Amerika se vratila, Zapad se probudio – i podelio. To je, u najkraćem, rezime prve spoljnopolitičke turneje novog predsednika SAD Džoa Bajdena, odnosno samita G-7 koji je označio povratak diplomatije „licem u lice“, posle niza virtuelnih državničkih okupljanja koje je nametnula pandemija.
Samiti i multilateralni sastanci generalno oduvek su bili svojevrsni „festivali geopolitike“ na kojima po pravilu nije najvažnije ono što se, posle mnogo destiliranja, objavi u zajedničkom saopštenju – ponekad je bitnije ono što se izostavi.
Svrha samita čiji je domaćin bio "britanski Tramp", razbarušeni premijer Boris Džonson, trebalo je da bude oproštaj od „trampizma“ i konsolidacija Zapada kao geopolitičkog entiteta, posle četiri godine iskušenja sa predsednikom najveće svetske sile koji je bio alergičan na multilateralizam.
Bajdenov doprinos u tome je značajan: za kratko vreme uspeo je da popravi imidž Amerike: prema najnovijem istraživanju često citiranog američkog "Pju" instituta, rejting SAD je od prošle godine porastao za najmanje 23 procentna poena u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Ujedinjenom Kraljevstvu – u sve četiri zemlje većina na SAD danas gleda blagonaklono.
Sem toga, Bajden uživa i visoku ličnu popularnost: u istom istraživanju sprovedenom u 16 zemalja od njega je, kao ličnost u čiju se kompetentnost u svetskim poslovima veruje, popularnija samo Angela Merkel. Nalaz je međutim i da je u međunarodnom javnom mnjenju zadržana dobra doza skeptičnosti. Dok većina Ameriku smatra "u nekoj meri pouzdanim partnerom", "veoma pouzdanim" je ocenjuje tek oko petina anketiranih.
To je novi kontekst za stari problem: kako se zajednički suprotstaviti Kini? Bajden kaže da je u završnom kominikeu "prilično akcija" u tom pogledu, uključujući kolektivnu osudu kineske radne prakse i nepoštovanja ljudskih prava, zahtev da se detaljnije istraži poreklo virusa korona, namera da se kineskom projektu "Pojas i put" parira zapadnom verzijom globalnih investicija u infrastrukturu...
Ono čega u dokumentu samita nema, to je odgovor na pitanje može li problem Kine da se reši bez Kine? Ostale članice G-7 (Nemačka, Francuska, Italija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Kanada i Japan) nisu baš za „jastrebovski pristup“, nego za delikatno balansiranje između onog što je poželjno i onoga što je realno.
Nemačkoj je, na primer, mnogo važnija prodaja automobila na velikom kineskom tržištu od tamošnjih ljudskih prava. Evropski saveznici Amerike zato sve više govore o „strateškoj autonomiji“, pristaju da lidera slede, ali ne bespogovorno, i svakako ne bi da budu u poziciji između američkog čekića i kineskog nakovnja.
I na kraju, ono što je suština pomaljajućih transatlantskih odnosa, to je da Evropljani veruju Bajdenu, ali ne veruju američkim biračima. Mnogi su naime u dilemi da li je Bajden samo „čuvar Ovalnog kabineta“ za nekog novog, politički visprenijeg Trampa koji bi mogao da dovrši ono što je Donald započeo – da sasvim uruši američku demokratiju.
