Svet
22.12.2021. 07:05
Milan Mišić

Samit za demokratiju

Demokratija "made in PRC"

Bajden i Si Đinping 21.12.2021.
Izvor: EPA-EFE/SARAH SILBIGER / POOL

Kina Americi poručuje da "demokratija nije dekorativni ornament, već instrument za rešavanje problema koje ima narod… Demokratija je pravo naroda u svakoj zemlji, a ne prerogativ samo nekoliko nacija… Da li je neka zemlja demokratska treba da prosuđuje njen narod, a ne da to diktira nekolicina autsajdera… Ne postoji fiksirani model demokratije“.

"Samit za demokratiju“ koji je sazvao američki predsednik Džo Bajden – koji je, u skladu sa "duhom vremena“ bio velika video-konferencija – ostaće upamćen ne po temi o kojoj se raspravljalo, nego po raspravi o tome ko je na njega bio pozvan, a kome je pozivnica bila uskraćena.

Čak i letimičan pogled na spisak zvanica pokazuje da je odabir vršen više po geopolitičkim kriterijumima – na koga Vašington računa, a na koga ne – nego po formalnoj i suštinskoj usklađenosti političkih sistema zemalja učesnica sa demokratskim idealima.

U svakom slučaju bilo je teško videti neki sistem, a ne politiku u činjenici da je, na primer, iz Evrope pozvana Poljska, a nisu Mađarska i Turska, da je među zvanicama iz Azije bio Tajvan, a ne Kina… Kao domaćin, Bajden je zazvonio na uzbunu zbog demokratske recesije u sopstvenoj zemlji, ali nije imenovao aktere tog procesa. A sve u svemu, dvodnevna pričaonica o demokratiji potvrdila je ono što ju je pratilo od zakazivanja: da nije reč o spasavanju sveta od autokratije, nego o američkom mobilisanju saveznika u sve žešćem ideološkom nadmetanju sa svojim glavnim rivalom – Kinom.

U zapadnim medijima zbog toga je više publiciteta dobilo reagovanje Kine na Bajdenovu inicijativu, nego ono što se događalo na samitu. A glavna poruka iz Pekinga bila je po mnogo čemu neočekivana. Adresirana je američkom predsedniku, ali i ostatku sveta i glasila je: "I mi smo demokratija.“

Na rang listama sastavljenim u zapadnim institutima i nevladinim organizacijama, koje za glavne kriterijume demokratičnosti jedne zemlje uzimaju postojanje ljudskih prava i sloboda, političkog sistema koji omogućava biranje i smenjivost vlasti na izborima i postojanje više političkih partija, Kina je po pravilu pri samom dnu. Ali Kinezi insistiraju da su i ti kriterijumi i metodologija kojom se mere – pogrešni.

Srž kineskog pogleda na demokratiju objašnjen je u dokumentu "Kina – demokratija koja funkcioniše“. Taj dokument objavljen je nedelju dana pre Bajdenovog samita.

U njemu se konstatuje da istinska narodna demokratija podrazumeva "objedinjavanje procesno orijentisane demokratije sa demokratijom koja je usmerena ka rezultatu, proceduralne demokratije sa suštinskom demokratijom, direktne sa indirektnom i narodne demokratije sa voljom države. To je model socijalističke demokratije koji pokriva sve aspekte demokratskog procesa i sve sektore društva…“

Poručuje se zatim da je "demokratija konkretan fenomen koji se konstantno menja, ukorenjen je u istoriji… Demokratija nije dekorativni ornament, već instrument za rešavanje problema koje ima narod… Demokratija je pravo naroda u svakoj zemlji, a ne prerogativ samo nekoliko nacija… Da li je neka zemlja demokratska treba da prosuđuje njen narod, a ne da to diktira nekolicina autsajdera… Ne postoji fiksirani model demokratije“…

Među argumentima koji podupiru tvrdnju o "suštinskoj demokratiji“ u Kini zvaničnici navode i izbore koji se obavljaju u "bazi“ za lokalne skupštine i izvršne vlasti. Održavaju se na čak pet nivoa da bi se na kraju procesa došlo do delegata za Nacionalni narodni kongres sa blizu 3000 predstavnika koji se sastaje svakog proleća da bi overio prethodno donete odluke partijskog rukovodstva.

Kineski ideolozi ukazuju i na činjenicu da njihova demokratija daje bolje rezultate od zapadnog modela. Navode da je kineski sistem omogućio skoro četiri decenije dinamičkog ekonomskog rasta i Kinu učinio drugom ekonomijom sveta. A svi su izgledi da će SAD sa trona zemlje sa najvećim BDP-om skinuti već do kraja ove decenije. Ističe se i izuzetno efikasno suočavanje Kine sa pandemijom (koja je začeta na njenoj teritoriji), kao i činjenica da je Kina bila jedina zemlja koja je održala rast uz istovremeno obuzdavanje kovida 19.

Nesumnjivo je da je reč i o borbi dve sile za monopol na definisanje demokratije. Ono što je, međutim, u pozadini ovih ideoloških sporenja sa zapadnog stanovišta jeste uverenje kineskih lidera na čelu sa Si Đinpingom da je svet u promenama koje se događaju jednom u veku i da je na pomolu promena svetskog poretka.

Glavna karakteristika tih promena je relativno opadanje američke moći, što Kini pruža jedinstvenu priliku da postane glavni akter svetske raspodele moći. Kroz takvu optiku se gleda i na Samit za demokratiju. Iz te perspektive, to je bio samo novi pokušaj da se mobilizacijom velikog broja zemalja obuzda rastući kineski uticaj.

Ono što Kini ne osporava ni Zapad jeste da je već zauzela centralno mesto u globalnom sistemu: najveća je trgovinska sila i najveći izvor globalnog kreditiranja. Sa 1,4 milijardi stanovnika najmnogoljudnija je nacija (mada su joj na pomolu demografski problemi) i približava se Americi kao generator novih tehnologija.

Ono što se ređe pominje, a na šta ukazuje opsežna analiza koju je objavio američki mesečnik "Forin afers“, jeste da "kinesko prekomponovanje sveta počinje docrtavanjem mape same Kine. To je Si Đinping kao prioritet broj jedan istakao u govoru iz oktobra ove godine, rečima da ’istorijski cilj kompletnog ujedinjenja domovine mora biti ispunjen i biće ispunjen’“.

To, naravno, podrazumeva pun kineski suverenitet nad Hongkongom (proces koji je pri kraju) i Tajvanom, zatim međunarodnim de fakto prihvatanjem njene dominacije u Južnom kineskom moru, pa i reviziju himalajske granice sa Indijom.

Najtvrđi orah je Tajvan čije se prisajedinjenje pominje sve češće i sa sve zapaljivijom retorikom. To je povod za vojna zatezanja kako u regionu tako i za produbljivanje napetosti sa SAD. Sijev argument je da su "ljudi sa obe strane Tajvanskog moreuza jedna porodica sa istom krvlju“ i da "niko ne može da preseče vene koje nas spajaju“.

"Velikom porodicom“ kineski predsednik smatra i ceo region Azije i Pacifika, koji je još uveliko američki zabran, ističući da taj deo sveta "ne može da prosperira bez Kine“ niti da Kina može da prosperira bez njega“. Za pravo mu daje činjenica da je Kina glavni trgovinski partner bezmalo svakoj pojedinačnoj zemlji tog dela sveta.

Prema viziji novog poretka koju iznosi Si Đinping, Kina je već dominantna sila u Aziji, dok se njen globalni uticaj širi inicijativom "Pojas i put“ (BRI) pokrenutom 2013 – izgradnjom drumske, železničke, lučke i digitalne infrastrukture na tri kopnena i tri pomorska koridora koji je povezuju sa Azijom, Evropom, Bliskim istokom i Afrikom. U tome već učestvuje 60 zemalja, a Kina je za tu svrhu obezbedila oko 200 milijardi dolara.

"Forin afers“, međutim, ukazuje da se projekat "Pojas i put“ ne realizuje metodologijom koju koriste multilateralne institucije kao što je Svetska banka, sa tenderima i drugim mehanizmima koji obezbeđuju transparentnost, već Kina koristi sopstveni model "jednog šaltera“, odnosno "paket aranžmana“: jednim ugovorom obuhvaćeno je (kreditno) finansiranje, angažovanje kineske radne snage i materijala, pa i ekološki aspekt, sopstvene studije o uticaju onoga što gradi na životnu sredinu.

Ovakva rešenja su s jedne strane brza, ali s druge donose raznovrsne probleme. Glavna zamerka je da pojedine države precenjuju svoju kreditnu sposobnost pa se aranžmani sa Kinom završavaju u nekoj vrsti dužničkog ropstva. Kao primer se najčešće navodi Šri Lanka, koja je sa kineskim kreditom počela izgradnju jedne velike luke da bi, suočena sa nemogućnošću da taj kredit otplaćuje, po slovu ugovora kineskom partneru tu luku ustupila na 99 godina.

Slični "ujedi zmaja“, kako ih metaforički opisuje "Forin afers“, mada manje spektakularni, događaju se i drugde. U Kazahstanu su tako kineski planovi za otvaranje rudnika u zemlji bili povod za demonstracije, dok je u Pakistanu, Keniji i Indoneziji problem bio korupcija koja je pratila BRI projekte.

Kina kroz BRI nastoji da promoviše svoju "meku silu“, svoj jezik i kulturu, naročito u Africi, osnivanjem "konfučijanskih instituta“ sa promenljivim uspehom, pre svega zbog želja mladih Afrikanaca da radije uče engleski.

Glavni kineski fokus u globalnoj tranziciji koja je u toku očigledno je kinesko nastojanje da smanji svoju zavisnost od Zapada, a da istovremeno poveća zavisnost Zapada od nje. U tome zasad uspeva, ali je očigledan i jaz između onoga što ona želi od sveta i onoga što svet želi od nje.

Kinesko pozicioniranje u "centar sveta“ prilika je za podsećanje i da je ona to bila tokom najvećeg dela svoje istorije. Kako to u svojoj knjizi "O Kini“ (od 560 strana) objašnjava Henri Kisindžer, nijedna zemlja ne može da pretenduje na tako dugi kontinuitet svoje civilizacije kao Kina, dok je posebna odlika te civilizacije "da nema početak – jer postoji oduvek“.

Kineski carevi su oduvek stolovali "svemu pod kapom nebeskom“, Kina nije imala kolonije, dok je obećana zemlja za Kineze oduvek bila – Kina.

Ona je vekovima bila najproduktivnija ekonomija i najmnogoljudnije tržište, a još 1820. svetskom BDP-u je doprinosila više od Amerike i Evrope zajedno.

A finalna, i danas aktuelna poruka kineskih mudraca jeste da svet nikada ne može da bude pobeđen i potčinjen – mudri vladari mogu samo da se nadaju da harmonizuju njegove trendove.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Kina se skida sa "kokaina nekretnina“
Kina, nekretnine

Višak stambenog prostora

08.12.2021. 07:05

Kina se skida sa "kokaina nekretnina“

Druga ekonomija sveta pokušava da se reši prevelike zavisnosti od građevinskog sektora i da redefiniše svoj patent koegzistencije socijalizma i kapitalizma.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
22°C
08.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve