Sport
03.07.2022. 13:35
Sport
03.09.2022. 14:05
Zoran Šećerov
Nije dobro
Zbog čega je srpski klupski fudbal očajan?
Nekada su srpske fudbalske ekipe, i još više njihovi navijači, provodili leto bez stresa i povišenog šećera. Pričalo se naravno u šali da je to period kada naši klubovi ne mogu da izgube utakmicu u Evropi. A onda je došla 2022.
U promenjenom sistemu takmičenja UEFA je kvalifikacije za Evropu, naravno po diktatu kladionica i zbog neuobičajenog termina održavanja Svetskog prvenstva u Kataru, ugurala u srce najtoplijeg godišnjeg doba. U toj i takvoj konstelaciji našem klupskom fudbalu, uprkos neutemeljenom optimizmu, dogodilo se jedno veliko ništa odslikano kroz klasičnu nemoć srpskih predstavnika na letnoj evropskoj sceni. Jednako na tehničko-taktičkom planu koliko i na fizičkom odnosno mentalnom. Da li je onda u pravu proslavljeni internacionalac Savo Milošević kad kaže:
"Naš fudbal ne ide u dobrom smeru. Ne pravimo igrače na pravi način, niti posvećujemo pažnju bitnim detaljima."
Ovo može da bude samo jedno od objašnjenja sunovrata i rezultatskog debakla srpskih klubova na evropskoj sceni. Od četiri kluba dva su nastavila dalje i to u „nižem rangu“ od onog koji su priželjkivali. Zbog svega sledi i pitanje – šta su razlozi i zašto se dogodilo to što jeste? Jedan je zasigurno onaj već poslovični kome smo generalno kao nacija skloni: precenili smo sebe, potcenili druge.
Ali opet tu je i druga strana medalje. Srpski klubovi, ovoletošnji predstavnici na evrosceni, imali su za rivale timove, s časnim izuzecima para Tvente–Čukarički, od kojih objektivno nije trebalo da izgube. Ipak, u sticaju okolnosti došli su u poziciju da budu poraženi (i poniženi) baš protiv tih i takvih ekipa.
Posledica svega je da srpski šampion ni ove jeseni neće igrati Ligu šampiona, najkvalitetniji rang klupskog evropskog fudbala u kome se ne profiliše samo ugled, već i zarađuje neuporedivo više što nikako nije zanemarljivo, pogotovo u vremenu kad je novac gospodar fudbala. Vicešampion se opet, zarad loše odigranih mečeva, na kraju svrstao među evropske klubove iz trećeg kvalitetnog razreda, u Ligu konferencija. Da li je to uistinu fudbalsko društvo dva najslavnija srpska kuba? Neki kažu – ako nije danas, biće sutra.
Zanimljivo je da se Crvena zvezda, nekadašnji evropski i svetski, klupski šampion, pokliznula i ovog leta, i još dva puta pre toga, na poslednjem stepeniku kvalifikacija u duelima baš sa trećerazrednim evropskim ekipama. Bar na papiru. Prvo su „crveno-bele“ u crno zavili momci iz kiparske Omonije, zatim nešto kasnije i ekipa moldavskog Šerifa, a pre nekoliko dana i sastav izraelskog Makabija. Bilo je i godinama pre takođe bolnih poraza. Naravno, ne samo Crvene zvezde.
Sve se, dakle, ponavlja. A zašto, kao ilustracija može da posluži i ova priča stara nekoliko leta iz koje niko, očigledno, nije izvukao pouku.
"Srpskom fudbalu nedostaje kvalitet, fale mu dobri igrači. I igra je spora. Imam, takođe, utisak da srpski igrači ne prepoznaju trenutke i situacije kada treba da pritisnu i zaigraju jače i agresivnije", govorio je portugalski stručnjak Rikardo Sa Pinto koji je 2013. nekoliko meseci dirigovao fudbalskim orkestrom Crvene zvezde.
Pinto je naglasio i još jednu stvar koja se od tada do danas, utisak je, nije promenila. A to je "da srpskim fudbalerima disciplina nije jača strana". I još je dodao:
"Većina igrača u Srbiji ne koristi glavu dok igra. Ne služe se sopstvenom inteligencijom, a pritom im nedostaju disciplina i ozbiljnost na treninzima. Jednostavno, primećujem manjak profesionalizma. Ne mogu da razumem da neko gleda u sat dok trening traje, a i to se ovde dešava."
Za sve takve sa takvim neprimerenim shvatanjem profesionalizma i fudbala generalno ni tada a ni danas nije bilo i nema mesta u Evropi. Pre Pinta, dakle još 2008, Zdenjek Zeman, češki stručnjak koji se proslavio u Italiji a koji je takođe sedeo na klupi „crveno-belih“, samo posle mesec dana rada na "Marakani" izgovorio je malu fudbalsku jeres koja srpskoj fudbalskoj javnosti naravno nije prijala:
"Srpski igrači nemaju kulturu treninga i ponašanja."
U vremenu sadašnjem objašnjenje za nerealne ambicije koje prevazilaze mogućnosti onih koji jure za loptom nudi, na svoj način, i Milorad Miša Kosanović, takođe u dva navrata trener Crvene zvezde.
"U svakom zlu ima i neko dobro. Dobro je što Zvezda ovog leta nije prošla dalje i jer bi onda svi videli koliko smo daleko od ozbiljnog evropskog klupskog fudbala."
To dalje značilo bi grupnu fazu Lige šampiona. Umesto "crveno-belih" u jeseni pred nama u tom društvu igraće izraelski Makabi. Za protivnike u grupi je dobio PSŽ, Benfiku i Juventus. Neka mu je bog u pomoći.
"Nije samo Crvena zvezda slučaj sa bolnim posledicama. Pogledajte odakle su ekipe koje su iz evropskih takmičenja eliminisale, ove i prošlih godina, Partizan, niški Radnički, Čukarički ili Vojvodinu. Očigledno je da su timovi sa Malte, iz Andore, Moldavije, Kipra, Farskih ostrva i sličnih zemalja postali više nego ozbiljni rivali našim klubovima koji umesto znanjem mašu prepotentnošću", uz naglašenu rezignaciju govori Ivan Golac, nekadašnji srpski internacionalac.
Sport
25.03.2022. 22:10
Srpski fudbal i "ubistva trenera s predumišljajem"
Pitanje je, takođe, i zašto su dojučerašnji mali miševi danas za srpske klubove neoborivi slonovi? I da li je moralo da bude kako jeste? Tu je i nezaobilazno i ono što godinama unazad liči na pitanje bez odgovora: ko je za sve kriv? Da li su to možda, pre svih, treneri?
"Istina je da nemamo struku. Ili bolje rečeno – kvalitet u trenerskom kadru ne samo za našu, već i evropsku scenu. Crvena zvezda i Partizan ne mogu i ne smeju da budu eksperimentalni poligon za osposobljavanje trenera početnika, pogotovo ukoliko u Evropu kreću sa naglašenim ambicijama. Naravno, pokazalo se, bez pokrića zvanog kvalitet u stručnom i igračkom kadru za tako nešto", kategoričan je Ivan Golac.
Nije Golac, koga bi zarad transparentnosti, bogatog iskustva i razmišljanja zasnovanog na neoborivim činjenicama Ostoja Mijailović, budući „kapo di kapo“ SD Partizan, rado video ponovo u fudbalskom taboru "crno-belih", jedini koji tako misli. Međutim, jeste jedan od retkih koji to hoće glasno i da kaže. Ipak, pitanje svih pitanja može da bude i da li je samo struka u pitanju? Golac, uz konstataciju da nije, a da ne podigne ručnu kočnicu konstatuje:
"Naša najveća zabluda je naša liga. Miljama je daleko od neophodnog kvaliteta. Drugi napreduju, mi na tom polju stagniramo i tvrdoglavo radimo stvari u korist svoje štete."
Sve ovo je tačno, ali primer iz Evrope nudi i dokaz da svako pravilo ima izuzetak. Ekipa Vaduca je iz zemlje koja nema fudbalsku ligu. Reč je o timu iz Lihtenštajna koji se zato što ne može nigde drugo takmiči u Drugoj ligi Švajcarske. Pravo igranje u Evropi Vaduc je stekao tako što je osvojio nacionalni Kup. Srbiji su znani najviše po tome što su ne tako davno iz Lige Evrope eliminisali našu Vojvodinu. Sada su napravili još veće iznenađenje. U kvalifikacijama za Ligu konferencija, treći kvalitetni rang na evropskoj klupskoj sceni, prvo su preslišali slovenački Koper, zatim turski Konjaspor i na poslednjem stepeniku do sna bečki Rapid. Ono što je možda najzanimljivije jeste način kako su stigli do velikog uspeha. Na svom terenu su sa sva tri rivala remizirali da bi onda u gostima, verujući u sebe, obezbeđivali prolaz u sledeću fazu. Sveto fudbalsko pravilo "ako se borimo, ne možemo izgubiti, ako se ne borimo, izgubljeni smo" fudbaleri iz Lihtenštajna očigledno su podigli na kub.
Nekad je volja i zaista faktor koji može da presudi. Pogotovo ako je nafilovana samopouzdanjem i dobrom pripremljenošću, fizičkom i mentalnom. Možda je zato Pep Gvardiola, koji je uneo revoluciju u fudbalsku igru, govorio i sledeće: "Uvek ću oprostiti onim fudbalerima koji promaše, ali ne i onima koji se ne trude."
Međutim, nema trenera na svetu, makar se zvao i Pep Gvardiola, koji može stvoriti pobedničku ekipu bez dobrih igrača. Ali da bi se stvorila takva ekipa, i igrači, potrebno je mnogo i znanja i, naravno, vremena.
"Do dobrog tima stiže se dobrom selekcijom. Kad je Srbija u pitanju, mislim na selekciju igrača i trenera, situacija je najblaže rečeno tragikomična", uverava Ivan Golac.
Jedan od dokaza za ovu tvrdnju može biti promaja i nedostatak koncentracije u odbranama srpskih klubova koji su ovog leta igrali kvalifikacione mečeve u Evropi.
"Čemu čuđenje. Posle Nemanje Vidića, koji je bio istinska evropska vrednost, Srbija još uvek nije stvorila centralnog beka približnih kvaliteta", konstatuje Dušan Kljajić, nekadašnji fudbaler, a danas trener.
A da je, mereći talenat pojedinaca i vreme kao faktor stasavanja talentovanog igrača, Srbija tako nešto morala da uradi, morala je. Đorđe Vasić, nekadašnji neustrašivi prvoligaški centarhalf, a danas fudbalski stručnjak sa profi licencom, na istu temu govori:
"Čuvati boljeg od sebe je najveći izazov na terenu. Ne mora odbrambeni igrač uvek da oduzme loptu. Dovoljno je da prekine napad, ali i da nikad, čak i kad je nadigran, ne poklekne u duelu s rivalom."
Sport
25.06.2022. 17:11
"Sve poreske obaveze, Crvena zvezda će očistiti do kraja septembra"
Danas je slika na terenu drugačija. Srpski bekovi, centralni ili spoljni najmanje je bitno, uz poslovičnu sporost plus pogrešno postavljanje, od protivničkih napadača odbijaju se kao od zida.
"Ni to nije slučajno. Imali smo nekada trenere koji su nas učili kao da ulazimo u duel, kako da koristimo ruke, kuk ili rame i šta sve ne, kada i kako da napravimo opstrukciju igre, kako da izađemo kao pobednici u duelu sa igračima višim, veštijim ili snažnijim od nas", dodaje Vasić.
Dušan Kljajić, takođe nekadašnji britki bek, uverava da se ništa ne događa slučajno.
"Ovo su elementi igre koji se kod nas ne rade ni na treningu prvih timova, ali ni u fazi obuke mladih fudbalera. Samo trčanjem između čunjeva, kao savremenim vidom obuke, ne stiže se do željenog cilja."
Utisak je da u srpskom fudbalu egzistira čitav niz elemenata iz obuke koji su nepoznanica našim fudbalerima.
"Postoji osam načina kako oduzeti loptu od protivnika na bilo kom delu terena. Srpski igrači danas, utisak je, ne znaju više od jednog", konstatuje Dušan Radoje, nekadašnji trener i fudbalski teoretičar.
I Dušan Radoje potvrđuje da se neke stvari jednostavno moraju vežbati. Između ostalog, i duel igra, odnosno kako i kad izaći u blok na loptu što se u srpskom fudbalu sve manje primenjuje. Naravno, osim u priči i ispraznom teoretisanju. Možda i zato, kazuje Radoje, što "za dobru duel igru fudbaler mora da poseduje snagu, što mnogi srpski fudbaleri danas nemaju. Misli se na mentalnu i fizičku snagu."
Jedno od zapažanja ovog stručnjaka jeste i da srpski fudbaleri „nemaju spoznaju o značenju promene ritma pri prijemu lopte", što je za savremeni fudbal nezamislivo. A to je takođe nešto što se strpljivo vežba. Slavni Argentinac Luis Menoti je još pre nekoliko decenija govorio: "Fudbalski tim je kao orkestar, što više trenira – to bolje deluje."
Sve ovo može da bude i šlagvort za priču da je loša selekcija jedan od krucijalnih razloga što na klupskoj evropskoj sceni srpski klubovi nemaju željeni rezultat. Jednako selekcija od najmlađih kategorija do seniora, ali i stručnih kadrova.
"Koliko vredimo i znamo, to se najbolje vidi na terenu. Naši klubovi trenutno ne poseduju kvalitet za vrhunska takmičarska dostignuća, ali i svaku drugu sposobnost i vrlinu za nadmetanje sa iole kvalitetnijim sastavom iz Evrope. Nemoguće je sa igračima koji nisu uspeli u Evropi napraviti tim za Evropu", uverava Ivan Golac.
Sport
17.06.2022. 18:13
Crvena zvezda o neplaćenom porezu...
Rade Bogdanović, takođe nekadašnji internacionalac, pokupio je aplauze fudbalske javnosti posle izjave:
"Kvalifikacije su krenule još u junu, a naši igrači su uprkos sjajno odrađenim pripremama bili umorni već sredinom jula. I non-stop igraju u grču. Očigledno je da znaju da ne znaju. Guraju loptu po terenu, a lopta se šutira."
Kao replika na ovu temu mogu poslužiti reči nezaboravnog Mišela Platinija koji je jednom prilikom govorio: "Ima sistema i stilova igre u kojima umor nije problem. Može da se umori lopta, ne i igrači."
Ne tako davno srpski fudbaleri su u Evropi osim po vrhunskoj tehnici i fascinantnoj lucidnosti bili prepoznatljivi i po vatrenom temperamentu, žilavosti u duelima, hrabrosti. Čak i u finišu utakmice kad su disali na škrge. Ivan Golac kaže da "neustrašivo srce“ više nije više pečat vrednosti srpskih fudbalera.
"Nas su učili da ne odustajemo, da se borimo. Gajila se i ljubav prema klubu, pripadnost fudbalu. Danas tih časova u fudbalskim školama i na treningu očigledno nema“, zaključuje Dušan Kljajić, nekadašnji dokazani fudbaler kome je legendarni zagrebački radio-reporter Ivan Tomić, aludirajući na njegovu neustrašivost i oštrinu u duelu, dao nadimak "Klaić“.
Iz prošlih vremena su i neke druge važne lekcije. Splitski Hajduk imao je generaciju u kojoj je jedan sjajan trener odbrambene igrače obučavao, između ostalog, i pričom "da lopta može da prođe, napadač može da prođe, ali oboje zajedno nikada“. I nisu prolazili.
Odbrambeni fudbaleri tuzlanske Slobode i sarajevskog Željezničara pravili su šale na svoj račun u stilu "igrali smo toliko oštro da smo loptu dodavali zajedno sa protivničkim igračem“. Radio je to i Ilija Najdoski, fer i pošteno, u onom timu Crvene zvezde koji je zaposeo klupski vrh Evrope i sveta. Ali, tada ni napadači nisu bili nežni. Zvezda je imala neustrašivog Dušana Savića, Vardar kao bik snažnog Mojsova, Željezničar Bukala... Govorilo se i na treningu učilo da fudbaler treba da ide na loptu kao prema tanjiru punom slatkiša željan da ih pojede.
I oni na sredini terena bili su stameni kao kule od kamena, poput Kuleta Aćimovića kome, uprkos klizećem startu sa dve noge ni dva protivnička igrača, makar bili i engleski reprezentativci, nisu mogla da uzmu loptu.
"Bolelo je, ali se Kule nije previjao. Nisu to radili ni drugi. Bilo je sramota da kukaš i ležiš na travi. Gledao si kako da vratiš, uz mogućnost s kamatom i da to sudija naravno ne vidi“, priseća se Ivan Golac, koji je na isti način, dakle neustrašivo, kao internacionalac igrao i na terenima Engleske.
Danas se baš i ne gine za klub i klupske boje. Pogotovo u Srbiji. Ponekad, istina, srce hoće, ali duša neće. Sve se zapravo svodi na mišljenje da srpski fudbaleri nisu dobro pripremljeni. Pogotovo za utakmice na velikoj međunarodnoj sceni.
Svi timovi koji su ovog leta učestvovali u evropskim kvalifikacijama imali su jednu zajedničku crtu. Svi – od prvog do poslednjeg – bili su melanholični. Ne može se reći da se nisu trudili, ali su bili tromi, što je prvi znak da su njihovi treneri u treningu nešto promašili. Moguće i zato što još nisu naučili da je tempiranje forme velika umetnost.
"Ako ne uspeš da se pripremiš za utakmicu, pripremi se za neuspeh“, govorio je saigračima Roj Kin, nekadašnji kapiten Mančester junajteda.
Jedan od ilustrativnih primera loše pripremljenosti iskazan je kroz (ne)moć fudbalera Crvene zvezde u duelu sa Izraelcima. Miša Kosanović je svoje zapažanje sveo na sledeći zaključak:
"Zvezda očigledno nije fizički bila najbolje pripremljena. Igračima je već od 60. minuta duša bila u nosu i Makabi ih je u drugom poluvremenu pregazio trkom i mogao je da dominira do kraja meča. Isto je bilo i u prvoj utakmici.“
Ista konstatacija važi i za sve preostale srpske predstavnike u ovogodišnjim evropskim kvalifikacijama.
"Gledano iz ugla sportske medicine, trening snage je važan bar isto koliko i ostale vrste treninga. Snažan igrač je definitivno bolji na terenu, brže se oporavlja i manje povređuje“, zapisao je u svojim knjigama prof. dr Nenad Dikić.
Da li su ovo pročitali oni kojima je to za uspešan rad sa ekipom bilo neophodno? Sead Krdžalić, stručnjak čije se znanje iz oblasti fizičke pripreme sportista mnogo više ceni u svetu nego ko nas, naglašava:
"Adekvatna kondicija znači stanje u kojem je sportista i psihički i fizički spreman, a već se podrazumeva da je tehnički i taktički obučen.“
Što se samog treninga tiče, Krdžalić naglašava sledeće:
"Na samom startu izuzetno je važno da program psihofizičkog trenera bude usaglašen sa programom glavnog, taktičko-tehničkog trenera. Oni moraju da budu usko povezani kako bi se izbegle greške, tj. da ekipa ne uđe u pretreniranost i zamor.“
Aleksandar Stajkovac, stručnjak iz iste oblasti s iskustvom u radu sa fudbalerima Crvene zvezde i Voždovca, ima zanimljivo poređenje na temu kako se radi u svetu i kod nas.
"Što se samog treninga fizičke pripreme tiče, kod nas se radi kao i u svetu, naši fudbaleri pretrče istu kilometražu, samo je razlika u intenzitetu. U Evropi se rade sprintovi, dok se kod nas radi srednjim intenzitetom, te nam i fudbal izgleda sporije u odnosu na vrhunske lige.“
Floskula da igrač mora biti jednako i fizički i psihički spreman provlači se i kroz zapažanje Milorada Kosanovića koji kaže:
"Ukoliko sportista nije fizički dovoljno spreman, ne može da bude ni psihološki jak. On je u tom slučaju nesiguran u sebe, labilan i zna da ne može mnogo. Sve je dakle u glavi.“
Bitni detalji evropskog fudbala su i ono što se zove konstantna edukacija igrača kada je u pitanju njihovo opšte zdravlje. Da li ste čuli ili pročitali koliko se vremena u srpskim klubovima potroši na priču kako kvalitetno spavati, kako se hraniti, koliko tečnosti unositi u organizam ili šta je za fudbalera važno u trenažnom procesu ili procesu oporavka. U Evropi je to svakodnevica.
U toj istoj Evropi ili ozbiljnim evropskim klubovima "mental kouč“ je ravnopravni član svakog stručnog štaba sa vrlo preciznim zadacima. Da li slučajno? Kod nas se ovi stručnjaci, pre svega zbog glupe predrasude koja počiva na opštoj obrazovanosti, zaobilaze u širokom luku. Retki su klubovi koji u stručnom štabu imaju "mental kouča“ ili trenere koji imaju makar i površno znanje iz ove oblasti. Veljko Paunović, koji je sa srpskom omladinskom reprezentacijom 2015. bio prvak sveta i koji iz samo njemu znanih razloga ne želi da radi u srpskom klupskom fudbalu, govoreći o motivaciji kao faktoru uspeha prepričao kako je izgledao jedan njegov motivacioni govor igračima Redinga odmah po dolasku o ovaj engleski klub.
"Radili smo odbranu i hteo sam da im objasnim koliko je ona važna. Rekao sam im da Spartanci nisu bili ljuti na ratnika koji izgubi mač u borbi, već na onog koji ostane bez štita. Razlog je bio taj što su imali posebnu taktiku u kojoj je izgubljeni štit značio da protivnik ima šansu da probije odbranu. A mi nećemo da damo protivniku tu šansu.“
Koliko je igrače ova priča motivisala kao dokaz može da posluži i to što je Reding na prve četiri utakmice primio samo jedan gol.
Da protivnik zna da prepozna nečiju nespremnost za meč dokaz je i izjava Danijela Sundgrena, prvotimca izraelskog Makabija, koji je posle meča sa Crvenom zvezdom u Beogradu izjavio:
"Osetili smo u poluvremenu da Zvezda nije u dobrom mentalnom stanju. Njihovi igrači su vikali jedan na drugog u tunelu koji vodi do svlačionice.“
Da li je i koliko u pravu Vladimir Vermezović, kad kategorično ističe:
"Sve je odavno izmišljeno. I taktika, tehnika, fizička priprema... Jedino je psihologija mesto gde postoji prostor za napredak.“
Dakle, znamo, ali ne primenjujemo. Ili još bolje rečeno – improvizujemo, što savremeni fudbal ne trpi. U srpskim klubovima odavno je prebrisano čak i sveto fudbalsko trojstvo koje čine igrači, treneri i navijači. Svi oni, na ovaj ili onaj način, daleko su od klupskih ikona jer glavnu reč vode ljudi iz uprava klubova. Oni zapravo, nevešto i uz vidljivu dozu bahatosti, o svemu odlučuju, uglavnom na štetu klubova i srpskog klupskog fudbala u celini.
"Najmanje se bave onim što je njihov zadatak, a to je potpisivanje čekova i obezbeđivane sredstava za normalno funkcionisanje kluba. Da nesreća bude veća, najviše odlučuju o onome što najmanje znaju. Oni angažuju trenere, igrače, naređuju ko će i šta da igra, ko će i kada biti prodat. Naruku im idu i pravni propisi koji nisu regulisani na pravi način ili se doslovno ne primenjuju, što je sve zajedno samo još jedan dokaz da tamo gde prestaje logika počinje srpski klupski fudbal“, zaključuje Ivan Golac.
Komentari
