INTERVJU TADIJA KAČAR: Sa talentima nema ko da radi

INTERVJU TADIJA KAČAR: Sa talentima nema ko da radi

Foto: Mocart kladionice


Nekada bokser od imena, danas magistar fizičke kulture s biografijom odvažnog čoveka bistrog uma i čudesno britke misli. Nesalomiv i odlučan, dosledan sebi i tradiciji porodičnih korena, hrabar u životu jednako koliko i u ringu u koji je ušao mimo svoje volje, da bi samo tri i po godine kasnije bio njegov ponos i već tada veliko boksersko ime.

U magičnom četvorouglu oivičenom konopcima plenio je mudrošću, inteligencijom, elegancijom i savršeno osmišljenim napadima kao i munjevitim eskivažama. Diskretni šarmer velikog srca, čija je životna priča uzbudljiv filmski scenario. Čovek kome je porodica svetinja. Uzoran je suprug i otac, ponosni deda, privrednik i humanista, predavač na fakultetu, večni zaljubljenik u boks i, pored svega, emotivac.

Zvanično, Tadija Kačar je najbolji srpski bokser 20. veka. Učestvovao je na svim velikim takmičenjima i na svakom bio finalista. Večiti vicešampion. Na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. osvojio je srebro u polusrednjoj kategoriji. Drugi je bio i na Svetskom prvenstvu 1978, ali u poluteškoj. U istoj kategoriji osvojio je srebro na Evropskom prvenstvu 1979. Zlatne medalje ima sa Mediteranskih igara i nekoliko balkanskih šampionata.

Tri srebra sa tri najveća takmičenja. Ima i onih u svetu boksa koji tvrde da ste zaslužili više.

“Na Olimpijskim igrama u Montrealu u finalu sam izgubio od Poljaka Jiržija Ribickog, uz napomenu da je od mog prvog ulaska u ring do finala u Montrealu prošlo samo tri i po godine. Po završetku meča trener Hrastinski mi je čestitao zlato, a onda je saopšteno da je Ribicki pobedio odlukom sudija sa 5:2. Bio sam tužan, razočaran, svestan da sam u tom meču bio bolji. Kad si u ringu, tačno znaš koliko si udaraca primio, a koliko zadao i niko ne može da te vara. Čak ni sudije. Međutim, predsednik Svetske sudijske organizacije bio je Poljak Lisovski i on je za svog zemljaka završio posao sa sudijama pored ringa.“

U Beogradu na SP 1978. stigli ste opet do finala koje je pripalo Kubancu Soriji.

„Šest Jugoslovena je bilo u finalu i svi smo izgubili uprkos činjenici da je većina zaslužila titulu prvaka sveta. Smelo tvrdim da Kubanac Siksto Sorija nije bio bolji od mene. Posle sam gledao meč sa bokserskim sudijama, možemo ako hoćete da ga pogledamo i sad. Potvrdilo se da sam bio bolji. Ne znam, nikad nisam saznao zašto su sudije tako bodovale, zašto smo svi morali da izgubimo.“

Povezane vestiBez kočenja

Bez zlata ste ostali i na prvenstvu Evrope.

“Tačno, izgubio sam i finale u Kelnu na prvenstvu kontinenta. Sudije su pobedu dodelile Rusu Albertu Nikoljanu. Boksovao sam dobro, bio ravnopravan, ali iskreno, tada nisam bio u optimalnoj formi. Forma je stanje organizma u datom momentu i zavisi od fizičkih, intelektualnih i voljnih elemenata. Kod mene se u željenom trenutku sve to nije poklopilo.”

Na prvenstvu Evrope 1977. bilo je planirano da osvojite zlato, ali ste ispali već u prvom kolu.

“Istina je, došao sam po zlato, bio sam u sjajnoj formi, imao titulu olimpijskog vicešampiona, svi su prognozirali da ću biti novi prvak Evrope. Zapravo, sve sam imao osim sreće. To je, verovali ili ne, jedino takmičenje u mojoj karijeri na kome nisam stigao do finala. Uvek sam na velikim takmičenjima bio finalista i nikad treći. Neki Škot, Džo Malaki se zvao, nevešt bokser, u jednom momentu se posle mog levog a onda i desnog direkta malo više sagnuo i kad se dizao povredio mi je arkadu glavom. Bio je to žestok udarac, krv je prekrila lice, lekar nije dozvolio da se meč nastavi. Morao sam da predam.”

Zbog brata Slobodana ste promenili kategoriju?

„Prvo zbog sebe a onda i zbog njega. Iz polusrednje sam otišao u polutešku. Ono s porazom u prvom kolu se možda i ne bi dogodilo da nisam skidao kilograme. Uložio sam ogroman napor, veliki trud i na kraju ništa. Tad sam sebi rekao da više nikada neću skidati kilograme, mučiti organizam, sebe i svoje telo.”

Bilo je logično da nastavite u srednjoj kategoriji.

“Tačno, ali Slobodan je bio mlađi, s oreolom talentovanog boksera, i nisam želeo da mu ugrožavam mesto u reprezentaciji u njegovoj kategoriji. Odlučio sam se za kategoriju više, što je bilo hrabro. U reprezentaciji sam tada ugrozio poziciju Vujkovića.”

sport 1

Vi sve nazivate hrabrošću, neki su to okarakterisali kao ludost.

“Selektor Bruno Hrastinski skoro da je pao u nesvest kad sam mu saopštio šta sam odlučio. Pokušao je da me odgovori, da mi objasni šta znači kategorija sa deset kilograma više, koliko to može da bude opasno za mene, ali ja sam tvrdoglavo ostao pri svome. Onda je on rekao okej, može ali ako tako želiš moraćeš prvo na jedan međunarodni turnir. I ja sam to prihvatio. Otišao sam na Memorijal Feliksa Štama u Varšavu. Bio je to evropski turnir A kategorije koji je okupio najbolje boksere sveta.”

Već na startu Vas je sačekao Kubanac.

„U polusrednjoj skoro svi bokseri su bili niži od mene. U poluteškoj je bila druga priča. Šokirao sam se kad sam izlazeći u ring u suprotnom uglu video čoveka višeg skoro za glavu, s podosta mišića na telu. Njegovi treneri su me podsmešljivo gledali, za njih i mog protivnika bio sam liliputanac, i kad je meč krenuo tip se zaleteo. Malo sam skakutao, čekao priliku i onda sam ga kontra desnim poslao na pod. Već u prvoj rundi. U drugoj je nastavio taktiku jurišanja i opet je popio kontra desni. Ustao je, podigao ruke, ali je bio grogi. Dva nokauta.

Običaj je bio da se meč prekida u takvoj situaciji, taj momak je dva puta imao lakši potres mozga, ali kao da niko nije brinuo za njegovo zdravlje. Bio sam šokiran, pitao sam se da li bi ti debili u uglu isto reagovali da je u ringu njihovo dete. Borba je nastavljena, sudija u ringu je tražio boks, pravila mi nalažu da moram da se borim, da udarim, u ringu si da boksuješ, da se na pravilima definisan način suprotstaviš rivalu ili nekom ko je u tom ringu iz istih razloga. I ja krenem prema tom dečku, napravim fintu, on ne reaguje, odem malo sa strane i lakše ga udarim i on pade pravo na glavu. Tad su svi skočili u ring, psovao sam u sebi te ljude što na vreme nisu spasavali zdravlje tog dečka. To je bio moj prvi meč u poluteškoj.”

U drugom kolu čekao vas je prvak Afrike…

“Zvao se Džozef Othijambo, ako se dobro sećam. Na veliko iznenađenje pobedio je u prvom kolu aktuelnog prvaka Evrope Davida Kvačadzea. Imao sam u tom duelu jednu neprijatnost. On je bio izuzetno visok, imao sam za takve taktiku, gađao sam njihova rebra, savijao ih. Međutim, u drugoj rundi namestim levi aperkat, on podmetne lakat i blokira moj nervus radijalis na ruci. To je nervni čvor koji se na trenutak blokirao zarad čega nisam mogao da podignem levu ruku. Malo foliram u ringu, iz ugla viču diži ruke, ne znaju da ne mogu.”

Povezane vestiINTERVJU NENAD MIROSAVLJEVIĆ: Nije bitno čiji si sin

Tad ste bili ponosni na sebe…

“Moji treneri nisu znali o čemu se radi, nisu završili isti fakultet, nisu znali anatomiju. Ja jesam jer sam fakultet upisao ne da bih dobio diplomu već da imam znanje. U pauzi ruka je proradila, bolje rečeno odblokirala se, lako sam dobio i treću rundu, a onda u finalu i tadašnjeg prvaka Poljske Pavela Skzeča, onog istog momka koji je u finalu Olimpijskih igara u Moskvi boksovao protiv mog Slobodana. Nije imao šanse, bio sam u tom meču više nego ubedljiv. I sve sam to uradio sa samo 77 kilograma težine. Važnije od svega je bilo da sam uverio Bruna Hrastinskog, a i sebe, da mogu da boksujem u poluteškoj kategoriji.”

Rođeni ste u Bosni, u porodici koja je, bežeći sa Kosova od krvne osvete i Turaka, morala da promeni čak i prezime. Od Miličevića postali su Kačari…

“Imali smo teško detinjstvo, deda i otac odlazili su svake godine u Vojvodinu da beru kukuruze, da prehrane poveliku ali srećnu porodicu. Jeli smo 360 dana u godini kukuruzni hleb, pšenični samo pet dana. Dva dana o slavi i Božiću, jedan dan kad je Uskrs. Deda je oca oženio kad je imao samo 16 godina, nedostajala je ženska ruka u kući jer je baka koja je izrodila trinaestoro dece u ratu bila ranjena čak devet puta i levu ruku je jedva koristila. Kad smo malo poodrasli, preselili smo se sa brda u selo Jezero u kome je jedan stric krenuo u školu. Posle je u Jajcu završio gimnaziju, a onda i Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Moj otac je ostao na zemlji.”

Čega se još sećate iz detinjstva i kraja zvanog Perućica, odakle potiču mnogi svima dobro znani sportisti?

“Da, to je kraj iz koga porodične korene vuku košarkaši Raduljica i Miličić, fudbaleri Rade Zalad i Radomir Antić, mi Kačari. Lep kraj uz reku Plivu. Sećam se i dana kada je otac otišao u Švajcarsku da radi. Posle par meseci poslao je novac, kupili smo na pijaci u Jajcu 1.100 kilograma pšenice. Bila je to najveća renesansa u našim životima, to da smo posle toliko godina sa kukuruznog prešli na pšenični hleb. Kasnije je kao sezonski radnik otac prešao da radi u Austriju, s njim je otišla i majka. Jednog leta su došli i rekli da imaju novca da naprave najveću kuću u Jezeru, ali i da su uprkos svemu odlučili da idemo kao porodica negde blizu velikog grada. Možda Beograda, Sarajeva, Zagreba ili Novog Sada kako bi deca išla u školu.”

I tako ste stigli u Veternik.

“Imali smo u Novom Sadu nekog rođaka, čovek je bio vojno lice. Otac ga je posetio i onda nam je javio da je kaparisao dva placa u Sremskoj Kamenici, a par dana kasnije i da je na putu od Novog Sada prema Bačkoj Palanci, u selu Veternik, kupio salaš i vrlo brzo se cela porodica preselila. Lako smo se navikli na bolje. Slobodan je zbog ruskog jezika išao u Futog u školu, ja u Novi Sad. Bio sam dobro dete i dobar đak, on sve suprotno od toga. Stalno se tukao, u školi, na fudbalu, gde stigne. Tata nam je kupio TV, šporet na struju, frižider… Postali smo gospoda. U leto 1972. gledali smo i TV prenos Olimpijskih igara u Minhenu, divili se našim rukometašima.”

Povezane vestiPatriote i račundžije

Kad ste i kako postali bokseri?

“Te jeseni sam upisao treći razred srednje škole u Novom Sadu. Mašinski školski centar ’Tito’. Slobodan je zahtevao da pronađem klub u kojem će da trenira boks. Ja sam bio protiv, on uporan i na kraju posle tri dana traganja moj drug iz klupe i ja nađemo taj čudesni klub. Rekli su nam da sačekamo trenera. I zaista posle nekog vremena pojavi se jedan lik, ide s noge na nogu, gega se, pitam da li moj brat može da trenira, a on ćuti. Pitam ponovo, a on kaže: ’Hajde, skidaj se’. Kažem da nemam opremu, a on: ’Nema veze, imaš valjda gaće’. Kažem da imam one crne za fiskulturu, a on da je to sasvim dovoljno. Mislim se kad je toliko navalio hajde da probam. Uđemo u salu, prvi put vidim ring, kruške, džakove, rukavice… I počne neko trčanje u krug, vežbe i onda on meni i još jednom momku kaže da odemo po rukavice i da uđemo u ring.“

Uđete u ring i dobijete batine…

„Ne. Prvo nisam znao kako se ulazi u ring. Pustim onog da on prvi uđe, onda uđem i ja. Nikad se pre nisam potukao, nikad nekog udario, ali šta ću, kad te neko izazove na muški dvoboj, nema odustajanja. Udarim ja njega tako par puta, on mene ne može. Trener ga zameni, isto se dogodi i sa drugim momkom. Posle par minuta kaže trener stop i u ring uđe moj treći protivnik. Pomislim u sebi da mi sad nema života. Međutim, ja vidim da sam bolji i od njega. Kaže mi trener da i sutra dođem na trening, ja opet pitam za brata, on kaže povedi i njega, ali ti obavezno da dođeš. Posle mi je još pokazao kako se stoji u gardu i još neke stvari. Tad sam se prvi put i istuširao, mi u Bosni nismo imali tuš, na salašu takođe. Tamo je bila pumpa, vodu zagreješ, uzmeš lavor i tako održavaš higijenu… Kad sam se vratio u Veternik sve to ispričam braći, oni umiru od smeha, kao ti trojicu prebio. Sutradan je u Novi Sad, pravo iz škole iz Futoga, stigao i Slobodan na trening. Tako smo počeli.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar