Sport
03.07.2022. 13:35
Zoran Šećerov

Ništa nije slučajno

Kako se u Srbiji srozala profesija fudbalskog trenera

patike, adidas, fudbal
Izvor: Shutterstock

Tamo negde u svetu je to normalno, kod nas nije. U Srbiji mora sve i odmah. Pogotovo u fudbalu.

"Ako prilikom pregovora i dogovora sa novim klubom izgovorite rečenicu da prvi rezultat vašeg rada treba očekivati tek u trećoj takmičarskoj sezoni dobićete i ekspresan odgovor klupskih funkcionera u stilu ok, može, ali u tom slučaju dođite za tri godine."
 

Ovo je šala koju srpski treneri rado prepričavaju objašnjavajući istovremeno i muku koja je pečat njihove sve manje cenjene profesije na prostoru od Subotice do Vranja. Gore prepričano možda i ne bi bilo toliko smešno da nije istina s gorkim ukusom. Uz to i porazna za fudbalsku struku. Na kraju i za srpski fudbal u celini.

To čudesno srozavanje profesije trenera počelo je, kažu bolje upućeni, još devedesetih godina prošlog veka kada su u srpski fudbal pristigli ljudi koji ne razumeju fudbal. I koji nikada nisu ukapirali da je fudbal, sa svim svojim stvaralačkim vrednostima i magijom koju u sebi nosi, proces koji traje. Takođe, ova omiljena igra je tada, a preko noći, postala hobi loših ali moćnih političara, kvazibiznismena, korumpiranih klupskih funkcionera, menadžera sumnjivog morala i sudija bez morala, kladioničara, kao i "navijača" koji žive od fudbala umesto da fudbal živi od njih.

Sitni interesi još sitnijih duša pobrojane fudbalske kamarile brzinom munje učinili su ovu igru bolesnikom kome, čini se, nema leka.

Najveći ceh platila je struka ili ljudi sa zanimanjem trenera. Uz njihovo ime gomilali su se pridevi u stilu da upropašćavaju fudbal, takođe i da malo znaju ili da ništa ne znaju. Zatim i konstatacije upakovane u mudroliju da danas u Srbiji trenera ima više nego fudbalera. Onda je na red došla i ona zlurada misao da bi im bolje bilo, misli se na trenere, da istrče na teren i demonstriraju ono što znaju ako uopšte nešto znaju umesto što atletskom stazom šetaju laptope. Sledio je i zaključak da je nemoguće čak i zamisliti da ti i takvi moderni stručnjaci koji umesto nosa za talente imaju računar mogu napraviti igrača ili igru, unaprediti fudbal, zadiviti taktičkom novotarijom. To je za njih, govorilo se glasno, misaona imenica. Vremenom, ne svojom krivicom, dobili su i ulogu dežurnih krivaca.

"Sve su to proizvoljne ocene onih koji pokušavaju da diskredituju sposobne u ime svojih jeftinih ciljeva. Suština je da mi nikada zapravo nismo uspostavili kriterijum ko može da se bavi trenerskim poslom, koji je trener dobar, a koji loš, odnosno koliko treba da se plati stručnjak u najvišem takmičarskom rangu, a koliko njihovi pomoćnici ili oni koji rade i stvaraju u nižim ligama i školama fudbala. U nedostatku kriterijuma problem je postao i način kako se stiču licence i da ne pričam o nekim drugim stvarima. Svi to znaju i svi ćute. Zbog sve naglašenijeg minimiziranja struke, najviše je stradao fudbal. Ali to i takvo stanje zapravo nikog nije ni zanimalo. Ljudi koji su nekada brinuli o fudbalu radili su u interesu fudbala. Danas je u prvom planu interes pojedinca, a ne ovog sporta", kazuje nekadašnji fudbalski sudija Raka Đurović, dokazani borac za promene u srpskom fudbalu.

Da kriterijumi, kakvi-takvi, ipak postoje, kao dokaz može da posluži i ova gotovo apsurdna misao Milorada Miše Kosanovića.

"Ako ste trener u dva najveća srpska kluba, Crvenoj zvezdi i Partizanu, vi ste najbolji trener na tabeli i ako ste zapravo loš trener. U drugim srpskim klubovima i da ste najbolji trener ne možete da napravite dobar rezultat."
 

Ima i onih koji tvrde da se ništa se ne događa slučajno i da je sve izrečeno posledica ukupnog stanja u sportu koji Srbija najviše voli. U mnogo čemu jadnom i bednom. Ili, onom istom u kome, čast izuzecima, vladaju ljudi koji se otvoreno hvale poznanstvima sa facama iz podzemlja, svemoćnim političarima ili korumpiranim policajcima. I koji funkcionišu po principu „život dajemo, fotelju ne damo".

fudbal, sudija
Izvor: Shutterstock

Jasan stav kada je u pitanju pozicija struke i generalno uloga trenera u srpskom fudbalu nikada nisu iskazale ni relevantne državne institucije. Sportski novinari koji se ovim problemom bave na nivou ozbiljnih istraživanja u prvi plan su istakli ili ističu apsolutnu nezainteresovanost konkretno Ministarstva prosvete koje nikada nije pokazalo želju da ustanovi kriterijume, odnosno ponudi odgovor na pitanje koja i kakva diploma je neophodna da bi se neko bavio zahtevnim trenerskim poslom. Pogotovo u takozvanim školama fudbala ili klupskim akademijama čiji su masovni polaznici deca.

Iz istog istraživačkog foldera je i stav da svoj zadatak nije na pravi način obavilo ni Ministarstvo sporta kroz valjan Zakon o sportu koji bi jasno definisao poziciju struke, njena prava i obaveze. Zakazao je takođe i Nacionalni olimpijski komitet kao organizacija svih sportova ne posvećujući na prvi način i u dovoljnoj meri pažnju profesiji bez koje sport ne bi bio to što jeste. Isto važi i za Savez sportova, univerzitet...

U mnogim zemljama Evrope naprosto je nemoguće da se trenerskim poslom bavite ukoliko nemate fakultetsko obrazovanje. U Srbiji taj posao uglavnom rade bivši fudbaleri sa uglavnom lako stečenim diplomama viših trenerskih škola, a školu fudbala može, ukoliko misli da taj posao zna, da otvori čak i pekar ili apotekar, limar ili bravar, taksista. Uprkos poraznim saznanjima o neadekvatnom treningu sa štetnim posledicama po zdravlje, ne oglašavaju se čak ni lekarske komore. Još manje roditelji koji alavi na novac besramno i nerazumno guraju decu u provaliju i kandže kojekakvih menadžera zainteresovanih isključivo za profit.

Prosto je neverovatno, ali ni Fudbalski savez Srbije nikada se na pravi način nije pozabavio ovim krucijalnim pitanjem na širem planu. Statutarno sve izgleda savršeno, ali u praksi je druga priča. Trenersko udruženje više je administrativna služba nego esnafski sindikat. Stručni savet FSS-a je samo slovo na papiru. Možda tako ne bi bilo kada bi se iz fudbala eliminisali bahati i nesposobni, kada bi fudbalom na svim nivoima vladao autoritet znanja, a ne zvanja. Dok se to ne dogodi, trenerska struka i treneri generalno biće i dalje moneta za potkusurivanje, treneri kompromitovani, a trenerski posao nesiguran i nestabilan.

Sve ovo ima za posledicu i nezainteresovanost fudbalskog sveta za usluge srpskih trenera. U evropskim ligama petice radi trenutno samo Siniša Mihajlović. Svi ostali su uglavnom u zemljama koje nemaju visok fudbalski rejting. Nekada nije bilo tako. Srbija je imala i te kako uvažene i poštovane stručnjake u najvećim evropskim klubovima.

"To je istina, ali ne i dokaz da naši treneri danas manje vrede od drugih. Ukoliko se dogodi rezultat na Svetskom prvenstvu u Kataru, a iskreno se nadam da će Piksi Stojković uspeti u svojim namerama, porašće zanimanje i za naše stručnjake. Jedan uspeh otvoriće mnoga vrata. To je filozofija fudbala svuda u svetu“, uveren je Vladimir Matiješević, nekadašnji sportski direktor FSS-a, a danas čovek koji s uspehom obavlja ovu funkciju u Čukaričkom.

Primer iz Hrvatske potvrda je gore izrečene teze. Njihovi stručnjaci, za koje se teško može dokazati da bolje poznaju fudbal od srpskih kolega, posle prvih uspeha nacionalnog tima na međunarodnoj sceni dobijali su posao u klubovima iz zemalja kao što su Engleska, Nemačka, Španija, Francuska, Italija...

"Nisam siguran da inostrani treneri više znaju od naših. Ono u šta sam, međutim, siguran jeste da imaju bolje uslove. Ne mislim na infrastrukturu ili teren, već na stručne štabove sa po 10 ili 15 ljudi sa vrlo preciznim zadacima i obavezama. Kod nas kad trener hoće da dovede svoja dva ili tri pomoćnika već ima problem s klubom. Dakle, nemaju oni tamo neko veće znanje, već je u pitanju drugačiji način rada i razmišljanja, sigurnost u radu koju treneru garantuje ugovor“, uverava bivši reprezentativac, sada trener golmana Oliver Kovačević.

Umesto da kao ceo svet napredujemo, srpski klupski fudbal je iz godine u godinu sve slabiji, a glomazna liga bez obzira na prefiks super je na sve nižem kvalitetnom nivou. Istina je i to da iz godine u godinu proizvodimo igrače, ali ne i trenere. Ponosimo se podacima da smo zemlja koja u bescenje Evropi daruje talentovane fudbalere, ali ne i stručnjake sposobne da zadovolje zahteve te iste Evrope. O tome zašto je to tako mudro se ćuti. Posle svega logično pitanje glasi – da li se na tom polju onda može nešto promeniti?

Već 8. jula počinje novi šampionat Srbije u fudbalu. U pauzi između dve trke za bodove čak 11 srpskih superligaša promenilo je šefove struke. Ovog puta bez veće buke. Možda i zato što su sada na sceni neki novi stručnjaci, mlađi i, kažu, treneri s modernim shvatanjima.

Od prošlogodišnjih "šefova“ posao su sačuvali Dejan Stanković (Crvena zvezda), Žarko Lazetić (TSC), Dragiša Žunić (Mladost), Slavko Perović (Spartak) i Igor Bondžulić koji je s ivanjičkim Javorom izborio mesto među superligašima.

"Osveženje među trenerskim imenima u sezoni iza nas bio je Aleksandar Linta na klupi Voždovca. Imao je dobre rezone, ali je rano za neku ozbiljnu procenu njegovih trenerskih kvaliteta“, izgovorio je na kraju prošlog prvenstva Miša Kosanović.

Linta je u pauzi otišao iz Voždovca. U novoj sezoni predvodiće Radnik iz Surdulice. U Voždovac je stigao ambiciozni Nebojša Jandrić. Biće to njegov debi u elitnom rangu.

Na klupi "crno-belih“ sedeće Ilija Stolica. Nekada je i sam nosio dres Partizana. Smatraju ga jednim od najperspektivnijih stručnjaka koje imamo. I Evropi nije nepoznat. Krasi ga vrhunsko obrazovanje i naglašena želja da kao trener svakoga dana u svakom pogledu napreduje. Poliglota je i istinski fudbalski intelektualac.

Tomislav Sivić, najiskusniji u ovoj priči, preselio se iz Novog Pazara u Niš. Na klupi je zamenio Radoslava Bataka, kome mnogi iz sveta trenerske struke predviđaju blistavu karijeru. Trenutno je bez kluba.

Vladimir Gaćinović, tihi čovek mudre trenerske glave, seo je na klupu Novog Pazara. Krasi ga strpljivost i analitički pristup poslu. Dejan Švaba Đurđević je proletos ishitreno smenjen sa mesta šefe struke u Kolubari. Greška je ispravljena i dokazani stručnjak nastavlja tamo gde je zastao. Dušan Đorđević je posle Čukaričkog i Radnika iz Surdulice od ovog leta u trenerci Napretka. Za njega kažu da malo priča, ali i da puno radi. U prethodnim ekipama njegov trenerski rukopis, iako početnički, bio je i te kako vidljiv.

Povratak Milana Rastavca u srpski fudbal primljen je s velikim simpatijama. Preuzeo je Vojvodinu. Ne tako davno kao perspektivan stručnjak bio je i deo stručnog štaba A selekcije Srbije, uspešan trener niškog Radničkog. U međuvremenu dokazao se kao trener u Grčkoj.

Potpuno novo ime je Dušan Kerkez. Momak s Kanarevog brda preuzeo je klub sa Banovog brda. Nekada je nosio dres Voždovca i obrenovačkog Radničkog, Leotara iz Trebinja i mostarskog Zrinjskog. Igrao je i na Kipru gde je započeo i trenersku karijeru u AEL-u iz Limasola. Prvi treninzi pokazali su da je u srpski fudbal doneo novu energiju. Na velikom je ispitu. Ne samo u nacionalnom šampionatu, već i u Evropi u kojoj će Čukarički i ove jeseni predstavljati srpski fudbal.

"Normalno je da šansu dobiju mlađi, treneri sa nekim drugim razmišljanjima. Srpskom fudbalu trebaju te promene, sveža trenerska krv. I pred igračima su sada neki drugi zahtevi. Bilo bi dobro da ih što pre kao takve prihvate, isti dril sutra ih čeka i u Evropi ako tamo nastave karijeru“, govori Vladimir Matiješević.

Na konstataciju da nove snage preferiraju napadački fudbal, što je i opšti evropski trend, Matijašević konstatuje:

"Da li će svi i igrati ofanzivni fudbal, to ne zavisi od trenera i njegove volje, već i od kvaliteta igrača koje ima na raspolaganju. Pitanje je, takođe, da li će svaki protivnik dozvoliti da se igra ofanzivno. Mi kao klub možemo da negujemo tu igru, i negovaćemo je, ali ako rival stane nazad, napravi jednu kontru i postigne gol, šta onda? Ta igra jeste lepa za oko, ali ne donosi rezultat, a Čukarički bez rezultata ne može da živi.“

Ko razume – shvatiće. Matijašević bez zadrške tvrdi da Srbija ima i te kako talentovane fudbalske stručnjake.

"Ilija Stolica, Milan Rastavac ili Aleksandar Veselinović su treneri kojima treba verovati. Kao kvalitet pristižu Krivokapić i Jović. Dokazali su se sa mlađim reprezentativnim selekcijama. Ima ih naravno još. Zaboravio sam Savu Miloševića, Zvonka Milojevića, Aleksandra Stanojevića, Nenada Lalatovića... Međutim, trenerski posao je i posao u kome jedan pogrešan korak može da vas povuče nazad. Treba znati i to da u tom i takvom poslu morate uz znanje da imate i sreću. Jokanović se dokazao u engleskom Čempionšipu, Đukić i Španiji, Nikolić u Mađarskoj i Rusiji. Da bi se treneri ovde više poštovali, Srbiji što pre treba stručnjak tipa Radomira Antića, odnosno treneri koji mogu da dođu na nivo da vode jedan Atletiko, Real ili Barselonu.“

"Imamo trenutno određeni broj mladih trenera sa naglašenom ambicijom i maksimalnom posvećenošću poslu kojim se bave, ali je pitanje koliko će dugo da traju. Istina je zapravo da ih brzo potroše. Našim klubovima više nije bitan toliko ni rezultat koliko je važno da se lansira koliko je moguće brže igrač koga će neko evropsko tržište što pre da zapazi i proguta za male pare“, prenosi iskustvo Dražen Bolić, nekadašnji reprezentativac, sada trener.

Koliko je ovo i ovakvo ishitreno razmišljanje onih koji o svemu odlučuju pogubno za fudbal i klub, Bolić za primer uzima Partizan u kome je bio igrač.

"Neki mladi i vrlo perspektivni treneri su brzo otpisani. Mislim na Jokanovića, Đukića, Nikolića, Krstajića, Miloševića, Mirkovića, Tomića i da ne nabrajam dalje. Umesto da kao bivši igrači imaju bezrezervnu podršku, njihov rad je non-stop kritikovan da bi onda neki od njih bez ikakvih problema napravili lepu karijeru u inostranstvu.“

Na pitanje zašto uprave klubova u Srbiji nemaju malo više strpljenja sa trenerima Matiješević nerado odgovara.

"Više je razloga, bolje da ih ne komentarišem.“

I drugi ovo nerado komentarišu, ali da se neke stvari uprkos svemu menjaju dokaz je i priča Žarka Lazetića, stručnjaka u najavi.

"Menja se klima, sezona koja počinje za nekoliko dana će to i pokazati. Sada u superligaškim klubovima imamo trenere koji žele da igraju moderan i napadački fudbal za razliku od prošle godine kada nije bilo tako. Što se više budemo okretali ofanzivi, bićemo bliži Evropi. I ne samo to. S takvim stilom igre naši klubovi stiču šansu i da igraju duže u evropskim klupskim takmičenjima. Prošle sezone su Zvezda i Partizan pokazali da to nije nemoguće, sada šansu imaju i drugi“, uverava Lazetić.

Mladi stručnjak bez grama kurtoazije biranim rečima govori o svojim kolegama.

"Prava je šteta što neki ne rade. Jovan Damjanović je trenerski kvalitet potvrdio u Voždovcu, Rade Koković u nekoliko klubova, Buvač u Vojvodini. Sada su na "prinudnom odmoru“. Od onih koji rade Stolica je znan kao neko ko neguje evropski stil igre. Aleksandar Linta se takođe profilisao kao takav stručnjak. Kerkez će sa Čukaričkim takođe, čini se, igrati na gol više i vrlo agresivno. I naša je namera da igramo slično. Jandrić u Voždovcu takođe nema dilemu kad je u pitanju napadački fudbal. Isto važi i za Rastavca koji se vratio u srpski fudbal i koji je fenomenalan trener. Pola lige će, dakle, igrati fudbal na način da se u svakom trenutku zna šta i kako sa loptom dalje. Verujem da će taj i takav fudbal vratiti i publiku na tribine.“

Na konstataciju da su za takvu igru potrebni i fudbaleri određenog formata Lazetić samouvereno ističe:

"Srbija u svojim klubovima ima fudbalere koji mogu da isprate te ciljeve. Naši igrači znaju da igraju fudbal i žele da igraju fudbal – loptom. Od nas trenera i svakodnevnih zahteva koje postavljamo pred njih zavisi da li će već sutra biti bolji fudbaleri nego što danas jesu.“

Na pitanje kako unaprediti struku i šta bi to treneri morali da urade kako bi se njihov posao više cenio Lazetić odgovara:

"Treba nam više klubova poput Čukaričkog i TSC-a. Takođe i ljudi tipa onih koji vode ova dva kluba. I jedni i drugi imaju strategiju, viziju, jasne zahteve kad je u pitanju struka. Kad sam dobijao posao u TSC-u morao sam klupskom rukovodstvu da napravim prezentaciju igre i ideju kako će ekipa igrati. Posle šest meseci, gledajući sa strane, doživeli smo uslovno rečeno neuspeh jer TSC nije izborio Evropu. O prekidu saradnje se, međutim, nije pričalo. Mirno smo seli i sve analizirali. Počev od toga da sam u klub došao kada je zauzimao 11. mesto na tabeli Superlige. Pod lupom je bila i svaka utakmica, shvatili smo i to gde smo grešili, dogovorili se šta moramo da ispravimo. Analizirali smo i igru svakog fudbalera tražeći rešenja kako mogu da napreduju.“ 

I na pitanje koliko je u Srbiji trener zapravo trener mladi stručnjak, najmlađi u superligaškom karavanu, ima brzopotezan odgovor:

"Iz mog ugla jeste. I u Metalcu juče i danas u Bačkoj Topoli imao sam i imam apsolutnu slobodu u radu i što je za mene još možda važnije – kompetentne ljude koji ocenjuju ono što radim.“

Mladi stručnjak takođe ne krije da ima jednu želju koja mu se, bar kako sada stvari stoje, neće ispuniti.

"Bilo bi sjajno da pored sebe imam konsultanta kakvog su u Aci Nikoliću imali Željko Obradović i Boža Maljković kad su krenuli u svoj veličanstveni pohod na Evropu. Trenerski bardovi tipa gospodina Nikolića i te kako nedostaju srpskom fudbalu i pogotovo mladim trenerima koji uprkos najboljim namerama i znanju nisu imuni na greške. Kad bismo imali mentore, bio bi to jedan sasvim drugi trenerski nivo.“

Srbija je znana i kao zemlja u kojoj se trenerske licence dele šakom i kapom. Dražen Bolić kaže:

"Kako kome. Godinama pokušavam da dođem na red, ali ne uspevam. Uvek ima neko preči. I to je nešto što se ponavlja, što postaje loša praksa. Uprkos svemu, ne odustajem, tim pre jer ispunjavam uslove koji se traže.“

"Licenca je uslov za rad, običan papir, ulaznica za klub. Znanje je nešto drugo, ono se stiče svaki dan. Ne mislim da stariji treneri zato što su iskusni sve znaju. Takođe, ne mislim ni da mi mladi treneri ne znamo ništa zato što smo mladi“, kazuje Lazetić.

U Srbiji očigledno nije lako biti fudbalski trener. Prvo zato što je trener u Srbiji i dalje potrošna roba. Zatim i što se ne pita mnogo i na kraju što posao koji treneri obavljaju bolje od njih znaju i članovi uprave, i ekonomi, nazovinavijači i najviše oni koji nikada nisu bili na stadionu.

Za nekoliko dana počinje novi šampionat Srbije u fudbalu. I verovatno novo poglavlje priče o otkazima, smenama i šikaniranju trenera, odnosno ponižavajućem odnosu klubova prema njima.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Stanojević: "Navijači su u pravu, a biću još luđi!"
FUDBAL: PARTIZAN - MLADOST

Trener Partizana

15.04.2022. 15:06

Stanojević: "Navijači su u pravu, a biću još luđi!"

Trener Partizana Aleksandar Stanojević rekao je da žali što se "večiti" derbi ne igra u Humskoj, ali da jedva čeka da počne utakmica pošto želi da vidi karakter svojih igrača, a u vezi uvredljivih plakata kojima je oblepljen centar Beograda, a čija je on bio meta, rekao je da su navijači u pravu i da će "biti još luđi".
Close
Vremenska prognoza
few clouds
33°C
16.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve