Sport
31.07.2025. 18:15
Sport
04.08.2025. 15:25
Zoran Šećerov
INTERVJU
Fudbalska sećanja PREDRAGA TOMIĆA: "Dočekali su nas kao Tita"
Predrag Šonja Tomić, nekadašnji prvotimac Partizana iz generacije koja je u sezoni 1975/76. osvojila šampionat države, uprkos tome što je duboko zagazio u osmu deceniju života, i danas veruje da je sudbina neka vrsta nevidljive sile od koje se ne može pobeći.
Priznaje i to da je na njegov život, jednako kao i na karijeru fudbalera, i te kako uticala. Pogotovo u godinama kada je kao i svaki dečak iz njegove generacije sanjao da obuče dres omiljenog kluba i istrči na teren i tada najvećeg jugoslovenskog stadiona.
"Rekli su nam da ćemo u nedelju igrati na ’Marakani’ u predigri duela večitih rivala. Želeo sam samo jedno, a to je da budem u timu za tu utakmicu. Bio sam najniži, lopta mi je bila do kolena, ali to me nije sprečilo da na pitanje trenera Stevana Vilotića ko hoće da igra levog beka hrabro odgovorim hoću ja. Bio sam najbolji na terenu i od tog momenta više se nije postavljalo pitanje levog beka u ekipi“, priča uz osmeh na izboranom licu prekriven dimom cigarete nekadašnji prvotimac Partizana i U23 reprezentativac.
Odrastao je na beogradskoj Čuburi, otac mu je bio vojno lice, što ga je na neki način unapred preporučilo ili sudbinski predodredilo da ode na Stadion JNA.
"Zvezda je bila srpski, a Partizan jugoslovenski klub za koji se navijalo širom ondašnje zemlje. Ono što pamtim jeste da je na svakoj utakmici, bilo da se igra Tuzli, Mostaru, Zenici, Skoplju, Rijeci ili Ljubljani, bar polovina prisutnih na tribinama navijala za nas. Bio je to zaista lep osećaj.“
Počeo je u pionirima "crno-belih“, a onda je bio i standardni član juniorskog sastava.
"Tada nisu postojali petlići, kadeti i da ne nabrajam dalje. Kad završiš s pionirima, ideš ako si talentovan među omladince. Posle toga kreće vaganje ko može dalje, odnosno da potpiše ugovor i igra za prvi tim.“
On nije bio te sreće. Bar ne u prvom izvlačenju. Ako su potpisivala petorica, on je bio šesti, da su potpisivala šestorica, on bi bio sedmi. Bio je to možda i njegov prvi susret sa zlom sudbinom.
"Kad se završi sezona, u Partizan su svraćali ljudi iz malih klubova i raspitivali se s kim od sada već bivših juniora neće biti potpisan ugovor. Nekima je trebao centarfor, drugima golman ili bek, trećima igrač sredine terena.“
Predrag Tomić imao je drugu ideju. Svestan da od ozbiljne fudbalske karijere, bar ne one i onakve kakvu je on sanjao, neće biti ništa, odlučio je da se posveti nauci.
"Bio sam dobar đak, gimnaziju sam igrajući fudbal završio s lakoćom i onda bez ikakvih problema položio i prijemni ispit na Saobraćajnom fakultetu, što opet u to vreme uopšte nije bilo lako. Ali, opet se u sve umešala sudbina.“
Ljudi iz FK Rakovica koja se takmičila u trećem rangu želeli su da obuče njihov dres.
"Kažu igraćeš na lepom terenu, dobićeš i markicu za prevoz, hranu u dobrom restoranu, neke premije. I meni se to dopalo. Nisam, istina, odrastao u nekom bogatstvu, ali da me neko kupi za to što ću dobiti hranu, baš i nije išlo uz mene. Ali, ipak prihvatio sam, jednostavno voleo sam fudbal.“
Onda je opet tamo neko nevidljiv umešao svoje prste. Deo krivice ide i na dušu najboljih Šonjinih drugara iz omladinskog tima, Olarevića i Nerandžića.
"Dobili su poziv iz Svetozareva da igraju za Jagodinu. Moj otac je imao ’reno 12’, ja sa 18 položen vozački ispit i padne dogovor da ih ja vozim na prvi trening. Dođemo, oni se presvuku, a ja sednem u baštu restorana na stadionu. U jednom trenutku prilazi mi čovek u trenerci, pita ko sam i kaže kad si već tu hajde i ti se presvuci. I ja to prihvatim. Odradimo trening, odnosno utakmicu na dva gola, treba da krenemo za Beograd, čovek ponovo prilazi i kaže dobro ova dvojica, ali ti nam trebaš. Odgovor je bio ne hvala, kažem ostajem u Beogradu, ali ipak uzmem broj telefona na koji je trebalo da se javim ukoliko se predomislim.“
Na povratku, vozeći, kod drugara se raspitao koliko za prelazak dobijaju od Jagodine. Rekli su mu po milion dinara, plus stan i hranu. Nov "fića“ koštao je tada 800.000.
"Razmišljam i odlučim da im se pridružim. Zatražio sam milion i po i dobio. Plus sve ostalo uz mesečnu platu od 150.000 dinara. I nisam pogrešio, bilo je to iz ugla fudbala veliko iskustvo. Moćna liga, jaki rivali. Kad se završila sezona, dolaze ljudi iz Partizana koji su me pratili a da ja to nisam znao i pitaju da li hoću da se vratim. Čuj, da li hoću, naravno da hoću, ako treba, kažem, dotrčaću na stadion.“
Bila je to 1973, trener "crno-belih“ u tom trenutku Velibor Vasović. Tim daleko od titule, još se živelo na krilima onog finala Kupa šampiona protiv Reala 1966.
"Atmosfera nikakva, dva klana u svlačionici, ti klinac ništa ne znaš. Ipak, imao sam sreću. Na mom mestu igrao je Blagoje Paunović, sjajan fudbaler, reprezentativac i veliki čovek. Bio mi je uzor, on od naših, a Bekenbauer među onima iz inostranstva. Čekao sam dve godine da ode i da zauzmem njegovo mesto.“
Iz tog perioda pamti dve stvari, vrlo upečatljive i na neki način krucijalne za njegovu karijeru.
"Vrlo je bitno da budeš realan, da znaš koji su ti limiti. Nisam bio bolji od Pauna, mogao sam da kažem da jesam, ali bih ispao glup. Međutim, od ostalih koji su konkurisali za istu poziciju jesam. Neću da pominjem imena, zna se koji su to igrači, nije fer da posle toliko godina nekog hvalim ili potcenjujem. Da hvalim zapravo hoću, ali da potcenjujem ne mogu i neću.“
Sport
23.07.2025. 22:10
ALEKSANDAR JANKOVIĆ: "Dok ne postoji strah od odgovornosti, neće biti ni odgovornosti"
Tad je naučio koliko je za jednu karijeru, bila ona velika ili mala, bitno da uz sve drugo imaš i sreće, odnosno šta u fudbalu znači iskustvo. Priznaje, takođe, da je malo ljudi znalo da je on u to vreme analizirao svakog svog rivala i tako se pripremao za utakmice. Od toga kako se kreće, ulazi u šansu, ponaša u šesnaestercu.
"Za Duleta Savića sam znao da ne sme da dođe ispred mene, da je najopasniji na prvoj stativi i zato sam se uvek trudio da budem ispred njega posle centaršuta. Filipović je opet bio drugi tip, ali jednako nezgodan za čuvanje. On je znao i da skoči dobro, da potrči na prvu i stane i tako otvori prostor drugima, i da ne nabrajam dalje. Kad bi me danas pitali ko je bolji od njih dvojice, odgovor ne bih znao.“
Priseća se i derbija večitih rivala na "Marakani“ 1974.
"U startnoj sam postavi, treba da čuvam Zorana Filipovića. Nisam cvikao, on je bio čak tip igrača koji meni odgovara. Počinje utakmica, levog beka igra Radomir Antić, čovek koji nikad u životu nije želeo da bude bek. Došao je kao polutka i stalno je išao napred ostavljajući Coleta Jankovića samog na desnom krilu. Umesto da stanem pored Fileta kad Zvezda preuzme loptu, ja odem prema Jankoviću koji na krilu stoji sam kao duh. Znao sam da on nije moja obaveza ali... Krene akcija, centaršut i gol. Strelac Filipović. Ko je kriv, naravno Tomić. Izgubimo 3:1, mene zamene na poluvremenu. Već u sredu igramo prijateljsku utakmicu u Bajinoj Bašti. Mene nigde, bio sam rezerva rezervama u drugom timu i to mesecima.“
Za fudbalera je najgore kad spozna da se na njega ne računa, kad poveruje kako fudbalski sati otkucavaju uzalud, kad ne igra i ne putuje sa timom.
"Pogledam sebe jedno jutro u ogledalu i kažem od danas ćeš duplo više da treniraš, da više ne kukaš i da ako slučajno dobiješ šansu da je na pravi način iskoristiš. Tri kola pre kraja prvenstva idemo u Split, čeka nas Hajduk, na spisku putnika i moja malenkost. Trener Kaloperović čita sastav, igram desnog beka, treba da čuvam Šurjaka. Preznojio sam se, čekam šest meseci i sad čuvam duplo boljeg od sebe. Ali, šta ću, takva mi sudbina. Imali su moćan tim, i rezerve Hajduka bile su tada reprezentativci. Ali, uprkos svemu, mi pobedimo. Da smo izgubili, mogao sam da čuvam Šurjaka kako hoću, posle utakmice bilo bi ono nije on za prvi tim.“
I onda se, kako kaže, sve odjednom promenilo. Postao je standardni prvotimac, posle pete uzastopne utakmice u dresu Partizana dobio je čak i poziv za mladu reprezentaciju Jugoslavije, selekciju U23.
"Borota na golu, Vujkov iz Vojvodine desni, a Rožić iz Hajduka levi bek. Centarhalfovi ja i Ante Rajković iz Sarajeva. Ispred Staja Nikolić (Zvezda) Mulahasanović (Sloboda), Halilhodžić (Velež), Zajec (Dinamo), Pavković (Vojvodina) i B. Đorđević (Bor, Hajduk). Svi oni su posle igrali za A selekciju, samo ja nisam.“
U ovoj priči ne može da mimoiđe Vahida Halilhodžića.
"On je u za mene bio najbolji centarfor u tadašnjoj Jugoslaviji, a i šire, najteži za čuvanje. Ako ga ne biješ, on je miran kao da nije ni došao da igra ali, ako počneš da ga biješ, čak i slučajno, ne piše ti se dobro. Jak, brz, skočan, sa loptom majstor, neuhvatljiv.“
Sport
14.07.2025. 18:10
Da li je Domeniko Mesina dobitna kombinacija srpskog fudbala?
U sezoni 1975/76. Partizan osvaja dugo čekanu titulu. Standardni sastav bio je Ivančević, Golac, Đurović, Trifunović, Tomić, Pejović, Zavišić, Kunovac, Kozić, Grubješić, Vukotić, Bjeković, Aranđel Todorović.
"Već naredne sezone bili smo duplo slabiji. Moca Vukotić je otišao u vojsku, Bjeković u Francusku. Njih dvojica bili su pola tima. Sudbina je htela da bez njih branimo titulu i igramo Kup šampiona“, priseća se Tomić.
Maler za "crno-bele“ bio je i žreb. U prvom kolu dobili su Dinamo Kijev sa legendarnim Blohinom u timu.
"On je bio, ako ne najbolji, ono jedan od najboljih u Evropi tog trenutka. Uz to, bio je i duplo brži od mene, ali me uprkos svemu nije pretrčao.“
Posle puno godina Šonja se seća svakog detalja te velike utakmice u Kijevu.
"Kad napadaju, on je na levoj strani. Znao sam da ne smem licem da budem okrenut prema njemu, već prema našem golu. To što sam tada dva ili tri metra ispred njega, bila su dovoljna da ne može tako lako da me pretrči. Uz to, imao sam i taj moj čuveni klizajući start kojim sam ga zaustavljao ako ipak pobegne pola metra. Posle utakmice u Kijevu, izveštači su konstatovali da sam bio najbolji u timu Partizana.“
Pričao je i o Petru Boroti, saigraču i golmanu koji je zarad svoje originalnosti znao ceo tim i stručni štab da dovede do ludila.
"U Kijevu je zamenio Ivančevića i odmah posle primio je gol iz slobodnjaka. Bio je dobar golman, branio je nemoguće i primao pacerske golove, što je stvaralo nesigurnost u timu.“
Bio je i neobičan čovek, Tomić kaže, naravno uz osmeh, da većeg barona Minhauzena nije sreo u životu.
"U OFK Beogradu je potpisivao ugovor na svakih šest meseci kako bi mogao da ga obnavlja kad mu ponestane para. Kad se sve podvuče, i njegovi unučići morali bi da igraju za OFK kako bi vratili koliko je uzeo. Međutim, kad je došao u Partizan to nije bilo moguće.“
Govori iskreno i o današnjim klincima, poredi na neki način sadašnja i prošla vremena.
"U ono vreme morao si da budeš Mesi ili Ronaldo pa da sa 18 godina zaigraš u prvom timu Partizana, Zvezde, Hajduka ili Dinama. Ljudi su na šansu čekali i po nekoliko sezona, tada su standardni timovi igrali zajedno i po nekoliko sezona. Morao si, dakle, da budeš vanserijski talenat ili da sačekaš trenutak da neko slomi nogu ili ode u vojsku. Danas su dva bonusa obaveza svakog tima i to mladi fudbaleri moraju da prihvate kao šansu koja im se dva puta u karijeri neće pružiti.“
Podseća i na čoveka koga su mnogi zaboravili, čije znanje čini se retko ko koristi.
"Partizan je bio i ostao veliki klub. Između ostalog, i zato što je imao Pavla Opavskog. Kod njega smo najmanje trenirali, ali smo bili, pogledajte apsurd, nikad spremniji. I atmosfera u timu bila je fenomenalna. To sam najbolje shvatio igrajući u Ljubljani. Tamo smo ulazili u autobus bez one priče idemo da pobedimo. Govorilo se daj bože da odigramo nerešeno i da primimo što manje golova. U Partizanu se na svakoj utakmici, još u autobusu, tražila pobeda. Bili smo nezadovoljni čak i kada odigramo nerešeno.“
Sport
07.04.2025. 21:10
TIMI MAKS ELŠNIK: "Ne plaši se da na terenu nešto probaš, BUDI LAV"
Kad je završio karijeru, ušao je u vode biznisa. Podseća da je sa ortacima imao dve ozbiljne firme. Jedna se bavila filtriranjem vode, druga bižuterijom sa magnetima. Sistem prodaje bio je multilevel.
"U četiri zemlje imao sam više od 30.000 saradnika. Mislim na Srbiju, Ukrajinu, Mađarsku i Bugarsku. Zanimljivo, trećina radne snage bila je ženskog roda. A sa ženama, verujte, nije bilo lako raditi.“
Oni koji ga pamte kazuju da je bio jedan od najzgodnijih i najlepših fudbalera. Visok, stasit, plavokos i plavook, večito nasmejan sa manirima finog gradskog mangupa obučenog po poslednjoj modi.
"Priznajem, bio sam zanimljiv ženama. Dokaz, tri puta sam se ženio. Danas sam ponosni otac četvoro dece i deda trenutno troje unučadi.“
Posle Beograda, na iznenađenje mnogih, karijeru je nastavio u ljubljanskoj Olimpiji koja je u to vreme imala odličan tim. Pod Bežigradom je proveo četiri godine. Ali za Ljubljanu ga vežu i neke druge uspomene.
"Bio sam i akter one čuvene utakmice kada je Bjeković u 93. minutu postigao gol i doneo titulu Partizanu. I danas govorim da je sve bilo regularno. Oni su se na toj utakmici borili kao da jure titulu. Kasnije sam saznao da su dobili novac od Hajduka da nas pobede. U ulozi trenera, poslednji put na klupi Olimpije, bio je Splićanin Slavko Luštica. Namerno su odugovlačili početak utakmice. Onda se dogodila i ona tuča između našeg Đurovića i prvog špica Olimpije koji je inače bio Splićanin. Sudio je čuveni Maksimović, okoreli partizanovac. Čudna utakmica, imali smo brdo šansi, ali mreža se nije zatresla. Onda je stigla vest da OFK u Beogradu vodi protiv Hajduka, nama je bilo dovoljno i 0:0 da budemo prvi. Posle 10 minuta, Hajduk izjednačio na Karaburmi. Mi u juriš. Hoćeš, ali ti ne uspeva. Bliži se kraj, stajao sam na centru sa Maksimovićem, neka situacija, on uzima pištaljku da svira kraj, molim ga da sačeka završetak akcije. Lopta je kod Stojkovića, 20 metara je udaljen od gola, svi vičemo šutiraj i on stvarno šutne, na našu sreću loše, iskopa busen, a lopta relativno lagana dođe do Bjekovića koji je u toj gužvi iz okreta gurne u mrežu. I to je bio kraj, oni nisu ni pošli s centra, publika je ušla u teren.“
Uz osmeh priča i kako je izgledao doček u Beogradu.
"Sleteli smo na Surčin, od aerodroma do stadiona uz put su bili navijači. Bila je to scena nalik na one kad se drug Tito vraćao iz posete nekoj od nesvrstanih zemalja.“
Sport
27.05.2025. 17:05
Rasim Ljajić: "Da je sve bilo dobro, ne bi meni ni zapalo"
Povreda kolena stigla je u baš nezgodan čas, u trenutku kad je igrao nikad bolje.
"Povredio sam se već u 20. minutu druge utakmice protiv Dinama iz Kijeva u Kupu šampiona. Obišao sam sve najbolje ortopede u bivšoj Jugoslaviji, svaki mi je dao drugu dijagnozu. Tad se pojavio čuveni dr Aleksandar Buđevac, ortoped iz Bora. Posle operacije pauzirao sam nekoliko meseci i već u proleću 1977. bio sposoban da igram. Isticao mi je ugovor tog leta, bio sam sa ekipom na tri poslednje utakmice, ali sam osećao da sam suvišan, da se na mene ne računa. Biće Mladinić bio je najbolji trener koji me je trenirao u karijeri, ali je bio i čovek koji me oterao iz Partizana.“
Hteli su ga, međutim, drugi. Prva se javila Rijeka, zatim i Vojvodina. U sve se uključio i splitski Hajduk.
"Nisam imao menadžera, još manje sam znao kako se pregovara. Hajduk je uzeo Primorca iz Veleža i to je propalo. Ali, pojavila se Olimpija. Rekao sam sebi lupi neku cifru da odmah odustanu. Ali, koju? U Partizanu se za četvorogodišnji ugovor dobijalo 7,5 miliona dinara. Tako je bilo po propisima, generali su se držali pravila. Ako vrediš više, mogao si još da dobiješ stan. I ja zamislim neku ludu cifru, pomnožim sa četiri, misleći da sam baš zacepio kad se oni posle tri dana javljaju i kažu OK, sve je prihvaćeno. Dan pre Partizan me slao u Radnički iz Kragujevca, u Drugu ligu bez dinara, uz obećanje ako se pokažem da će me odmah vratiti. Gledam ljude i pitam sebe koliko puta ja to treba da se dokazujem.“
Potpisao je za Olimpiju i dobio, kako kaže, brdo para. U Partizanu jedina lova bila je nagrada za osvojeno prvo mesto. Dobio je svih šest miliona jer je bio u grupi onih koji su odigrali 90 odsto i više utakmica u šampionskoj sezoni.
"U Partizanu sam malo zaradio, ali sam stekao ime. I samo igranje za ’crno-bele’ imalo je svoju cenu. Od svega, međutim, najveća vrednost kad je u pitanju fudbal koji sam silno voleo bila ja to što sam ostavio iza sebe ipak neki lep trag.“
Opet je sudbina htela da utakmica Olimpije i Partizana odlučuje o nastavku njegove karijere.
"Imao sam motiv, želeo da pokažem da su pogrešili. I uspeo sam. Posle utakmice koju sam, kažu, odigrao fenomenalno, trener Toma Kaloperović mi je predložio da se vratim u Partizan. Rekao sam, razmisliću, iako sam to silno želeo.“
I u OFK Beogradu su znali da Tomiću ističe ugovor sa Ljubljančanima, da supruga od njega zahteva da se vrati u Beograd.
"Bio sam nekoliko puta u Sarajevu, koje je tada imalo bezbroj kafića, uvek prepunih. Kad otvoriš vrata, ljudi su ispadali kao kod nas u Beogradu iz autobusa GSP-a. Piće se naručivalo preko veze. Kažem ovima sa Karaburme da hoću da dođem, da mi ne trebaju pare jer ih i onako nemaju, već samo lokal te i te kvadrature da otvorim prvi kafić u Beogradu.“
Ipak, odluka nije bila konačna. Na aerodromu u Beogradu posle povratka iz Ljubljane bacao je novčić, sudbina je trebalo da odluči da li da ide pravo na JNA ili na Omladinski stadion. Novčić je odlučio da to bude Karaburma.
"Bože, koliko sam bio glup. Iz Partizana u OFK sam mogao da odem kad hoću, ali iz OFK u Partizan trebalo je da igram kao Bekenbauer pa da dobijem poziv. Najgore od svega je to što lokal nikad nisam dobio. Sreća moja što sam otišao drugim putem u životu, u privatan biznis, gde sam napravio sjajne rezultate. Takve pare u fudbalu nikad ne bih uzeo.“
Nikada nije završio Saobraćajni fakultet. Dao je ispite iz prve dve godine i stao.
"Tada si mogao da studiraš vanredno, ali sam u popodnevnim satima posle posla dolazio na fakultet i radio sve ono što su redovni studenti radili pre podne. Dođem na šalter, već sam uzeo pare onima u Jagodini, kažem da sam položio prijemni, ali da hoću da studiram vanredno. Žena me gleda kao da sam pao sa trešnje, kaže idi kući i dobro razmisli, vidiš li koliko iza tebe ima onih koji bi dali sve da su na tvom mestu. Ali ja ne odustajem. Odem u Jagodinu, kažem da mi treba potvrda da sam stalno zaposlen, predsednik kluba bio je direktor mlina, kaže dođi sutra kod mene u kancelariju i dobićeš potvrdu da si zaposlen. Tako i bude. Treniram i učim. Odemo na zimske pripreme na Divčibare, oni svi igraju karte, ja učim. Pravi Šonja, šta da vam kažem.“
A kako je lepi Predrag postao Šonja nije ništa manje zanimljivo.
"Majka me je zvala Miša, u Beogradu se u to vreme govorio šatrovački i ja sam za društvo bio Šomi. Jednog dana na treningu neka lopta ode iza gola, trener Vilotić umesto Šomi izgovori Šonjo, dohvati onu loptu, i ja nisam stigao ni do svlačionice i već sam uz ciničan osmeh postao Šonja. U početku me to nerviralo, kasnije sam sve ignorisao, ali je uprkos svemu nadimak ostao.“
Za sebe kaže da nije bio tipičan fudbaler, da bi možda imao uspešniju karijeru da nije razmišljao na drugačiji način.
"Mesto na kojem sam igrao nije zahtevalo da budem genije. Bitno je bilo da uključiš mozak. Meni se dešavalo da posle utakmice nisam morao da se tuširam jer se u toku meča nisam preznojio. Bio sam gledalac koji je imao najbolje mesto. Ovi jadni Đurovići i slični izlazili su sa terena kao da su probijali Solunski front. Krvavi i prebijeni. On je tukao, ali tukli su i njega. Moj posao na terenu zahtevao je da predvidim situaciju u toku igre i ja sam to uspešno radio.“
Ne voli da upoređuje nekadašnje sa sadašnjim igračima, fudbal iz tamo nekog vremena i ovaj danas.
"Da li možeš da uporediš čeze sa rasnim lipicanerima i električni automobil. Naravno da ne možeš uprkos romantičnoj slici čeza i konja. Momci danas odigraju u toku sezone najmanje 80 utakmica. To je napor nad naporima. Zadatak trenera očigledno više nije da uči fudbalere kako da prime loptu, već kako da ih oporave.“
Ima još jedna stvar kojom se on i cela njegova generacija s razlogom i pravom ponose.
"Bog nam je poslao Refika Kozića. On godinama unazad živi u SAD i svakog januara svim svojim saigračima iz Partizana šalje plan druženja za leto koje dolazi. Nekoliko puta išli smo na Dojran u hotel našeg dragog Blagoja Istatova. Bili smo i u Šipovu sa Radetom Zaladom, zatim i Puli gde Refik ima stan. Ovog leta posetićemo i Refikovo rodno mesto. To su božanstveni dani ispunjeni najlepšom mogućom emocijom ljudi koje je fudbal povezao i učinio prijateljima za sva vremena.“
Nada se i da će kriza uskoro biti ružna prošlost njegovog Partizana.
"Ne poznajem trenera Blagojevića, ali znam da njegovim mladim momcima pored trenera treba i psiholog da shvate kakvu su kolosalnu šansu dobili. I oni, stručni štab i uprava, takođe i navijači moraju da imaju strpljenja. U tri-četiri naredne godine ne mogu biti šampioni, a to da li će biti drugi ili peti najmanje je bitno.“
Danas Predrag Tomić živi mirno, onako penzionerski. Usput navija i za Partizan koji uživo ne može da gleda jer je dva puta operisao kičmu.
"Kroz sport i život naučio sam jednu bitnu stvar, a to je da ne budem alav. I da oko sebe pravim dobru atmosferu. Tako sam radio i u klubu i u firmama koje sam vodio. Isto važi i za porodicu. Žena i ti ste na jedrenjaku, ako ona duva u jednu, a ti u drugu stranu, pitanje je samo trenutka kad će se jedro polomiti.“
Sport
15.06.2025. 16:05
Bahati dirigent raštimovanog orkestra
Sport
17.04.2025. 15:10
RADOVAN ĆURČIĆ: "Treneri su najmanji krivci za probleme u srpskom fudbalu"
Sport
03.07.2025. 18:55
LIDIJA STOJKANOVIĆ: Tajna čarobnog napitka srpske fudbalske vile
Komentari
