Svet
15.11.2021. 12:05
Svet
01.12.2021. 06:05
Milan Mišić
Da li je Evropa spremna?
Čekajući proleće i... migrante
Migracije su prirodan proces: migriraju kitovi, leptiri i migriraju i ljudi, što je razlog zbog kojeg danas čovečanstvo nije ograničeno samo na sever Afrike, objašnjenje je politikologa Džonatana Blejka iz američkog Bergruen instituta.
U potragu za boljim životom krenuli su u paket aranžmanu, kao turisti. Avionski prevoz sa nekog bliskoistočnog aerodroma do prestonice Belorusije, a potom autobusima do granice sa Poljskom, koju kad jednom pređu – ako je pređu – formalno stiču pravo da zatraže azil i u Evropskoj uniji ostanu bar neko vreme, koje se može meriti danima, nedeljama, mesecima, pa i godinama.
Nije sigurno da će ga dobiti, a ako im se kojim slučajem posreći, preselili bi se u svoju „obećanu zemlju“, Nemačku. Kako god bilo, nada im je, kako to kaže prečesto korišćena fraza – veća od strepnje.
Ovo je najkraći opis najnovije krize na tlu Evrope, na njenom severoistoku, gde je već počela hladna zima sa temperaturama koje noću padaju ispod nule. Krize koja je migrantska samo po spoljnim obeležjima, dok je u suštini samo nova epizoda u ciničnom i nadasve nehumanom geopolitičkom nadigravanju između, u ovom slučaju, evropskog istoka i zapada, dok su migranti u njoj dobili ulogu specijalnog oružja.
Sukobljene strane su Belorusija (i, posredno, njen pokrovitelj Rusija) i EU, sa Poljskom na prvoj liniji novootvorenog fronta. Glavne poteze vuče beloruski predsednik (od 1994) Aleksandar Lukašenko (67), kome se lepi etiketa „poslednjeg diktatora u Evropi“, naročito posle prošlogodišnjih izbora u kojima je, kako tvrdi opozicija, pobedio „na silu“, zbog čega se u Belorusiji mesecima masovno protestovalo, uz takođe masovna hapšenja i torturu političkih protivnika.
Svet
12.11.2021. 11:05
Papa Franja o migrantima: Donose raznolikost, kao mozaik
Hronika
27.07.2021. 15:10
Srbin krijumčario migrante
Neposredan povod za otvaranje migrantskog puta preko Belorusije nije bilo neko pogoršanje situacije u Siriji, Iraku ili Jemenu, odakle dolaze učesnici najnovijeg zbega, nego je u pitanju sukob Minska i Brisela zbog sankcija Lukašenku i njegovom neposrednom okruženju uvedenih zbog načina na koji su održani predsednički izbori i nasilnih metoda kojima su ugušeni opozicioni protesti.
Sankcije su zatim pooštrene u maju ove godine nakon što je belorusko vazduhoplovstvo prizemljilo putnički avion kompanije „Rajan er“ na letu između dve EU prestonice, da bi beloruske vlasti uhapsile dvoje putnika: jednog svog državljanina, istaknutog opozicionog novinara, i njegovu družbenicu.
Lukašenko je bez sumnje inspirisan načinom na koji su migrantima sa EU svojevremeno trgovali Libija i Turska: Muamer Gadafi je 2007. godine, četiri godine pre nego što je njegova vlast okončana, a on brutalno ubijen, od Italije dobio pet milijardi evra da bi severnoafričke migrante sprečavao da se krcatim plovilima otiskuju ka italijanskoj obali.
Predsednik Turske, Redžep Tajip Erdogan, od Brisela je pak inkasirao dve tranše pomoći – jednu od šest milijardi, a drugu od 3,5, takođe da bi migrante mahom iz Sirije (u ovom momentu njih 3,5 miliona) takođe sprečavao da kreću putem koji je vodio preko Balkana.
Sloveni i kamenje
Beloruski predsednik nije krio svoje namere niti u oblande uvijao svoje metode. Odbacio je doduše optužbe da je orkestrirao krizu, ali je konstatovao da je „apsolutno moguće“ da su beloruski graničari pomagali migrantima da ilegalno uđu u Poljsku.
"Mi smo Sloveni, mi imamo srca“, objasnio je: "Naši vojnici znaju da su migranti krenuli u Nemačku, pa im je neko od naših pomogao, ali ja se neću baviti time.“
Poljska takođe zna da je Nemačka krajnji cilj migranata, ali ne želi da im obezbedi tranzit jer bi to zakomplikovalo njen, problemima sa vladavinom prava, već dovoljno težak sukob sa najuticajnijim članicama EU. U pogranično područje sa Belorusijom zato je poslato pojačanje od 12.000 vojnika i proglašeno vanredno stanje, što je graničarima dalo vanredna ovlašćenja za primenu sile. Krajnji rezultat je najbolje opisao jedan anonimni poljski graničar: "Migranti su kao kamenje: Belorusi nam ga prebacuju preko granične ograde, a mi im ga vraćamo nazad.“
Novu rundu igre sa migrantima kao političkim pionima nije bilo teško organizovati. Počelo je u junu, oglasima na društvenim mrežama, u kojima je, na regionalnim bliskoistočnim jezicima, nuđeno "razgledanje“ poljske granice (u ponudi su bile i litvanska i letonska). Zainteresovanih i voljnih da krenu na neizvestan put, uz rizik da budu uhapšeni, pa čak i da izgube život, u tom delu sveta u kojem se tlo još nije sleglo posle ratova u Iraku i Avganistanu i „arapskog proleća“ u Libiji i Siriji, u svakom momentu ima na desetine hiljada.
Manje doduše nego na vrhuncu sirijske krize 2015. godine, ali dovoljno da pitanje nezvanih gostiju na spoljnim granicama EU stalno tinja sa mogućnošću da se u svakom momentu rasplamsa. U Briselu pritom ne postoji konsenzus oko toga kako se sa tim nositi, ali je minulih godina očigledna bila strategija da se pridošlice drže izvan teritorija članica, sa retkim ustupcima kao što je bila dosta hrabra i politički nadasve rizična odluka kancelarke Angele Merkel da Nemačka udomi čak milion migranata.
Merkelova koja je, u očekivanju da se formira nova vladajuća koalicija, samo vršilac dužnosti šefice vlade, dva puta je razgovarala sa Lukašenkom, ali se nisu dogovorili. Tri partije koje još pregovaraju o sastavu nove vlade imaju inače različite poglede na problem koji donose migranti: prema medijskim izveštajima Slobodnim demokratama neće biti lako da prihvate liberalnu politiku koju u ovoj oblasti zastupaju Zeleni i Socijaldemokrate.
Profit od ksenofobije
Uvidevši da njegova ucena ne deluje kako je očekivao, Lukašenko je iz rukava izvadio novu kartu: 11. novembra je zapretio da će zavrnuti gasovod kojim se preko beloruske teritorije Evropi dostavlja oko 20 odsto od ukupnih isporuka gasa iz Rusije, ali taj potez se nije dopao Putinu koji, kako je to definisao komentator portala arabnews.com, „nema ništa protiv da ova situacija bude distrakcija, ali ne želi da se podigne na nivo destrukcije“.
Saldo u poslednjoj sedmici novembra je da je kriza prigušena. Migrantski pritisak na poljskoj granici je donekle popustio, ali nije sasvim prestao, dok je Lukašenko dobio novu glavobolju: šta da radi sa nešto više od deset hiljada migranata u sopstvenoj zemlji, pošto je njihov povratak mnogo sporiji nego što je bio dolazak.
Na širem planu, to situaciju smiruje, ali problem ne rešava, sa velikom izvesnošću da će granice EU novim migrantskim talasom biti zapljusnute već na proleće – i da u centrali EU, kao i dosad, za nju neće biti pripremljeni.
Sve vlade članica EU, ali i zemlje koje su njihovi prvi susedi, biće u još većem procepu između obaveza koje im, kad je reč o pravima migranata, nameću ženevske konvencije, i unutrašnjih pritisaka, posebno onih koji dolaze sa desnih spektara nacionalnih politika, da se nezvani gosti zaustavljaju i grubom silom. Nije tajna da zasad preovlađuje praksa kršenja humanitarnog prava u formi prinudne deportacije onih koji su uspeli da savladaju bodljikave granične žice.
Filozofiju onih koji bi da profitiraju na ksenofobiji – strahu od stranaca – efektno je u svojoj fejsbuk poruci sažeo poljski premijer Mateuš Moravjecki: „Granica je sveta, za njenu odbranu krv je prolila jedna cela generacija.“ To je inače stav koji je, kako ocenjuje nemački „Špigl“, veoma popularan u Poljskoj, koja je među prvima imala petlju da protivno EU normama legalizuje deportaciju migranata koji su ilegalno prešli granicu. U praksi tokom proteklih nedelja to je praktično podrazumevalo njihovo dovoženje do granice sa Belorusijom i, kroz za tu priliku stvoren otvor u graničnoj žici, guranje na teritoriju Belorusije.
Zvanični stav Varšave je inače da nije reč o humanitarnoj krizi, nego o „ukrajinskoj agresiji“. „Ovo je rat u kojem su municija civili i medijske poruke“, takođe je često citirana izjava premijera Moravjeckog.
Oni koji se ovim fenomenom bave sa socijalnog, a ne političkog aspekta, smatraju pak da je dosadašnji pristup u osnovi pogrešan. "Migracije su prirodan proces: migriraju kitovi, leptiri i migriraju i ljudi, što je razlog zbog kojeg danas čovečanstvo nije ograničeno samo na sever Afrike“, objašnjenje je politikologa Džonatana Blejka iz američkog Bergruen instituta koji izučava savremene fenomene nacionalnih granica. Suština problema po ovom ekspertu je u tome što živimo u svetu u kojem ljudi s vremena na vreme napuštaju svoje domove i pokušavaju da se domognu Evrope, čiji su pravni i politički sistemi ustrojeni tako kao da se ove migracije ne dešavaju.
"Zar je zaista kriza to što je manje od dva odsto globalne populacije silom prilika naterano u zbegove“, pita se Džonatan Blejk.
Sličnu tezu zastupa i njegova koleginica Stefani Švarc sa Univerziteta Južne Kalifornije koja takođe proučava migracije. Po njoj, "nesklad između realnosti i političkih institucija političarima omogućava da pojavu izbeglica i migranata predstavljaju kao nepredviđenu i nerešivu katastrofu… Nazivajući to krizom, podstiču strahove, što im omogućava da migrante iskoriste kao sredstvo za određene političke ciljeve“.
"Imigraciona kriza koja se razvija u Evropi bitka je između Rusije i Zapada, dok je Belorusija njeno poprište“, srž je analize koju je o ovoj temi objavio liberalni američki nedeljnik "Njujorker“. Po "Špiglu“, Lukašenko samo primenjuje formulu koju je patentirao Erdogan, koji je takođe autobusima migrante iz logora na turskoj teritoriji prebacivao do granice sa Grčkom, sa podrazumevajućom porukom da nastave ka Evropi. Rezultat su bile dodatne EU koncesije Ankari…
Komentari
