrlo brzo Vlado Čapljić obući dres prvotimca Želje s brojem pet, koji je tog trenutka nosio baš Katalinski.

„Naravno da nije znao, takvih kao ja on je imao na desetine. Ono što je mene možda razlikovalo od drugih bila je želja da počnem što pre da treniram i da kao igrač uspem.“

Šta je na tom putu lepih snova bila najveća prepreka?

„Ocene u školi. Onog trenutka kad su ocene bile lošije, otac je pretio zabranom treniranja fudbala. To je bila najveća kazna, smak sveta, jedino sam se toga plašio u tim godinama. Generalno, imao sam velikih problema zbog čestih izostanaka. U jednom momentu bio sam na ivici da ponavljam razred, ali je onda na scenu stupao Željo i stvari bi se postavile na svoje mesto.“

S radošću se sećate i profesora Mehmeda Ganibegovića.

„Uvek, sjajan lik. Predavao mi je istoriju u srednjoj školi, silno me podržavao, puno pomagao kada je trebalo popraviti negativne ocene. Bio je jedan od retkih koji je na pravi način shvatao moje mladalačko opredeljenje.“

Igrali ste za pionirsku reprezentaciju Jugoslavije, onda i za juniorsku na šampionatu Evrope.

„S pionirima sam bio na turniru u Udinama, pamtim jer je to bio prvi nastup. Posle sam kao 17-godišnjak, dakle kao najmlađi u timu, igrao na šampionatu Evrope U19 u Austriji. Saigrači su mi bili Pudar, Baždarević, Merdanović, Neđo Milosavljević, Čakalić, Boško Đurovski… Pobedonosni gol protiv Bugara u finalu postigao je Zlatanovski iz Vardara. I danas se sećam naslova ’Zlatni gol Zlatanovskog’, ali i svih nas u odelima i šampionskim portretima u ondašnjim novinama.“

Debitovali ste sa samo 16 godina za prvi tim Željezničara.

„Prvi put kao prvotimac istrčao sam na travu Grbavice u prvenstvenoj utakmici protiv Hajduka 1978. Imao sam tada stipendijski ugovor, profesionalni sam potpisao tek 1980. Sve se dogodilo munjevito. U sredu sam igrao za juniore protiv drugog tima Želje. Posle treninga mi je saopšteno da se sutradan u 19 sati javim Osimu na treningu prvotimaca. Prvo što mi je tog trenutka palo na pamet bilo je da ću trenirati pod reflektorima, što je takođe bio san mnogih. Suština je zapravo bila u tome da Osim zbog povreda i kartona nije mogao da računa na Berjana, Derakovića, Dragana Kojovića i ne znam koga sve još. Ja sam bio štoper, ali je Švabo Osim odlučio da protiv Hajduka igram beka.“

Povezane vestiINTERVJU OLIVER KOVAČEVIĆ: Imamo previše škola fudbala

I da čuvate nezaboravnog i kao munju brzog Ivicu Šurjaka, tada već slavnog reprezentativca Jugoslavije.

„Na Grbavici na tribinama se okupilo 30.000 ljudi. Utakmica se završila sa 2:2. Sva četiri gola postignuta su posle dosuđenih penala, što je priznaćete svojevrstan kuriozitet. Za nas je strelac bio Slobodan Kojović. Nisam bio loš.“

Pre utakmice u svlačionici ste upoznali Miljana Miljanića.

„Došao je kao selektor u Sarajevo da gleda veliku utakmicu, a pre utakmice je navodno poželo da upozna dečka koji ima 16 godina i koji na toj utakmici čuva njegovog ljubimca Šurjaka. Voleo ga je kao oko. Kao što su selektori posle voleli Zorana Vujovića, tako je Miljan obožavao Šurjaka. Pomilovao me je po glavi i na kraju opalio ćušku. Kad smo se naredne godine sreli u Austriji na prvenstvu Evrope, znajući šta me čeka, izbegao sam vešto Miljanovo milovanje.“

Da li Vas je Miljanić nekada zvao da pređete u Crvenu zvezdu?

„Ne, nije nikada.“

Igrali ste beka, ali Vaša prava uloga bila je ono što se tada zvalo štoper libero.

„Imam danas utisak da me to što sam mogao da igram na više pozicija zapravo malo i koštalo u karijeri. I u klubu i u reprezentaciji igrao sam i jedno i drugo. Kad sam bio u najboljim godinama treneri su me koristili da začepe rupe u timu. Zbog svega toga nisam mogao mnogima da budem idol, ali sam opet s druge strane bio ponosan na sebe jer sam i u ulozi beka i kao štoper davao sve od sebe na terenu.“

Zašto ste odigrali samo pet utakmica u A timu?

„Moj problem počinje 1985. ili onog trenutka kada je reprezentaciju Jugoslavije preuzeo kao selektor Ivica Osim. Zašto, nikad ga nisam pitao. On je bio najbolji trener s kojim sam ikada radio, ja to i danas poštujem, ali privatno, moram priznati, nismo nikada funkcionisali na istoj talasnoj dužini. Goran Plavi Stevanović je jednom glasno pitao kako se može desiti da u Partizan dođu dva reprezentativca, jedan iz Želje a drugi iz Zvezde, i da po dolasku izgube status reprezentativaca. Valjda je logičnije bilo, pitao se Stevanović misleći na mene i Milka Đurovskog, da prelaskom u Partizan i jedan i drugi ojačaju poziciju u reprezentaciji.“

Povezane vestiINTERVJU IGOR MATIĆ: Strašno je kad trener dečaka juri rezultat

Bilo ste neko koga su navijači Partizana izuzetno voleli, ali ste sa tadašnjeg Stadiona JNA otišli na ružan način. 

„I danas se naježim kad se setim trenutka kad sam prvi put u dresu Dinama istrčao na travu JNA. Svi na južnoj tribini su ustali skandirajući moje ime. Navijači su zapravo još prvog dana prepoznali da sam u dresu Partizana igrao maksimalno posvećen. Znali su i to da nisam otišao svojom voljom već zbog problema koje sam imao sa pokojnim Fahrudinom Jusufijem, tada trenerom crno-belih. On me jednostavno nije video u svom timu, a kada mi na sahranu oca nije došao niko iz kluba da se tim činom ne bi zamerio Jusufiju, jasno mi je poručeno da sam zapravo suvišan. Znao sam da tog trenutka ostajem bez svoje druge kuće i već ujutro sam zatražio raskid ugovora. Prihvatio sam poziv zagrebačkog Dinama.“

U dresu Partizana osvojili ste dve titule prvaka države.

„Igrali smo zaista dobro. Na golu je bio Omerović, bili su tu još Radović, Rojević, Vermezović, Radanović, Đelmaš, Živković, Varga, Mance, Stevanović, Vučićević. Onda su još došli i Srećko Katanec, Fadilj Vokri, Milko Đurovski. Sad je valjda svakom jasno zašto smo dva puta bili šampioni.“

U celoj bivšoj Jugoslaviji samo ste Vi od svih fudbalera imali to zadovoljstvo da igrate tri najveća jugoslovenska derbija.

„Veliki rivalitet i naglašena netrpeljivost ponekad su se pretvarali u mržnju. Najprisutnija je bila u susretima Dinama i Hajduka. Da nije bila reč o kubovima iz dva grada zbog nekog čudnog naboja koji je bio prisutan tih osamdesetih godina, zbog fudbala i tog derbija bilo bi i mrtvih. Takav je to bio rivalitet. Na sreću fudbala, to se nikada nije dogodilo.“

Sarajevski i beogradski derbi očigledno su bili nešto drugo.  

„Derbiji u Sarajevu i Beogradu igrali su se mnogo duže i mnogo dana pre i posle same utakmice. I igrači i navijači su zapravo za ova dva derbija živeli mnogo, mnogo duže nego što je to bio slučaj u Splitu i Zagrebu. Sarajevo je bilo manji grad od Beograda i to je bilo još vidljivije. Ljudi su u manjim sredinama više oslonjeni jedni na druge, češće se viđaju. Bilo je i slučajeva da unutar jednog dvosobnog stana jedna soba navija za Želju a druga za Sarajevo. Bilo je i simpatičnih situacija, pogotovo kod opklada. Lokali su se zato posle derbija krečili u plavo ili bordo, čak je i kućni ljubimac dobijao boje pobednika. A sve to je još pratio i onaj sarajevski osećaj za dobar vic. Ovde u Beogradu derbi je bio na višem nivou. Na ’Marakani’ se igralo i pred skoro 100.000 ljudi, bilo je više fudbalskog naboja, ali ne i one atmosfere opšte uzavrelosti i dobrog zezanja, što je opet bio slučaj sa Sarajevom.“

Povezane vestiINTERVJU FILIP ČOVIĆ: Nikada nisam mislio da je košarka opuštena priča

Tri velika kluba, dosta sjajnih igrača i saigrača. S kim ste voleli da igrate u tandemu ili liniji bekova?

„Zakačio sam dosta generacija. U Želji nisam mogao da igram libera pored sjajnog Hajrudina Sračevića. I danas tvrdim da je on bio fudbaler na ozbiljnom nivou. U Partizanu sam odlično funkcionisao sa Ljubom Radanovićem. Bio je borac i pošten u igri. U Želji su ispred mene bili Čilić ili Komšić. Odlično smo se kapirali, nikad se niko nije krio, bilo je vidljivo da smo spremni da jedan drugom pomognemo. U Dinamu sam opet imao sjajne saigrače u Kasalu i Luliću, u reprezentaciji kad sam igrao prednjeg iza mene su bili Elsner, Stojković, Hadžibegić ili Primorac.“

Igrali ste u vreme kada je ta jugoslovenska liga bila jedna od tri ili četiri najbolje u Evropi.

„I sad kad se prisetim imena onih koji su tada nosili dresove jugoslovenskih prvoligaša, sasvim je lako objasniti zašto se liga tako visoko kotirala i zašto su je Evropljani poštovali.“

Ko je bio najveći, bar među onima koje ste tada gledali ili igrali sa njima? 

„Neću izmisliti toplu vodu. Jedan od najboljih u tom periodu, on je stariji od mene ali sam ga zakačio, bio je Vladimir Petrović Pižon. Protiv Džajića nisam igrao i on je bio najveći među onima koje sam samo gledao. Kao klinac počeo sam u napadu, voleo sam da gledam majstore, najviše sam voleo desetke, divio sam se umeću Sliškovića, Baždarevića i Dragana Stojkovića Piksija. Na mom mestu oduševljavao sam se Katalinskim i jednim igračem koji je bio sasvim drugi tip a zvao se Bogičević. Legendarni Bleki. Nisu mi bili uzori, ali sam imao želju da igram isto tako dobro kao što su to činili oni.“

Posle kratke avanture u Portugalu ponovo ste stigli u Beograd…

„U Portugal sam otišao posle dve operacije, jasno mi je bilo da od ozbiljnog fudbala nema ništa. Vratio sam se u Sarajevo, a onda sam stigao u Beograd. Radio sam van fudbala, imao firmu zajedno sa kumovima koja se bavila trgovinom.“

Posle toga dokazivali ste se kao komercijalista u marketingu Partizana.

„Posao koji sam radio baš mi i nije bio blizak, ali sredina i ambijent u kome sam bio mi je odgovarao. Bivši atletičar Mića Vukomanović bio je direktor marketinga, tu su još bili i košarkaš Boris Beravs, rukometaš Boža Đurković i da ne nabrajam dalje. Bilo je to pet lepih i nezaboravnih godina.“

Uplivali ste ambiciozno i u trenerske vode, stekli sve licence i otvorili novi list u karijeri. 

„Kao trener prvi posao sam dobio u Radničkom iz Obrenovca. Bio sam pomoćnik Cvijetinu Blagojeviću i Živanu Ljukovčanu. Posle sam taj isti tim vodio sam. U klubu su vedrili i oblačili čuveni političar Vladan Batić, sadašnji gensek FSS Joca Šurbatović i legenda u drugom smislu Aca Stefanović.“

U Kragujevcu su, čini se, jedino bili strpljivi sa Vama u ulozi trenera. Na kraju im se i isplatilo.

„Iz trećeg ranga stigli smo za dve godine do Superlige. U tom timu briljirao je sadašnji reprezentativac Filip Kostić. Nisam ga ja afirmisao, dečko se sam izborio za svoje mesto, poziciju i dobar ugovor u inostranstvu. Uvek naglašavam da sam u Kragujevcu dobro radio jer su pored mene bili ljudi jednako ambiciozni kao i ja. Mislim na Lekića, Raku Marića i Žarka Pavlovića. U svim drugim sredinama nije bilo tako i zato je rad u Nišu, Knjaževcu ili Pećincima bio samo epizoda. Bile su to zapravo sredine koje nisu znale šta žele. Meni takvi ne trebaju, a ni ja nisam trebao njima jer šta će klubu trener ako klub nema ambicije.“

Povezane vestiINTERVJU LJILJANA STANOJEVIĆ: Igra koja je više od košarke

Vaše ime je upisano i u knjigu fudbalskih kurioziteta jer ste šef struke sarajevskog Željezničara bili samo 17 dana.

„Preuzeo sam Želju s velikom radošću i u trenutku kada je imao jedan od lošijih timova u istoriji. Vladalo je opšte rasulo u klubu, ali sam uprkos svemu poverovao predsedniku Grediću, Harisu Alihodžiću i glavnom operativcu Mesimoviću. Preuzeo sam tim, trebalo je po dogovoru da doguramo do polusezone sa što manje poraza. Pobedili smo u prvoj utakmici Olimpiksa sa 1:0 u gostima, dobijemo kod kuće i Zvornik, pobedimo i u Kupu… Nismo igrali dobro ali smo gurali. I onda odemo u Travnik, proda me tamo moj prvi pomoćnik sa svoja tri igrača i izgubimo sa 2:0. Željini navijači su me bukvalno ispljuvali, predsednik Gredić je posle toga podneo ostavku, bila je to nedelja, u ponedeljak uveče portparol kluba me obavesti da više nisam trener Želje. I sve to ispričano se dogodilo za samo 17 dana. Ne, nisam bio razočaran, još manje ljut na sebe ili nekog drugog. I danas mislim da je to više bio poraz kluba nego mene.“

Kuda ide srpski fudbal danas?

„Istim putem kao i fudbal u celoj Evropi. Fudbal je danas biznis, deca ne igraju fudbal zato što ga vole ili uživaju u igranju već da bi rešili pitanje svoje budućnosti i egzistenciju svojih roditelja.“

Svi su izgledi da će Dragan Stojković Piksi u ulozi selektora naslediti Ljubišu Tumbakovića.

„Piksi je bio u našem fudbalu, bio je predsednik Saveza, radio je u inostranim kubovima, u Japanu i Kini, koji po nekim našim merilima nisu ozbiljni. On je uprkos svemu selektor koji može da napravi rezultat. Bilo bi zapravo sjajno kada bismo od Muslina, Krstajića i Tumbakovića, odnosno kandidata kao što su Milojević i Milošević mogli da napravimo jednog selektora. Svaki od njih ima što onaj drugi nema, bio bi to idealan miks i idealan selektor.“

Pretpostavka je sa dovoljno autoriteta, jer se autoritet uglavnom pominje kao najveći nedostatak svakog srpskog selektora u poslednje vreme.

„Autoritet ne gradiš sam. Iza selektora uvek i u svakoj situaciji moraju da budu ljudi iz saveza i rukovodstva, da te oni postave na pijedestal autoriteta, na mesto gde možeš da budeš selektor. Naš najveći problem nije selektor, već mentalitet. To se provlači od vremena još kad sam ja bio reprezentativac. Igrači koji dolaze nisu tu da bi igrali fudbal, izgarali za reprezentaciju, već zapravo dolaze da se vide sa prijateljima, da pokažu šta imaju i šta su stekli, šta nose, šta voze, gde su juče bili i gde su stigli, čime raspolažu. Takvim ponašanjem gubi se i svrha njihovog dolaska, a to su grb i himna reprezentacije. Zato su Hrvati u prednosti, oni imaju naglašeniji patriotizam i veću privrženost zemlji nego naši momci, imaju neki drugi prioritet koji je veći nego sama reprezentacija.“

Olimpijske igre

„Imao sam nesreću da sam odlazeći iz Sarajeva u onim smutnim vremenima ostao i bez dosta uspomena. Jednostavno su nestale. Međutim, posle 30 godina u jednoj kutiji u jednom ćošku sobe pronašao sam dve plave kutijice i u njima medalju koju sam dobio kao učesnik Letnjih olimpijskih igara u Los Anđelesu i bronzanu medalju za osvojeno treće mesto na fudbalskom olimpijskom turniru. Tad sam zapravo još jednom shvatio da mnogi naši sportisti, pogotovo fudbaleri, nisu svesni kakva su manifestacija OI. Ja sam se sa OI u Los Anđelesu vratio mnogo bogatiji nego što sam to bio posle svetskog ili evropskog prvenstva u fudbalu. U olimpijskom selu sam stekao bezbroj divnih prijatelja za sva vremena među našim rukometašima, košarkašima, košarkašicama i rukometašicama, bokserima…“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar