Dugogodišnji spor

Nagorno-Krabah ili poslednja klapa savršenog čina

Jedan sukob koji je naizmenično tinjao i rasplamsavao se od poslednjih godina Sovjetskog Saveza je završen.

Pretežno jermenska enklava Nagorno-Karabah je u procesu potpune apsorpcije od jermenskog suseda, Azerbejdžana. Mnogi, ako ne i većina od više od 140.000 stanovnika otišli su ili se spremaju da odu. Od prošle nedelje, konvoji automobila, kamiona i autobusa krenuli su ka jermenskoj granici, a mnogi od njih su tužno - i verovatno tačno - žalili što nikada više neće videti svoje domove.

Tzv. Republika Nagorno-Karabah objavila je samoraspuštanje i raspuštanje svih svojih institucija od 1. januara 2024. Dekret vođe te enklave Samvela Šahramanjana najavljuje raspuštanje “svih vladinih institucija i organizacija 1. januara 2024. godine“, i utvrđuje da kao rezultat toga “prestaje da postoji Republika Nagorno-Karabah (Arcah)“.

Nagorno-Karabah postao je arhetipski zamrznuti konflikt - dugogodišnji spor koji je ponovo otvoren slabljenjem sovjetske moći i ostao je nerešen posle raspada Sovjetskog Saveza. Kada je došao kraj, došao je iznenadno. Pre dve nedelje, Azerbejdžan je pokrenuo nešto što je izgledalo kao sporedni napad na prestonicu Nagorno-Karabaha, Stepankert, i preuzeo vlast. Otpora je bilo malo; nije bilo svrhe. Jermenija je bila iznenađena.

Posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, međunarodno sponzorisani pregovori pokušali su da uravnoteže teritorijalni integritet Azerbejdžana - njegovu održivost kao države - sa težnjama Jermena iz Karabaha. Ali ono što je bilo na stolu takođe je odrazilo ishod upotrebe sile na terenu: velikodušnije ponude Jermenima do 2020. godine, kada su bili u dominantnoj poziciji, i naginjanje prema Azerbejdžanu nakon što je pobedio u sukobu 2020. godine.

Davne 1992. godine, kada se prvi rat oko teritorije proširio na borbe punog obima, ministri spoljnih poslova novostvorene Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju sastali su se u Helsinkiju i pozvali na održavanje konferencije u Minsku radi rešavanja sukoba. Trebalo je da prisustvuju sve strane, uključujući “izabrane predstavnike Nagorno-Karabaha i druge“ - drugim rečima, i Jermeni Karabaha i Azerbejdžanci. Ali na kraju, konferencija se nikada nije dogodila.

Posredovanje bezbednosne organizacije u Nagorno-Karabahu trebalo je da bude zasnovano na principima Helsinškog sporazuma, sporazuma iz 1975. između Zapada i Sovjetskog Saveza koji je formalno uspostavio teritorijalni integritet, samoopredeljenje i odricanje od upotrebe sile kao suštinskog principa za očuvanje evropskog mira. U praksi, nijedan od ovih principa nije poštovan.

Nakon 1998, Jermeni iz Karabaha više nisu bili zastupljeni u pregovorima, u velikoj meri, ironično, zahvaljujući jednom od svojih predstavnika: novoizabranom predsedniku Jermenije Robertu Kočarjanu, Jermeninu iz Karabaha koji je rekao da može da pregovara u ime svog naroda. Diplomatija se svela na tajne razgovore između azerbejdžanskog i jermenskog lidera.

Našavši se u vakuumu, bez mirovnog procesa koji bi ih uključio ili snažnog međunarodnog angažmana, karabaški Jermeni počeli su da prelaze sa pukog pritiska za samoopredeljenje na radikalniji iredentizam. Godine 2017, karabaški Jermeni, podstaknuti jermenskim nacionalistima u regionu i jermenskom dijasporom, formalno su preimenovali svoj region u Arcah, jermensko ime koje datira još iz antičkih vremena. Implikacija je bila da Azerbejdžan treba da odustane ne samo od Nagorno-Karabaha, već i od okolnih regiona pod jermenskom kontrolom.

Sa svoje strane, azerbejdžanska strana izgradila je sopstveni projekat za ponovno osvajanje svojih teritorija. Zapadni posrednici smislili su pametno osmišljene mirovne formule, ali nikada nisu bili u stanju da ih sprovedu.

Nagorno-Karabah kao predvorje geopolitičkih igrica u oblasti Kavkaza

Aktuelno

Svet 02.10.2023. 20:00

Nagorno-Karabah kao predvorje geopolitičkih igrica u oblasti Kavkaza

Proboj u pregovorima dogodio se početkom maja kada su ministri spoljnih poslova Jermeniji i Azerbejdžana bili četiri dana u Vašingtonu, gde su razgovarali sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom. Razgovori su počeli kada se Blinken, koji je inicirao samit, sastao sa dva ministra inostranih poslova nakon što je sa njima odvojeno razgovarao.

Na kraju ovih razgovora Blinken je rekao da su Jerevan i Baku “blizu sporazuma“. Pregovore je dalje preuzela Evropska unija, ali u njih je sve vreme uključena i Moskva.

Osnova za potpuno i konačno rešenje bili su sastanci predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva i jermenskog premijera Nikola Pašinjana u Pragu i Briselu, kao i trilateralni pregovori uz učešće Rusije, uključujući i one održane u Moskvi u maju 2023.

Predsednik jermenske vlade Nikolaj Pašinjan u maju je izjavio da su se Jermenija i Azerbejdžan sporazumeli o međusobnom priznanju teritorijalnog integriteta, pod uslovom da Jermeni u Karabahu dobiju bezbedonosne garancije. U isto vreme, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev rekao je da postoji mogućnost postizanja mirovnog sporazuma između Bakua i Jerevana, imajući u vidu da je Jermenija priznala sporni region Nagorno-Karabah kao deo Azerbejdžana.

“Verujem da postoje mogućnosti za postizanje mirovnog sporazuma, posebno imajući u vidu da je Jermenija zvanično priznala Karabah kao deo Azerbejdžana“, rekao je tada Alijev. Šta se dogodilo od tada do danas, da li je u svemu bilo još nekih drugih razgovora teško je reći, ali je uočljiva značajna ravnodušnost svih ovih aktera prema onome što se događa u Nagorno-Karabahu.

Nakon razgovora u kojima je jermenski premijer priznao teritorijalni integritet Azerbejdžana sa površinom od 86,6 hiljada kvadratnih kilometara, što je značilo i Nagorno-Karabah, stvari odjednom dobijaju druge dimenzije. Strateško pitanje je rešeno, a Pašinjan je sklopio dogovor rizikujući unutrašnje nemire, proteste i potencijalno kontrarevoluciju.

Za njega je glavni motiv budućeg sporazuma bila upravo zaštita teritorijalnog integriteta same Jermenije jer je 2022. godine došlo do velikih sukoba na granici zemalja, usled kojih je Azerbejdžan okupirao deo jermenskih teritorija.

Jerevan je optužio Baku za okupaciju. Tamo su odbacili ove tvrdnje, ali su pristali da priznaju teritorijalni integritet susedne zemlje. Generalno, sve je išlo ka mirnom dogovoru. Jedini izuzetak bilo je pitanje položaja karabaških Jermena.

Jermenija je odmah nakon potpisivanja trilateralne izjave posle Drugog karabaškog rata ponovo pokrenula pitanje statusa Nagorno-Karabaha, ali je Azerbejdžan smatrao da o tome više ne može biti govora. Krajem 2022. godine pojavile su se nove varijable u rešavanju ovog pitanja koje se generalno može nazvati krizom u Lačinskom koridoru.

Dana 12. decembra 2022. godine, put Lačin-Šuša blokirali su azerbejdžanski aktivisti za zaštitu životne sredine tražeći da se prekine ilegalna eksploatacija rudnika Gizilbulag i Damirli. De fakto, Baku je uspostavio kontrolu nad Lačinskim koridorom na istočnoj strani.

Šest meseci kasnije, u aprilu 2023. godine, Azerbejdžan je uspostavio kontrolni punkt na suprotnoj strani puta u blizini jermenske granice. Može se reći da je od tog trenutka sudbina Karabaha već bila unapred određena. Poslednja nada Jerevana i Stepanakerta (Hankendi) ostala je u Moskvi i oko 2.000 ruskih mirovnjaka stacioniranih u Karabahu. Do tada je stav Rusije o ovoj temi izgrađen na izjavama predsednika Vladimira Putina da “konačni status Karabaha nije rešen“.

Pogrešna procena o Rusiji

Kako se ispostavilo, kalkulacije rukovodstva Jermenije i samoproglašene republike Nagorno-Karabah, kao i 2020. godine, pokazale su se daleko od stvarnosti. Ravnoteža u Nagorno-Karabahu dugo je, skoro tri decenije, išla u korist Jermenije. Moskovski saveznici Jermenije kritički ukazuju da Jermenija to vreme koje je bilo povoljno za nju nije iskoristila za sklapanje sporazuma kojim bi se garantovala bezbednost stanovništu Nagorno-Karabaha ili se jasnije odredila prema teritoriji koju je faktički držala pod svojom kontrolom. Ruska diplomatija, generalno, ne gleda blagonaklono na pasivnost svojih bliskih partnera koji su u sukobu, ako ne iskoriste povoljne prilike za pronalazak diplomatskog rešenja ili ne pokazuju dovoljno kreativnosti i fleksibilnosti da se do takvog rešenja dođe.

Ruski predsednik Putin stavio je tačku na “sva i“ tokom govora na Istočnom ekonomskom forumu u septembru 2023, podsećajući da je sam jermenski premijer priznao Karabah kao deo Azerbejdžana. U istom govoru Putin je istakao da je pitanje statusa rešeno. Novu realnost u nastajanju Kremlj je jednostavno potvrdio na zvaničnom nivou. Šta je bila nova realnost? Činjenica je da je pitanje Karabaha postalo unutrašnja stvar Azerbejdžana. Jedina briga Moskve bilo je sprečavanje “etničkog čišćenja“, ali je Putin izrazio nadu da će obećanja Bakua da će to sprečiti ostati na snazi.

Ako se situacija sveobuhvatno pogleda, onda nisu samo pravna pitanja (jermensko priznanje teritorijalnog integriteta Azerbejdžana) oblikovala stav Moskve prema potencijalnom zaoštravanju. Još veću ulogu u tome igrali su potezi Jermenije protiv Moskve.

Jerevan je u proteklih šest meseci preduzeo prilično smele korake ka zbližavanju sa Zapadom. Jermenska vlada je 1. septembra 2023. poslala Narodnoj skupštini nacrt ratifikacije Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda, koji je raspisao poternicu za ruskim predsednikom. To je značilo da Jermenija o ovim okolnostima prelazi na stranu onih koji žele da uhapse ruskog predsednika.

Za Kremlj je to bio signal novog rasporeda snaga. Pašinjan je istog dana dao intervju italijanskim medijima, gde je govorio o “udaljenosti Rusije od Zakavkazja“. Nije ostalo neprimećeno da je Pašinjanova supruga Ana Akopjan učestvovala na sastanku prvih dama i gospode u Kijevu i donirala humanitarnu pomoć Ukrajini. Poslednji akord zaoštravanja bile su američko-jermenske vojne vežbe u Jermeniji, koje su održane 11 - 20. septembra 2023.

Kao rezultat toga, rusko Ministarstvo spoljnih poslova je, prvi put u istoriji bilateralnih odnosa, uputilo notu protesta jermenskom ambasadoru. U ovom slučaju, moskovska “čaša strpljenja” očigledno je postala prepuna onim što su smatrali neprijateljskim akcijama rukovodstva u Jerevanu.

U Rusiji se ocenjuje da operacija Azerbejdžana 19. septembra 2023. nije stvorila suštinski novu geopolitičku realnost, već je postavila poslednju ciglu u temelj realnosti koja je nastala posle Drugog rata u Karabahu 2020. Sjedinjene Države i većina evropskih zemalja naklonjeniji su Jermeniji, ali Zapad nije u stanju da pruži snažnu podršku Jerevanu. U razloge ograničenih sposobnosti EU i SAD spada niz faktora: značaj Turske, rastuća uloga kaspijskih energetskih resursa, evropski pacifizam i disperzija američkih snaga zbog konfrontacije sa Rusijom, Kinom i Iranom.

Stručnjak za Kavkaz, Kamrat Hasanov, objašnjava da se, kao i 2020. godine, i danas Zapad pokazao nesposobnim da utiče na tok sukoba. Poslednje oruđe u njegovim rukama bile su sankcije, a Evropski parlament je već zapretio Bakuu kaznenim merama. Međutim, energetski faktor obuzdao je EU od otvorenih antiazerbejdžanskih koraka.

Turska je pružila punu političku i vojnu podršku Bakuu tokom Drugog rata u Karabahu. Bespilotne letelice koje je isporučila Ankara učinile su ofanzivu azerbejdžanske vojske na Fizuli, Džabrail, Kubatli i Zangelan efikasnijom. Turska je posle rata otvorila zajednički centar za praćenje sa Rusijom u Agdamu, a turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i Ilham Alijev potpisali su odbrambeni savez - Šušku deklaraciju.

Pozicija Turske na Južnom Kavkazu je ojačala. U novom sukobu Erdogan se ograničio na verbalnu podršku i na Generalnoj skupštini UN jednostavno ponovio da je Karabah Azerbejdžan. Međutim, samo prisustvo Turske u Azerbejdžanu odvratilo je zemlje NATO-a od bilo kakve podrške Jermeniji u novoj eskalaciji u Karabahu. Punim povratkom regiona Azerbejdžanu, Turska, kao saveznik Bakua, povećava svoju težinu na regionalnom, pa čak i globalnom nivou. Ali, Rusija ostaje glavna sila na Južnom Kavkazu, zaključuju ruski stručnjaci.

Nagorno-Karabah prestaje da postoji