DOSIJE “KRUŠIK”: Ko ruši srpsku namensku industriju?

DOSIJE “KRUŠIK”: Ko ruši srpsku namensku industriju?

Shutterstock


Srpska stara poslovica kaže “Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane”. S druge strane, stara bugarska poslovica, kad se prevede na srpski jezik, glasi “Što ne može da se reši sa parama, može da se reši sa mnogo para”. Nekada narodne umotvorine znaju biti korisne u razumevanju okolnosti u kojima se nalazite, jer često čovek od drveta ne vidi šumu. Ali ako se slepo sledi i otkriva logika interesa, naposletku se mora doći i do beneficijara koji izvlači interes iz nekakve krizne situacije.

Nikakve razlike nema ni kada se radi o aferi “Krušik”, kako je kolokvijalno krštena u delu srpske javnosti. I u ovom slučaju postoje nosioci određenih interesa koji iz čitave situacije izvlače konkretnu korist, bila ona politička ili ekonomska. Od pojavljivanja prvog teksta o izvozu srpskog oružja iz “Krušika” u Saudijsku Arabiju prošlo je godinu dana. U ovoj, 2019. vrednost ugovora koji su sklopljeni sa Ministarstvom odbrane Saudijske Arabije je ispod deset miliona dolara. Primera radi, od 2005. do 2016. u Saudijsku Arabiju je izvezeno naoružanja i vojne opreme u vrednosti od 60.997.000 dolara, da bi u 2017. i 2018 . godini izvezeno robe u vrednosti od skoro 150 miliona dolara. Oružje koje je izvezeno u ovu bliskoistočnu zemlju u ovoj kalendarskoj godini je deo poslovnih aranžmana i kontingenata dogovorenih u prethodnoj, 2018. godini. Novih poslova za srpsku namensku industriju za ovo tržište nije bilo. Jednom rečju, smrklo se. Ali kome je svanulo sa druge strane?

Shutterstock

Shutterstock

Kao što je pisano ranije u medijima, proizvodni kapaciteti srpske namenske industrije su po svom obimu i nameni skoro u potpunosti kompatibilni sličnim sistemima zemalja u okruženju. Laički rečeno, sve zemlje u okruženju u domenu naoružanja i vojne opreme u principu proizvode istu robu u manjoj ili većoj meri i samim tim su jedni drugima konkurencija. To znači da se kompanije iz naše namenske industrije za svoje mesto pod suncem na svetskom tržištu, a pogotovu na onom bliskoistočnom, bore sa kompanijama iz Hrvatske, Rumunije, Bugarske, Slovačke i Češke. Kako to izgleda u praksi, ilustrovaćemo na jednom primeru.

U decembru 2017. godine u Srbiju dolazi delegacija iz Ministarstva odbrane Saudijske Arabije sa zadatkom da testira pušku M05E1, proizvođača “Zastava oružja” iz Kragujevca. Radilo se o našoj automatskoj pušci sistema “kalašnjikov”. Testiranja su prošla više nego uspešno i krajem te 2017. ovo oružje je registrovano u Ministarstvu odbrane Saudijske Arabije. Sledeće, 2018. “Zastava” je Saudijcima prodala 28.000 komada ove puške u vrednosti od skoro 20 miliona dolara. Ilustracije radi, celokupna godišnja proizvodnja svih modela oružja u “Zastavi” iznosi oko 60.000 cevi. Znači, skoro polovina proizvodnje je izvezena na saudijsko tržište i postojala je potražnja za još većim količinama. Međutim, u 2019. godini nije izvezen nijedan komad na tamošnje tržište.

Nema potrebe naglašavati da se radi o najvećem kupcu naoružanja i vojne opreme koji je uvek gladan i čiju potražnju skoro pa nije moguće zadovoljiti. Uzročno-posledično to takođe znači da ako na tržištu nema oružja i municije proizvedenih u Srbiji, onda su ona sasvim sigurno nadomeštena iz drugih izvora. Prirodan zakon ponude i tražnje.

Povezane vesti – Ko sabotira srpsku namensku industriju?

Kako smo saznali, samo u poslednja tri meseca srpska namenska industrija nije izvezla naoružanja i vojne opreme u Saudijsku Arabiju u vrednosti od 30 miliona dolara. Radi se pre svega o minama i drugoj artiljerijskoj municiji koje uglavnom proizvodi valjevski “Krušik”. S druge strane, tržište je podmireno proizvodnjom iz tri fabrike u Bugarskoj. U pitanju su kompanije VMZ iz Sopota, “Arsenal” i korporacija “Dunarit”. Kao što smo rekli ranije, profili namenskih industrija zemalja u okruženju su vrlo slični profilima naših kompanija. Takav je slučaj i sa Bugarskom i ako bismo posmatrali njihov sistem na takav način, onda bi “Arsenal” bio pandan “Zastavi” iz Kragujevca, VMZ bi se mogao porediti sa “Prvim partizanom”, dok je “Dunarit” skoro u potpunosti pandan valjevskom “Krušiku”.

Shutterstock

Shutterstock

Inače, radi se o kompanijama koje se nalaze u vlasništvu države, ali su isto tako i pod određenom vrstom uticaja različitih interesnih grupa i trgovaca naoružanjem i vojnom opremom. Čak je svojevremeno pokušaj preuzimanja vlasništva nad “Dunaritom” od kontroverznog bugarskog tajkuna Cvetana Vasileva na kraju završio na sudu, gde se njegovim saradnicima, između ostalog, sudilo i za špijuniranje u korist Rusije. Naime, u septembru ove godine bugarsko tužilaštvo je objavilo dokument na jednoj stranici koji je do detalja opisivao pokušaj preuzimanja vlasništva nad “Dunaritom” i koji tereti Vasileva i izvesnog Nikolaja Malinova, nekadašnjeg političara Socijalističke partije i vlasnika lista “Duma”, da su nameravali da u saradnji sa ruskim tajkunom Konstantinom Malofejevom i penzionisanim generalom Leonidom Rešetnjikovom preuzmu i ovu fabriku municije.

Slična je situacija i sa kompanijom VMZ. Njihovo oružje je prema izveštaju koji je objavio i Rojters 2016. godine, pozivajući se na izvore iz ukrajinskih vlasti u Kijevu, bilo u upotrebi u ratnim zonama u Donjecku i Lugansku u okviru snaga koje nisu lojalne ukrajinskoj vladi. Prema istom izveštaju, radilo se o ručnim raketnim bacačima RPG 22 koji su se na ilegalan način našli na tamošnjem bojištu, pošto je na snazi bio međunarodni embargo na izvoz oružja u ovu konfliktnu zonu. Tom prilikom su vlasti u Kijevu, ali i međunarodna zajednica za naoružavanje snaga u Donjecku i Lugansku optužile Moskvu.

Povezane vesti – VUČIĆ O AFERI KRUŠIK: Nebojša i ja možemo na poligraf, ne učestvujemo u izvozu oružja

Uticaj faktora Moskva na trgovinu oružjem u svetu nikako ne treba zanemariti. Ipak se radi o jednoj od zemalja najvećih proizvođača svih vrsta naoružanja i vojne opreme, koja možda nema uticaj kakav je imala pre nekoliko decenija, ali je i dalje bitan igrač u ovom segmentu. Ova zakonitost naročito važi kada se radi o zemljama koje su bile deo nekadašnjeg Varšavskog pakta ili su blisko sa njim sarađivale. Naravno, izuzetak nisu ni Bugarska ni Rumunija, pa ni Srbija. Uticaj ovog faktora je evidentan, ma kako on na prvi pogled izgledao beznačajan.

Vratimo se na početak priče i kako je sve počelo. Iako svi misle da priča o izvozu oružja u Saudijsku Arabiju sa Balkana počinje prošle godine, zapravo se sve počelo odvijati mnogo ranije. Još 2013. godine. Tada novinarka bugarskog lista “Trud” otkriva da su iz Hrvatske, Srbije, Bugarske, Bosne i Hercegovine avionima transportovani u Saudijsku Arabiju i Azerbejdžan. Novinarka je objavila podatak da je bilo više od 390 letova, svi su bili tajni i vodili su se kao diplomatski, u kojima je bilo naoružanje i vojna oprema. I ne samo to. Objavljeni su i dokumenti i prepiska između azerbejdžanskih firmi i američkih posredničkih firmi u ovom poslu. Novinarka je, pretpostavljate, Dilijana Gajtandžijeva. U seriji tekstova optuženi su svi akteri ovog posla da su zapravo po nalogu američke vlade i pod njihovom zaštitom snabdevali teroriste ISIS u Siriji i Jemenu sa oružjem i municijom. Zbog više nego očiglednog i opravdanog interesovanja bugarske i svetske javnosti, otvorena je i zvanična istraga.

social-network-post-1920x1080-1-710x399

U međuvremenu je Gajtandžijeva dobila otkaz na poslu, nastavljajući dalje samostalni novinarski rad kao novinar istraživač i pokrećući svoj sajt Arms watch. Istraga je pokazala da dokumenta koje je objavila potiču iz hakovane elektronske pošte Ambasade Azerbejdžana u Sofiji. Kako je utvrđeno, napad je izvršila hakerska grupa “Anonimus”, navodno njihov bugarski ogranak, ali je takođe konstatovano da je krajnja IP adresa sa koje je napad sproveden zapravo registrovana u Moskvi. Nikada nije utvrđeno kako je novinarka došla u posed ovih dokumenata i Rusija nikada nije priznala da je imala učešće u ovim događajima.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar