Nikada se nije odrekao pravoslavlja

„On je neko ko ne prima lako komplimente, ali je, prosto rečeno, sve ove godine bio moja snaga i oslonac, i ja, čitava njegova porodica, kao i ova i mnoge druge zemlje, dugujemo mu mnogo više nego što će on ikada priznati ili mi toga biti svesni.“ Ovim je rečima kraljica Elizabeta Druga opisala svog supruga povodom proslave njihove zlatne godišnjice braka, ali isto tako nesvesno, ili svesno, najavila ono što će nastupiti mnogo godina kasnije nakon smrti princa Filipa – preispitivanje značaja i dubine traga koji je za sobom ostavio vojvoda od Edinburga.

Mornarica kao sudbina

Svet povremeno pogode događaji koji učine da makar na trenutak sve stane. Koji poremete ranije zacrtani dnevni ritam. Tako je bilo i devetog aprila ove godine kada je obelodanjena vest da je princ Filip preminuo u 99. godini života. Državnici iz celog sveta utrkivali su se u izražavanju saučešća britanskoj kraljevskoj porodici, venci su se polagali ispred Vindzorske i Bakingemske palate, odjeci tišine u trajanju od dva minuta zavladali su širom stadiona brojnih sportova koje je princ voleo i pratio. Zvono Vestminsterske opatije oglasilo se 99 puta u njegovu čast i ujedno poručilo da je eri koja je trajala skoro čitav jedan vek došao kraj. Bila je to priča o verovatno najznačajnijoj sporednoj ulozi koja je koračajući ovim svetom ispratila sve najvažnije događaje i promene koje su zadesile Evropu.

Ukoliko životna priča princa Filipa ikada bude ekranizovana, ona će verovatno početi kadrom bebe koja je umesto u kolevci sakrivena u korpi za voće na britanskom ratnom brodu i koja deli tešku sudbinu svoje porodice i miliona proteranih Grka.

Iako će najveći deo života provesti kao zet britanske krune, u svetu poznat kao vojvoda od Edinburga, Filip je 1921. godine rođen na Krfu kao naslednik grčkog i danskog prestola, kršten u Crkvi Svetog Đorđa.

Najranije detinjstvo obeležio mu je buran i nepovoljan trenutak u kom se našla Grčka. Bilo je to vreme Grčko-turskog rata, koji je trajao od maja 1919. do oktobra 1922. godine. Rat je završen porazom Grčke, a narod je krivca za poraz pronašao u kralju Konstantinu Prvom, koji je uhapšen 27. septembra 1922. Međutim, u opasnosti je bio i Filipov otac, grčko-danski princ Andreja od Grčke, kao uostalom i cela kraljevska porodica. Tako je u decembru 1922. porodica budućeg supruga britanske kraljice prognana iz Grčke.

Ni godine koje će uslediti nisu ga naročito milovale. Četiri starije sestre udale su se za nemačke prinčeve, majci princezi Alisi od Batenberga, najstarijoj ćerki princa Luja od Batenberga, dijagnostikovana je šizofrenija, a otac se preselio u Monte Karlo. Prilično rano ostaje bez jezgra porodice prepušten poengleženim delom porodice, koja je promenila prezime Batenberg u Mauntbaten, a starateljstvo nad njim preuzeo je lord Milford Hejven, drugi markiz od Mauntbatena.

Iako je gajio ambicije prema Kraljevskoj vazduhoplovnoj akademiji, pod pritiskom porodice upisuje britanski kraljevski mornarički koledž u Dartmutu, što će se kasnije ispostaviti kao sudbonosna odluka jer je tokom jedne posete kralja Džordža Šestog koledžu, upoznao svoju buduću suprugu, u tom trenutku trinaestogodišnju Elizabetu.

Raskid sa prošlošću

Filip je briljirao u Dartmutu, osvojivši Kraljev bodež, koji se dodeljuje najboljem kadetu u svim disciplinama u tom semestru, i nagradu za najboljeg kadeta na čitavom koledžu, a diplomirao je kao prvi u klasi.

Drugi svetski rat dočekaće u kraljevskoj mornarici. Rat ga je ponovo odveo do rodne Grčke gde se istakao u borbi za Krit i stekao Orden grčkog ratnog krsta mlade republike. Učestvovao je u obezbeđivanju savezničkog iskrcavanja na Siciliju, a kraj rata dočekuje na Pacifiku kao jedan od svedoka japanske predaje u Tokijskom zalivu. U Britaniju se vratio 1946. godine kao jedan od najmlađih glavnokomandujućih oficira celokupne britanske mornarice.

Tokom čitavog rata Filip je pismima ostao u kontaktu sa Elizabetom, da bi je po povratku u Veliku Britaniju i zaprosio.

U periodu između veridbe i venčanja Filip je postao britanski državljanin, odrekao se grčkog i danskog aristokratskog porekla i pretenzija i uzeo rodbinsko prezime Mauntbaten, postao anglikanac. Dan pre venčanja kralj Džordž Šesti mu je dodelio titulu kraljevskog visočanstva, a sledećeg jutra je postao vojvoda od Edinburga, erl od Merioneta i baron od Griniča. Elizabeta i Filip venčali su se u Vestminsterskoj opatiji 20. novembra 1947. godine.

Vojvoda se nakon venčanja vraća redovnim životnim aktivnostima, odnosno pomorskoj karijeri. Ali ispostaviće se samo zakratko. Kratak period provodi na Malti vodeći tipičan oficirski život, da bi mu se u septembru 1950. godine ostvario san svakog pomorskog oficira postavši kapetan šalupe „Svraka“. Vreme će pokazati da će to ujedno biti i kraj njegove karijere.  

Zdravstveno stanje kralja Džordža Šestog se pogoršalo pa je princeza Elizabeta morala da preuzme deo kraljevskih dužnosti za šta joj je bila neophodna podrška muža. Iz mornaričke službe istupio je 1951. godine i nikad se više nije vratio.

Kao mlad, ambiciozan i uspešan mogao je mnogo na profesionalnom planu, po mnogima verovatno i do samog vrha, odnosno do prvog lorda Admiraliteta. Glavnu ulogu svesno je zamenio sporednom i u svega par godina, od povratka iz rata, odnosno ženidbom Elizabetom, promenio život iz korena, presekao pupčanu vrpcu sa prošlošću i porodičnim korenima. I za svoje odluke se nikad nije pokajao, makar ne javno.

Sakrivena intelektualnost

„U ono vreme nisam mislio da će to biti kraj nekakve pomorske karijere. I to me je na neki način zateklo nespremnog. A postajalo je sve očiglednije da više nikad neću moći da joj se vratim. Ali nema svrhe žaliti za nečim. Prosto se nije desilo. Umesto toga, uradio sam neke druge stvari“, istakao je svojevremeno princ Filip.

Vidite još

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Broj se ipak smanjuje

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Svadbe od jula?

Maske još tri meseca

Svadbe od jula?

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

"U" sa krstom

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Prijatelj Srbije

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Zbog svog temperamenta, kontroverznih izjava i humora koji posebno Britancima često nije bio prihvatljiv, često je bio na udaru tabloida, koji su služili kao prozor u svet britanske kraljevske porodice. Istom temom bavi se i „Netfliksova“ istorijska serija koja nije zaobišla ni princa Filipa i njegovo odnos sa kraljicom Elizabetom. U njoj je, makar na trenutke, vojvoda od Edinburga prikazan kao izuzetno nesrećan čovek koji je zarad tradicije i protokola morao da žrtvuje celokupni život i da ga stavi kraljici na uslugu. Upravo je ovako predstavljen u sceni u kojoj besni nad svojom sudbinom i izgovara: „Oduzela si mi karijeru, dom, moje ime. Kakav je ovo brak? Kakva je ovo porodica?“

U braku više od 70 godina

Da li je baš bilo tako? Istina je tamo gde vladaju činjenice, gde nema fikcije, ali bez nje „Kruna“ ne bi bila ono što jeste, odnosno jedna od najpopularnijih „Netfliksovih“ serija. A činjenice govore da je princ Filip u braku sa Elizabetom proveo više od 70 godina, iako je uvek bio za korak iza kraljice.

Priroda njegovih odluka mogla bi da se pronađe u načinu na koji ga je opisao istoričar kraljevske kuće Endru Mar – odricanje od samosažaljenja, verovanje u činjenice, provokativna tvrdoglavost, dobro sakrivena intelektualnost i ljubav prema prirodi.

Provokativna tvrdoglavost, dobro sakrivena intelektualnost... Ukoliko se oslonimo na ova dva opisa i na to dodamo izjavu princa Filipa iz maja 2011. godine u kojoj kaže da je „anglikanac samo nominalno i da je bio i ostao pravoslavac“, mogli bismo da zaključimo isto tako da Filip baš i nije bio žrtva engleske tradicije i da se pravoslavlja suštinski zapravo nikada nije odrekao.

Tome u prilog ide i njegov lični odnos prema veri. Filip je negovao tradiciju pravoslavlja odlaskom u Crkvu Svetog Save u Londonu, koju je kraljica Marija Karađorđević uz Luiz Pedžet otkupila nakon Drugog svetskog rata od Anglikanske zajednice.

Prva zvanično zabeležena poseta usledila je 1957. godine, kada je princ Filip, zajedno sa kraljicom Elizabetom, prisustvovao krštenju Marije Tatjane, ćerke Andrije Karađorđevića. U bližoj prošlosti princ Filip se još jednom pojavio u Crkvi Svetog Save na poziv Karađorđevića, i to 2013. godine, kada je princeza Margarita od Badena preminula, te su sam čin sahrane i opelo obavljeni po pravoslavnim običajima kojima je prisustvovao i vojvoda od Edinburga.

Odnos prema pravoslavlju Filip je preneo i na sina princa Čarlsa sa kojim je godinama bio član Engleskog društva prijatelja Svete Gore, preko koga su obojica pomagali manastire na ovom grčkom ostrvu. Poznato je takođe da je Čarls više puta odlazio na Svetu Goru, gde je vreme provodio u kelijama sa normalnim, običnim svetom, ne tražeći nikakve pogodnosti za sebe.

Ne treba zaboraviti da su 2004. godine, kada je na Hilandaru izbio veliki požar, koji je oštetio gotovo polovinu manastirskog zdanja, upravo vojvoda od Edinburga i njegov sin, princ Čarls, bili jedni od onih koji su posredstvom svog udruženja skupljali novac za obnovu, a prema saopštenjima na stranicama posvećenim manastiru Hilandar, donacijama su pomagali ponovnu izgradnju u svim fazama.
O dubini traga koji je princ Filip ostavio na ovom svetu, kao i kada su u pitanju svi ostali istaknutiji državnici sudiće njihova dela koja su ostavili iza sebe.

Veličanje lika i dela

Dane nakon njegove smrti obeležili su razni novinski tekstovi. U najvećem broju njih Filipov lik i delo se veličaju, ali je bilo i onih u kojima se provlačila teza da ga britanska javnost nikada u potpunosti nije prihvatila. Za mnoge je zbog svog porekla bio i ostao stranac, ali nikako nije zanemarljiv ni broj onih koji su ga voleli. Mnogi su mu sentimentalno zahvalni i ne zaboravljaju mu da je bio na strani princeze Dajane.  

Nije u svima budio isto, ali je takav kakav jeste obeležio čitavu jednu eru britanske kraljevske kuće, pa samim tim i Velike Britanije, ali i Evrope. Koliko mu je bilo stalo do tuđeg mišljenja možda i najbolje govori njegov iskreni odgovor na pitanje kako gleda na svoj vlastiti doprinos britanskom životu.

„Radio sam sve najbolje što sam umeo. Neki misle da je to u redu. Neki ne misle. Šta da im radim? Ne mogu iz korena da izmenim način na koji sam radio stvari. To je deo mog stila. Baš šteta, ali moraće to da prihvate.“