Sport
04.03.2026. 17:24
Sport
10.03.2026. 19:41
Zoran Šećerov
INTERVJU Miloš Miljanić
"Trgovci su pobedili fudbal i mi tu ne možemo ništa"
"Ljudi, uništena je profesija fudbalski trener.“ Nije bitno kad je ovo Miloš Miljanić izjavio, ali jeste. I nije pogrešio.
Pravo da o svemu govori nema samo zato što je trenerski posao neka vrsta njegovog porodičnog nasledstva, već i zbog toga što je i sam po vokaciji i obrazovanju trener. Kratko je radio u zemlji, znatno više u inostranstvu, konkretno u dalekom Salvadoru.
Od 2018. do 2022. obavljao je funkciju predsednika Trenerske organizacije Srbije. Danas je direktor Centra za edukaciju (CEFT) u FSS-u.
Pre četiri godine napustili ste funkciju predsednika trenerske organizacije. Zašto?
"Nisam napustio. Istina je zapravo da nisam reizabran. I to na lični zahtev. Razlog je što neke stvari koje smo kao trenerska organizacija zacrtali i stavili na papir nismo uspeli da ostvarimo. Generalno, takav sam čovek. Ukoliko ne mogu nešto da uradim ili da utičem na ono što radim, onda i ne želim da budem u fokusu po tom pitanju.“
Šta se krije iza Vaše floskule da u Srbiji postoji problem trener i trenerski problem.
"Ljudi obično pričaju trener je problem. Na neki način i jeste. Ali reč problem vezana za trenera može se opservirati sa dve različite tačke. Jedna je ’trener problem’, a druga ’problem trenera’. Reč je o dijametralno suprotnim stvarima.“
Da počnemo od ove prve, trener problem.
"Ovo je vek liberalnog kapitalizma, borbe za život. Ko stigne prvi preživeće, onaj drugi umire. Generalno ne radi se o jednom čoveku, već o porodicama. Zbog svega nastaje i jurnjava, odnosno preskakanje normalnog toka razvoja u jednoj profesiji. Da li mislite da čovek koji završi pravni fakultet može istoga dana kad dobije diplomu da obavlja funkciju sudije Vrhovnog suda? Verovatno da ne može. Ili da bude najbolji advokat u zemlji? Naravno da je to nemoguće.“
Drugi deo teze je "problem trenera“.
"Moj otac, Miljan Miljanić, sećate se, govorio je da je za stvaranje igrača potrebno iks godina. Danas je to manje jer sve je kompresovano i ubrzano. Takođe je naglašavao i da je za stvaranje trenera potrebno duplo više vremena, a sportskog radnika još dva puta toliko. I sami, dakle, možete da zaključite da trener problem znači da ljudi nemaju strpljenja da se razvijaju učeći nešto iz oblasti zanata i generalno profesije, odnosno da se poštujući vreme razvijaju kroz rad i praksu. U toj i takvoj situaciji mnogi upadaju u zamke koje su posle teško rešive.“
Posledica svega, tvrdite, jeste nemalo takvih slučajeva da se čovek trener izgubi pre nego što je počeo i da radi.
"Da, i to ne svojom krivicom. Krucijalno pitanje u ovoj priči je zapravo gde se stvara trener. Naravno u klubu, a ne na nekom kursu edukacije. Drugo pitanje je ko vodi računa o njemu. Misli se na trenera. Odgovor je – neko iz kluba. Opet sledi pitanje, a ko danas, i kako, vodi računa o treneru iz kluba? Ili, konkretno, šta se događa ako danas u jednom od najvećih naših klubova neko iz razvojnog tima premesti trenera u prvi tim. Odgovor je – izgubi fenomenalnog čoveka. Zašto? Zato što je vodeći dva meseca prvi tim napravio neuspeh. Ovo je samo primer, ali i više nego ilustrativan pokazatelj kuda žurba i jurnjava za rezultatom mogu da odvedu.“
Govorite da je istorija generator novih ideja. Mislite, naravno, na profesiju trenera.
"Upravo tako. Nešto se već događalo u istoriji. Ne na način kao danas, ali postoji dosta sličnosti. O čemu pričam? Danas nemamo naše trenere u ligama petice, a nekada smo ih imali. Ko su bili ti ljudi, kakva je bila njihova trenerska istorija, gde su se afirmisali, koliko su radili u tom klubu, kakav je bio njihov razvojni put i na kraju zašto su ih angažovali ti najveći klubovi.“
Kad se sve sumira, zaključak je jednostavan?
"Da bi trener iz današnje Srbije radio u ligama petice, on mora sa svojim klubom iz Srbije, igrajući protiv klubova iz liga petice da se dokaže. To je preduslov da bi neko pokazao interesovanje da ga angažuje. Odmah sledi i logično pitanje kakva je mogućnost naših trenera danas da se dokažu. Odgovor je – nije nikakva.“
Ima i drugih puteva, mogućnosti da se stigne do željenih visina.
"Ima. Možda su za to najbolji primer Dejan Stanković i pokojni Siniša Mihajlović. Igrali su u velikim klubovima, tamo su se dokazali i kao igrači i kao ljudi, tamo su i počeli svoju trenersku karijeru. Posle izleta u srpski fudbal, opet su se vratili tamo gde su počeli. To je drugi model.“
Postoji, tvrdite, još i treći, odnosno četvrti model kako srpski treneri stižu do angažmana u inostranstvu.
"Da, postoje i ti modeli ako sve mogu tako da nazovem. Neću o imenima. Reč je o trenerima koji su predvodeći srpske klubove u nekim evropskim takmičenjima ostvarili neki rezultat u relativno kratkom periodu i onda su ih angažovali klubovi iz nekih zemalja koje nisu baš fudbalski najrazvijenije, ali možda su tu negde pandan sa nama ili možda čak i malo jače po nekim organizacionim pitanjima od nas. Četvrti primer su zemlje u razvoju. Mislim na zemlje iz Azije u kojima ima mnogo naših trenera.“
Da li u trenerskoj organizaciji postoji evidencija koliko je zapravo srpskih trenera angažovano u inostranstvu?
"Podatak koliko ih je trenutno ne znam. Znam, međutim, da je od 2000. do pre nekoliko godina u inostranstvu radilo više od 150 naših fudbalskih stručnjaka koji su vodili klubove i nacionalne selekcije. Zanimljivo je da smo u tom periodu imali 54 selektora različitih zemalja. Nove podatke nemam, ali siguran sam da ih je trenutno mnogo manje.“
Da li postoji razumno objašnjenje zašto je to tako?
"Sve dok ih ima to je dobro i za našu profesiju i naš fudbal generalno. Zašto je tako kako trenutno jeste postoje dva razloga. Fudbal je u svakoj zemlji društvena nadogradnja. Onog momenta kad se raspala stara zemlja nastupila je društvena kriza, što se manifestovalo i na sport, čini se najviše na fudbal. Drugi problem trenera, odnosno profesije trener jeste taj liberalni kapitalizam koji jede svoju decu. U prevodu – nema vremena za proces, nama više onih deset godina o kojima je Miljan Miljanić pričao da bi talentovan trener isplivao na površinu i iskazao sve svoje kvalitete.“
Uprkos svemu, jedna smo od onih zemalja koja ima na desetine trenera sa licencama od kojih četiri petine praktično ne radi svoj posao.
"Hiperprodukcija trenera je i te kako prisutna. I nije slučajna. Posledica je ličnih interesa trenera i ljudi koji njima manipulišu. Može se pričati i o selekciji stručnjaka ljudi, kao i mnogim drugim stvarima. Ne znam da li na sve može da se utiče u sadašnjem trenutku. Nisam siguran da može.“
Kakvu korist ili štetu ima srpski fudbal ako ljudi koji uslovno rečeno imaju znanje nisu u poziciji i da rade.
"Moram opet da zakoračim u istoriju. I u tim nekim prošlim vremenima postojale su trenerske škole pri fakultetima za fizičku kulturu iz kojih su izlazili edukovani ljudi, ali je u to vreme za te škole interesovanje bilo mnogo manje. Danas je priča drugačija. Interesovanje za profesiju trenera je poraslo. Razlog je pogrešno razmišljanje utemeljeno na verovanju da se kroz trenerski posao za relativno kratko vreme može steći bogatstvo. Većina ispred sebe vidi nekoga ko je otišao negde i zaradio pare. Međutim, stvarnost ipak nije tako ružičasta. Sada se sve svodi na ono ili si živ ili mrtav.“
U nekim prošlim vremenima Beograd je imao respektabilnu Višu trenersku školu.
"Istina. Profesor Voja Rajnović je prvi pri DIF-u osnovao i Višu trenersku iz koje su se mnoge generacije dokazale u profesiji trenera. Međutim, ovo pitanje je i više nego dobar šlagvort za jedno bitno objašnjenje. Govorim o problematici amaterskih i profesionalnih trenera. U to vreme tačno se znalo ko kojim putem može da ide. Danas nema tih kriterijuma jer svi hoće odmah i sad da budu treneri Zvezde ili Partizana, s perspektivom da već sutra rade u klubovima iz liga petice.“
Vaša teza je zapravo da je Srbija izgubila jednu od najvećih vrednosti, trenere entuzijaste koji su radili u amaterskim klubovima.
"Baza je osnov fudbala. Nema više trenera amatera, ljudi koji u radili svoj posao i živeli od toga posla, a iz ljubavi posle radili u nekim amaterskim klubovima za jako male pare. Da znam o čemu govorim dokaz je i to što sam i ja tako počeo trenersku karijeru. Radilo se iz ljubavi prema fudbalu. I fudbal se takođe igrao iz ljubavi. Danas je više nema, mislim na reč ljubav koja je u srpskom fudbalu izbačena iz upotrebe.“
Nema ljubavi, ali, utisak je, ni strategije.
"Strategija znači vizija, put u budućnost. Nudi i odgovor šta i kako ćemo da radimo, gde sebe vidimo, na koji način koračamo u budućnost. Nosioci strategije su klubovi, s razlogom, jer klub je baza fudbala. Ako klub nema svoju strategiju, šta će u narednih 10 godina da radi i kako će da raste i kao klub i kao ekipa, onda je sve uzalud. Proces stvaranja u fudbalu je zahtevan i dugoročan u kome igrači moraju da razumeju igrače, trener igrače, uprave trenere. I baš tu, u tim odnosima, i dolazi do nerazumevanja s posledicama koje su više nego upozoravajuće.“
To su pravila iz prošlih vremena, danas je fudbal na sasvim drugom nivou.
"Neću da kažem da niste u pravu. Za ovo što se danas događa moja definicija je više nego prosta: trgovci su nas pobedili i mi tu ne možemo ništa. Princip svake ekonomije i trgovine generalno je brz obrt kapitala. Što pre kupiš ili prodaš – to si uspešniji. Ovi principi u našem fudbalu su dijametralno suprotni jer nema brzog obrta kapitala. Ali, nije samo kapital bitan. Da jeste, PSŽ bi deset godina uzastopno bio klupski prvak sveta.“
A šta je onda to što je bitno?
"Sve je bitno. Strategija podrazumeva cilj i kriterijume, a ti kriterijumi su kriterijumi selekcije. Govorim o stručnoj strategiji. Tu su i akcioni planovi sa obavezom da se prati šta se događa, šta smo uradili ovog meseca, a šta ove godine, odnosno da li smo se makli sa mrtve tačke. Takođe i šta je to što je dobro i tako dalje. Znači, u pitanju je niz stvari.“
Manir analize u Srbiji se očigledno retko primenjuje?
"Ukoliko hoćete da rešite problematiku fudbala, morate je rešavati globalno. A to je upravo strategija. Znači, ne možemo rešiti problem trenera izdvojeno. Ili klubova. Ne možemo rešiti ni problem takmičenja izdvojeno. Ako tako radimo, to nisu radikalne promene. To je samo kozmetika koja nudi opciju da svako od nas traži krivicu u drugome. A to, naravno, nije dobro.“
Jedno od pitanja je da li srpski treneri malo znaju u odnosu na trenere iz Evrope ili su im po znanju možda ravni?
"U celoj priči mora se biti i malo samokritičan. Živimo u 21. veku, tehnologija je takva da smo mi svaki dan uživo sa Vengerom ili Gvardiolom. U prevodu, dostupne su nam sve moguće informacije. Ne samo pisane, već i kroz video-klipove, filmove i da ne nabrajam dalje. U sve se uključila i UEFA, koja je napravila sistem edukacije za sve trenere iz zemalja članica. I to je fantastično. Ono što mi razgovaramo danas, razgovaraju i Česi i Poljaci, Crnogorci, ali i druge fudbalski najrazvijenije nacije. Problem trenera nije, međutim, kurs, već je to praktičan rad. Ovo je vreme kad se sve brzo menja. Naš problem je što nemamo razvijen sistem permanentne edukacije i to je ono čime bi trebalo da se bavi trenerska organizacija kako naši iskusni treneri ne bi ostali na nekom nivou informacija od pre pet ili deset godina. Tehnologija je došla do tog nivoa da danas nemate ni jednu jedinu tajnu o tome kako se trenira ovo ili ono, pravi strategija utakmice i tako dalje.“
Koliko je talentovanost bitna za trenerski poziv?
"Vrhunski fudbaler mora da bude talentovan, vrhunski trener takođe. To, međutim, ne znači da je vrhunski igrač i budući vrhunski trener. U praksi imamo širom Evrope ljude koji nisu bili vrhunski igrači, ali su uprkos svemu postali vrhunski treneri. Prisutna je i ona druga slika. Vrhunski igrači izrasli su u vrhunske trenere. Procenat takvih je, međutim, znatno manji. Ovo je prisutno u svim sportovima, ne samo u fudbalu. I u ovoj profesiji jako je bitna selekcija. Edukacija je samo nadgradnja.“
Koliko je u Srbiji trener i zaista trener?
"Mali je broj klubova ili sredina u kojima je trener u pravom smislu te reči trener. Šta znači to trener – trener. Nije to samo trenažni proces, već i apsolutna sloboda da se utiče na odluke koje se isključivo odnose na kompetenciju struke. Međutim, u većini naših klubova raznorazne odluke koje se tiču profesije donose ljudi koji za to nisu kompetentni.“
Često se čuje i da se u Srbiji treneri rano bacaju u vatru.
"Ima i takvih primera. Čak i da dobiju mogućnost donošenja takvih odluka, oni, u nedostatku iskustva, prave greške. Floskula na greškama se uči u ovoj priči je preskupa. Cenu plaćaju takav trener, ali i klub.“
Koliko je dobar ili štetan kompromis u profesiji trenera?
"Jako je bitan. To je neki drugi nivo koji izlazi iz zanatskog dela posla. Više je socijalni odnos koji podrazumeva sposobnost da pravilno reaguješ kad prepoznaš da je neki klupski interes na višem nivou bitniji od tvog ličnog. Ali, to su stvari koje ne možeš da naučiš u školi, već jedino u praksi.“
Sport
18.02.2026. 19:16
Cvijetin Blagojević: "I Pele je pokušao, ali samo sam ja zatresao mrežu sa centra"
Zašto su na međunarodnoj sceni hrvatski treneri neuporedivo više cenjeni od srpskih?
"Hrvatska je posle razdvajanja nekadašnje države s reprezentacijom zabeležila na međunarodnoj sceni uspehe koji su iz kategorije vanserijskih u svakom pitanju. Najmanje je bitno što je taj uspeh posledica strategije koju su preuzeli iz nekadašnje Jugoslavije. Oni su ga samo prilagodili sebi. Ništa nisu bukvalno prepisali, ali strateški su radili na taj način. Posledica su fantastični uspesi. Međutim, kada je u pitanju klupska priča, njihov uspeh je otprilike na našem nivou.“
Uprkos tome što godinama imaju u elitnom rangu deset klubova, čemu se u perspektivi teži i u Srbiji.
"U ovom trenutku u toj i takvoj ligi čak pet klubova je u konkurenciji za titulu. Dakle, broj klubova u elitnom rangu nije problem. To je zapravo organizacioni način rešenja kvaliteta u klupskom fudbalu, ali nije suštinski. Logično je da ako i mi smanjimo broj klubova da će se povećati konkurencija i koncentrisati kvalitet. Ali, iza svega postoji i znak pitanja zato što se kod nas ne zna ko donosi odluke o tom kvalitetu. To je suštinski problem. Jer, kod nas u ovom trenutku nema ni tih 10 klubova ako bismo poštovali kriterijume koje nalaže UEFA, a koje smo mi sami sebi nametnuli. Tačno je i to da mi sve gore izrečeno imamo u pravilnicima, ali je takođe tačno da mi ne poštujemo te stvari.“
Suština iskoraka napred, misli se na kvalitet, nije dakle u broju klubova u elitnom rangu?
"Mislim da nije. Ukoliko želimo da napredujemo, onda moramo dopustiti i nekim drugim sredinama, koje su u prošlosti imale uspeha, da eventualno pokažu znanje i želju, moć i strategiju. Šta mi imamo. U ovom trenutku sve više i više klubova koji se gase. Ne samo u unutrašnjosti, već i u samom Beogradu.“
Problem očigledno nije samo sportske prirode?
"I nije. Neophodno je što pre rešiti odnose između amaterskog i profesionalnog sporta. Samo ukoliko bi lokalne samouprave finansirale amaterski sport, odnosno fudbal, mi bismo imali veliki benefit. Gde je kvaka? U odgovoru da ljudi koji donose odluke na lokalu imaju više interesa da uđu u profesionalni sport, a ne u amaterski, što je katastrofalna greška.“
U svetu fudbala trener je sve više menadžer, a sve manje trener. Da li se slažete?
"Nekada je trener mogao sve sam, danas ne može. Zahtevi su sve izraženiji, menadžer o svom timu mora da zna bukvalno sve. Počev od toga ko ima kakav ugovor, ali i milion drugih stvari kako bi mogao da utiče na raznorazne probleme. Međutim, da bi neko bio trener menadžer, neophodno je da ima svoj stručni štab u koji veruje, ljude koji imaju njegovu viziju, odnosno fudbalsku glavu. Takmičenja na vrhunskom nivou su zahtevna, mnogo energije pojedinac gubi ukoliko nema tu sposobnost da neophodnu energiju ravnopravno raspodeli sa svojim stručnim štabom. Tehnologija je sa sobom donela bezbroj detalja koji su jako bitni u svakom segmentu i zato je prosto nemoguće da jedan čovek sve to sam uradi kvalitetno. Nekad je mogao. Danas više nije dovoljno da uspešan trener zna samo fudbal. Za uspeh je neophodno mnogo šire obrazovanje.“
Da li to obrazovanje naši stručnjaci pokazuju kroz proces sticanja licenci?
"Nedovoljno. Edukacija trenera po UEFA kriterijumima traje minimum šest godina. I to je ok. Na tom putu, međutim, trebalo bi da se vrši i neko profilisanje trenera, da se pravi selekcija, usmeravanje u smislu ti si za Superligu, a ti ostaješ na amaterskom nivou. Neko o tome jednostavno mora da donosi odluke i to na osnovu kriterijuma koje već imamo, ali ih se ne pridržavamo.“
Da li treneri pokazuju želju da uče i prisustvuju seminarima?
"Jedan od uslova da trener dobije neku diplomu ili licencu jeste, između ostalog, i da je prisutan, angažovan, posvećen i da se tako prati njegov razvojni put tokom kursa edukacije. To je jedan od četiri uslova. Ima slučajeva gde treneri ne ispunjavaju sve ove uslove, ali oni i dalje ostaju. UEFA kaže da vi imate pravo da nešto što ste propustili tokom kursa nadoknadite jer ovo nije klasična škola. Naš zadatak je da vas zainteresujem za nešto ako vidim da niste dovoljno posvećeni. Ali, ako vidim da ne možete, onda ne može. Ne može se na silu. I zato priča da svi dobijaju diplome nije tačna, a to lako može da se proveri.“
Neki treneri rade u srpskom fudbalu uprkos tome što nemaju potrebnu licencu.
"Pravilnici takmičenja su jasni. Priču smo počeli na temu šta je problem trener i šta je to problem trenera. Onda smo došli do pravilnika struke i pravilnika takmičenja i tako dalje. I svi ti problemi su uzročno-posledični. Prihvatam da naši klubovi traže rupe u pravilnicima. Ako tražite od mene da vam kažem da treba ukinuti tehničku klupu, evo reći ću da je treba ukinuti. Ali, zar kad gledate engleski fudbal ne vidite da tamo u tom prostoru sedi njih najmanje trideset. I ne sede bez veze. Prostora za diskusiju ima mnogo, ali ne i jednako toliko želje da se eliminiše sve ono što je smetnja napretka.“
Sport
02.02.2026. 18:21
DRAGAN DŽAJIĆ: Mislim da ću se opet kandidovati
U Francuskoj se svi treneri na kraju polusezone i sezone okupljaju na seminaru sa kojeg se ne izostaje.
"To je odlično. Kad sam bio predsednik naše trenerske organizacije, isto sam želeo. Nije prošlo. Međutim, mi danas imamo obavezu, propisanu od UEFA, da svake tri godine organizujemo seminare za različite nivoe trenera, počev od onih iz elitne lige pa sve do amaterske itd. Ali, to je svake tri godine, a fudbal se sada menja svaka tri meseca.“
Postoji mišljenje koje nije niko demantovao da srpski treneri baš i nisu raspoloženi da svakodnevno uče?
"Ne znam da li je tako, to je pitanje za trenere. Ne vidim, međutim, razlog zašto neko ne bi imao interes da se doživotno edukuje u svojoj profesiji. Bukvalno, svaki dan. To je posvećenost, želja za novim saznanjima. Preko dekreta se tako nešto ne može raditi. Siguran sam da i u Srbiji postoje stručnjaci gladni znanja.“
Vodila se diskusija i da bi naši fudbalski treneri mogli puno toga da nauče od svojih kolega, onih iz trofejnih sportova.
"Možda se to ne zna, ali su i te kako bili u prilici. Na našim seminarima čest gost je bio Dušan Dule Vujošević, čiji je individualni rad sa igračima vrhunski. Imao je Vujošević i niz drugih vrednih opservacija. I on i Dejan Savić, možda i najbolji vaterpolo stručnjak svih vremena u svetu. Uz nas je često bio i Svetislav Pešić. Neposredna komunikacija i razgovori sa njima bili su dragoceno iskustvo za naše fudbalske trenere.“
Pomenuli ste vaterpolo, kod njih se unapred zna ko će naslediti selektora koji odlazi.
"To je interesantna tema. Podvodi se pod naslov strategije i selekcije ljudi koji se uklapa u profil stručnjaka koji se želi. Kod nas to nije tako. Mi smo sa Veljkom Paunovićem zakasnili. On je na poziciju selektora A nacionalnog tima trebalo da dođe pre 10 godina, dakle onda kad je sa U20 selekcijom bio prvak sveta.“
Svuda u svetu strategija se zasniva na nekim principima, a kod nas, čini se, na ličnom mišljenju pojedinca.
"Ne bih da budem pogrešno shvaćen. Mi nismo sa Veljkom zakasnili danas, već pre 15 godina. Pominjete da šansu posle uspeha sa mlađim selekcijama nisu dobili ni Okuka, Pižon Petrović, Drulović. Možda je i tako, ali ja ne mogu to da kažem jer nisam bio direktan učesnik svega. Jedino što mogu jeste istorijski da posmatram da li je neka odluka bila dobra ili loša.“
Da li imate primer gde ste bili direktan učesnik?
"Imam. Smenjivanje Ljubiše Tumbakovića bilo je pogrešna odluka. Smenjen je zbog jednog promašenog penala. Ne kažem da je posle njegovog odlaska angažovanje novog selektora bila greška, ali konstatujem da je on prošao zahvaljujući jednom nepriznatom golu. Onom Ronaldovom protiv Portugala na našoj ’Marakani’. I kada sve to znate i kad sve posle svega stavite na vagu, dobijate novu dimenziju. I da li sve ovo može uticati da se iz svesti naših ljudi koji odlučuju konačno izbaci iz upotrebe to nakaradno razmišljanje, odnosno da se čoveku, tj. treneru da šansa.“
Da li je baš sve stvar šanse?
"Naravno da nije. Da bi neko dobio šansu, iza njega mora da stoji sistem i okruženje koje u njega ima poverenje. Naravno da mora da bude i dokazan u poslu koji radi, a ne da nešto radi zato što je ženin brat ili je neko za njega intervenisao. Izbor selektora mora da se zasniva na utvrđenim kriterijumima i nikako drugačije.“
I za kraj, kako vidite sutra fudbalske Srbije?
"Sastavio sam jedan papir koji sam predao prethodnom rukovodstvu FSS-a. Nepotpisan papir s naslovom ’Suštinske promene’. Bio je to papir za diskusiju o kome se nikad nije diskutovalo. Pripadam onoj generaciji ljudi koji veruju da svaka ideja treba da se stavi na papir i da se svaka teza na tom papiru argumentuje. Na tom papiru bilo je i pitanje da li mi koji donosimo odluke gledamo interes fudbala u celini ili neke klupske interese. To su dve različite stvari, ali i prvi korak ka ispravnom strateškom opredeljenju.“
Sport
15.12.2025. 17:10
NIKOLA LAZETIĆ: "Kad hoću da se hvalim, kažem da sam bio kapiten Zvezde"
Sport
10.11.2025. 19:35
Strast kao zaštitni znak selektora br. 13
Sport
30.09.2025. 14:20
DRAGAN OKUKA: "U Srbiji su treneri sve manje treneri"
Komentari
