Sport
24.06.2025. 17:15
Sport
07.07.2025. 17:35
Zoran Šećerov
U fokusu
NCAA je spas za mlade igrače, ali i EGZODUS EVROPSKE KOŠARKE
Jedan od prvih pikova na ovogodišnjem NBA draftu bio je Ejs Bejli. Krilni košarkaš, rođen 2006, koga je odabrala Juta kao petog pika, glasno i jasno je saopštio da ne želi da igra za svoj novi tim.
Ovo se, tvrde bolje upućeni, retko događa. Možda se zapravo nikad i nije dogodilo da jedan 18-godišnjak s oreolom petog pika na draftu okrene leđa NBA ekipi uprkos tome što je ceo život proveo maštajući da jednog dana, naravno ukoliko je to moguće što pre, obuče dres neke od ekipa u najjačoj košarkaškoj ligi planete. Ali, dogodilo se. Razlozi još nisu obelodanjeni, ali zasigurno je da nisu baš bezvezni.
Da ne bi bilo zabune, nije suvišno znati da je momak sa koledža Ratgers (17,6 poena uz 7,2 skokova i 1,3 asistencije). Njegovim venama od rođenja teče košarkaška krv. I otac i majka imali su zavidnu koledž karijeru. Najdalje je stigla majčina sestra Venus Lejsi koja je sa reprezentacijom SAD osvojila zlato na Olimpijskim igrama 1996. Ali, ovo su neke nove generacije, u novim vremenima, sa sasvim drugim zahtevima i emocijama.
Košarkaški svet se očigledno menja. Trenutno je na udaru NCAA liga koja ozbiljno preti da uzdrma svet košarke i usmeri je u nekom novom pravcu.
Ono što najviše iritira jesu NIL pravila koja utiču na to da se gubi svaki smisao univerzitetskog sporta. Utoliko pre jer sad u NCAA ligu stižu i igrači sa 22 godine na "jednogodišnje lažne studije“.
Nekada je mladi igrač, talenat od 18 godina sa diplomom srednje škole i iz bilo koje kategorije talentovanih košarkaša (ili sportista) dobijao mogućnost da ode u NCAA na maksimalno četiri godine. U ime amaterizma, vrata su bila zatvorena za profesionalce. Ali više nisu. Sad su i studenti sportisti ti kojima se pruža prilika da i te kako dobro zarade. Uz to, načinjen je i korak dalje. Studenti su i zvanično podneli zahtev da dobiju pravo i na petu godinu studiranja, odnosno igranja.
Sve ovo, pogotovo dodatna godina studiranja, na prvi pogled deluje bezazleno. Ali, nije tako.
Igrači koji odlaze, a sve ih je više i više, klubu u kome su ponikli ne donose ništa. Zato sve ovo i liči na pljačku ili egzodus evropske košarke, i ne samo košarke, kako je to neko slikovito opisao. Jasno je, dakle, da je NCAA pronašla novo tržište bez ograničenja kakvo do sada svet košarke nije poznavao.
Neki analitičari sve porede sa čuvenim Bosmanovim pravilom kojim je ukinuta kvota stranaca u klubovima. Razlika ipak postoji. U pomenutom poređenju igrači su ostajali u Evropi, sada se događa njihova seoba na drugi kontinent uprkos činjenici da su i sami svesni da u SAD ne mogu provesti celu karijeru. Ali zato mogu sasvim solidno da zarade.
Primer iz Francuske je više nego ilustrativan. Ilijas Kamardine, 21-godišnji bek (1,93), projektovan da bude nova zvezda francuskog prvenstva, odlučio je da karijeru nastavi u SAD, ali ne u NBA timu. Na opšte iznenađenje, priključio se jednoj NCAA ekipi bez obzira na to što je nivo univerzitetske košarke znatno niži od one u NBA. Njegov matični klub nije, naravno, dobio ni dolar za "trening kompenzaciju“. Profitirao je jedino košarkaš. NCAA liga takođe. U krajnjem ishodu profitiraće koliko sutra i neki NBA klub.
Finansijski uslovi koje nude NCAA timovi, uvođenjem pravila poznatog kao NIL (ime, lik i sličnost), sada omogućavaju igračima da uz fakultetsku diplomu podosta zarade i na svom imidžu. Neki i do dva miliona dolara po sezoni, što evropski klubovi, naravno, ne mogu da isprate. Sve ovo, što i jeste suština problema, dovodi do nejednake trke za talentima, čime su, naravno, najviše pogođene evropske zemlje.
Za one dalekovide sve ovo je najblaže rečeno klasična destabilizacija celog evropskog sistema. Američki univerziteti ne kontaktiraju klubove, već angažuju posrednike i neregistrovane agente koji uzimaju dvostruke provizije, a klubovi ostaju bez nadoknade za igrače koje su razvijali. Strahuje se s razlogom da bi ovaj trend mogao da ne samo ugrozi, već i da i te kako naruši doktrinu školovanja i razvoja igrača, pre svega u Evropi.
Do juče NCAA (Nacionalno univerzitetsko sportsko udruženje) u papirima se vodilo kao "neprofitna organizacija koja reguliše sportske programe univerziteta širom SAD i Kanade“. Sada priča nije ista.
Od 7. juna 2025. na snazi je praktično zakon po kome od sada univerziteti umesto da traže rupu u zakonu mogu direktno isplaćivati sportiste. Američki studenti sportisti likuju, ostatak sveta više je nego zabrinut.
Nameće se kao logično i pitanje odakle američkim univerzitetima pristiže novac.
Do 2021. NCAA imala je ogromne prihode pre svega od TV prava, a zatim i prodaje ulaznica zahvaljujući sportistima amaterima koji su rizikovali da izgube stipendiju ako bi zaradili makar ijedan dolar. Sve je to bilo pod plaštom amaterskog studentskog sporta. Međutim, barijere su srušene. Sada NIL zakon dozvoljava sportistima da unovče svoj imidž i konačno budu plaćeni.
Talas nezadovoljstva NCAA košarkaša amatera uzburkao se naročito posle izjave Džejlena Rouza, jednog od studenata.
"Proizvođači sportske opreme su zarađivali milione od proizvoda koje smo im mi reklamirali. Istovremeno, mi nismo imali novca da te stvari kupimo u radnji. Trener koji nas je vodio nosio je skup sat i vozio luksuzna kola, a ja nisam imao dovoljno da platim račun za struju u stanu u kojem je živela moja majka“, izjavio je Rouz.
Na početku plaćanja su rađena posredno posredstvom firmi koje su osnovali bivši studenti, a koje prikupljaju novac od partnera, sponzora i donatora, da bi otkupili prava na imidž igrača. Odnedavno, više nema potrebe za pretvaranjem. Pod pretnjom tužbi NCAA je potpisala sporazum sa predstavnicima sportista koji dozvoljava univerzitetima da ih direktno plaćaju.
Pošto NCAA nije pod jurisdikcijom FIBA, ona koristi pravnu prazninu. Ipak, da sve ne bude mimo zakona, pobrinuće se novoosnovana Komisija za univerzitetski sport koja je, između ostalog, preuzela i deo nadležnosti NCAA. U "opisu radnog mesta“ ove komisije biće pod jedan praćenje implementacije novih i već usvojenih pravila, kao i briga o tome da li su prekršeni limiti NIL ugovora.
Bolje upućeni u aktuelna košarkaška zbivanja ističu da je ovo početak blagog sunovrata u čitavoj svetskoj košarci.
Stručnjaci su, istina, odavno upozoravali da bi se moglo dogoditi ovo što se sada događa. I tada i sada upiru prstom u tri krucijalna problema. Prvi je nedostatak novih metoda, drugi znatno manji broj novih ideja u košarci kao sportu generalno, a treći nedostatak puteva kako praviti igrača.
Foto
25.06.2025. 17:20
Košarkaško zlato sa Zlatibora
U jednom trenutku trend je bio da se forsira atletika. U nedostatku drugog znanja olako je prihvaćeno da baš ona, misli se na atletiku, odnosno fizikalije igrača, bude zvezda vodilja, što je u jednom trenutku počelo i da daje neke rezultate. Međutim, pošto je takvo opredeljenje ostalo uskraćeno za deo koji se odnosi na košarku, jako brzo se stiglo dotle da je taj stil postao dosadan i košarkaški siromašan. Onima koji su sve gledali nije dugo trebalo da dođu do zaključka da sem tog atletskog dela, skakanja i zakucavanja, nisu u toku meča mogli da prepoznaju ništa drugo što oni nisu bili sposobni da urade zato što nisu bili i sami atletski dominantni.
Još pre četrdeset godina Amerikanci, prema kojima je oduvek okrenut ceo košarkaški svet, shvatili su da su presušili sa novim idejama. Takođe, i da univerzitetska košarka s obeležjem "made in USA“ gubi primat u svetu. Koliko su zaista nemoćni pokazalo je ono za nas čuveno SP za juniore u Bormiju 1987. kada je tadašnja Jugoslavija dva puta "uzela skalp“ favorizovanim američkim studentima i usput izdominirala u svim elementima košarkaške igre.
I 1990. na SP u Argentini (1. Jugoslavija, 2. Rusija, 3. SAD) Ameri su popili nov šamar, ali ovog puta u seniorskoj konkurenciji. Da im preti opasnost da izgube primat na globalnom nivou, potvrdio je i EŠ u Rimu godinu dana kasnije. Bila je to košarka za uživanje, ali i razlog što su Ameri definitivno odlučili da na Olimpijske igre u Barseloni 1992. putuju sa NBA timom. I to samo i jedino zato jer su strahovali da ća sa svakim drugim osim DRIM TIMOM na OI ostati bez zlata.
Do tada su imali jednu opuštenu situaciju. Svetska prvenstva koristili su za uigravanje tima koji će ih predstavljati na OI. Krajem osamdesetih prošlog veka takav luksuz su skupo platili.
Ono što je u svemu najveći žal jeste da je zbog svega košarkaški svet ostao uskraćen za jedan fantastičan, a dugo najavljivani i još više priželjkivani okršaj, duel nacionalnih timova SAD i Jugoslavije. Američka politika koja je i te kako bila upletena u raspad najlepše zemlje na Balkanu učinila je da prvi i možda najjači drim tim ne odmeri snage sa sastavom koji je u svetu košarke stekao epitet "noćne more“. I danas mnogi žale što je košarka ostala bez prilike da sazna u međusobnom okršaju koja je od ove dve ekipe i zaista bila bolja.
Ima i onih koji ukazuju da su sva kasnija košarkaška događanja navodila na to da ta utakmica i nije trebalo da se odigra s obzirom na to kako se kretala svetska košarka. Ili pre svega evropska. Prvo jugoslovenska, a zatim srpska košarka ostvarila je jedina pravu smernicu kuda treba da ide košarkaški sport. Dokaz za ovu tvrdnju je Indijanapolis u kome je američki drim tim ostao bez zlata na SP. Ili u prevodu, svet se još jednom uverio da je ona prava košarka koja ima budućnost zapravo sa prostora Balkana.
Videlo se to i po sastavima NBA ekipa. Nisu put najbolje lige sveta nisu odlazili samo košarkaši iz Srbije, čerupana je i Španija koja je u to vreme ozbiljno parirala Amerikancima. Na red je onda došla i Francuska, značajan trag u NBA ligi ostavili su i momci iz Turske, Rusije, Litvanije, Grčke, Italije, Nemačke, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore... Na desetine fantastičnih igrača, najboljih u istoriji svoje zemlje, odlazilo je u NBA koja je i zbog njih ostvarivala ogroman priliv para, a da na drugoj strani oni koji su stvarali te igrače nisu dobijali ni promil onog što su zaslužili.
Takođe, svi oni, misli se na košarkaše, sačuvali su vrednost i imidž NBA lige. Oni koji su ih stvorili, međutim, nisu od svega dobili gotovo ništa. Zbog svega, i svetska ekonomija se našla u čudu. U ovoj košarkaškoj trgovini, prvi put je cenu određivao onaj ko hoće da kupi, a ne onaj ko prodaje. Nefer odnos doveo je do toga da evropski klubovi zapadnu u gubitke jer su iz ovih poslova dobijali maksimum 0,8 odsto od ukupnog prometa. Da su klubovi iz Evrope dobijali srazmerno svom ulaganju, verovatno bi stanje u košarkaškoj Evropi bilo mnogo bolje nego što je sada.
Zanimljivo je i to da su evropski klubovi dobrovoljno pristajali na gore pomenutu trgovinu. Mnogi su čak i propali (Cibona. Olimpija, Jugoplastika, Bosna...), a drugi opet doživeli jako ružnu sudbinu.
Na drugoj strani, NBA je vrlo vešto koristila razjedinjenost evropskih zemalja. Koliko je poznato, nikada nije obelodanjen zajednički stav po tom pitanju. Naravno, evropski. Svi su bili srećni što su dobijali mrvice, između ostalog, jer je u opticaju bio trend da vrediš onoliko koliko je tvojih igrača u NBA.
Ostali su nemi čak i oni koji su morali prvi da reaguju. Misli se na nacionalne košarkaške saveze. Da li slučajno? Postoji i teza, istina teško proverljiva, da su mnogi među njima bili plaćeni da na reaguju. Da li je ova užasna sumnja na svom mestu, možda i nije, ali kad se sagleda stanje košarkaškog sporta širom Evrope, onda se javlja jedna nova dilema po košarku neuporedivo gora: da li je ćutanje bilo posledica pomenutih interesa ili je možda u pitanju bilo neznanje.
U celoj priči nije zanemarljiva ni uloga FIBA. Odgovor zašto je kao krovna organizacija ćutala sveo se na rečenicu da to nije do njih, misli se na FIBA, već do nacionalnih košarkaških saveza.
Ipak, dogodile su se i stvari koje su bile samo stvar FIBA, potezi koji, pokazalo se, nisu unapredili, već unazadili košarku.
Zadatak FIBA je, između ostalog, bio i ostao i da razvija košarku u nerazvijenim zemljama. I FIBA je zaista to radila i uradila, košarka je u mnogim sredinama postala dostupna, mnogo dostupnija nego u nekim prethodim vremenima. Dakle, sad se i tamo igra košarka. Ali, pitanje je na kom nivou. Stručnjaci tvrde – na jako niskom.
Onda su u priču ubačeni i čuveni "prozori“ preko kojih se stiže do najvećih takmičenja. I sada, posle svega, FIBA maše zastavom pobednika uz poklik mi smo omogućili i malim zemljama da se dokopaju velikih takmičenja. Druga strana medalje se, međutim, svodi na pitanje koliko je velikih košarkaških zemalja uništeno da bi ove male dobile priliku.
Zašto je uništeno? Zato što postoje zemlje koje imaju četiri ili pet pravih igrača, neke i više, koji su angažovani u NBA ili ekipama Evrolige. I oni ne mogu da igraju "prozore“ jer to njihovi klubovi ne dozvoljavaju. I šta se onda događa. Te i takve zemlje ostaju bez plasmana na velika takmičenja jer u kvalifikacije ulaze sa nekim drugim ili trećim postavama koje ne mogu da nadigraju čak ni prosečne rivale.
Od prvog dana stručnjaci su upozoravali, ali FIBA nije slušala, da se na ovaj način svesno uništava košarka u nekim košarkaškim zemljama. Kada se ovome doda i čitav kompleks dešavanja i nedešavanja unutar tih zemalja, dobija se konačan zbir s objašnjenjem zašto košarka u nekim do juče moćnim nacijama počinje da propada.
Sport
24.03.2025. 20:10
Boris Beravs: "Dok je Željka, postojaće i Partizan"
Primera je puno, jedan od njih je i Hrvatska. Ne treba se, međutim, tuđoj muci radovati jer je uistinu pitanje samo vremena kada će i Srbija doći u istu situaciju. Uostalom, da Srbija nema Crvenu zvezdu i Partizan, u smislu interesovanja, gde bi danas bila srpska košarka. Odgovor je verovatno gde i hrvatska. Ovo tim pre jer je učinak dva najveća srpska kluba u stvaranju novih igrača jako skroman.
I sada ponovo osvrt na mesto i ulogu NCAA u svetskoj košarci uz konstataciju da sve i nije tako crno kako se na prvi pogled čini. Ima i stručnjaka koji smatraju da je NCAA spas za mlade igrače iz Evrope.
Postoje dokazi u ogromnim količinama da mnogi košarkaši između 18. i 21. godine jednostavno nestanu. Razlog, retko ko od njih u evropskim klubovima dobija priliku da se dokaže. Osim, naravno, ako nisu svetska čuda tipa Dončića, Jokića ili Vembanjame. Svi oni koji nisu deo te elitne priče da bi igrali košarku odlazili su u sredine koje nisu bile odgovarajuće da iskažu svoj potencijal. Odlaskom u NCAA baš oni dobijaju priliku da u tim kritičnim godinama dođu do prave šanse. Zašto onda pobuna? Odgovor je prost, niko se ne buni što oni odlaze, već se buni zato što odlaze džabe.
I za ovo, naravno, postoji rešenje po kojem bi sve strane bile zadovoljne. U prevodu, mladi igrači treba da idu u NCAA, ali pod uslovom da materijalna kompenzacija bude odgovarajuća onom što je taj igrač sa sobom odneo na američki univerzitet. Univerzitet, na kojem će talentovani košarkaš zagarantovano dobiti diplomu akademskog građanina. Koliko će posle biti i zaista sposoban sa tom diplomom bolje je i ne pričati. Suština je da se tamo danas ne ide zbog diplome, već novca.
Treba znati i to da NBA i NCAA nisu pod kapom američkog košarkaškog saveza i da su nezavisne u svojim odlukama. Neki kažu da je baš to adut FIBA ukoliko želi da ispravi "krivu Drinu“. Kad bi htela, misli se na FIBA, mogla bi da donese odluku da na svetskim šampionatima i Olimpijskim igrama ne mogu učestvovati igrači čije lige ne pripadaju ili nisu pod ingerencijom nacionalnih košarkaških saveza. Ovako nešto, naravno, nije realno. Kao što nije realno ni to da, ne znam, četiri najveća evropska saveza stanu na istu stranu. Konkretno savezi Španije, Francuske, Nemačke i Srbije, i da kažu "naše selekcije neće ići na najveća takmičenja sve dok nas FIBA ne stavi u poziciju da imamo ista prava sa ostatkom sveta“. Evropa, međutim, zna da ne postoji šansa da se ova četiri saveza sastanu da pričaju na bilo koju temu, a kamoli tako ozbiljnu kao što je gubljenje identiteta. Amerikanci to znaju i to, naravno, koriste. Zna to i FIBA i upravo zbog toga se i ne petlja tamo gde ne mora.
Zato o mnogim značajnim pitanjima i ne odlučuju oni koji najviše znaju. FIBA je, da bi obezbedila glasačku podršku, učinila sitne usluge malim miševima, tako da danas zemlje tipa Luksemburga, Andore, Bahreina, Katara i da se ne nabraja dalje zapravo odlučuju o sudbini košarke.
Lako je zaključiti da NCAA sa novim pravilima nije slučajno danas gde jeste. Ali, ovo je tek početak. Uostalom, Amerikanci su jedini koji mogu da zaokruže sponzorske ugovore i velike plate.
Zna se i da Foks njuz radi na tome da otkupi prava 40 najboljih univerziteta i da ih okupi u jednoj ligi. Uslov je da izađu ispod kape NCAA i da naprave svoju. Ukoliko sve to ispune, Foks je spreman da uloži na nivou od pet godina 10 milijardi dolara. Naš narod kaže – "novac vrti gde burgija neće“.
Amerika ima novca. Ima i želju koju ne krije, a to je da u NCAA i NBA košarci okupi sve najbolje što svet ima. I to rade planski, ne postoji NBA klub bez najmanje deset skauta. One najtalentovanije, uglavnom iz Evrope, isporučuju univerzitetima i tako ih imaju na dlanu. Neki će sutra možda postati NBA zvezde, oni drugi vratiće se sa akademskim zvanjem i košarkaškim iskustvom odakle su i došli.
U tu zamku upecala se i košarkaška Srbija. U SAD nam sada odlaze čak i perspektivni treneri. Uostalom, zar prvi stručnjaci stranci u klubovima NBA nisu bili sa ovih prostora?
Igora Kokoškova i pogotovo Darka Rajakovića Srbija čak nije ni imala priliku da upozna. Otišli su jer u Srbiji nisu imali tretman koji je trebalo da imaju. Rajakovićeva sreća je što je u njemu Marin Sedlaček prepoznao trenera koji ima dara i koji može daleko da dogura. Da je u Sedlačekovoj glavi bilo da će Rajaković dogurati toliko daleko, to samo on zna. Suština je da su i Kokoškov i Rajaković za srpsku košarku uradili jednu fantastičnu stvar, a apsurd je što kao takvi ovde nisu imali šansu. Ali, nisu oni jedini. Srbija zapravo i ne zna koliko košarkaških trenera sa ovih prostora ima negde u svetu. Reč je o plejadi mladih trenera sa zavidnim znanjem kojima, uz one s istim vrednostima koji rade u Srbiji, treba dati priliku da oni budu ti koji će kreirati stručnu politiku.
Svi oni su na ovaj ili onaj način produkt jugoslovenske škole košarke koja je vremenom evoluirala i dokazala vrednosti brojem vanserijskih trenera i vrhunskih igrača, odnosno rezultatima klubova i selekcija. Zbog svega, to i jeste jedina košarkaška doktrina na svetu.
Na sreću košarke, Srbija je jedina od bivših republika ostala dosledna toj doktrini koju su, uostalom, najvećim delom i stvarali srpski košarkaški treneri. Počev od Bore Stankovića, preko Nebojše Popovića, Aleksandra Nikolića, Ranka Žeravice, Dude Ivkovića, Željka Obradovića, Bože Maljkovića, Svetislava Pešića, Dušana Vujoševića ili Saše Đorđevića. Iz te škole su i Mirko Novosel, Slavko Trninić, Željko Pavličević, Zmago Sagadin ili Bogdan Tanjević. Svi oni odakle god bili jesu produkt te jugoslovenske škole, a onda i doktrine. Raspadom Jugoslavije jedino su u Srbiji ostali verni toj doktrini. Bar donekle.
Opšte stanje u Srbiji na svim nivoima odrazilo se i na košarku. Degradirao se sistem obrazovanja, ljudi nemotivisano idu na školovanje naprosto zato jer nemaju garanciju da će sutra znanje biti kriterijum prilikom zapošljavanja. Kad se sve prevede na rečnik košarke, dolazi se do saznanja da baš iz Srbije svuda po svetu postoje treneri, da li su asistenti ili prvi treneri, za koje čak ni Srbija ne zna da postoje. Otišli su bez pozdrava upravo zbog toga što nisu imali tretman koji je trebalo da imaju. Džaba nam znanje, takođe i doktrina, ukoliko ih za male pare rasipamo po svetu.
U istoj poziciji su sve više i više igrači. Sada će put američkih univerziteta čak i oni kojima Amerika nije bila ni u snovima. Mi jesmo mala zemlja, ali smo i zemlja sa velikim košarkaškim resursima. Neke stvari u skoroj prošlosti su nam se dogodile ne iz loše namere, već zbog neznanja onih koji su odlučivali. Kako je ko dolazio na vlast utrčavao je u košarku sa nekoliko svojih ideja koje su prezentirane kao najpametnije u košarci, a u suštini su to bile ideje ljudi koji se nikada nisu bavili košarkaškim sportom na bilo kom nivou, a kamoli stručnom. Zato smo se i upecali u mrežu neznanja i sve dok struku ne vratimo na pijedestal košarka će u Srbiji umesto dva koraka napred ići zapravo jedan nazad.
Scena
07.04.2024. 15:05
Zagorka Žeravica: "Naša kuća bila je bunker za buduće igrače Partizana"
Sport
26.10.2024. 07:05
Nebojša Čović: "Nisam lak čovek niti hoću da pravim kompromise sa svakim"
Sport
27.01.2024. 15:05
"Košarku sam igrao kako su tražili od mene, sad učim i nigde ne žurim"
Komentari
