Bilo jednom u Americi

Predlažući zabranu nuklearnog testiranja, u svom govoru na Američkom univerzitetu 1963. godine, predsednik Džon F. Kenedi obratio se pristalicama: "Čovek može biti toliko veliki koliko može da poželi".

I u tim rečima nije bilo nove poruke, proročanstva, preterane političke mudrosti. Kenedijeve reči su više podsećale na motivacione govore. Ali one su dolazile od samouverenog mladog predsednika. Zato su nosile težinu. Jedan demokrata u SAD danas ih se rado seća. Naročito u onim trenucima kada im se Tramp, uzdignutih obrva i preterano samouvereno obraća sa masovnog mitinga, iznoseći floskule koje baš i nemaju nekog smisla. Čak ni njegovim kolegama republikancima. Džon Oliver u "Last week tonight" to najbolje zna da opiše.

Pročitajte još: Politički vodič kroz mogući impičment Trampa

I onda taj jedan demokrata građanima SAD, drugi put obećava impičment, iako ni on sam nije baš siguran u to da je opoziv moguć. Upravo su javna saslušanja u Kongresu o mogućem impičmentu Donalda Trampa, koja su započela 13. novembra, početak testiranja svih vrednosti SAD iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Onih koje su se, kako veruju mnogi, izgubile u podršci američkom predsedniku koji nimalo ne nalikuje na onog iz davne 1963, onog sa čijom je smrću umro i američki san da "nijedan čovek ne može biti iznad pravde". A može li Tramp?

Misteriozni marinac

Pre više od pola veka, Kenedi je sa suprugom iz otvorene limuzine pozdravljao masu svojim savršenim američkim osmehom. Idila uzorne porodice i mladog, ambicioznog predsednika uništena je u Dalasu sa svega tri metka. Pucnjevi su ispaljeni iz obližnjeg magacina, a samo nekoliko sati nakon ubistva uhapšen je radnik skladišta Li Harvi Osvald, misteriozni bivši marinac koji je prešao u Sovjetski Savez, ali se potom i vratio u SAD. Dva dana posle atentata,

EPA/DPA

Osvalda je ubio vlasnik noćnog kluba u Dalasu Džek Rubi, dok su ga sprovodili kroz garažu policijske stanice. Rubi je osuđen za Osvaldovo ubistvo, ali je umro od raka u januaru 1967. dok je u zatvoru čekao ponovno suđenje.
Još tada su počele da oživljavaju teorije zavere oko Kenedijevog ubistva. Komisija za istragu atentata koju je osnovao predsednik Lindon B. Džonson, a koju je predvodio sudija Vrhovnog suda Erl Voren, utvrdila je da je Osvald delovao sam.

EPA/Cecil Stoughton

Drugi komitet za atentate doneo je samo jedan zaključak koji je bio poznat još od samog početka - na Kenedija su ispaljena najmanje tri hica. Sumnjalo se i da je Kenedi "verovatno ubijen u zaveri". Osvaldov motiv nikada nije otkriven, zbog čega su i danas popularne teorije koje izražavaju sumnju u zvaničnu verziju događaja.
Tako su, između ostalog, teoretičari zavere dugo tvrdili kako je neko ukrao Kenedijev mozak, jer bi on mogao da posluži kao deo slagalice kojom bi se potvrdilo kako na njega nije pucano s leđa, već spreda. Još jedna od bizarnih teorija je da je mozak ukrao njegov mlađi brat Robert da bi prikrio istinu o Kenedijevom zdravlju i brojnim lekovima i nedozvoljenim sredstvima koja je uzimao.

Uprkos ovim neodoljivim bizarnim teorijama o "misterioznim" motivima i detaljima jedne smrti, vratimo se na ono što je usledilo nakon ovog događaja. Ubistvo Kenedija zapanjilo je ceo svet, a navodno je ta vest toliko pogodila njegove političke protivnike da je sovjetski lider Nikita Hruščov zaplakao. Verovatno teškom, ruskom hladnoratovskom suzom. Plakala je i većina Amerikanaca, a dan kada su ubili Kenedija mnogima je ostao u sećanju kao trenutak kad su SAD "izgubile nevinost".

AP Photo

"Nova era je svanula a druga je nestala pre pola veka kada su se nada i mržnja sudarile upravo ovde, u Dalasu. Gledali smo košmarnu realnost kada je kod nas, takoreći u našem dvorištu, naš predsednik oduzet svojoj porodici, ovoj zemlji i celom svetu", rekao je svojevremeno gradonačelnik Dalasa Majk Rolins na komemoraciji povodom smrti Kenedija, koja se obeležava 22. novembra.

Kenedi je preranom smrću svakoj svojoj nameri zagarantovao besmrtnost i veliku političku vrednost. Stoga se i danas veliča u svim slojevima američkog društva, a kako Amerikanci vole dobru teoriju zavere, njegova smrt od pre više od 50 godina i dalje izaziva globalno interesovanje. Čak 61 odsto anketiranih Amerikanaca verovalo je 2013. da Li Harvi Osvald nije sam izvršio atentat.

Medijske ankete, konkretno one koje su sprovele kablovske televizijske mreže CNN i ORC internešenel, pokazale su da je Kenedi bio najpopularniji predsednik SAD i da je čak 90 odsto anketiranih odobravalo način na koji je vodio zemlju. Nijedan drugi predsednik nije uživao ni približnu popularnost. Poređenja radi, Tramp je na početku svog mandata imao najmanju zabeleženu podršku u istoriji Amerike.

A zašto je baš Kenedi bio toliko popularan, ako se izuzme činjenica da je važio za mladog, perspektivnog političara, koji je po mnogima bio oličenje savršenog američkog života? Njegovom zaslugom, kubanska raketna kriza nije prerasla u sveopšti nuklearni rat. U tom najnapetijem periodu odnosa dve nuklearne supersile Sovjetski Savez je na Kubi razmestio 64 nuklearne rakete i 42.000 vojnika. Napetosti su okončane kada je Kenedi obećao da neće napasti Kubu, a Hruščov potom naredio da nuklearne rakete budu uklonjene s Kube.

Verovalo se i da je Kenedi na sve načine pokušavao da u misiju lunarnog sletanja uključi Sovjete. Nakon Kubanske raketne krize, Sovjeti su pokazali interesovanje za tu ideju, iako su je ispočetka odlučno odbijali. Septembra 1963. Kenedi je održao inspirativan govor u Ujedinjenim nacijama o tome da misija "Apolo" treba da bude multinacionalni projekat, novi prostor za saradnju i zajedničko regulisanje svemirskog prostora. Samo nekoliko dana pre smrti poslao je dopis direktoru NASA Džejmsu Vebu tražeći od njega da započne postavljanje planova za zajedničke svemirske napore.

"Želeo bih da lično preuzmete inicijativu i odgovornost unutar programa za saradnju sa Sovjetskim Savezom u oblasti svemira, uključujući razvoj konkretnih tehničkih predloga." Kenedi je imao i plan približavanja SAD i Sovjetskog Saveza kroz strategiju za mir.

AP Photo/ Evan Vucci

Sva ta "plemenita" rusofilska nastojanja danas se, u svetlu Mulerove istrage i najava o ponovnom mešanju Rusa u izbore 2020. godine, čine dalje nego ikad. Poput Kenedija, Tramp je verovao da može da pomiri SAD i Rusiju, a od svega toga je ostao samo utisak da on, više nego svi njegovi prethodnici, svojom nepromišljenošću može da izda američke interese. Istovremeno, splasnuo je optimizam Rusije sa početka Trampovog mandata, te su ruski zvaničnici u nekoliko navrata ocenili da dve države nikada nisu bile dalje.

Ne samo da je uspeo da još više odvuče SAD od pomirenja, Tramp je po mišljenju mnogih uništio globalnu reputaciju Amerike. Zato danas SAD, barem onaj njen razumni deo, veruju da aktuelni predsednik može da bude opozvan zbog toga što je zloupotrebio svoju poziciju tako što je ubeđivao ukrajinskog predsednika da otvori istragu protiv njegovog protivnika Džoa Bajdena. Jedno od poslednjih istraživanja je pokazalo da čak 70 odsto građana smatra da Tramp nije dobro postupio kada je pokušao da utiče na Volodimira Zelenskog.

Svedočenje o impičmentu u Kongresu, AP Photo/Andrew Harnik

Nema druge

"Ovaj put neće omašiti", "Da, Tramp može da bude opozvan", samo su neki od naslova u medijima. Kako istraga odmiče, američki novinari sve više neuvijeno i u kolumnističkom stilu pozivaju na opoziv i podižu temperaturu, jer za njih više "nema drugog izbora sem da se Tramp ukloni". Jedan predsednik ne sme biti iznad države.
Međutim, opoziv američkog predsednika nije nimalo jednostavan. Impičment počinje u Predstavničkom domu Kongresa koji je u prošlosti opozivao predsednike zbog ponašanja koje podriva ustavni sistem ili sramoti instituciju predsednika, bez obzira na to da li su ta dela bila zakonom kažnjiva (predsednik Endru Džonson je prvi opozvani američki predsednik).

AP Photo/Alex Brandon

O opozivu glasaju članovi Predstavničkog doma američkog Kongresa, a za usvajanje je potrebna većina glasova. Ukoliko se usvoji bilo koja tačka iz zvaničnog podneska, impičment je prošao. Postupak se zatim seli u Senat, koji se za ovu priliku pretvara u porotu od 100 članova. Odluka je usvojena dvotrećinskom većinom.

I dalje je nepoznato koliko je impičment Trampa verovatan, jer vreme do izbora 2020. godine neumitno ističe. Ipak, saslušanja u Kongresu, koje u lajvu prenosi televizija, demokratama može da olakša političko pozicioniranje u kampanji. Javna svedočenja mogu značajno da okrnje Trampove izglede na izborima u SAD. Odbrana predsednika posebno je potkopana svedočenjem ambasadora SAD pri EU Gordona Sondlanda koji je priznao da je pritiskao ukrajinsku vlast po direktnom nalogu Trampa. Sondland je rekao da je sve što je činio bilo usmereno po Trampovim uputstvima. Takođe je implicirao da su američki sekretar Majk Pompeo i bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton "znali šta se događa i zašto se to događa".

Kenedi je voleo da kaže da je "u demokratiji svaki građanin odgovoran, bez obzira na interesovanje za politiku. U konačnici, vrsta vlade koju dobijamo zavisi od toga kako ispunjavamo tu odgovornost. Mi ljudi ćemo dobiti političko vođstvo, dobro ili loše, koje zahtevamo ili zaslužujemo".
A da li Amerika, u stvari, zaslužuje Trampa?

Tajni sastanak sa kubanskim obaveštajcem i sumnje KGB

Druge godine Trampovog mandata objavljena su dokumenta o ubistvu Kenedija koja su godinama skrivana kao najstroža tajna. Među hiljadama stranica otkriveni su brojni detalji o atentatu, ali i informacije o kojima javnost nije ništa znala, poput tajnih planova CIA o likvidacijama stranih lidera. Međutim, umesto objavljivanja svih dokumenata iz dosijea, neki materijali su ostali tajna zbog "briga o nacionalnoj bezbednosti" - stajalo je u memorandumu Bele kuće. Tako je Tramp odredio novi rok za objavu dokumenta za 26. oktobar 2021. godine. Tih 300 stranica koje je zabranila CIA otkrivaju identitet agenata koji su bili angažovani u inostranstvu, kao i njihov način rada.

Prethodno je oktobra 2017. pušteno 2.800 dosijea o ubistvu, u kojima je otkriveno da se navodni kubanski obaveštajac susreo sa  Osvaldom u Meksiko Sitiju, kao i da je KGB verovao da je tadašnji predsednik Lindon Džonson možda učestvovao u atentatu na Kenedija.

Smatra se da su se mnogi još uvek neobjavljeni ili redigovani dokumenti koje je napravila CIA odnosili na Osvaldovo putovanje u septembru 1963. godine. Podaci koji su objavljeni krajem 90-ih pokazuju da su CIA i FBI znali za Osvaldove aktivnosti u Meksiku, uključujući njegove posete kubanskom konzulatu i sovjetskoj ambasadi i da su bili upoznati sa informacijom da je Osvald otvoreno govorio o ubistvu Kenedija dok je bio tamo. Agencije, međutim, nisu podelile ove informacije sa komisijom koja je zvanično ispitivala slučaj.