OBAVEZNI VOJNI ROK u Nemačkoj već od januara 2026. godine?

Ovu mogućnost najavio je nemački ministar odbrane Boris Pistorijus u intervjuu za nedeljno izdanje "Frankfurter algemajne cajtunga“.

Pistorijus je istakao da se trenutno sve zasniva na dobrovoljnom služenju, ali ako Bundesver ne bude mogao da privuče dovoljan broj regruta, vlada će biti primorana da uvede obaveznu službu.

Novi zakoni u tom pravcu mogli bi da budu predloženi najkasnije do 1. januara 2026. godine.

"Naš model trenutno se oslanja na dobrovoljnu prijavu. Ako se pokaže da imamo više potencijala putem obavezne službe nego kroz dobrovoljce, mogli bismo doneti odluku o njenom vraćanju“, rekao je Pistorijus u intervjuu.

Nemačka, koja je članica NATO-a, nastoji da ojača svoje oružane snage od početka rata u Ukrajini 2022. godine.

Ipak, Bundesver se suočava sa ozbiljnim izazovom – nedostatkom ljudstva.

Prema zvaničnim procenama, nemačkoj vojsci će u narednim godinama biti potrebno još 100.000 vojnika kako bi ispunila obaveze prema NATO-u.

Hrišćansko-demokratska unija (CDU), koja predvodi vladajuću koaliciju, podržava povećanje vojnih izdataka i otvoreno razmatra povratak obavezne vojne službe.

Socijaldemokrate, čiji je minister odbrane Boris Pistorijus član, deo su te koalicije kao manji partner.

Obavezno služenje vojnog roka uvedeno je 1956. godine, a svi muškarci stariji od 18 godina morali su da služe ili u vojsci ili da obavljaju alternativnu društvenu službu.

Zakon o vojnoj obavezi još postoji u nemačkom pravu, ali je suspendovan 2011. godine u cilju profesionalizacije Bundesvera i smanjenja troškova.

Danas nemačke oružane snage broje nešto manje od 261.000 ljudi, od kojih je oko 180.000 vojnika, dok ostatak čine civilni službenici.

Ipak, uprkos povećanom budžetu i strateškoj važnosti, broj novih dobrovoljaca ne raste očekivanim tempom.

Ukoliko se aktuelni trendovi nastave, 2026. godina mogla bi označiti povratak masovnog regrutovanja u Nemačkoj.

To bi bio povratak na stanje od pre 2011. godine, a ujedno i pokušaj da se odgovori na "sve veće bezbednosne izazove u Evropi“.

U slučaju da nekim spletom okolnosti Berlin odluči da se aktivno i javno uključi u neki sukob ili im neko zvanično objavi rat, smatraju poznavaoci prilika, zanimljivo bi bilo videti koliko bi se ljudi zaista angažovalo i odazvalo pozivu, a posebno ljudi koji žive, rade ili su čak rođeni u Nemačkoj, a zapravo nisu Nemci.

Inače, prema nekim procenama u Nemačkoj živi čak 30 odsto ljudi sa migrantskom prošlošću.

Zato je i za samu Nemačku i njenu administraciju važno da poseduje podatak kako bi se ti ljudi ponašali u nekoj ekstremnoj situaciji.

Nemačka je čak početkom 2020-ih provela kampanju "Jedna godina za Nemačku“, čiji je cilj bio animacija stanovništva migrantskog porekla da se dobrovoljno prijave za služenje vojnog roka, ali ona nije naišla na očekivani odziv.

Ova tema je u Nemačkoj aktuelna još od 2020. godine, a rat u Ukrajini ju je samo intenzivirao.

Konzervativna Hrišćansko-demokratska unija (CDU) je čak, nakon dugih rasprava, izglasala na stranačkoj konvenciji da se zalaže za postupni povratak obaveznog vojnog roka u Nemačkoj.

Prema toj agendi, mladi bi ponovo morali da idu u vojsku na određeno vreme ili da taj rok odsluže u civilnom određeno vreme.

"Postupno ćemo povući suspenziju služenja vojnog roka i konvertovati obaveznu vojnu službu u obaveznu godinu služenja društvu“, navodi se u rezoluciji CDU-a.

Takozvana "socijalna godina“ mogla bi se obaviti i u Bundesveru i u socijalnim ustanovama.

Dok se ta odluka konačno ne provede, CDU predlaže da se uvede "obaveza uslovne vojna službe“ koja će se ravnati prema kadrovskim potrebama nemačke vojske.

Razlog za takav zaokret CDU-a, stranke koja je bila na vlasti kada je vojna obaveza ukinuta, jeste zabrinutost zbog sve agresivnije Rusije i nedostatka osoblja u Bundesveru.

Inače, vraćanje obaveznog služenja vojnog roka je od početka rata u Ukrajini tema u mnogim evropskim zemljama.

Na primer, ministar Pistorijus trenutno testira razne modele, uključujući i švedski.

Švedska je 2010. suspendovala obavezni vojni rok, ali ga je ponovo uvela sedam godina kasnije, posle ruske aneksije Krima.

Od tada svi 18-godišnjaci moraju da se prijave i ispune odgovarajući onlajn obrazac. Neke od njih potom pozivaju na lekarski pregled. Ipak, na kraju samo oko pet do deset odsto muškaraca i žena godišnje prihvati službu. Regrutuju se samo oni koji su spremni da dobrovoljno služe vojni rok.

Postoji dakle evidencija, ali je praktično sama vojna služba – dobrovoljna.

Krajem 2023. Švedska je takođe odlučila da ponovo uvede obavezni rad za opšte dobro, recimo u hitnim službama.

Nemački ministar odbrane Pistorijus ocenjuje da je švedski model "posebno pogodan“ za nemačke potrebe.

U Danskoj takođe postoji obavezna vojna služba od 18. godine, ali za sada samo za muškarce. Žene bi trebalo da se regrutuju od 2026. Uz to, produžava se i osnovni vojni rok sa četiri na jedanaest meseci. Slično kao i u Švedskoj, sada se poziva samo deo jednog godišta jer se prijavljuje dovoljno dobrovoljaca.

U Norveškoj od 2016. i muškarci i žene moraju da se jave na registraciju, gde se medicinski procenjuje njihova podobnost za vojsku. Ipak, i u toj skandinavskoj zemlji na kraju se na služenje vojnog roka pozove samo deo onih koji se prijave. Zbog rigorozne selekcije, vojna služba smatra se jednako vrednom kao i druge visokoškolske kvalifikacije.

Austrija, sa druge strane, uprkos brojnim raspravama, nikada nije odustala od vojnog roka.

Muškarci između 18 i 35 godina pozivaju se u oružane snage samo na šest meseci osnovne obuke, pod uslovom da se prethodno utvrdi da su sposobni. Onaj ko iskaže prigovor savesti i da zbog toga ne želi da ide u vojsku, može da odradi devet meseci društveno korisnog rada, dok žene mogu da volontiraju u vojsci.

U Hrvatskoj je služenje vojnog roka ukinuto 2008, nakon čega je uvedeno dobrovoljno služenje.

Međutim, zbog sve slabijeg odziva već neko vreme glasno se raspravlja o ponovnom uvođenju neke vrste vojne obaveze.

Situacija sa baltičkim zemljama je malo drugačija.

Letonija je prošle godine ponovno uvela obavezni vojni rok na dobrovoljnoj osnovi, a od ove godine svi muškarci od 18 do 27 godina biće regrutovani. Predviđeno je da služba traje jedanaest meseci. Žene mogu da odluče da dobrovoljno idu na obuku. Od 2028. pa nadalje svake godine biće pozivano po 7.500 muškaraca. Prema NATO-u, to otprilike odgovara broju profesionalnih vojnika u toj zemlji.

Zamenska služba moguća je i može se obavljati u nekom od objekata koji su podređeni Ministarstvu odbrane.

Ta baltička zemlja ponovo je uvela vojni rok zbog ruske agresije na Ukrajinu.

Inače, Letonija je jedna od tri zemlje, članice NATO-a, koje se graniče sa Rusijom. Druge dve, Estonija i Finska, nikada nisu ni ukinule obavezni vojni rok.

Ukrajina je ponovo uvela obavezni vojni rok ubrzo nakon ruske aneksije Krima 2014. godine. To se odnosi na sve muškarce između 18 i 26 godina. Osim toga, nakon ruskog napada u februaru 2022. ukrajinska vlada donela je zakon prema kojem svi muškarci od 18 do 60 godina mogu da budu mobilisani.

Litvanija je takođe brzo reagovala i ponovo uvela vojni rok 2015. godine, nakon što je ukinut nekoliko godina ranije i godišnje se regrutuje oko 3.500 građana.

U Grčkoj su svi muškarci između 18 i 45 godina obavezni da odsluže vojsku. Služba u svim rodovima oružanih snaga traje dvanaest meseci. Postoje izuzeci u zavisnosti od lokacije i jedinice. Kraće služenje odnosi se, na primer, na operacije na granici ili sa specijalnim jedinicama kao što su padobranci ili ronioci. Kraći rok služe i oni koji dolaze iz višečlanih porodica.

U Turskoj je situacija specifična jer vojni obveznici mogu da skrate svoje vreme u vojsci za četiri nedelje uz naknadu od oko 5.000 evra.

Nekada su bili mogući i duži rokovi koji su se uz naknadu otkazivali. Generalno, obavezni vojni rok odnosi se na sve muškarce između 20. i 41. godine i traje najmanje šest meseci. Onaj ko izbegava službu, dobija novčanu kaznu ili ide u zatvor. Ne postoji pravo na odbijanje služenja vojnog roka.

Inače, nova eskalacija rata u Ukrajini mogla bi da dovede do otvorenog sukoba između Nemačke i Rusije, nakon što je kancelar Fridrih Merc ukinuo ograničenje dometa na udare nemačkom vazduh-zemlja raketama Taurus KEPD 350.

Naime, ruski zvaničnici i sam predsednik Vladimir Putin više puta su govorili da će svaki napad zapadnim raketama na svoju teritoriju tretirati kao direktnu agresiju zemlje koja ih je proizvela, dok je prošlogodišnji procureli razgovor u kojem su nemački oficiri razmatrali razne scenarije napada pokazao veću ulogu Nemačke od običnog snabdevača.

Nakon izrečenih pretnji i straha bivšeg kancelara Olafa Šolca od upravo ovakve eskalacije, Moskvi će biti teško da negira direktnu umešanost Nemačke u eventualni napad i opravda ruskoj javnosti ako izostane odgovor.

"Ako se takve odluke donesu, one će biti apsolutno suprotne našim težnjama da postignemo političko rešenje i naporima koji se ulažu u okviru tog rešenja. To je prilično opasna odluka“, rekao je portparol Kremlja Dmitrij Peskov.

Pored Nemačke, ograničenje su ukinule Francuska i Velika Britanija, koje Ukrajinu snabdevaju raketama vazduh-zemlja SCALP, odnosno storm shadow. Nemačke rakete imaju teoretski domet do 500, a francusko-britanske 550 kilometara, što znači da mogu da dosegnu Moskvu i nekoliko velikih gradova u Rusiji.

Istovremeno, Holandija je najavila da će poslati preostala 24 aviona F-16, koji mogu biti korišćeni za napade, mada ih je Ukrajina do sada najčešće držala podalje od ruske PVO i koristila ih za obaranje ruskih raketa i dronova duboko u svojoj teritoriji.

Reč je o značajnoj promeni kursa u nemačkoj bezbednosnoj politici, uprkos tome što je vladajuća Hrišćansko-demokratska unija (CDU) u koaliciji sa Šolcovim socijaldemokratama (SPD).

Prethodni kancelar je odbijanje slanja "taurusa“ pravdao strahom da nemačka vojska ne bude umešana u planiranje napada.

Vlade Radulović iz Centra za geostrateška istraživanja i terorizam kaže da je Nemačka 2011. ukinula služenje vojnog roka i da je od tada vojni rok kod njih baziran na dobrovoljnoj bazi.

Pitanje vraćanja obaveznog vojnog roka, kaže on, aktuelno je već nekih pet godina, od 2020.

"Diskutovalo se o tome još dok je Angela Merkel bila kancelarka. Čak su bili natpisi da će deset godina nakon ukidanja, znači 2021. godine da krene obavezno služenje vojnog roka, ali od toga nije bilo ništa“, podseća Radulović.

Dodaje da ta tema nije zaboravljena i da je samo dodatno dobila na aktuelnosti nakon početka rata u Ukrajini.

"Evo, ponovo je aktuelizovana i to ne samo u Nemačkoj već i u Francuskoj, Britaniji, pa i Italiji. Skandinavske i Baltičke zemlje sa druge strane imaju poseban pristup ovoj temi, a neke nisu ni odustajale od obaveznog vojnog roka, dok su ga neke vratile u proteklim godinama“, kaže Radulović

Ističe da opružane snage Nemačke trenutno u aktivnom sastavu imaju oko 180.000 vojnika.

"Nedavno su predstavljeni planovi koji predviđaju da bi u narednih pet do šest godina trebalo da povećaju taj broj na 200.000 vojnika. Ono što je tu interesantno je da se pojavljuju dva različita pristupa kako to uraditi“, podvlači Radulović.

Objašnjava da celokupna priča o povećanja broja vojnika prati projekat "100 milijardi“, koje je Nemačka izdvojila za jačanje oružanih snaga, proširenje kapaciteta, izgradnju infrastrukture, kupovinu najsavremenijeg naoružanja i vojne opreme.

"U skladu sa tim treba analizirati i izjavu nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa koji, kako mi se čini, nije direktno rekao ’idemo na uvođenje obaveznog vojnog roka’, već je rekao da ukoliko se dođe do toga da postojeći kapaciteti, a to podrazumeva i ono što će biti realizovano u okviru projekta ’100 milijardi’, da ti kapaciteti i infrastruktura budu veći od broja aktivnih pripadnika vojske, da će se onda ići na povećanje broja vojnika“, objašnjava Radulović.

Kaže da tu dolazimo do ta dva pristupa.

"Prvi pristup podrazumeva popularizaciju dobrovoljnog služenja vojnog roka i da se na taj način pokuša popunjavanje kapaciteta. Nešto slično već je pokušano pre pet godina još dok je Angela Merkel bila kancelarka sa kampanjom. Taj koncept podrazumevao je šest meseci osnovne obuke, a onda još šest meseci službe u rezervi u najbližem mestu u odnosu na mesto stanovanja regruta. Taj program je pre svega bio orijentisan ka stanovnicima Nemačke migrantskog porekla i trebalo je da njima približi Nemačke oružanje snage i motiviše ih i afirmiše da se prijave za dobrovoljno služenje vojnog roka“, ističe Radulović.

Dodaje da međutim to nije zaživelo u formatu u kojem su bila očekivanja.

"Drugi pristup, ukoliko ovaj ne da rezultate i ne dođe se do broja vojnika koji je potreban, predviđa vraćanje u potpunosti na obavezno služenje vojnog roka. To onda podrazumeva i novi zakon koji bi trebalo da stupi na snagu i sve ono što prati jednu takvu odluku“, naglašava Radulović.

Kaže i da iako su informacije da je taj zakon već pripremljen, nije siguran koliko je realno da se sve to u vezi sa vraćanjem obaveznog služenja vojnog roka realizuje u tako kratkom vremenskom periodu, odnosno početkom 2026. godine.

"Svakako, ova opcija da se popularizuje dobrovoljno služenje vojnog roka sa nekim novčanim izdvajanjima ili drugim beneficijama koje bi ono nosilo sa sobom figurira kao realnija i ostaje da se vidi za koji će se od ova dva pristupa Nemačka opredeliti“, podvlači Radulović.

Kaže i da je ono što je ključno da su komentari NATO-a išli u pravcu da Nemačka mora da poveća broj aktivnih pripadnika za oko dvadesetak hiljada vojnika i dođu do 200.000 aktivnih pripadnika vojske do 2030. odnosno 2031. godine.

"Ostaje da se vidi kako će se sve to odvijati. Ono oko čega nema dileme jeste to da će se sigurno ići na povećanje broja aktivnih vojnika da bi se ispratio ceo taj proces i ulaganja u oružane snage, odnosno projekat ’100 milijardi’, ali i projekti koji podrazumevaju jačanje nemačkih oružanih snaga, uvođenje savremenih sistema i naoružanja i svega ostalog jer neko to mora da opslužuje, moraju neki ljudi da budu obučeni da upravljaju tim sistemima koje Nemačka planira da uvede u svoju vojsku u okviru projekta ’100 milijardi’“, zaključio je Radulović.