AFERA “ORUŽJE”: Veze bugarskih tajkuna, srpskih političara i trgovaca oružjem

AFERA “ORUŽJE”: Veze bugarskih tajkuna, srpskih političara i trgovaca oružjem

Shutterstock


Priča o namenskoj industriji u Bugarskoj je slična priči o namenskoj industriji u Srbiji. Postoje i neke razlike koje su naočigled male, a ipak se na kraju krajeva mogu okarakterisati kao presudne. Industrija naoružanja i vojne opreme i njen razvoj u Bugarskoj je skoro identičan razvoju istorodne industrije u Srbiji. Stoga i ne čudi što se danas na svetskom tržištu proizvodi iz fabrika u ove dve države vrlo često nalaze u konkurentskom položaju.

Trgovina naoružanjem i vojnom opremom je vrlo specifičan posao, koji opet traži specifične uslove pa samim tim se i ono što bi se u uobičajenim tržišnim uslovima nazivalo konkurencijom u ovom slučaju vrlo ekstenzivno tumači. Drugim rečima, kao i u ljubavi i ratu, i u trgovini oružjem je manje-više sve dozvoljeno. Ali vratimo se na odnos naše i bugarske industrije naoružanja i vojne opreme. Sistemi su skoro potpuno kompatibilni, fabrike i proizvodni kapaciteti su skoro istovetni, kalibri municije, lako i teško pešadijsko naoružanje, artiljerijska oružja…

shutterstock_53005867

Uz jednu bitnu razliku.

Bugarska je do raspada Varšavskog pakta bila deo tog vojno-političkog saveza. S tim u vezi i defaultu bila je i članica SEV, tj. ekonomskog saveza koji je bio logičan nastavak pomenutog Varšavskog vojnog pakta i činile su ga zemlje socijalističkog lagera. Jugoslavija nije nikada bila deo tog saveza, ali je od 1964. godine imala status posmatrača. Kakve sve reperkusije navedene činjenice imaju po namensku industriju na primeru Bugarske?

Povezane vesti – DOSIJE “KRUŠIK”: Ko ruši srpsku namensku industriju?

Da pojasnimo.

Blagodareći umešnosti jugoslovenskog rukovodstva, odnosno Josipa Broza Tita, tadašnje jugoslovenske fabrike u koje je iz zemalja SEV, a pre svega Sovjetskog Saveza, transferisana tehnologija proizvodnje naoružanja i vojne opreme, istu su dobile bez obaveze da po proizvedenom komadu opreme, municije, oružja ne plaćaju ništa na ime rojaltija. Drugim rečima, jugoslovenskim kompanijama je data tehnologija bez pozivanja na pravo proizvodnje, odnosno licencu. Kako je to uspelo SFRJ, nikada do kraja nije razjašnjeno, verovatno se radilo o nekoj vrsti ustupka u hladnoratovskim zbivanjima da bi se lider nesvrstanog bloka privoleo. Kako god, sa Bugarskom to nije bio slučaj. Većinu naoružanja i vojne opreme, tada a i sada proizvode po ruskim licencama.

Da bi svima bilo jasno, kada se u Srbiji proizvede puška sa ruskim sistemom “kalašnjikov”, fabrika koja ga proizvede nema nikakvu finansijsku obavezu prema vlasniku licence, dok sa fabrikom u Bugarskoj nije slučaj. Po čistoj logici to svaki komad oružja i municije proizvedene u nama susednoj i prijateljskoj zemlji čini u startu bar malo skupljim u odnosu na isti proizvod iz Srbije. Bugarima naruku nije išao ni određeni stepen nepoverenja ruskih partnera u smislu poštovanja pomenutih rojaltija, pa su se ruski partneri, odnosno njihova državna firma koja se bavi izvozom naoružanja i vojne opreme “Rosoboron eksport”, uvek živo interesovala za zbivanja u okviru bugarskog vojno-industrijskog kompleksa i trudila se da na svaki način, nekada formalno kroz organe upravljanja preduzećima, ali uvek neformalno na sve dostupne načine i metode. U takvim uslovima bez mnogo prostora za kreativne menadžerske sposobnosti inherentne bugarskom modelu biznisa, uokvirenim stegama koje vam nameće s jedne strane ruski vojni kompleks, a s druge Evropska unija čiji je Bugarska član, bilo je jako teško izboriti se za mesto pod suncem.

Shutterstock

Shutterstock

Do 2004. godine bugarska namenska industrija je tavorila, kao i srpska uostalom, ali od otvaranja ponovnog bliskoistočnog i afričkog tržišta za oružje i vojnu opremu sa Balkana situacija i poslovna klima se rapidno menjaju. Pojavljuju se ozbiljni investitori pre svega privatni, kroz razne fondove i banke. Od velikih državnih kompanija bugarski proizvođači oružja postaju svojina privatnih investitora. Ali, čini se da u ovom procesu ima nekog reda i da vlasnik ovakvog resursa ne može postati baš svako sa ulice ko ima novca. Ovde su to uglavnom bili ljudi koji su prethodno radili u državnoj kompaniji “Kinteks” koja je pandan našem SDPR-u.

Povezane vesti – Ko sabotira srpsku namensku industriju?

Uzećemo jedan primer, a to je bugarska kompanija “Dunarit” koja se najviše okoristila u aferi o valjevskom “Krušiku”. “Dunarit” je u vlasništvu Emlijana Gebreva, rasnog trgovca poniklog u pomenutoj spoljnotrgovinskoj firmi “Kinteks”, sa jakim vezama u Africi i na Bliskom istoku. Njegovo preuzimanje “Dunarita” finansira banka Cvetana Vasileva, doskora jednog od najmoćnijih i najbogatijih ljudi u Bugarskoj. Firma koja 2004. godine ima promet od 500.000 dolara za nekoliko godina podiže svoju proizvodnju na više od 100 miliona dolara vrednosti. Kada 2014. godine vladajuća politička struktura kreće u obračun sa Vasilevim, Gebrev se u prvom momentu nalazi na strani svog finansijera. Preumio se nakon nekog vremena i jedne nesrećne epizode sa trovanjem koje je jedva preživeo.

social-network-post-1920x1080f6-710x399

Nije poznato da li je preumljenje bilo motivisano trovanjem, ali je sam incident nedavno doveden u vezu sa sličnim incidentom koji se desio na tlu Velike Britanije, odnosno famoznim slučajem Skripalj. Kako su neki britanski mediji nedavno objavili, trovanje Skripalja i Gebreva izvršila je ista grupa obaveštajaca za koje oni tvrde da iza njih stoji ruska vojna spoljnoobaveštajna služba, tzv. GRU. U svakom slučaju, Gebrev se priklonio skupini poslovnih ljudi iz njegovog faha, poput Nikolaja Ibuševa, vlasnika fabrike “Arsenal” iz Sofije, i Nikolaja Gigova, trgovca oružjem i akterom afere sa nabavkom helikotera “eurofajter” u Bugarskoj. Najkrupniji igrač u ovoj strukturi je medijski mogul i svojevrsni političko-bezbednosni kišobran ove skupine Delijan Pevski.

Ali za nas je svakako najinteresantniji Nikolaj Gigov, čiji je poslovni partner Petar Crnogorac i preduzetnik iz Srbije Milorad – Mića Pušica, vlasnik kompanije “MMP konsalting”. Gigov i Crnogorac se vrlo često pojavljuju kao firme posrednici u prodaji bugarskog naoružanja proizvedenih u “Dunaritu”, “Arsenalu” i fabrici VMZ iz Sopota na inostrana tržišta.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar