INTERVJU SLOBODAN TEDIĆ: U Holandiji se igra fudbal po mom ukusu

INTERVJU SLOBODAN TEDIĆ: U Holandiji se igra fudbal po mom ukusu

Foto: Starsport


Profesionalac je od glave do pete, golgeter skoro bez mane. Najistureniji je napadač beogradskog Čukaričkog i mlade reprezentacije Srbije. Takođe i fajter s dva srca u grudima. I sve to sa samo 20 godina, uz apsolutnu garanciju da se sutra u okrutnom svetu evropskog fudbalskog profesionalizma neće obrukati bez obzira na to da li će igrati u Engleskoj ili bilo kojoj drugoj ligi na kontinentu. S osobinama koje ga krase, uz malo sreće, mogao bi čak i da u tom zverinjaku dotakne zvezde. Naime, na vreme je shvatio da pojedinac, bez obzira na nepredvidivi svet fudbala, može u tom istom fudbalu puno i skoro sve ukoliko to silno želi. Ponosan je i na to što je po sopstvenom ubeđenju još uvek samo dobar i talentovan fudbaler. Drugi, opet, tvrde da je igrač čudesnih vrednosti sa bezbroj i te kako vidljivih nagoveštaja za blistavu karijeru.

Njegova priča, ona sportska i fudbalska, jednako je nesvakidašnja kao i životna. Zvanično je fudbaler velikog i finansijski moćnog Mančester sitija na pozajmici u beogradskom Čukaričkom. Engleze je zimus koštao tri i po miliona evra. Koliko sutra, na njemu bi mogli da zarade najmanje pet puta više. Možda su ga, između ostalog, zato i kupili na vreme. Da tako bude uopšte se ne bi ljutio. Oproštajni meč za „brđane“ odigraće poslednjeg vikenda juna 2020. a onda…

On, Slobodan Tedić, dobri momak iz dobre kuće, rođen je u Podgorici, ali je odrastao u Novom Sadu. Pre dve godine preselio se u Beograd sasvim namerno i s ubeđenjem da mu fudbal, koji beskrajno voli, uz niz lepih zadovoljstava o kojima mašta svaki mlad čovek koji istrči na magični fudbalski zeleni pravougaonik, može doneti i još nešto, čak i malo više od onog što trenutno ima. Konkretno, uz finansijsku sigurnost i ispunjen život čoveka s privilegijama koje je uživao i koje će tek uživati u onom što radi. Danas je fudbaler profesionalac, a sutra bi trebalo da se bavi sportskim menadžerstvom. Upisao je fakultet odlučan da tu fazu svog života, onu po završetku karijere, dočeka spreman i sa jasnim opredeljenjem šta će raditi kad okači kopačke o klin.

Igrate fudbal odlično, postižete golove i zvanično ste fudbaler jednog od najboljih klubova sveta, ali o Vama, uprkos svemu, javnost malo zna. Ko je Slobodan Tedić?

„U onom fudbalskom smislu dečko koji je imao neki svoj cilj i koji je taj dečački san ispunio pre šest meseci kad je potpisao ugovor s Mančester sitijem.“

I to je kraj?

„Ne, to je tek početak jedne nove etape. I posle svega još živim u ubeđenju da u životu još nisam ništa posebno uradio i da me tek čeka period dokazivanja s bezbroj iskušenja.“

U dresu Čukaričkog igrate kao da se zimus ama baš ništa nije dogodilo.

„Priznajem, trenutno sam maksimalno fokusiran na posao koji radim, rešen da dok sam na Banovom brdu zaista dam svoj maksimum na svakom treningu i utakmici. Naterao sam sebe da zaboravim da sam igrač Mančester sitija i da se koncentrišem samo na Čukarički.“

Da govorite istinu potvrda su, uz kvalitetne igre, i ovoprolećni golovi u dresu „brđana“.

„Odigrao sam za prvi tim Čukaričkog 70 utakmica, možda malo više. Ove godina sam bio standardan, igrao sam i mečeve u kvalifikacijama za Ligu Evrope, prvenstvene i Kup utakmice. Izostao sam samo par puta zbog lakše povrede ili kartona. Postigao sam u prvenstvu osam a u Kupu sedam golova. Poslednji prvenstveni protiv Partizana.“

I tri fenomenalna gola u Kupu protiv niškog Radničkog koji su Čukarički odveli u polufinale.

„Bio je to moj prvi het-trik u seniorskoj konkurenciji. U prevodu, pamtiću ga za sva vremena. Prvi gol sam dao iz penala, kad sam postigao i drugi bio sam siguran da ću biti strelac i treći put. Ne postoji objašnjenje za to ubeđenje, ali se jednostavno javi i vi onda na terenu činite sve da se tako nešto i dogodi. Kod 2:1 Nišlije su čak imale i penal, mislio sam tog trenutka da je utakmica gotova, ali su promašili, vratili nas u igru. Posle mojih šuteva lopta je dva puta završila u mreži golmana Radničkog i pobeda je bila naša.“

Koliko je teška lopta?

„Ne znam. Meni je ponekad, pogotovo kad treba da je stignem u pravom trenutku i na pravom mestu, ne samo teška već i preteška. A kolika joj je gramaža, zaista ne znam.“

Povezane vesti – INTERVJU RADMILO MIHAJLOVIĆ: U Sarajevu su mi sve oteli

Gol posle šuta glavom ili nogom. Koji Vam je draži?

„Onaj postignut glavom. Volim da gađam i kontraćošak iako treneri više traže šut na prvu stativu. Kako ću izvesti udarac, zapravo najviše zavisi od mesta gde se nalazim. Prvu stativu gađam kad sam u okviru gola, kontraćošak kad sam izvan tog pravougaonika.“

Kad bi golova bilo koliko kockica na mreži…

„Bilo bi to strava iako ne znam koliko ima tih kockica. Zapravo, ja ne znam ni kolika je visina ili širina gola. Znam samo, a to je uistinu čudan osećaj, da se gol strašno smanji kad izvodiš penal. Kao klinac promašivao sam penale, dok u seniorskoj konkurenciji postižem golove jer znam da postoje i oni delovi između dve stative do kojih golman ne može da stigne ukoliko se dobro i s maksimalnom koncentracijom šutira sa bele tačke.“

Foto: Starsport

Foto: Starsport

Fudbalsku azbuku savladali ste u vrhunskoj školi novosadske Vojvodine u Veterniku.

„Počeo sam kao klinac u školi fudbala Bolesnikov, a onda sam se preselio na Veternik gde sam proveo tri godine da bi nam se posle toga putevi razišli. Preselio sam se u Čukarički i sada s radošću kazujem da je to bio ključni trenutak u mojoj karijeri.“

Zašto su Vam se razišli putevi?

„Imali smo problema zbog igranja. Mislim na Mićina, Rubežića, Ergelaša i mene. U dogovoru sa menadžerom Leom Lerincom svi smo se preselili u Čukarički. Mićin je vrlo brzo potpisao za Udineze, sad je opet sa nama u Čukaričkom kao pozajmljen igrač, Rubežić kao pozajmljen fudbaler igra za Novi Pazar, Milan Ergelaš je protiv Partizana dobio šansu da igra za prvi tim, s tim što on ima samo 18 godina.“

Povezane vesti – Best forever

Vaš menadžer je Leo Lerinc, nekadašnji as Vojvodine i Crvene zvezde. Kako ste se upoznali?

„To je baš interesantna priča. Na jednoj utakmici u dresu Vojvodine, igrao sam za pionire, on je došao da me gleda. Igralo se na petom terenu Veternika, tamo ima i neki beton na kojem bih se razbio i isekao da me jedan čovek nije uhvatio. I kad sam krenuo da bijem onog što me tako lepo faulirao, taj čovek me zadržao i smirio. Vratio sam se na teren i postigao još dva gola. Uveče je trebalo da upoznam menadžera, krenuo sam sa tatom na taj sastanak i tamo me čekao čovek koga sam upoznao pre podne, koji me je sačuvao od nesreće. Susret je dogovorio tata koji je prethodno zamolio Lerinca da dođe na nekoliko mojih utakmica i da me vidi.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar