Bogovi malih stvari

Veliki cvetni tepih prekriva Aerodrom "Indira Gandi" u Deliju. Na gejtu 29 bosonogi Indijci dremaju zavaljeni u plastične, prljave stolice. Preko puta sedi čovek u tamnom odelu i kožnim šimikama, sa ofucanom aktovkom u krilu na kojoj je papir nevešto zalepljen
selotejpom. "Poverljiva dokumentacija Ministarstva za rudarstvo", piše na torbi.

Pored njega, mlada majka u živopisnom sariju razgovara telefonom, dok se njeno dete igra na tepihu. Trogodišnjak s radoznalim i nasmejanim očima ustaje, teturajući se hvata za nogare i olizuje stolicu. Nešto me nagoni da ga pomerim, izgrdim. I majka ga gleda.

Nakon razgovora brižno ga uzima i sklanja mu prljave ruke iz usta.

Čudno je to što radi, drugačije. Daleko. Tada shvatam, to je Indija - zemlja nasmejanih ljudi, prenaglašenih zvukova, izmučenih lutalica, porodica koje spavaju u blatu, ulica punih smeća, boja, starih tvrđava, maharadža, bogova, iznurenih lica, bede, ljubaznosti...

Džajpur - Ulazim u tuk-tuk. Sa radija se čuje "Kesariya balam padharo mhare desh", jedna od najpoznatijih pesama Radžastana, kaže mi Sanjay i nastavlja glasno da pevuši. Njegov glas se meša sa neprekidnim sirenama kola, kamiona, taksija. Mimoilazimo i goveda
na ulici. "Vidiš li ove svetiljke na zgradama? Slavimo Diwalli, festival svetla. Mogu kasnije da te vodim da vidiš", kaže Sanjay i ponosno pokazuje unutrašnjost tuk-tuka, šarene kićanke, stakliće, mozaike...: "Sve sam ja ukrasio. Uživam u tome."

Dugo putujemo do odredišta. Ispostaviće se da nam je potrebno mnogo vremena gde god se zaputili.

Džajpur je ružičasti grad koji se nalazi na oko 240 kilometara od Delija. U čast princa od Velsa, maharadža Man Sing II naredio je 1876. da se svaka kuća okreči u ružičasto, boju gostoprimstva. U noćnom obilasku, dvojica mladih arhitekata nam objašnjavaju kako je Džajpur eksperimentalno građen u devet blokova, podeljenih na devet delova, raspoređenih po "vasta" sistemu. Kažu da se kralj bavio astrologijom i da je podelio grad po ugledu na devet planeta.

Brzo nastavljamo do uličnog prodavca koji pravi najbolji "chai" u gradu. Uz crni napitak pomešan sa vodom, mlekom, đumbirom, muskatnim oraščićem, poslužen u zemljanoj šoljici, odlazimo do Hava Mahala (Palate vetrova), petospratnice sagrađene u obliku krune boga Krišne, najveće zgrade bez temelja. Fasada koja se vidi sa ulice je veliki niz od 953 prozora koje su koristile dame na kraljevskom dvoru kako bi neometano posmatrale prolaznike.

U centru je i Gradska palata - kompleks koji se sastoji od kuća i rezidencija. Pored nje žive potomci nekadašnjeg maharadže. Na 10 kilometara od centra Džajpura, na samom vrhu brda, izvire Amber palata u čijem se podnožju nalazilo isušeno jezero. Tvrđavu je u XVI veku sagradio maharadža Man Sing, a poznata je po mešavini hindu i islamske arhitekture, kombinaciji slonovače, ogledala, stakla, mermera i crvenog kamena. Unutar zidina su vrtovi, džale, haremi, zenani, prolazi i lavirinti.

Dok sedimo na kamenim stepenicama, indijska porodica nam prilazi da se fotografišemo. U moje krilo spuštaju uplakanu devojčicu u zelenom sariju. Ona se vrpolji, izvlači iz mojih ruku. Majka je vraća i brzo fotografiše telefonom. Drugo uplašeno dete je na redu za fotografisanje. Pored nas staju i tetka, sestra, dečak i ostali članovi mnogobrojne porodice. Zahvaljuju se i odlaze. Brzo ustajemo sa
stepenica, shvatajući da se još jedna porodica zaputila ka nama.

Povezane vesti - VASKRS U JERUSALIMU

Džodpur - Na 337 kilometara od Džajpura nalazi se plavi grad, kako ga nazivaju po boji fasada. Plava boja se koristila, a koristi se i danas, kao dezinfekciono sredstvo, zbog hemikalija koje sadrži. Iznad kuća, na 400 metara od nebeske linije Džodpura, uzdiže se impozantna tvrđava Merangar, opasana visokim zidinama unutar koje se kriju palate, muzeji i hramovi. Čvrsti okamenjeni crveni pesak, impozantne i nepobedive litice. Ovu kolosalnu tvrđavu je, zbog njenih proporcija, Radjard Kipling nazvao "radom džinova".

Legenda kaže da je u njenim temeljima sahranjen živ čovek. U zidinama su utisnuti otisci ruku supruga ratnika koje su po odlasku muževa u boj, da bi po tradiciji sačuvale ponos naroda, ceremonijalno spaljivane na kapijama.

Prolazimo kroz izložbene prostore, tajne sobe, dvorišta ograđena izrezbarenim kamenim zidovima. Sa zidina se pruža pogled na plavi
grad i krave koje pasu na liticama, vešto balansirajući poput divokoza.

Spuštamo se uskim ulicama, pored pragova sa kojih nas bezizražajno posmatraju stariji Indusi. U vrevi grada izvire indijska pijaca, štandovi sa začinima, keramikom, hranom, odećom.... Znatiželjni Indus sa premalo zuba nam se pridružuje. Pita nas odakle smo. Prati nas dobar deo puta i nametljivo počinje priču o indijskom premijeru Narendriju Modiju: "Dobar je. Zadovoljni smo onim što je uradio sa Kašmirom. Uveo je pre dve godine i novi poreski sistem, takozvani GST, tako da je zamenio 17 poreza sa pet poreskih stopa. Ideja mu je bila da Indija postane jedno tržište i uspeo je u tome. Narod ga voli", kaže Indus: "Kakva je situacija u vašoj zemlji? Srbija? Ne znam gde je to..."

Povezane vesti - EKSPRES MEĐU DERVIŠIMA – U SUSRET SMRTI

Dalje, u restoranu trogodišnja devojčica ne skida pogled sa nas. Otac kaže da nikada nije videla stranca, da prvi put vidi belog čoveka. Nasmejana je i uplašena.

Sledećeg dana vozimo se džipovima van grada. Pokazuju nam antilope na priličnoj udaljenosti. Nastavljamo put do dvorišta u kojem sedi Indus koji zaseca čaure maka. Uz dozvolu vlade, lokalno stanovništvo može da pravi opijum samo u medicinske svrhe. Malo dalje u uglu trošne kuće, sedi znatno mlađa supruga i pere veš čučeći. Umorna od turista, gleda nas očima žutim, teškim, iscrpljenim.

Udajpur - Grad na jezerima. Vlaga, memljivost, težina. Psi se vuku po prašini, izranjavani, mršavi i beživotni. Indus jednog šutira u stranu. Beskućnici bez udova prose. Trgovci su veštiji, lica drugačijih, prevrtljivijih.

Na Fateh Sagar jezeru dve žene potapaju čaršav i provlače ga kroz ruke. Odmah iza njihovih leđa je skupi restoran za strance sa
pogledom na gradsku palatu, sada oronulu tvrđavu.

Grobnica od belog mermera i dragog kamenja

Najpoznatiji indijski spomenik smešten je na obali reke Jamune. Tadž Mahal je kao simbol ljubavi sagradio car Šah Džahan od 1632. do 1653. godine. Izgrađen je kao grobnica u spomen njegovoj trećoj i omiljenoj ženi Ardžumand Banu Begum, poznatijoj kao Mumtaz
Mahal (ime koje joj je dao Džahan, a znači "dragulj palate"). Mahal je preminula dok je rađala njihovo četrnaesto dete. Neposredno pre svoje smrti, zamolila je Džahana da joj izgradi mauzolej koji će biti večni spomenik njihove ljubavi, kakav svet do tada još nije video.

Ceo kompleks građen je dvadeset tri godine, a podiglo ga je 20.000 radnika. Spomenik dnevno poseti do 40.000 ljudi, a u vreme praznika čak 80.000 ljudi, većinom Indusa.

Mauzolej je napravljen od čistog belog mermera optočenog poludragim kamenjem. Sa strane se nalaze dve građevine od crvenog peščara, džamija sa jedne i istovetna građevina sa druge strane, radi estetske ravnoteže.

Mermer je ukrašen biljnim motivima, a citati iz Kurana su raspoređeni na pažljivo odabranim mestima. U zavisnosti od toga koje je doba dana i da li je obasjan mesečinom, Tadž Mahal je uvek različite boje.

Prestonicu kraljevstva Mevar osnovao je 1558. Maharana Udai Sing II, kada je prebacio svoj grad iz Čitorgara. Postao je britanska kneževina 1818. godine, a nakon toga je potpao pod upravu Radžastana kada je Indija stekla nezavisnost 1947. Britanski
administrator Džejms Tod ga je nazvao"najromantičnijim mestom na indijskom kontinentu". Kolonijalno rečeno. Po ćoškovima su mali oltari boga Ganeše, Hanumana, Krišne, oivičeni narandžastim vencima i sveže zapaljenim mirišljavim štapićima.

Indusi se mole usputno, na otvorenom. Mole se bogovima, kojih ima 33 miliona. Mole se živim, ali i mrtvim avatarima - Zaratustri, Budi, Isusu i Muhamedu.

Povezane vesti - NA SLOBINOM GROBU: MIRIS LIPE NA BALKANU

Mumbaj - Gotovo sat vremena putujemo kroz Mumbaj do odredišta.

Četvrti najmnogoljudniji grad zapljuskuje Arapsko more, toliko zagađeno da je na svih 20 plaža zabranjeno kupanje. U vodu se sliva sva kanalizacija. Visoki soliteri, bolnica koja liči na palatu, masa ljudi i automobila.

Moderni razvoj grada počinje u prvoj polovini 19. veka, kada Mumbaj, koji se u to vreme zvao Bombaj (po njemu je indijska filmska industrija dobila naziv Bolivud), postaje sedište indijske trgovine.

Od monumentalnih zgrada, jedna od najpoznatijih je železnička stanica "Viktorija" koju obilazimo samo u prolazu, na biciklu. Dolazimo do gradske štale u kojoj nam oduševljeno pokazuju svete životinje. Daju nam da dodirnemo krave, uveravajući nas da će nam to doneti sreću. Nastavljamo put na biciklima do riblje pijace, gde zatičemo iznutrice, otpatke, žene koje u raznobojnim sarijima čiste sitnu ribu i živo čavrljaju. Opori, teški mirisi, bolno prljave gomile nabacane ribe, galebovi koji u razmacima kljucaju ostatke... Takav prizor moguće je videti samo na ribljoj pijaci u Mumbaju. I tamo, kao na mnogim drugim mestima, sva čula su napadnuta.

Jedva se biciklima izvlačimo iz gužve, teško održavajući ravnotežu. Prolazimo pored zelene površine, na kojoj mladi Indusi igraju kriket.

Stižemo do "Vrata Indije", najprepoznatljivijeg spomenika izgrađenog u čast posete kralja Džordža V i kraljice Meri. Završen je 1924. i danas simbolizuje ostatke britanske ere. Poslednje britanske trupe su 1947. Mumbaj napustile upravo kroz ovu kapiju.

Užurbani, mladi vodiči nas vode kroz centralne ulice i zastaju u jednoj, pokazujući nam otvore za kanalizaciju: "Ovde dole se zavlače
ljudi i izvlače svako zrno zlata koje uspeju da pronađu, jer je ova ulica poznata po juvelirnicama".

Posle duge ture nas ostavljaju gde smo i počeli. Ostajem sama na ulici. Prvi put. Grupe muškaraca neprijatno me zagledaju. Izložena sam čudnim pogledima i užurbano se vraćam. Izbegavam puste ulice usred dana.

Goa - Putovanje završavamo u državi Goa koja se nalazi na zapadnoj obali Indije na Arapskom moru, u području zvanom Konkan. Graniči se sa Maharaštrom na severu i Karnatakom na istoku i jugu.

Zanimljivo je da je Goa najbogatija država u Indiji po glavi stanovnika, a turizam je najvažnija delatnost.

Tokom vekova, Goa je bila mesto susreta različitih rasa, religija i kultura istoka i zapada i ima karakterističan stil različit od ostatka Indije. Ovde se mistični istok susreće sa modernim zapadom. Kao da me priprema za povratak.