Bajden je, kažu upućeni, mogao da bira sa menija na kome su bile samo loše, lošije i rizične opcije, pa je na kraju izabrao onu koja mu se čini kao najbezbolnija: da onu žabu iz političke metafore ne proguta odjednom, nego „na odloženo“. Pa je Pentagonu ostavio rok da do 11. septembra, na dvadesetu godišnjicu napada Al Kaide na Njujork i Vašington, najveće terorističke diverzije u istoriji, iz Avganistana povuče i poslednjeg američkog vojnika i time okonča takođe dvodecenijsko američko ratovanje, najduže koje je najveća svetska sila ikad vodila.
Ne treba posebno napominjati da 46. predsednik SAD time preseca čvor koji su mu ostavila trojica prethodnika: Džordž Buš Mlađi koji ga je započeo, Barak Obama dodatno zapetljao i Donald Tramp koji je povlačenje i de fakto američku predaju pred kraj svog mandata ugovorio. Saopštavajući svoju odluku uoči isteka prvih sto dana predsedničkog posla, Bajden je dao sažeto obrazloženje: „U Avganistan smo otišli zbog stravičnog napada koji se dogodilo pre dvadeset godina, ali to ne objašnjava zašto smo još tamo.“
Mediji su uz ovu vest objavili i saldo „večitog rata“: za 20 godina potrošeno je dva biliona (hiljada milijardi) dolara (što su dva i po godišnja budžeta Pentagona), plus do danas 2.448 u ratnim operacijama poginulih i 20.722 ranjena američka vojnika. Šta se za ovu cenu dobilo?
Na pragu novog građanskog rata
Ne baš mnogo. Kada do kraja leta avganistansko tlo napusti i poslednji od oko 2500 američkih vojnika koliko ih je u ovom momentu preostalo – onih iz redova NATO partnera je nešto više – Avganistan će ponovo biti na pragu novog građanskog rata između režima u Kabulu kog podržava Amerika i talibana koji su svojom borbenošću i istrajnošću Amerikance naterali da priznaju da uzaludno ratuju i svoju najdugotrajniju vojnu ekspediciju privedu kraju.
Kad je 11. septembra 2001. Al Kaida izvela svoj spektakularni napad, njena centrala i utočište njenog lidera, državljanina Saudijske Arabije Osame bin Ladena, bilo je upravo u Avganistanu. Ili preciznije, u tom momentu Islamskom Emiratu Avganistana, kako su talibani 1996. prekrstili ime države u kojoj su vlast preuzeli od zavađenih mudžahedina, pobednika nad moćnim Sovjetskim Savezom.
Na izazov Al Kaide, terorističku provokaciju bez presedana, moralo je da se reaguje. Jedino što u tom momentu nije dolazilo u obzir bilo je – ne učiniti ništa.
Učiniti „nešto“ bilo je tada politička i potreba i prinuda. Celu deceniju pre toga Amerika je bila suvereni gospodar unipolarnog poretka koji je stvoren na ruševinama Berlinskog zida i kolapsu hladnoratovskog izazivača, Sovjetskog Saveza. Nosila je tada epitet „hipersile“, a drskim udarom na simbole sopstvene ekonomske i vojne moći prvi put je napadnuta na sopstvenom tlu.
Ono što je izabrano bila je kombinacija napada iz vazduha i „čizme na terenu“. Osvetničko američko bombardovanje Avganistana, pošto su prethodno iz Kabula odbijeni zahtevi za izručenje Osame bin Ladena i zatvaranje baza Al Kaide, počelo je 7. oktobra 2001, a invazija je usledila nekoliko dana potom.
Bin Laden nije uhvaćen, ali su talibani Kabul napustili već 17. decembra, da bi započeli svoju borbu protiv strane okupacije (Amerikancima su se u okupatorskoj ulozi 2003. priključili i NATO saveznici) u kojoj će dve decenije kasnije izaći kao pobednici.
Gde je Amerika pogrešila, odnosno zašto ništa nije naučila iz iskustva Sovjetskog Saveza koji je pokušaj da zagospodari Avganistanom platio sopstvenom propašću? Ili Britanske imperije pre toga, pa i sudbine armada Džingis-kana i Aleksandra Makedonskog – lekcija iz istorije koje su Avganistanu dale reputaciju „grobnice imperija“.
U traganju za odgovorom najpre treba poći od činjenice da ratovanje u Avganistanu traje već više od 40 godina. Započeli su ga sami Avganistanci – komunističkim pučem podržanom iz Moskve u jesen 1978, koji je potom prizvao intervenciju tada moćnog SSSR-a. Ta invazija rađa džihadistički pokret otpora, mudžahedine, koji politički i vojno podržavaju Amerika i njen saveznik u regionu, Pakistan.
Mudžahedini krajem 1980. izlaze kao pobednici, ali i kao nesložna bratija lokalnih „gospodara“. Da bi ih kontrolisala, tajna služba pakistanske vojske na svojoj teritoriji stvara alternativu: pokret uglavnom mladih, ali islamskim fundamentalizmom zadojenih „talibana“, učenika verskih škola koje regrutuje u izbegličkim logorima na svom delu pograničnog područja za oko dva miliona Avganistanaca koji su se tamo sklonili od građanskog rata.
Talibani kao pokret postaju alternativa mudžahedinima, a vlast u Kabulu preuzimaju 1966, preimenujući Avganistan u Islamski Emirat koji i dalje glavni spoljni oslonac vidi u američkom savezniku Pakistanu.
Možda je najbolje objašnjenje ovog paradoksa još 2014. dao general Hamid Gul, bivši šef tajne službe pakistanske vojske (ISI). „Istorija će konstatovati da je ISI Sovjetski Savez u Avganistanu pobedio uz pomoć Amerike“, rekao je general u jednoj satiričnoj TV emisiji, da bi to odmah dopunio i da će istoričari takođe potvrditi i da je „ISI, uz pomoć Amerike, u Avganistanu potom pobedio i Ameriku“.
Amerika je u Avganistanu poražena jer je protivnicima pomagao njen saveznik. Pakistan je naime sve vreme igrao dvostruku igru – bez njegove pomoći u novcu i oružju talibani svakako ne bi ni nastali ni opstali, a pogotovo uspeli. Ključ poraza je međutim i u tome što je tamo vodila takozvani rat protiv terora čije i ciljeve i sredstva nije moguće precizno definisati niti rezultate verifikovati.
Jedan od tih ciljeva – demontiranje terorističke infrastrukture – možda je ostvaren 2010. u odvažnoj akciji američkih komandosa kojom je u Pakistanu lociran i likvidiran Osama bin Laden, ali je posle toga, odlukom tadašnjeg predsednika Baraka Obame, usledila eskalacija koja je na avganistansku teritoriju dovela čak 180.000 američkih i NATO vojnika.
Ne mogu da pobede, ali ni da izgube
Talibani su u jednom momentu bili na ivici poraza, ali su sve vreme, po definiciji koja verno opisuje suštinu rata, bili „previše slabi da bi pobedili i istovremeno previše jaki da bi izgubili“.
Kao oružana formacija, talibani su bili decentralizovana mreža boraca koji su se za vojne operacije i učestale terorističke diverzije, okupljali po potrebi, dok su u međuvremenu obavljali poslove od kojih su živeli.
Danas ih je, prema američkim procenama, oko 50.000, a ovoj brojci treba dodati i na desetine hiljada pomagača i simpatizera. Decentralizovana je i komandna struktura. Od 2016. na čelu pokreta je vrhovni lider Maulvi Haibatula Ahunzada, čiji je ugled naglo porastao kada je 2017. u jednu samoubilačku misiju poslao sopstvenog sina. Talibani su inače svoju pobunu pokrenuli sa jednim neprikosnovenim vođom čija je titula bila emir, Mula Omarom, da bi se danas ključne odluke donosile konsenzusom, za čije nepoštovanje bi sledile brutalne kazne.
Pregovarači iz Gvantanama
Prema istraživanju Bi-Bi-Sija, talibani su u stanju da mobilišu i značajne finansijske resurse – do oko 1,5 milijardi dolara godišnje. To su uglavnom prihodi od narkotika – Avganistan je najveći svetski proizvođač opijuma, sirovine za heroin. Prihoduju i oporezujući transporte robe preko teritorija koju kontrolišu – a to je dve trećine današnjeg Avganistana.
Druga, po svoj prilici još sudbonosnija greška Amerike bilo je pridodavanje osnovnom ratnom cilju – eliminisanju talibana – cilj „izgradnje nacije“, nešto što je teško dostižno u državi od 37 miliona stanovnika koji su etnički koktel dominantnih (i u redovima talibana) Paštuna, zatim Uzbeka, Tadžika, Turkmena, Hazara i Nuristanaca, u zemlji u kojoj 90 odsto porodica živi od poljoprivrede i stočarstva, u kojoj se govore dva zvanična jezika i mnoštvo plemenskih i lokalnih dijalekata.
Ono što je takođe talibane u minulih bezmalo 20 godina održavalo kao alternativnu političku opciju – uprkos njihovoj brutalnoj ideologiji, jeste enormna korupcija u kabulskom režimu koji je podržan od strane Amerike. Drugi veliki neuspeh je što, uprkos investiranim milijardama dolara za obuku i opremu, režimska vojska i policija ne uspevaju da stanu na noge, što pokazuje lakoća sa kojom talibani poslednjih godina preuzimaju vlast u provincijskim sedištima.
Kakva će biti budućnost Avganistana kad se Amerikanci (i NATO) povuku? Da li će talibani ponovo krenuti u pobedonosni pohod ka Kabulu, kao što su to učinili u haosu nastalom posle sovjetskog povlačenja? Kako stvari stoje, Trampov izaslanik u pregovorima sa talibanima vođenim (još od 2018) u Kataru, čiji je rezultat bio da se Amerikanci iz Avganistana vojno povuku do 1. maja, nije uspeo da od njih isposluje nikakve garancije za prava žena, ljudska prava uopšte i demokratiju. Možda i zbog činjenice da je gotovo polovina talibanskih pregovarača „odležala“ po oko deset godina u Gvantanamu, ozloglašenom američkom zatvoru za islamske teroriste na Kubi.
U tim pregovorima talibani se, naravno, nisu pokajali zbog svoje saradnje sa Al Kaidom obećavajući jedino da avganistanska teritorija više neće biti korišćena za napade na druge zemlje.
Nova klasa ljudi
Budućnost Avganistana posle američkog povlačenja umnogome će zavisiti i od toga koliko će talibani uvažiti nove realnosti stvorene u zemlji tokom njihovog dvadesetogodišnjeg džihada protiv Amerike. U Kabulu i oblastima koje su bile pod kontrolom vlasti koje je podržavala Amerika stvorena je jedna nova klasa ljudi koji smatraju da im islamska vera nije prepreka za korišćenje moderne tehnologije, za bavljenje svakodnevnom politikom, pa i za prava žena da se školuju i da potom rade izvan kuće. Istraživanja koja su organizovali Amerikanci pokazala su naime da velika većina Avganistanaca podržava pravo žena da glasaju i da budu birane. U donjem domu avganistanskog parlamenta danas je 69 od 249 mesta rezervisano za žene, a u gornjem 27 od 102.
U svakom slučaju, o tome da li će povlačenjem Amerikanaca rat biti završen odlučivaće Avganistanci. Za njihovu odluku biće, naravno, i dalje zainteresovani Amerikanci, ali će rasplet sa velikom pažnjom pratiti i oni koji su danas naizgled samo posmatrači: Kina i Rusija, Iran, Pakistan i Indija…
Gledano iz drugog ugla, Avganistan možda i nije baš grobnica američke imperije, ali je po svemu sudeći grobnica američke oholosti i njenog uverenja o sopstvenoj svemoći.
