Sport
25.09.2019. 13:58
M. P.
Utakmice reprezentacije koje ćemo zauvek pamtiti
Dočekivali smo zore zbog njih, radovali se, oplakivali njihove poraze, izlazili na ulice slaveći njihove uspehe, dočekivali ih na balkonu... I tako decenijama, iz godine u godinu. Pamtimo odbojku Slavnića i Kićanovića, Saletove trojke, Gurovića protiv Amerikanaca, Divčevo sklanjanje Hrvatske zastave...
Istorija košarkaške reprezentacije prebogata je ne samo medaljama, već i brojinim sećanjima koji se prenose sa generacije na generaciju. Neka su pozitivna, neka manje, ali sva imaju svoju priču.
Priča o košarkaškoj reprezentaciji i njenom kultu nije usko povezana samo sa igračima, trenerima i njihovim utakmicama. Ta priča živela je i po domovima i dnevnim sobama običnih ljudi koji su utakmice reprezentacije proživljavali kao da su i sami na terenu. Upravo njih, obične građane, pitali smo koju utakmicu reprezentacije posebno pamte i zbog čega. Pitanje je bilo isto, ali u skladu sa generacijskim jazom, svako je ispričao svoju priču.
Goran Popović, 59 godina:
"Turnin koji ću pamtiti ceo život jeste Evropsko prvenstvo u Atini 1995. godine. To prvenstvo je na više nivoa bilo posebno i emotivno. To je bilo naše prvo prvenstvo nakon sankcija, a naša reprezentacija jaka kao zemlja. Divac, Sale, Paspalj... Celo prvenstvo je cela ekipa igrala sjajno.
Povezane vesti - Kapiten. Lider.
Sećam se da sam u to vreme bio na odmoru sa porodicom, bili smo u Grčkoj. Kakva crna šetnja uveče, znalo se šta radimo kada je utakmica, svi u kafić ispred TV-a. A u svakom lokalu ista priča, samo Srbi. Imate osećaj kao da ste u Knez Mjhajlovoj.
https://www.youtube.com/watch?v=IwRvPIX2WOs
Finale smo igrali sa Litvanijom. Prejaki su bili. Predvođeni Sabonisom koji je u tom trenutku bio možda i najbolji centar u Evropi. Ali džaba im, mnogo smo bili dobri. Sale je sipao trojke odakle i kako je hteo. Mislim da je postigao osam, devet trojki, ne mogu da se setim tačno. Preuzimao je šuteve, kada su se ostali plašili. Sa te utakmice je čuveno zakucavanje Danilovića preko Sabonisa. Sve je bilo tako posebno, da nismo mogli da izgubimo. Sećam se kada se završila utakmica da je usledio pravi delirijum, Grci su hteli da nas biju, iako su dok ih nismo izbacili sa prvenstva navijali za nas. Ali, koga briga, Uzeli smo zlato posle sankcija.
https://www.youtube.com/watch?v=wPZMebw3D4Y
Na tom prvenstvu su Hrvati napustili pobedničko postolje, jer nisu hteli da slušaju našu himnu. Pa onda onaj čuveni, spontani doček, u Beogradu ispred skupštine. Tada se stvorila kultura dočeka sportista ispred balkona. Ma sve je bilo savršeno i sad se naježim kada se setim."
Đorđe Ristić, 22 godine:
"Ne mogu da kažem za sebe da sam osoba kod koje postoji "kult reprezentacije", ali postoje određeni momenti kada sam stvarno ponosan što sam građanin ove države. U Srbiji je košarka nacinalni sport i većina nas je odrastala na uspesima reprezentacije, ili makar na pričama o nekadašnjim uspesima. Zato mi Srbi kad gledamo utakmicu, ne obraćamo pažnju samo na broj postignutih koševa već i na taktiku i ostale detalje. Fanatici smo.
Povezane vesti - Hvala ti Sale!
Utakmicu koju posebno pamtim i za koju smatram da je prekretnica ove generacije košarkaša jeste ona koju smo igrali protiv Brazila, nakon grupne faze, na Svetskom prvenstvu u Španiji. Sećam se da sam sa društvom pobegao sa časova kako bismo gledali Tea, Bogdana, Raška i Belog.
https://www.youtube.com/watch?v=LXom2cxxueo
Igrali smo toliko dobro... Raduljica je zakucavao, Bogdan pogađao " sa druge planete"... Svi su bili odlični. Odigrali smo tako dominantno, sećam se i rezultata, "odrali" smo ih 84: 56.
Ta pobeda je bila toliko bitna. Sale Đorđević je posle te utakmice zadobio poverenje nacije, ponovo je to bila reprezentacij od koje se mnogo očekuje. Ubedio nas je da ne treba da se zadovoljavamo sedmim mestom na Evropskom prvenstvo, rezultatom za koji smo smatrali da je fenomenalan."
Stefan Petrović, 27 godina:
"Uf... kada ti je košarka omiljeni sport, onda je tako teško izdvojiti jednu utakmicu. Prva koja mi pada je ste ona protiv Argentine u finalu Svetskog prvenstva u Indijanapolisu, 2002. godine. Sećam je se kroz maglu, jer sam imao svega 10 godina, ali pamtim da u kući nikada nije vladala veća histerija tokom gledanja neke utakmice.
Ne mogu tačno da se setim koliko je sati bilo, ali znam da sam bio u pidžami i da mi je dnevna soba bila puna ljudi. Svi smo bili ispred televizora. Vrištali smo, psovali, nervirali se... Kako to obično biva sa najmlađima, u jednom trenutku su stariji shvatili da sam ja uzročnik loše igre reprezentacije, odnosno da sam baksuz. Zbog toga sam određene periode utakmice proveo u drugoj sobi, kao i onaj trenutak kada je Divac, pet sekundi pre kraja, izvodio slobodna bacanja za pobedu... Čučao sam ispred vrata i čekao reakciju... Nije je bilo. Pošto sam ušao, rečeno mi je da je promašio oba, ali da su nas sudije spasile poraza.
https://www.youtube.com/watch?v=4XK7hWpJINw
Produžetke su mi nekim čudom dopustili da gledam, ali u tišini. Pobedili smo i bolje da vam ne pričam kakve su reakcije bile. Ćale koji mi ima diskus herniju je skakao do plafona. Posle smo se potrpali u kola i vozili gradom, trubeći.
Povezane vesti - OD TEPSIJE BUREKA DO KUĆE SLAVNIH: Jokić veća zvezda od Peđe i Divca
Kasnije su došli produžeci i pobeda. Bolje da vam ne pričam, ćale koji mi ima diskus herniju skakao je do plafona. Tek sam nekoliko godina kasnije shvatio zašto je ta pobeda bila toliko bitna za naš narod i posle kakvih okolnosti je odigrana."
Marija Pavlović 33 godine:
"Najluđa utakmica koje se sećam jeste protih Hrvata 1997. godine na Evropskom prvenstvu u Barseloni. Imala sam 11 godina i mislim da je to bila prva utakmica protiv Hrvatske od raspada Jugoslavije. Danima je trajala tenzija i atmosfera je baš bila napumpana. Mogao si da čuješ starije kako pričaju kako ćemo na terenu da nastavimo da se "koljemo". Iako sam bila dete mogla sam da zaključim da je susret sa Hrvatima mnogo više od utakmice. Atmosfera je bila kao da je ratno stanje.
https://www.youtube.com/watch?v=R2z2XEwrduM
Sećam se da sam toliko čekala na utakmicu da sam non stop proveravala kada će se utakmica odigrati, kako slučajno tada ne bih bila napolju sa društvom.
Naravno, trenutak koji je obeležio utakmicu je Saletova trojka... Poskakali smo, ceo komšiluk se drao, cela zgrada je odjekivala... Imala sam osećaj kao da se rat odigravao na terenu i da je Sale u tom trenutku bio naš heroj. Odmah su stariji komentarisali kako smo i u tome bolji od njih i kako nas zbog toga mrze. Stvarno je bila neverovatna utakmica i atmosfera koja je vladala."
Komentari
