Trijumf sile i interesa

Šestonedeljni oružani sukob u Nagorno-Karabahu okončan je vojnim porazom Jermenije i pobedom Azerbejdžana. Primirje je postignuto uz posredovanje Rusije i ozvaničeno potpisivanjem sporazuma koji sadrži desetak tačaka.

Gubitnik ovog kratkog rata su Jermenija i međunarodno nepriznata Republika Nagorno-Karabah koju naseljavaju Jermeni, dok je Baku oružanim sukobom uspeo da pod svoju kontrolu vrati 40 odsto teritorije Karabaha i svih sedam okolnih oblasti koje su donedavno bile u rukama Jermenije. Azerbejdžan je, jednostavno, oružjem stvorio novu realnost.

Prestanak oružanih dejstava usledilo je kada su azerbejdžanske snage, uz otvorenu vojnu podršku Turske, bukvalno pregazile Nagorno-Karabah i osvojile ključne tačke, uključujući strateški grad Šuša, drugi po veličini u regionu, koji se nalazi blizu glavnog grada Stepanakerta i duž glavnog puta koji povezuje Jermeniju i Karabah.

AP Photo/Dmitry Lovetsky

Jermenske snage su bile desetkovane, pa je premijer Jermenije Nikol Pašinjan bio primoran da pristane na prekid rata kako bi njegova država izbegla potpuni vojni kolaps. Pašinjan je saopštio da je postignuti sporazum omogućio očuvanje onoga što Karabah, u postojećim okolnostima, ne bi mogao da sačuva:

“Tim dokumentom pruženo je ono što, prema vojnim i drugim procenama, ne bismo mogli da sačuvamo. U situaciji kada je prestonica Stepanakert ostala bez odbrane, pri nastavku ratnih dejstava je postojala velika mogućnost gubitka Stepanakerta, Martunija i Askerana. Nakon toga, hiljade naših vojnika moglo je da bude opkoljeno, došlo bi do kolapsa. Uzimajući u obzir te procene, doneta je odluka da se potpiše sporazum“.

Premijer je objasnio da je Generalštab oružanih snaga Jermenije izveštavao o problemima sa resursima, a da je političko rukovodstvo prihvatilo takvo mišljenje. Na prekidu vatre je insistirala sama vojska, resursi su im bili iscrpljeni, a u zemlji je postojao problem s mobilizacijom i Jermenija generalno nije bila spremna na vođenje borbenih dejstava:

“Praksa je pokazala da civili, nažalost, nisu toliko spremni da u potpunosti učestvuju u borbenim dejstvima, brzo gube borbenu gotovost, što stvara probleme… Vojnici na prvoj liniji fronta su se umorili, a nije imao ko da ih zameni.”

Pravi pobednik

Lideri Rusije, Jermenije i Azerbejdžana usvojili su 10. novembra zajedničku izjavu o prekidu sukoba koji su počeli 27. septembra. Azerbejdžan i Jermenija prihvatili su da se zaustave na postojećim položajima, obavezali se da razmene ratne zarobljenike i omoguće izbeglicama da se vrate u svoje domove, što će kontrolisati visoki predstavnik Ujedinjenih nacija za izbeglice.

Povezane vesti - Otkriveno na šta su se Jermenija i Azerbejdžan obavezali

Jermenija će zadržati kontrolu koridora koji je povezuje sa Karabahom, dok će u kratkom roku, tokom nekoliko faza, morati da preda Azerbejdžanu pojedine regione koje trenutno drži.

Jedan od najvažnijih elemenata dogovora predstavlja saglasnost Jerevana i Bakua da se na granicama između Jermena i Azera stacionira oko 2.000 ruskih vojnika u svojstvu mirovnjaka, sa svom neophodnom vojnom opremom, koji će u narednih pet godina kontrolisati poštovanje postignutog sporazuma.

“Delujemo na premisi da će dogovori stvoriti nužne uslove za dugotrajni i potpuni dogovor o krizi na pravednim temeljima i u interesima jermenskog i azerskog naroda”, objavio je ruski predsednik Vladimir Putin.

Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev je dogovor nazvao kulminacijom velike pobede svoje države i kapitulacijom Jermenije. Alijev je rekao da je vojna faza završena i da se sada prelazi na političko pitanje.

S druge strane, lider Jermena u Karabahu Arajik Harutjunjan je poručio:

“Ovo nije pobeda, a nema poraza dok se ne smatrate poraženima. Mi se nećemo nikad smatrati poraženima i ovo će postati novi početak ere našeg nacionalnog jedinstva i preobražaja.” On je pozvao Jermene da ostanu u svojim domovima: “Nemojte se seliti u Jermeniju. Ostanite da živite ovde”.

Turska, koja je vojno odmah pritekla u pomoć ionako nadmoćnijem Azerbejdžanu, prema postignutom sporazumu je ipak ograničena u pokušaju da proširi svoju političku sferu uticaja, jer joj nije dozvoljeno da neposredno učestvuje u sprovođenju mira.

AP Photo/Sergei Grits

Od početka sukoba Moskva se uočljivo držala uzdržano. Rusija prodaje oružje i Azerbejdžanu i Jermeniji, gde ima i vojnu bazu. Moskva se držala po strani i kada je Turska stala na stranu Azerbejdžana.

Politički analitičari veruju da je Kremlj intervenisao tek kada su za Rusiju nastupili povoljni uslovi. Prema njihovom uverenju, Putinu je stalo do toga da se oslabi jermenski premijer Nikol Pašinjan, jer je njegov izbor na vlast došao preko “plišane revolucije” 2018. godine koju je Moskva nerado prihvatila. Pritom, jermenska ekonomija u velikoj meri zavisi od ruskih investicija i doznaka Jermena sa prebivalištem u Rusiji, kojih ima oko dva i po miliona.

Istovremeno, za Rusiju je posredovanje u uspostavljanju mira na osnovu postignutog sporazuma bila idealna prilika da, pored vojnih baza u Jermeniji, stacionira svoje vojne trupe i u regionu Nagorno-Karabaha. Jerevan je ranije godinama bio protiv ruskih mirovnih trupa, ali je sada na to morao da pristane zbog pretećeg potpunog poraza u Karabahu.

Ovom intervencijom Rusija je ograničila i prisustvo Turske u Nagorno-Karabahu gde će rasporediti 2.000 svojih vojnika u funkciji mirotvoraca, što je želela da uradi još 1994. godine, nakon šestogodišnjeg rata u ovoj enklavi. Turskih mirovnjaka u Nagorno-Karabahu neće biti. Sporazum se smatra pokazateljem da je Rusija i dalje najvažniji igrač u regionu koji smatra svojim dvorištem.

“Rusija je ovde dobro prošla”, izjavio je Metju Briza, bivši kopredsedavajući Grupe iz Minska koja se pune tri decenije bezuspešno bavila pokušajima da se nađe mirno rešenje između Jermenije i Azerbejdžana.

Bivši američki diplomata Keri Kavano, koji je organizovao mirovne pregovore Jermenije i Azerbejdžana 2001. godine, saglasan je u oceni da je Moskva pravi pobednik u ovom sukobu, a da je reagovala tek kada su je okolnosti na to naterale, u pokušaju da izbegne sukob većih razmera, možda i ozbiljniji rat u koji bi bile uvučene Rusija i Turska. Da bi se to izbeglo, posegli za onom “očajna vremena zahtevaju očajničke mere”, kako je to rekao Kavano.

“I Redžepu Tajipu Erdoganu će ovo najverovatnije odgovarati. Njegova vojna podrška Azerbejdžanu mnogo je promenila stvari, a bila je relativno jeftina za Tursku. Uz to, Ankara je pobrala poene među nacionalistima i neku prednost u odnosima sa Rusijom”, zaključili su eksperti Evropazijske grupe. Sporazumom je predviđeno i da se kroz Jermeniju otvori put od enklave Nakčivan u Azerbejdžanu koja se graniči sa Turskom.

Povezane vesti - Oružje dugo neće utihnuti

I druge države imaju ulogu i interese u ovom sukobu, mada ne tako očigledne kao Turska i Rusija. Iran je stao uz hrišćansku Jermeniju, uprkos postojanju kulturnih, etničkih i verskih veza između Teherana i Bakua. Iran i Azerbejdžan dele granicu dugu više od 760 kilometara i deo Kaspijskog mora koje je bogato naftom i plinom.

“Međutim, Teheran nastoji da oslabi Azerbejdžan, kako azerbejdžanska manjina u Iranu ne bi zahtevala više prava, ili da pokaže aspiracije ka ujedinjenju sa matičnom državom. Iran, opet, ima snažne ekonomske odnose sa Jermenijom, budući da je ova država prvi veliki uvoznik nafte, plina i električne energije iz Irana”, piše u analizi Instituta „Ifimes“.

Prema njihovom mišljenju, Iran se takođe boji azerbejdžansko-izraelskih odnosa na vojnom planu. Prema mišljenju analitičara „Ifimesa“, Izrael je u ovom sukobu bio na strani Azerbejdžana: “Izrael je jedan od najjačih saveznika Bakua od 2011. godine i prodaje znatne količine oružja i vojne opreme Azerbejdžanu“.

Naknadna pamet

Nije prvi put da se kao veliki gubitnik u ovakvim sukobima označava međunarodna diplomatija. Skoro 30 godina pod pokroviteljstvom Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju trajali su pokušaji pregovora i traženja mirnog rešenja za Karabah. Grupa iz Minska bila je odgovorna za pregovore, ali je na kraju poklekla u trenutku kada se Baku osetio dovoljno snažnim da problem preseče “vojnim rešenjem”, kako je to definisao Ilham Alijev, predsednik Azerbejdžana.

AP Photo

Dok su u večeri potpisivanja sporazuma Azeri na ulicama slavili “kraj duge okupacije”, Jermeni u Jerevanu su započeli proteste, optužujući vlast za izdaju i kapitulaciju. Prve večeri su probili kordon snaga bezbednosti i upali u zgradu jermenske vlade i parlamenta, zahtevajući od Pašinjana ostavku. Iz njegovog kabineta je saopšteno da država “neće popustiti pod pritiskom demonstranata i da neće dozvoliti opoziciji da silom preuzme vlast”. To je svakako zvučalo paradoksalno, jer je upravo Pašinjan na vlast došao zahvaljujući ulici, posle višenedeljnih protesta.

Opozicione stranke, od kojih je samo jedna u parlamentu, uručile su mu ultimatum: “Podnesi ostavku do ponoći ili…”, ali je Pašinjanov šef osoblja odmah uzvratio: “Nećemo dozvoliti kriminalnim elementima da dođu na vlast i koristićemo sve zakonite mere koje su nam na raspolaganju da to uradimo. Nemojte sumnjati u to.” Premijer Jermenije je pozvao sve koji nemaju veze sa razbojništvima da odu kući i izjavio da je “čist” pred svojom domovinom i jermenskim narodom.

Pašinjan je rekao da je odluka o potpisivanja primirja bila “neopisivo bolna”. Objašnjavajući okolnosti zbog koji se sve dogodilo kako jeste, on je priznao da bi situacija po Jermeniju bila neuporedivo bolja da je Jerevan pre godinu dana pristao da Azerbejdžanu vrati pet regiona oko Karabaha, ali da niko, uključujući njega, nije to smatrao pravim putem!

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .