Rukopis SAD

Obest i bahatost američkih krstaških ratova

Zašto SAD iza sebe ostavljaju nezavršene poslove u zemljama koje su razorile? To je priroda američke vlasti, da se sa smenom administracija menjaju i prioriteti i da se zemlja sa tako široko postavljenim globalnim interesima ne može nikad potpuno i temeljno posvetiti nekom od pojedinačnih interesa, koji pritom nisu zaista vitalni.

Kraj dvadesetog i početak dvadeset prvog veka obeležili su surovi lokalni ratovi koji su imali znamenje i rukopis Sjedinjenih Američkih Država. Ni više decenija posle toga nema preciznih odgovora zbog čega su SAD pod zastavom svoje „izuzetnosti ili posebnosti“ izvozile „demokratiju“ širom sveta – purpurnim revolucijama ili surovom vojnom intervencijom i posle svega ostavljale domorodačkom stanovništvu da surovim građanskim ratovima završe ono što je najmoćnija globalna sila započela.

Možda se odgovor krije u jednom kadru „Diskaverija“ ili nekog drugog popularnog TV kanala, koji je svet mogao da vidi pre petnaestak godina. Iz širokog filmskog kadra, na kojem se u daljini vide daleki i snegom pokriveni bajkoviti planinski venci avganistanskih planina, u vidokrug ulazi stariji čovek, domorodac, koji na povocu vodi magare natovareno nevelikim naramkom drva za ogrev. Vremešni Avganistanac odeven u jednako vremešnu odeću, lice zaraslo u prosedu bradu, a na glavi mu pletena vunena kapa sa logom „Najkija“!

Slika svakako izaziva čuđenje, otkud u ratnom avganistanskom požaru, izazvanom vojnom intervencijom SAD, čoveku kapa sa logom „Najkija“? Taj čovek zasigurno s temeljnim razlozima mrzi i prezire Ameriku i sve što je američko, pa otuda ovaj modni detalj na glavi čoveka koji zasigurno nikad nije čuo za čuvenu američku korporaciju koja proizvodi sportsku opremu, i kako spojiti ova dva planetarno udaljena pojma?

Odgovor je jednostavan, Amerika u svom ratnom eksportu ne izvozi demokratiju, ona samo osvaja tržište. Po logici liberalnog korporativnog kapitalizma – ko poseduje tržište, apsolutno vlada tim prostorom.

Geopolitički interesi

Ovo je jedno od gledišta američkih ratnih uplitanja u brojne zemlje sveta. Da li se uklapa i da li objašnjava američke vojne intervencije, recimo u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji, jer tu nema nafte i drugih resursa, nisu ni obećavajuće tržište, a ni demokratija nije tako drastična stavka? Za ovu bestijalnu rabotu teško se mogu naći američki geopolitički interesi, gde se Stejt department ratom i na velika zvona upleo i stao na jednu stranu, ostavljajući za sobom ubilačku lokalnu mržnju, ali i ekonomski i politički bezizlaz.

Ko je preležao koronavirus prima jednu dozu vakcine

Hrvatska odlučila

Ko je preležao koronavirus prima jednu dozu vakcine

U Kini vakcinisan rekordan broj ljudi u jednom danu

Skoro 10 miliona ljudi

U Kini vakcinisan rekordan broj ljudi u jednom danu

Hrvatska produžila epidemiološke mere do 15. maja

Sa manjim izmenama

Hrvatska produžila epidemiološke mere do 15. maja

AstraZeneka želi da izađe na tržište SAD

"Sakupljam dokumentaciju"

AstraZeneka želi da izađe na tržište SAD

Nedeljnik „Ekspres“ u ovom broju pokušava da odgovori na ova i mnoga druga gotovo nerešiva pitanja, koja već dugo pritiskaju ne samo region Balkana, nego i mnoge šire prostore. Naši sagovornici na ovu temu su dr Milan Igrutinović, naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu, inače čovek čiji se naučnoistraživački opus bavi upravo američkom geopolitikom, i Dragan Bisenić, diplomata koji je službovao u Egiptu, u MIP Srbije, a posle se i u publicističkim istraživanjima bavio spoljnom politikom SAD, prvenstveno njenim učinkom na Bliskom istoku.

Nepotpuno zaokruženi državni entitet

Razgovor sa gospodinom Milanom Igrutinovićem počinjemo neizbežnim pitanjem – šta je danas tzv. država Kosovo?

„Kosovo je danas nepotpuno zaokruženi državni entitet, oslonjen na međunarodno (zapadno) političko i vojno prisustvo i ustroj albanske nacionalne zajednice na Kosovu. Ono živi u rasponu odnosa sa Briselom i Vašingtonom, Beogradom i Tiranom“, kaže Igrutinović.

Na našu primedbu da je ovakvo Kosovo i Metohija, posle američke vojne intervencije 1999, samo jedno u nizu neshvatljivih tvorevina politike Sjedinjenih Američkih Država, ostavljeno od svojih kreatora bez nade, dr Milan Igrutinović ovako objašnjava taj fenomen:

„Iz ugla EU, Kosovo je država u sastavu Zapadnog Balkana i kao takva ima obećanje punopravnog članstva u EU. Ta perspektiva je glavno vezivno tkivo trenutnog poretka. Paralelno sa tim, postoje nacionalne aspiracije na dva koloseka – dalja etatizacija Kosova i velikoalbanska ideja – koji su ponekad, ali ne i nužno, suprotstavljeni jedan drugom.“

Na podužem spisku država koje su razvaljene samozvanom voljom američke „posebnosti“ su nekad bogate i relativno uređene države sa evropskim predznakom, poput Iraka, Libije, BiH, pa i Avganistana koji je nekad nosio epitet „azijske Švajcarske“. Zbog čega?

Privlače ih sukobi

„Svaka od pobrojanih zemalja nosila je različit kontekst unutrašnjih sukoba koji je privukao SAD. U Libiji je Vašington više pratio francusko-britansku intervenciju protiv Gadafija. Irak je poslužio kao vojni poligon za simbiotsku vezu tada nove forme globalnog rata protiv terora i specifičnih interesa neokonzervativaca Bušove administracije; u Siriji se radilo o prisustvu manjih specijalnih snaga uz vazdušno bombardovanje položaja ISIS-a, uz podršku pobunjenicima protiv Asada i političku konfrontaciju sa Rusijom. U nekim primerima primat je davan etosu liberalnog intervencionizma, na drugim mestima (Avganistan) je to povezivano sa bezbednošću samih američkih građana, sve u zavisnosti od reakcija uticajnih medija i javnosti.“

Podsećamo našeg sagovornika da su mahom sve te zemlje posle američke intervencije prepuštene krvavim građanskim sukobima i nepomirljivim političkim i interesnim tenzijama, a gospodin Igrutinović kaže:

„Deo odgovora se sigurno krije u prirodi američke vlasti, da se sa smenom administracija menjaju i prioriteti i da se zemlja sa tako široko postavljenim globalnim interesima ne može potpuno posvetiti nekom od pojedinačnih interesa, koji pritom nisu zaista vitalni. Nekada su ratovali za nezavisno Kosovo, ali danas za tim nema potrebe, dovoljna je bazična diplomatska podrška i uticaj koji je u međuvremenu stečen na terenu.

Valja imati na umu da je Amerika zemlja u raskoraku između nacionalnog i imperijalnog narativa, sa položajem hegemona stečenog nakon kraja Hladnog rata, a koji je na praktičnom zalasku...“

Dragan Bisenić sve do pre nekoliko godina bio je ambasador Srbije u Kairu. Tu dužnost obavljao je sedam godina, a istovremeno diplomatski pokrivao Sudan, Palestinu, Oman i jedno vreme Ujedinjene Arapske Emirate, dok tamo nismo postavili ambasadora. Kao novinar uradio je dva intervjua sa Henrijem Kisindžerom, sivom eminencijom američke spoljne politike u drugoj polovini dvadesetog veka.

Gospodina Bisenića pitamo zašto američke vojne intervencije nisu ostvarile ciljeve na Bliskom istoku?

„Teško je tvrditi da učešće SAD na Bliskom istoku nije pogoršalo regionalnu situaciju. Rat u Iraku destabilizovao je tu zemlju, stvorivši decenijsku pobunu koja je pružila plodno tlo za uspon ISIS-a. To je takođe suštinski izmenilo regionalni odnos snaga. Američka intervencija u Libiji, u početku pozdravljena kao humanitarni trijumf, postala je spirala dugotrajnog građanskog rata.

Nisu Sjedinjene Američke Države krive za sva današnja previranja na Bliskom istoku, ali američki pokušaji preoblikovanja regiona suviše retko su ostvarili ciljeve.

Razlozi američkog neuspeha na Bliskom istoku su trostruki.

Prvo je delovanje na osnovu neokonzervativnog uverenja da Bliski istok može u ovom trenutku da apsorbuje demokratiju zapadnog tipa, uprkos svim kulturološkim i istorijskim specifičnostima.

Drugo je da ta promena može da bude izvedena upotrebom vojne sile uz konfuziju o doktrini ’neophodnog rata’ i ’rata po izboru’.

Treće je angažovanje zbog geopolitičkog nadmetanja sa rivalima, Rusijom i Kinom.

Ove godine navršavaju se dve decenije od terorističkog napada 11. septembra na Svetski trgovinski centar u Njujorku, nakon čega je počeo američki ’krstaški rat’ za preoblikovanje Bliskog istoka. U početku, njegova ideologija bila je ’neokonzervativni kredo’ koji je dominirao u administraciji Džordža Buša Mlađeg, da ceo region treba da bude demokratizovan i uklonjeni autoritarni lideri, jer su nedemokratski režimi na Bliskom istoku izvor terorizma.

Uz to, to su bili lideri sa antiameričkom platformom koji su odbijali prihvatanje regionalnih mirovnih sporazuma sa Izraelom. Ta promena će se izvesti, ukoliko je potrebno, upotrebom sile i ratom. To je takođe bila jedna od neokonzervativnih floskula. Poznat je dijalog između Kolina Pauela i Madlen Olbrajt povodom vojnih intervencija. ’Šta će nam vojska ako je ne upotrebljavamo?’, pitala je Madlen Olbrajt tražeći američku vojnu intervenciju u Bosni.

Podrška pobunjenicima

Kolika je bila zabuna posle 2001. godine posvedočio je 2007. general Vesli Klark kada mu je posle invazije na Avganistan sekretar za odbranu Donald Ramsfeld pokazao dokument s planom da se napadne sedam država za pet godina: Irak, Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i na kraju Iran.

Sve zemlje sa spiska nisu bile objekat američke intervencije, ali neke jesu, poput Libije. Humanitarna intervencija se pretvorila u podršku pobunjenicima protiv Gadafija koji je svrgnut i ubijen pre 10 godina, a zemlja je zaglavljena u građanskom ratu.

Od kraja Drugog svetskog rata do 1980. bukvalno nijedan američki vojnik nije ubijen u akciji dok je služio na Bliskom istoku. Od 1990. bukvalno nijedan američki vojnik nije ubijen u akciji nigde drugde, osim u regionu ’velikog Bliskog istoka’. U poslednjih skoro četvrt veka nije bilo godine da Amerika nije bombardovala Irak.

Sadamova agresija na Kuvajt 1991. pretila je da poremeti globalno snabdevanje naftom. Američka strategija razlikuje ’neophodni rat’ i ’rat po izboru’.

Irelevantna stanovišta

Konfuzija između ova dva termina stvorena je posle 11. septembra 2001, kada je predsednik Buš morao nešto da učini da bi pokazao da SAD nisu ranjive na terorističke napade. Napad na Avganistan 2001, a potom na Irak 2003. doživljen je kao zaslužen, iako u stvari nije bilo neposredne veze između ove dve zemlje i napada 11. septembra. U napadu su učestvovali samo Saudijci, sa izuzetkom jednog Egipćanina, ali SAD nisu krenule zbog toga da napadnu Saudijsku Arabiju.

Dva najvažnija američka hladnoratovska interesa u regionu, antikomunizam i nafta, uveliko su postala irelevantna sa stanovišta geopolitičkih i strateških promena. Uprkos smrti preko 6.500 pripadnika američke vojske i procenjuje se 300.000 civila u Iraku i Avganistanu, kao i troškovima od više od 3,4 triliona dolara, Bliski istok nije ništa stabilniji, demokratskiji ili prosperitetniji nego što je bio pre dve decenije. Uz to, administracije Obame i Trampa odrekle su se izgradnje države i prihvatile stajalište o brzom povlačenju vojske, bez obzira na unutrašnje posledice koje ostavljaju u dezintegrisanim državama. Tako da ni američko odustajanje u ovom trenutku ne vodi region ka stabilnosti i obnovi razorenih područja“, kaže Dragan Bisenić.