Svet
09.11.2021. 08:05
Milan Mišić

Geopolitičko kockanje

Novi Bajdenov gaf i "peglanje" koje je usledilo

Džozef Bajden 8.11.2021.
Izvor: EPA / JIM LO SCALZO

Da li će, pošto se haotično povukla sa jednog fronta daleko od kuće, Amerika otvoriti novi, takođe izvan svojih granica, na kome bi mogla da se provede još gore? Pitanje nije samo hipotetičko, nego i praktično, posle izjave predsednika Džoa Bajdena da su SAD u obavezi da priskoče u pomoć Tajvanu u slučaju da ga napadne Kina.

Ono što Bajden nije rekao, a što se podrazumeva, to je da bi to bio početak rata Amerike sa Kinom, oružani sukob dve nuklearne sile i dve najveće ekonomije sveta, i da bi taj rat najverovatnije bio uvod u novu svetsku katastrofu, sličnu onoj koja je 1914. pokrenuta u Evropi.

Da je ono što je izneo Bajden, u spoljnoj politici najiskusniji američki predsednik u savremenoj istoriji posle Dvajta Ajzenhauera, bio istinski diplomatski gaf, potvrdila je operacija "peglanja“ koja je usledila. Zvanični predsednikov portparol je odmah objasnio da "nema promena u politici SAD prema Kini, što podrazumeva i njenu ’stratešku dvosmislenost’“ kad je reč o Tajvanu.

Bajden, Kina 8.11.2021.
Izvor: EPA / DAVID CHANG

Zašto je Tajvan, ostrvo veličine otprilike kao pola Srbije, oko 160 kilometara udaljeno od kopna Azije i jugoistočne obale Kine, 395 kilometara dugačko i 145 kilometara široko tamo gde je najšire, ponovo postao vruća svetska tema? Odgovor je jednostavan: to je tinjajuća kriza koja se povremeno rasplamsava i već sedam decenija ne rešava.

Rezultat je i nedovršenog posla kineske revolucije: Tajvan, koji je deo Kine postao 1945, posle predaje Japana, 1949. je zaposela gubitnička strana u građanskom ratu u kojem je vojska seljaka i radnika predvođena komunistom Mao Cedungom pobedila vojsku kineskih nacionalista sa Čang Kaj Šekom na čelu i uspostavila današnju Narodnu Republiku Kinu. Vlasti na Tajvanu sebe su proglasile za "Republiku Kinu“.

Obe strane potom tvrde da su zastupnici celokupne Kine, pri čemu će Tajvan u međunarodnim organizacijama, uključujući tu i Ujedinjene nacije i njihov Savet bezbednosti, biti "prava Kina“ sve do 1971. godine kad je izvršena zamena. To je na dnevni red stavilo pitanje imena "Republika Kina“ i tajvanskog statusa: u međunarodnom saobraćaju kao "Republiku Kinu“ priznaje ga samo petnaestak beznačajnih državica kao što su Belize, Nauru, Honduras, Maršalska ostrva i država od 825 stanovnika usred Rima, Vatikan. Sa priznavanjem se 1999. godine poigrao i naši južni sused, Severna Makedonija, zbog čega je navodno trebalo da bude nagrađena sa milijardom dolara, ali se na vreme otreznila.

Tajvan, ili kako se u Pekingu insistira, "Kineski Tajpej“ (Tajpej je glavni grad ostrva) zato je danas "samouprava“ koja bi to i da ostane, što matična Kina ne priznaje, ali toleriše. Pri tome je zvaničan stav Pekinga da je reč o njenoj samo privremeno odmetnutoj pokrajini koja će, milom ili silom, jednog dana biti vraćena matici.

Ključna geopolitička činjenica kad je o Tajvanu reč je da je uspostavljen međunarodni konsenzus oko principa da postoji "samo jedna Kina“. Sa SAD je to bilateralno rešeno tako što je u tri kominikea, 1972, 1979. i 1982. godine obostrano prihvaćeno da je u Pekingu "jedina legalna vlast Kine“, kao i da je "Tajvan njena pokrajina“. Ali sa druge strane realnost je i da je Tajvan (ili "Tajpej“), sa svojih 23 miliona stanovnika danas 21. ekonomija sveta sa BDP-om od 759 milijardi dolara, odnosno 1,4 biliona kad se izračunava objektivnijom metodom pariteta kupovne moći.

Događaji koji su ovih dana trougao Kina–Tajvan–SAD vratili u centar svetske pažnje, i koji su isprovocirali Bajdenovu izjavu, bili su nekoliko vojnih incidenata u oktobru. Prvi je sudar američke podmornice sa nepoznatim objektom (pretpostavlja se da je bila reč o drugoj američkoj podmornici bez posade) u Južnom kineskom moru, koje Kina smatra svojim teritorijalnim vodama zbog čega se spori sa nekim susedima, ali i sa Amerikom. Drugi je upad više od 150 kineskih ratnih aviona u tajvansku samoproglašenu zonu protivvazdušne odbrane (zvanično "zone identifikacije“) tokom četiri dana početkom oktobra.

To je pratilo i otkriće "Volstrit džornala“, koje je potvrdila i tajvanska predsednica Caj Ingven, da "na licu mesta“ tajvanske vojnike tajno obučavaju 32 američkih instruktora, što je, kako je u komentaru kineskog portala "Global tajms“ bliskog vlastima u Pekingu, "narušavanje kineskog suvereniteta“ i "prelazak kineske crvene linije koji će dovesti do rata u Tajvanskom moreuzu“.

Da se Tajvan vratio u fokus američko-kineskog rivalstva potvrdila je i opsežna analiza objavljena u oktobru u "Njujork tajmsu“ pod naslovom: "Potpaljivanje vatre: SAD i Kina stupaju na opasnu teritoriju zbog Tajvana“. U njoj se iznose neke činjenice i procene koje ne idu u prilog najvećoj svetskoj sili. Po dvojici autora ove analize, Kina je, pokazivanjem moći u vazdušnom prostoru ostrva "osvajanje Tajvana prvi put učinila zamislivim, pa možda i primamljivim“, što je "tajvansko pitanje“, decenijama sporedno u američko-kineskom strateškom nadmetanju, vratilo u njegovo središte.

Uticajni američki dnevnik ukazuje i da "ambiciozni kineski lider Si Đinping danas po svemu sudeći predsedava najmoćnijim oružanim snagama svoje zemlje u istoriji“, napominjući da bi, posle ulaska u treći predsednički mandat iduće godine, "mogao da bude prinuđen da zauzme Tajvan i time kruniše svoju eru na vlasti“. S tim u vezi citira Sijeve reči da "niko ne bi trebalo da potceni stamenu odlučnost, čvrstu volju i sposobnosti kineskog naroda da brani nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet“.

"Svaki lider posle Mao Cedunga se zaricao da će povratiti Tajvan, ali je Si prvi koji pod svojom komandom ima vojsku dovoljno jaku da težak posao prisilnog ujedinjenja učini mogućim“, ocenjuje "Tajms“, ukazujući na kinesko uverenje da Amerika, posle debakla u Avganistanu, nema volje za novu vojnu ekspediciju daleko od kuće, pogotovo što bezmalo sve simulacije sukoba ukazuju da bi u njemu kineska strana imala značajne prednosti.

Da obe strane pokazuju svoje vojne mišiće, dokaz je i podatak da su tokom prvih osam meseci ove godine kroz Tajvanski moreuz američki ratni brodovi prošli osam puta. Američki vojnoindustrijski kompleks je tokom avgusta Tajvanu isporučio vojnu opremu u vrednosti od 750 miliona dolara.

Tu isporuku su međutim pratile i vesti o nedovoljnoj obučenosti tajvanskih oružanih snaga koje imaju 180.000 ljudi. Hju Si Đin, glavni urednik pomenutog "Global tajmsa“, u svom komentaru napisao je da bi, odluči li se Kina da vojno integriše Tajvan, njegove oružane snage odolevale "najviše pola dana“.

Na drugoj strani, u vreme dok je Bajden poručivao da će SAD braniti tajvansku samostalnost, brodovi kineske i ruske mornarice su pokazivali svoje mišiće u zajedničkoj plovidbi oko japanskog arhipelaga, sa zvaničnim objašnjenjem da time pokazuju "slobodu navigacije“ kao i da svojim zastavama naglašavaju da su "faktor mira i stabilnosti u regionu Azije i Pacifika“.

Potencijal za rat koji bi izbio zbog pogrešnih procena bilo koje strane, njihovih neodložnih potreba ili nekog dramatičnog nesporazuma dakle postoji. Ne treba, međutim, zanemariti da su američko-kineski odnosi u svakom pogledu mnogoznačni, da je zatezanje na jednom frontu simultano sa popuštanjem na nekim drugim.

Bajdenov geopolitički gaf i zaoštravanje retorike oko Tajvana događali su se dok su dve velike energetske kompanije SAD i Kine potpisivale dugoročni (na 20 godina) ugovor o isporukama po četiri miliona tona američkog LNG-a (tečnog prirodnog gasa) godišnje. Drugi partneri su, takođe, potpisali i poseban 13-godišnji ugovor o isporukama američkog gasa, što će Kinu učiniti najvećim uvoznikom ovog američkog energenta (čije cene ovih dana divljaju), a SAD će afirmisati kao alternativu ruskoj dominaciji u gasnom biznisu.

Ono što američko-kineske odnose i interese čini veoma isprepletanim i međuzavisnim – njihova bilateralna trgovina – takođe je ove godine u ekspanziji. Od januara do septembra je porasla za 35,4 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Ono što je pritom novost, jeste da je ove godine skočio američki izvoz u Kinu, čak za 43,5 odsto. Prognoze su da će ukupan obim razmene za ovu godinu dostići 700 milijardi i time nadmašiti 630 milijardi, što je bio nivo u 2018. godini kada je tadašnji predsednik Donald Tramp uvođenjem tarifa na kinesku robu pokrenuo trgovinski rat.

Ovaj "povratak biznisu“ čini još zagonetnijim zašto je predsednik Bajden u svom pominjanju američke spremnosti da brani Tajvan bio neoprezan, pa na neki način i ratoboran. Hongkonški portal "Azija tajms“, koji se bavi azijsko- pacifičkim regionom i svoje analize objavljuje na engleskom i kineskom, navodi tri moguća razloga. Prvi je potreba da se pokaže da posle debakla u Avganistanu Amerika nije tigar od papira, drugi je da demonstrira da uprkos seriji neuspeha na domaćoj sceni Bajden ima još političkog kapitala i velika predsednička ovlašćenja, kao i da je spreman da ih upotrebi.

Zbog svega toga tajvansko pitanje je najverovatnije vraćeno u žižu samo privremeno. I Bajden i Si znaju da igraju "kanastu“, partiju karata u kojoj se, kao za svakim kockarskim stolom, pobeđuje samo ako se na vreme odustane.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
34°C
03.07.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve