Nosi kačket i klimaj glavom

U rubrikama „dogodilo se na današnji dan“, gde god da se prave, minuli 1. jul imao je obaveznu stavku koja je u samom vrhu: tog dana, pre tačno 100 godina, osnovana je Komunistička partije Kine.

Istorija kaže – uz malu pomoć Istočnog biroa Komunističke partije Sovjetskog Saveza i dalekoistočnog biroa Komunističke internacionale (Kominterne) čiju je ideologiju „marksizma-lenjinizma“ nova partija, koja je istovremeno bila i revolucionarni pokret, prihvatila kao svoju. Tokom godina u svoj ideološki lonac će dodavati i misli i političku filozofiju svojih velikih vođa, Mao Cedunga, Deng Sjaopinga i svog današnjeg generalnog sekretara Si Đinpinga, ali ono što je najvažnije u kolekciji njenih istorijskih zasluga svakako je pobeda nad nacionalistima Čang Kaj Šeka i, uz pomoć više seljaka nego kineskih proletera, osnivanje Narodne Republike Kine 1949. godine.

Stogodišnjica je obeležena spektaklom na centralnom pekinškom trgu Tjenanmen, pokazavši da je slavljenik nikad vitalniji i nikad jači: da je u poziciji političkog džina ne samo u sopstvenoj zemlji nego i na globalnoj sceni. Dok „socijalizam kineskih karakteristika“ ostaje njen cilj, a komunizam krajnje ishodište, u međuvremenu, pred partijom (i državom – to su u kineskom slučaju sinonimi) nekoliko je praktičnih zadataka koji su odranije poznati, ali za ovu svečanu priliku reafirmisani.

Ostavljajući glavne poruke za prvu ličnost današnje Kine, Si Đinpinga, ministar inostranih poslova Vang Ji je nedelju dana pre rođendana najavio šta su glavne slavljeničke teme. Stogodišnjica je, po njemu, „nova startna tačka istorije, pošto će kineski narod uskoro da kompletira u svakom pogledu prosperitetno društvo“, posle čega će se okrenuti „produbljenoj saradnji“ sa drugim zemljama. Izneo je i uverenje da će to biti na dobrobit svih strana – što je u poslednje vreme lajtmotiv svih kineskih spoljnopolitičkih nastupa, kao negacija kritika koje dolaze sa Zapada – da u svojoj spoljnoj politici i ekonomskoj saradnji sa drugim zemljama Kina vodi računa samo o sopstvenoj koristi.

Stogodišnjica je istovremeno povod da se u zapadnim medijima raspravlja o tome čemu KP Kine duguje svoju dugovečnost i svoju uspešnost.

Mačka može da bude i crna i bela

Londonski „Ekonomist“ u svojoj analizi odgovor na ovo pitanje daje u jednoj rečenici: „Velika, slavna i uvek u pravu.“ Predočava potom da najmnogoljudnijom zemljom sveta KPK upravlja već 72 godine – što nije istorijski rekord: Lenjin i njegovi naslednici na čelu KP Sovjetskog Saveza i KP Severne Koreje na vlasti su (bili) po nekoliko godina duže, ali samo KP Kine može da se pohvali da je kao jedina partija svoju zemlju u kojoj se umiralo od gladi uspela da preobrazi u državu koja je danas druga ekonomija sveta, sa dobrim izgledima da u dogledno vreme postane i prva. „Kina je najuspešniji autoritarni sistem u istoriji“, sažima svoju dijagnozu „Ekonomist“.

Glava na Zapadu, srce na Istoku

Šta je nama Kina danas

Šta je nama Kina danas

Vesti 02.05.2021. 10:05

Glava na Zapadu, srce na Istoku

Kina probudila i podelila Zapad

Samit G-7

Samit G-7

Svet 18.06.2021. 07:05

Kina probudila i podelila Zapad

Zašto je Kina sa svojim jednopartijskim monopolom uspela u onome u čemu drugi – primer je pomenuti Sovjetski Savez – nisu? U odgovoru londonskog nedeljnika na ovo pitanje navode se tri argumenta.

Prvi je da je KPK u kritičnim situacijama umela da bude čvrsta i „bezobzirna“. Jeste se doduše malo kolebala šta da učini posle izbijanja velikih studentskih demonstracija na Tjenanmenu 1989, ali kad se odlučila da proteste zaustavi silom, to je i učinila – pred očima celog sveta.

Zbog tadašnjeg brutalnog odgovora na studentsku pobunu ne kaju se ni današnji lideri Kine, pozivajući se upravo na primer Sovjetskog Saveza koji se, po njihovom mišljenju, urušio upravo zato što njegovo rukovodstvo nije „imao petlju“ kad je to najviše trebalo.

Drugi faktor dugovečnosti i efikasnosti KP Kine je njena ideološka agilnost, spremnost da se odrekne dogmi koje su se u praksi pokazale neuspešnim. Tačno je doduše da su problematične politike „Velikog skoka“ i „Kulturne revolucije“, koje je pokrenuo Mao Cedung, dovele do ekonomskog i društvenog haosa, sa milionima žrtava teške ekonomske krize, ali ono što je usledilo posle toga bila je pragmatična politika Deng Sjaopinga sažeta u metafori da „nije važno da li je mačka crna ili bela, ako uspešno tamani miševe“.

Primenjeno u praksi, to je značilo napuštanje socijalističkih dogmi i oslobađanje potencijala profitom vođenog tržišta, što je izazvalo gunđanje dogmatskog krila partije, ali je Kina u rekordnom roku, fantastičnim stopama rasta – i navalom investitora iz kapitalističkog sveta – ekonomski procvetala.

Uzgred, iako je Deng Sjaoping bio ključna ličnost kineskog ekonomskog (pa i društvenog) preporoda, on je jedini kineski lider koji, kako to uočava naš ekspert za Kinu Dragan Miljanić, nikada nije bio ni šef partije ni šef države – bio je na čelu nekih komiteta ili komisija – što znači da je Kinu usmeravao snagom svog autoriteta.

Nije kleptokratija

Kao treći faktor uspeha KPK „Ekonomist“ navodi činjenicu da se Kina kao država nikad nije pretvorila u „direktnu kleptokratiju u kojoj se bogatstvo sliva u džepove dobro povezanih“. Tačno je da su se mnogi obogatili u korupcionaškim poslovima, ali se popravio i životni standard većine Kineza. Partija naime brine i o socijalnim pitanjima, pa tako u kineskom socijalističkom kapitalizmu (ili kapitalističkom socijalizmu) država vodi računa o zdravstvenom i penzionom osiguranju. Taj sistem istina nije savršen, ali je dovoljno dobar za prosečnog građanina Kine – i dovoljno efikasan za visoku popularnost partije.

Rekordan rast kineskog uvoza u maju

U poslednjih 10 godina

U poslednjih 10 godina

Svet 07.06.2021. 09:59

Rekordan rast kineskog uvoza u maju

Kina odobrila vakcinu Sinovak za decu od tri do 17 godina

Za hitnu upotrebu

Za hitnu upotrebu

Svet 05.06.2021. 11:10

Kina odobrila vakcinu Sinovak za decu od tri do 17 godina

Zapadni mediji konstatuju i da mnogim Kinezima odgovara njena čvrsta ruka, dok nacionalnom ponosu prija činjenica da je kineska država danas među vodećim silama sveta. Ovo međutim ne znači da je džinovski partijski mehanizam u savršenom skladu. I tamo postoje frakcije, mada je generalni utisak da je sve pod kontrolom. KPK danas ima oko 92 miliona članova, po čemu danas nije najveća – ispred nje je Baratija Džanata, vladajuća partija Indije – ali svakako jeste najorganizovanija i s obzirom na svoje ustrojstvo i postignuća najmoćnija.

Svoj veliki jubilej KPK slavi sa trećim vođom čije su misli o „socijalizmu sa kineskim karakteristikama“ postale deo partijskog statuta. Si Đinping je danas predsednik NR Kine, generalni sekretar Centralnog komiteta KPK i predsednik Centralne vojne komisije – što će reći da su u njegovim rukama sve ključne poluge moći, a na njegovim plećima sav teret kineske unutrašnje i spoljne politike. Prema ocenama zapadnih sinologa, predsednik Si je najmoćniji kineski lider još od Mao Cedunga, koji je lider KPK bio od njenog osnivanja, pa sve do svoje smrti 1976. Mao se inače još slavi kao veliki nacionalni lider, sa formulom da je 70 odsto njegove politike bilo dobro, a samo 30 odsto loše. Partija je dakle bila u pravu i kad je grešila.

Posle smrti „predsednika Maoa“, na čelu KPK bili su Hua Guofeng (1976–1981), Hu Jaobang (1981–1987), Čao Cijang (1987–1989), Đang Cemin (1989–2002) i Hu Đintao (2002–2012).

Predsednik Si je na čelo partije došao 2012, a samo nekoliko meseci kasnije, 2013, i na čelo države. Bilo je to u vreme kad je važilo Dengovo pravilo o samo dva mandata na državnom vrhu. Na sednici Nacionalnog kongresa, kineskog parlamenta, u martu 2018, to ograničenje je ukinuto, što kineskom lideru omogućava da teoretski bude „doživotni“ predsednik.

Najveći kreditor

Stoti rođendan partije koja je postala sinonim za kinesku naciju i njenu kulturu proslavlja se i u kontekstu rastućeg sučeljavanja Kine sa SAD, uz upozorenja da se njihovo rivalstvo polako (i neizbežno) pretvara u novi hladni rat, ali i uz konstatacije da su ekonomije dve najveće sile u tolikoj meri isprepletane da bi njihovo nasilno razdvajanje donelo velike štete obema. Uvozne komponente iz Kine danas se na primer ugrađuju u četvrtinu proizvoda američke industrije, pri čemu su procene da bi njihova zamena domaćim bila veoma skupa.

Kina u Ameriku izvozi mobilne telefone (među kojima su mnogi brendovi američkih kompanija) u vrednosti od 70 milijardi dolara godišnje. Tim Kuk, prvi čovek američke korporacije „Epl“, to objašnjava činjenicom da je „Kina ovladala veoma naprednim tehnologijama proizvodnje, koje zanatske veštine objedinjuju sa robotikom i veštačkom inteligencijom – što se teško može naći bilo gde drugde… „Ako bih u Americi“, objašnjava to Kuk, „okupio sve inženjere koji su eksperti za proizvodne alate, dovoljna bi mi bila jedna soba, dok bi sa njihovim kineskim kolegama mogao da popunim nekoliko fudbalskih stadiona“.

Deo američko-kineskih realnosti je i činjenica da je Kina danas najveći svetski kreditor, bez koga ne može ni Amerika, jer Kina svoj trgovinski suficit sa SAD između ostalog koristi i za kupovinu američkih državnih obveznica – postajući time i kreditor američke vlade.

Uoči stotog rođendana partije Kina je demonstrirala i svoja dostignuća svemirske tehnologije, uspešno spustivši svog prvog „rovera“ na površinu Marsa, verovatno ne slučajno baš u vreme kad je tamo operativna i jedna američka robotizovana letelica. Predsednik Si je, sem toga, uz direktan TV prenos razgovarao sa kineskim kosmonautima koji su u svemirskoj orbitalnoj stanici, pri čemu su oni bili „uramljeni“ između državne i partijske zastave.

U poslednjih nekoliko nedelja zapadni mediji su uočili i kineska nastojanja da svetu projektuje bolju sliku o sebi od postojeće. Globalna istraživanja su naime pokazala da je, od početka pandemije (koja je krenula iz kineske metropole Vuhana), u mnogim delovima sveta u porastu negativno raspoloženje prema Kini, pa je zbog toga predsednik Si najavio da će kineska diplomatija ubuduće, umesto borbenog stava, nastojati da više obasja lepšu stranu nacije. U obraćanju od 1. juna, on je od svih državnih funkcionera zatražio da se svugde gde se to može stiču prijatelji koji razumeju Kinu i koji su joj naklonjeni. Sa svoje strane, Kina treba da se predstavlja kao „pouzdana i otvorena, ali i skromna i ponizna“.

Teško je međutim poverovati da će ova „ofanziva šarma“ promeniti instrukciju koju je davno osmislio Deng Sjaoping: „prikrivajte svoju snagu i čekajte na svoje vreme“.