Sport
10.08.2021. 10:47
Sport
16.08.2021. 09:34
Zoran Šećerov
Intervju-Đorđe Perišić
"Verovali smo u čudo i čudo se dogodilo"
"Činjenica je da naš vaterpolo ima sistem, da je iznad drugih, da svi znaju šta i kako treba da rade. I van bazena i pogotovo u bazenu."
U mladosti je Đorđe Perišić plivao brže od drugih 100 i 200 prsno, bio prvak Jugoslavije na tim deonicama i reprezentativac na Olimpijskim igrama u Rimu 1960, Univerzijadi u Sofiji 1961. i Mediteranskim igrama u Napulju 1963. Te godine, na poziv vaterpolo maga Borisa Čukvasa, menja sportsku disciplinu i postaje čudesni bek vaterpolo kluba Partizan za koji je od 1963. do 1976. odigrao više od 500 utakmica. Na te dane podseća ga 11 titula prvaka Jugoslavije, četiri pehara nacionalnog Kupa i šest titula klupskog šampiona Evrope.
Odigrao je i 152 reprezentativna meča, radovao se bronzi na Prvenstvu Evrope 1966. i medalji iste boje na Prvenstvu sveta 1973. Kruna njegove reprezentativne karijere je zlato sa Olimpijskih igara 1968. u Meksiku.
Završio je pravni fakultet, nakon završetka sportske karijere sedam godina obavljao je funkciju generalnog sekretara SOFK Jugoslavije. U istoj fotelji sedeo je i u VSJ-u. Njegov četvorogodišnji mandat u kući vaterpola (1984–1988) obeležile su zlatne medalje reprezentacije sa OI u Los Anđelesu i Seulu, Prvenstvu sveta u Madridu 1986, kao i srebrna medalja sa kontinentalnog šampionata 1985. u Sofiji.
Obavljao je i funkciju predsednika Vaterpolo saveza Jugoslavije, ministra sporta u Vladi SRJ, generalnog sekretara JOK-a, predsednika Međunarodne komisije Vaterpolo saveza Srbije. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Majske nagrade SOFK Srbije, Ordena rada sa zlatnim vencem SFRJ, ordena MOK-a. Osmislio je i projekat za dodelu novčanih nadoknada sportistima sa medaljama osvojenim na olimpijskim igrama, svetskim i evropskim prvenstvima. Trenutno je okupiran završnim tekstovima na monografiji „100 godina vaterpola u Srbiji“.
U godini velikog jubileja osvojena je i peta zlatna olimpijska medalja.
„Apsolutno zasluženo. Ovog puta naši vaterpolisti nisu pokradeni, ali daleke 1964. su to i te kako bili. Od naših vaterpolista se i te 1964. s pravom očekivalo zlato. Tadašnja reprezentacija bila je moćna, igrački kvalitetna, timski uigrana. Posle dva olimpijska srebra, u Helsinkiju i Melburnu, u Japanu se ciljalo zlato. Bili smo favoriti.
Početak je bio neplanirano loš. S Mađarima smo prvu utakmicu odigrali nerešeno. Pošto nam je pri vođstvu oduzeta lopta zbog neaktivnog napada, oni su iz kontre postigli gol. Da maler bude veći, Mirko Sandić u samoj završnici nije iskoristio četverac. Tada je bilo na snazi pravilo da četverac izvodi faulirani igrač. Pre toga Sandić je s loptom preplivao bazen vukući Mađara na leđima. Umor je učinio svoje, pa je kod izvođenja četverca promašio gol. Ali, nije Jugoslavija zbog tog boda izgubila zlatnu medalju, već zbog onoga što se događalo u polufinalu i finalu kad se napravio krug od četiri ekipe. Pored nas u završnicu su još stigli Mađari, Rusi i Italijani.“
Sport
10.08.2021. 10:26
Dobro došli šampioni! Vaterpolisti zapevali "A sad adio" (VIDEO)
Foto
Šta se događalo?
„Poslednjeg dana igrali su Jugoslavija i Italija, odnosno Mađarska i SSSR. Taj drugi meč sudio je Španac, sudija koji nas i nije voleo. Savladali smo Italijane 2:1. Da bi osvojili zlato, Mađari su morali da pobede Ruse najmanje 5:2. Tada je u igri bio gol količnik. Igralo se dva puta po 10 minuta. Na poluvremenu rezultat je glasio 2:2, a onda se uključio Španac. Debelo je pomogao Mađarima. Ostao je gorak ukus da su u ovu malu zaveru bili uključeni i Rusi, ali to je bilo nemoguće dokazati. Mađari su pobedili tačno 5:2 i Jugoslavija je izgubila zlatnu medalju.“
Četiri godine kasnije bili ste deo reprezentacije koja je osvojila prvu zlatnu olimpijsku medalju za naš vaterpolo.
„Bio sam deo reprezentacije za koju su igrali Stipanić, Bonačić, Trumbić, Marović, Lopatni, Poljak, Janković, Dabović, Sandić i Hebl. Bio sam taj jedanaesti. Selektor Sajfert napravio je miks generacija, šestoricu igrača iz tima koji je igrao u Tokiju i u sastav uvrstio nas petoricu novih. Bili smo favoriti, ta reprezentacija je pod Sajfertom 1967. i 1968. odigrala više od 50 međunarodnih utakmica i uz četiri remija zabeležila 46 pobeda. Na ispraćaju reprezentacije u Beogradu Stipanić je novinarima rekao da ćemo ući u polufinale na gol razliku, a da ćemo finale dobiti posle produžetaka.“
Kako je i bilo kasnije.
„Nešto je bilo i pre toga. U grupi smo imali dve jake ekipe, Italiju i DDR. Dalje su išle dve. U drugoj su favoriti bili Mađari, Rusi i Amerikanci. Mi smo već u drugom kolu igrali nerešeno sa DDR-om, što nije bilo dobro jer su Italijani pobedili DDR i o našoj sudbini odlučivala je utakmica sa Italijanima. Pobeda i remi su nas vodili dalje. Dogodilo se da smo izgubili. Ipak, to nije bio kraj. Sve je zavisilo od mečeva sa Japanom i Grčkom. Grke smo savladali 11:1, ali DDR je ubedljivo dobio UAR i nama je bila neophodna pobeda od 13 razlike protiv Japana. Mnogi su nas prežalili, nisu verovali da je u igri četiri puta po pet minuta to moguće. Međutim, neki su verovali u čudo. I ono se dogodilo.“
Sport
09.08.2021. 11:18
Filip Filipović je najbolji!
Sport
08.08.2021. 11:49
"Sad svi shvataju kako je mojoj ženi"
Uz pomoć sudije sa Devičanskih ostrva?
„Zbog načina na koji je sudio. Zapazili smo da više prati putanju lopte nego ono što se događa pod vodom. To nam je i te kako odgovaralo. Japanci su poveli, ali sve je brzo došlo na svoje mesto, naš žestok presing doneo je željeni rezultat. Zoran Janković je na tom meču bio izuzetno raspoložen, postigao čak 10 golova, što niko na svetu pre toga nije uspeo. Meč su pratile i kompletne reprezentacije Mađarske i DDR-a. Napustili su tribine pre kraja, Nemci razočarani što nisu otišli dalje, Mađari tužni što su znali šta ih čeka u polufinalu protiv nas.“
Dugo se sastančilo uoči meča sa severnim susedima, kažu da selektor Sajfert nikada nije održao duži sastanak.
„Obično je dogovor trajao tri sekunde, koliko mu je bilo potrebno da izgovori imena onih koji počinju meč. Istina je da nam nisu bili potrebni duži sastanci, dobro smo se poznavali, imali smo sjajnu atmosferu, bili smo kompaktno i harizmatično društvo, tim rešen da dobija rivale iako nam na početku olimpijskog turnira nije išlo kako treba. Ali, kako je turnir odmicao, bilo je sve bolje. To me podsetilo na ovo sad, u prva tri kola Savićevi momci su u Tokiju doživeli dva poraza, ali se forma ekipe dizala.
Naš meč s Mađarima 1968. sudio je Holanđanin Goze, dogovor je bio da mađarski golman ne sme da uhvati loptu, da jedino može da je pošalje u korner, a da prvi put kada uzme loptu s dve ruke to bude kada je izvadi iz gola. Naš prvi napad trajao je puna dva minuta i Sandić je na sjajno dodavanje Jankovića postigao gol.“
Da li je to onaj meč na kome je sudija aplaudirao Zoranu Jankoviću?
„Jeste, kod rezultata 3:2 Janković se našao na polovini terena bliži malo golu Mađarske, imao je loptu u ruci, napadao ga je gorostasni Sivoš, tada jedan od najboljih vaterpolista sveta. Bio je visok 2,12 i to je bio njegov minus u direktnom duelu sa vižljastim Jankovićem koji se okretao oko njega kao čigra. Golman Mađarske izlazio je sve više i stvarao se veći prazan prostor. U jednom momentu Janković je bacio parabolu s devet metara i izjednačio na 3:3. Sudija je svirao gol, onda zastavicu stavio pod mišku i počeo da aplaudira. Posle treće četvrtine vodili smo 5:4, poslednju četvrtinu 4:1 i potopili Mađare. Na redu su bili stari poznanici Rusi.“
Pred taj meč našu reprezentaciju posetio je i mađarski savezni kapiten.
„Rukovao se sa svakim našim igračem i poželo nam da pobedimo jer, kako je govorio, samo ako Jugoslavija pobedi, ostatak sveta će igrati vaterpolo kako igraju Jugosloveni, Mađari i Italijani, a ne onaj koji neguju Rusi i selekcija DDR-a.“
Bilo je gusto u finalu, rezultat se menjao tokom utakmice, ali se Stipanićeva prognoza ostvarila.
„Golovi su padali naizmenično, Rusi su našu mrežu pogađali isključivo sa četiri metra. Mi smo igrali kvalitetnije, postigli smo četiri gola iz igre, sedam iz četveraca. Dva minuta pre kraja imali smo i dva gola prednosti. Prvo je Mrkalov smanjio na 11:10, a onda je pet sekundi pre kraja nepotkupljivi holandski sudija svirao prekršaj nad ruskim igračem. Tada su tri prekršaja značila penal. Kada je svirao faul, sudija je pogledao u semafor. Shvatio je da je samo pet sekundi do kraja i uhvatio se za glavu. Rusi su izjednačili. U prvom produžetku Uroš Marović je sa dva gola ’kroz uši’ ruskom golmanu doveo da u drugi produžetak uđemo s dva gola prednosti. Na kraju je rezultat bio 13:11 za nas. To je bilo prvo naše olimpijsko zlato i prvo zlato vaterpolista na velikim takmičenjima.“
Na sledeće olimpijsko zlato čekalo se godinama.
„Imali smo kikseve na Igrama u Minhenu 1972. i Montrealu četiri godine kasnije. U Moskvi je 1980. osvojeno srebro. Posle toga je kao selektor došao Ratko Rudić. Formirao je reprezentaciju od starih i mladih snaga. On je do tada vodio mladu reprezentaciju koja je bila prvak Evrope. S Rudićem je reprezentacija osvojila na Igrama 1984. zlato posle 5:5 u finalnoj utakmici protiv Amerikanaca. Postali smo šampioni na gol razliku.“
Na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. zlato je odbranjeno.
„Jeste. U međuvremenu smo bili dva puta srebrni na prvenstvima Evrope i svetski šampioni posle nekoliko produžetka u Madridu u onom nezaboravnom meču sa Italijanima. Gol Milanovića se godinama gledao u televizijskim špicama.
U Seulu smo posle poraza od SAD u prvom kolu pregazili Mađare, Grke, Špance, Kineze... U polufinalu smo zbrisali Zapadnu Nemačku da bi nas u finalu sačekala ponovo reprezentacija SAD. Bila je to repriza finala od pre četiri godine. Trijumfovali smo sa 9:7 i osvojili treće olimpijsko zlato.“
Onda se zemlja raspala, a novo olimpijsko finale naši vaterpolisti igrali su tek 2016.
„Ponovila se situacija da nam u odlučujućoj utakmici na putu do medalje rival bude Japan. Da ih nismo pobedili, ne bismo stigli do završnice u kojoj je bilo mesta za četiri ekipe. Stigli smo i do finala, odigrali nezaboravnu utakmicu protiv Hrvata i pobedili. Bilo je to četvrto olimpijsko zlato. Dejan Savić je u ulozi selektora preuzeo reprezentaciju 2013. i od naredne godine krenula je žetva medalja u Svetskoj ligi, Svetskom kupu, prvenstvima sveta i Evrope, Olimpijskim igrama.“
Zlato u Tokiju je peto za srpski vaterpolo.
„Savić je u Japan poveo ekipu koju su svi, navodno zbog godina, otpisali. Bilo je mnogo skeptika, onih koji nisu verovali u ove igrače, ali su oni verovali u sebe. Koliko vrede su i pokazali. Formu su dizali kroz takmičenje, dobijali na homogenosti, a onda u četvrtfinalu savladali svetske šampione Italijane, u polufinalu moćne Špance, favorite turnira. Ishod finala sa zahuktalim Grcima se zna. Danas slavimo peto olimpijsko zlato.“
Savićevi izabranici su svet zadivili fantastičnom igrom u odbrani.
„Odbrana je suština, u svim timskim sportovima dobar rezultat se zasniva na odbrani. Posebno su sjajno igrali u situacijama kada smo imali igrača manje. Italijani su protiv nas imali i tri igrača više, ali nisu uspeli da nam daju gol. To nikada nisam video. Nakon te utakmice iskovano je zlato u Tokiju.“
Svedok ste svih zlatnih medalja, koja je selekcija bila najmoćnija?
„Svaka u svom vremenu. Vaterpolo je kao igra evoluirao. Nekada su bili u žiži teški igrači i teški plivači sa smislom za vaterpolo, kombinatoriku. Tada si mogao da držiš loptu u aktivnom napadu čak i pet minuta. Sada je sve ograničeno na 30 sekundi. Suština je da su sve naše selekcije koje su osvajale olimpijsko zlato u tom trenutku zaista bile najbolje na svetu.“
Poznavaoci vaterpola kažu da ovo nije uspeh samo reprezentacije i pojedinaca u njoj, već trijumf sistema koji ih je iznedrio.
„Ono Savićevo ’nemojte da me nervirate’ najviše odslikava postojanje sistema iz kog se prave uspesi...
Škola vaterpola se ovde stvarala od šezdesetih godina prošlog veka, uglavnom kroz rad VK Partizan. Stvarali su se na Banjici decenijama vrhunski igrači, takođe i stručnjaci. I u ovom sastavu u Tokiju samo dvojica igrača nisu iz škole ʼcrno-belihʼ. Kad govorim o stručnjacima, mislim na Čukvasa, Orlića, Stamenića, Manojlovića, Udovičića...“
Uprkos svemu, Partizan danas gotovo da i ne postoji.
„Partizan kao da je trn u oku nekom u državi, takođe i u sportskom društvu. Da je vaterpolo imao sredstava, koja su imali košarkaši Partizana u vreme Duleta Vujoševića i još nekih ljudi, vaterpolo klub se nikada ne bi raspao.“
Sve se događa na 100-godišnjicu vaterpola u Srbiji, kada Srbija osvaja drugo olimpijsko zlato zaredom, kada vaskrsava liga sa sve više kvalitetnih timova?
„Ove godine 2. oktobra je 100 godina od osnivanja Plivačkog saveza Srbije. Vaterpolo se osamostalio početkom sedamdesetih, do tada je bio pod kapom plivačkog saveza. Prve medalje osvojene su pre Prvog svetskog rata... Slavu srpskog vaterpola osim reprezentacije na međunarodnoj sceni pronosio je i Partizan, višestruki klupski prvak Evrope.“
Vaterpolo je dugo tražio svoje mesto pod suncem, u početku bio je to letnji sport.
„U zatvorene prostore ušli smo 1959. kada je u Zagrebu održano prvo zimsko prvenstvo Jugoslavije. Beograd je tada imao dva bazena, ali u njima nije mogao da se igra vaterpolo. Prva posleratna prvenstva države, 1945. i 1946, održana su na otvorenom, na bazenu kod Glavne pošte u Takovskoj. Nemci su tu napravili rezervoar za vodu, posle je taj njihov bazen korišćen za vaterpolo, nalazio se tačno prekoputa poslastičarnice ’Pelivan’ koja i danas postoji.“
Jedan od kvaliteta koji srpski vaterpolo čini vrednijim od drugih jeste veliki broj sjajnih stručnjaka od kojih mnogi rade u inostranstvu.
„Kada se devedesetih raspala Jugoslavija, među pet stvari u vezi sa opstankom vaterpola prva je bila očuvanje trenerskog kadra. Sledeći su bili igrači. Trebalo je sačuvati postojeći i stvoriti novi jednako kvalitetan igrački kadar. Treća stvar bili su objekti za vaterpolo, četvrta veza s privredom i peta maksimalna popularizacija vaterpola. Puno je urađeno, ali ne i dovoljno. Medalja iz Tokija je nova šansa. Klubovi se moraju osloniti na svoje škole, moraju naći način da angažuju dokazane stručnjake jer trener početnik ne može da radi kvalitetno s decom. Treba sve učiniti da se kroz takmičenja pionira i juniora vrate vremena kada su sva prvenstva Evrope u ovim kategorijama osvajala naša deca.“
Primetno je buđenje klubova, sada kragujevački Radnički, sutra će to biti Novi Beograd... Mada, neki moćni sastavi, konkretno Bečej kao šampion Evrope, više ne postoje.
„Bečej je stvoren veštački. Ugašen je i Niš, Pančevo. Međutim, Kragujevac je druga stvar. Sa trona je čak skinuo hrvatske klubove u zajedničkoj ligi, deklasirao je slavni Jug i Mladost. Kragujevac ima svoju školu, u seniorskom sastavu svoje igrače. Grad je prihvatio da finansira klub, to je uređeno na najbolji način zahvaljujući projektu koji je osmislio Jugoslav Vasović, bivši reprezentativac. Taj klub ima perspektivu. Pojačao se i skoro nestali Partizan, mnogi su se vratili u Crvenu zvezdu, pojačao se i Šabac, Vojvodina s Dejanom Stanojevićem korača napred sa svojom decom. I Novi Beograd obećava. U njemu su Vujasinović, Šoštar, Šefik, svi bivši asovi ovog sporta. Izdejstvovali su kod LEN-a da budu domaćini završnice Lige šampiona. Tri godine uzastopno organizovaće ’fajnal ejt’. To je dobro za srpski vaterpolo.“
Postoji li saradnja sa zemljama u okruženju?
„Raspoloženje za tako nešto raste, među vaterpolistima nema antagonizma. Zajednička liga, međutim, nije jeftina i nije dobra za nas. Srbiji treba njena liga s jakim klubovima. Zašto da unapređujemo vaterpolo u Hrvatskoj i Crnoj Gori, zar nije bolje jačati svoju nacionalnu ligu?“
Sve više je u našim klubovima igrača koji se vraćaju iz inostranstva.
„Naše vaterpoliste napolju ne mogu da plate, oni vrede, nekada su išli za 20.000 ili 30.000 dolara, sada za njihovo angažovanje treba platiti između 100.000 i 150.000 za jednu sezonu. Te pare sada mogu da dobiju ovde i zato se i vraćaju. Srpski sportski nacionalni savezi više ne kubure s novcem, nema onih koji posluju s gubitkom, država je sanirala dugove, svi savezi, pa i vaterpolo, imaju pokrivene programe novcem koji dobijaju od države. Podsetiću vas na vreme kada je Nacionalni olimpijski komitet za Igre u Sidneju, predsednik je bio Dragan Kićanović a ja generalni sekretar, od Ministarstva sporta dobio samo 100.000 za ekipu od 118 ljudi.“
S druge strane, spektakularno najavljen Nacionalni vaterpolo centar u Vrnjačkoj Banji zarastao je u korov.
„Rešiće se, siguran sam, i pitanje Nacionalnog vaterpolo centra. Takav centar ovom sportu naprosto treba. Vaterpolo je danas najuspešniji kolektivni sport u zemlji. Zlatne olimpijske medalje imaju i košarkaši, rukometaši, odbojkaši, fudbaleri, ali niko kao vaterpolisti nema pet zlatnih olimpijskih medalja. To se mora poštovati.“
Pred vaterpolom je novi veliki izazov, sada je srpska reprezentacija meta na koju svi kidišu, koju svi žele da skinu sa trona.
„Sedam igrača odigralo je oproštajne mečeve u Tokiju. To je jednostavno moralo da se dogodi. Za tri godine napravićemo reprezentaciju koja u Parizu na OI možda neće osvojiti, ali će se sigurno boriti za zlato. Sada su u blagoj prednosti Španci, Mađari takođe, dolaze i Rusi koji se sticajem okolnosti nisu kvalifikovali za Igre u Tokiju.“
Sa 23 godine postali ste vaterpolista, osvojili sijaset medalja, dokazali se i kao vaterpolo radnik. Da li je ostala neka neispunjena želja?
„U vaterpolu sam zaista bio sve što sam želeo. Jedino nisam sudio i nisam bio trener. To su pozicije za infarkt.“
Vek postojanja je iza vaterpola u Srbiji. Koji su najveći uspesi ostvareni u tom veku?
„Pet zlatnih olimpijskih medalja, pet titula šampiona sveta, osam trijumfa na šampionatima Evrope, 12 osvojenih Svetskih liga, pet pehara najboljeg u Svetskom kupu i jedan trijumf u Evropskom kupu... Uz medalje, vaterpolo se ponosi i onima koji su ih osvajali, projektovali, pomogli da kao sport dostigne zvezdane visine i zadobije poštovanje u svetu sporta.“
Komentari
