Istina o fudbalu ili parada apsurda

Jedna vest, na prvo čitanje više nego zanimljiva, a u našoj javnosti jedva zapažena, stigla je u Srbiju sredinom oktobra 2019. Škola
fudbala FK Partizan proglašena je za najbolju u Evropi. U obrazloženju je naglašeno da je Partizan decenijama imao drugu najbolju fudbalsku akademiju na Starom kontinentu, odmah iza godinama neprikosnovenog Ajaksa, ali da je sada i definitivno u igri i novi odnos snaga. Sve to je iskazano kroz podatak da čak 75 crno- belih fudbalskih đaka prvaka, a sada velikih dečaka, trenutno igra u klubovima širom Evrope. Sledi Ajaks sa 72, Sporting sa 63 i onda redom Dinamo Kijev sa 62, Dinamo Zagreb sa 60, Crvena zvezda sa 59, Vojvodina koja je dala 56 fudbalera, koliko i praška Sparta.

Srbija je očigledno majdan dobrih fudbalera i nepresušni izvor za fudbal naglašeno talentovanih dečaka. Na listi osam najproduktivnijih klupskih škola kontinenta u 2019. čak su tri srpska (i jedan hrvatski). U ovoj priči je ni manje ni više nego 190 srpskih fudbalera (75+59+56). Očigledno, fudbalske pijace sa tako dobrim asortimanom robe, od golmana, preko bekova, do kreatora igre i vladara sredine terena, kao i napadača sa smislom za gol, nigde na drugom mestu u Evropi nema. I cene su u Srbiji više nego bagatelne, a kupovina uglavnom nedovršenih proizvoda od odličnog prirodnog materijala je moguća, uz dobre pregovore, kao i niz olakšica, čak i za keš. Kažu da je i to je jedan od razloga što u srpskoj, sve manje mirisnoj, fudbalskoj bašti ovaj biznis očigledno cveta uz tvrdnju dobro upućenih da se na ovaj način uglavnom pune računi pojedinaca, a ne kase klubova. Zato, tvrde isti, mnogi transferi i jesu klupska tajna.

"Ne bi trebalo da budemo srećni što malo više od 17 kompletnih timova, koliko bi se moglo sastaviti od srpskih igrača, ovog časa
nastupa u ligama po Evropi (17 ekipa x 11 igrača = 187). To je nesreća i zlo za fudbal u zemlji koja pretenduje na to da i ubuduće bude fudbalska, da ima kvalitetnu ligu i pune tribine", poruka je srpskih stručnjaka iz stare garde. U Evropi Srbija je već znana kao neko ko je spreman da bez većeg razmišljanja i u odsustvu strategijskog cilja mladu i talentovanu decu baca u čeljust evropskih aždaja.

Logika srpskih jajara koji sticajem okolnosti drmaju fudbalskom scenom, uz neprimerenu količinu bahatosti, svodi se na princip "bolje vrabac u ruci nego golub na grani".

"Otuda i parodoksalna situacija da u Srbiji fudbal igra zapravo ostatak od izvoza, uglavnom istrošeni stranci kojih su se evropski klubovi uz osmeh ratosiljali. Zbog svega toga i još mnogo čega drugog srpski klubovi sve su više samo tranzitne stanice za mlade i talentovane srpske fudbalere na putu do ne tako obećane Evrope. Tačnije, poslednja stanica za strance sa lošim fudbalskim ocenama koji su na Starom kontinentu odavno pokazali šta su znali", kazivao je, ne jednom, nekadašnji as Ivan Golac.

Povezane vesti - Antiruska doping histerija

"Svaki izvor presuši, koliko sutra mogao bi i ovaj naš fudbalski. Objektivno, interesovanje za fudbal jenjava među srpskom decom. Ne zato što deca ne vole fudbal, već zato što ne uživaju u fudbalu zbog načina na koji se sa njima u fudbalu radi", stav je Nedeljka Kostića, čoveka koji je zahvaljujući organizatorskim sposobnostima obojio uspesima školu Partizana i postavio temelje onog čime se danas ovaj klub ponosi. I laiku je jasno da su mečevi srpskih klubova, na međunarodnoj sceni ponajviše, ogledalo mana fudbalera s ovih prostora. Minusa je bezbroj. Jednako u osnovnoj obučenosti pa sve do segmenta koji se zove brzina. I ove jeseni se, pored ostalog, iz aviona videlo da srpski fudbaleri imaju problem sa prijemom lopte, preciznim i pravovremenim dodavanjima ili nekim drugim elementima obučenosti, kao i to da su bekovi nekih protivničkih ekipa iz Evrope brži od naših krila koja su navodno munje.

- Nekada je jedan od bitnih preduslova za ozbiljan rad bio da mlad igrač iz letećeg starta 20 metara pretrči za tri sekunde ili brže - podseća na dobra stara vremena dokazani fudbalski pedagog. U fudbalskima kuloarima sve glasnije priča se ne samo o neukim ili polupriučenim trenerima, poprilično veštim improvizatorima i stručnjacima koji su to postali preko veze, već i o trenerima koji to zapravo nisu uprkos činjenici da imaju svoje fudbalske škole i diplome. Profesor dr Aleksandar Janković, šef Katedre za fudbal na beogradskom Fakultetu za fizičku kulturu, sa ovom konstatacijom samo se uslovno slaže.

"Istina je da Srbija danas nema stručnjaka kalibra Gvardiole, ali zato odgovorno tvrdim da ima bar 10 trenera koji su svetla budućnost ne samo ovih prostora. Svi oni imaju i talenat i sposobnost i znanje da posao trenera obavljaju vrhunski, ali još uvek nemaju ambijent (?!) u kome bi se dokazali. Ne treba sumnjati, ali zato valja konstatovati da je dole, u bazi, situacija skoro katastrofalna. Bar tako tvrde ljudi iz fudbala."

"Niko u fudbalskoj Srbiji ne zna koliko zapravo postoji privatnih fudbalskih škola i ko su ljudi koji kao treneri rade sa tom decom. (Ne)znanje pojedinaca u nekim školama je zastrašujuće. Njima časove drže automehaničari i ko sve ne. Na svu sreću, deca brzo odustaju od onih koji ih terorišu neznanjem, a ambiciozni roditelji od prodavaca magle i jeftinih obećanja", uveravaju neki dokazani srpski stručnjaci bez želje da javno polemišu.

Povezane vesti - INTERVJU VLADIMIR KUZMANOVIĆ: Kokoškov nema Dončića, ali ima Bogdanovića

Činjenica je da ne postoji pravi registar privatnih škola fudbala u koje pristižu najmlađi, uglavnom oni između osme i 12. godine. Nauka tvrdi da je to period u kome se najlakše uči. Ali ne mogu svi, bez obzira na snove, da igraju fudbal. Bar ne na vrhunskom nivou o kome oni koji zapravo jedino i maštaju. U srpskim privatnim školama fudbala, uprkos svemu, mogu jer škole funkcionišu po principu "što više vojske, to više love". Najveće zlo je to što u školama nema selekcije, što se insistira na lažnoj humanosti zasnovanoj na šarenoj laži, uglavnom za roditelje, da su među 30 dečaka svi najbolji. I metodika rada je, po oceni stručnih posmatrača, pa čak i laika, špansko selo za mnoge trenere u ovim i ovakvim školama fudbala koje može da otvori bukvalno ko hoće. Krovna nacionalna fudbalska organizacija jednostavno nema uvid u to ko i kako trenira decu u tim i takvim školama i da li treneri imaju neophodni minimum znanja iz struke.

"Roditelji se neretko odlučuju da dete vode tamo gde im je bliže a ne tamo gde je rad možda kvalitetniji. U toj priči ima podosta primera zloupotrebe fudbala i onog što ga čini magično privlačnim za decu", ukazuju uglas na sve prisutniji problem oni dobronamerni.

"Ne znam šta se događa u privatnim školama, još manje nas kao klub interesuje kako se tamo radi. Svi naši klupski treneri, od najmlađe selekcije do one najstarije, treneri su sa licencom. Ali, ovo je samo jedan od uslova koji kao pedagozi moraju da ispune. Škola FK Rad je znana po kvalitetnom radu. S ponosom ističem da su trenutno čak šestorica dečaka iz škole standardni prvotimci", kazuje Slobodan Peličić, direktor škole fudbala FK Rad.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...