AKCIJA DIJANE BUDISAVLJEVIĆ: Oči u oči sa Stepincem i Artukovićem

AKCIJA DIJANE BUDISAVLJEVIĆ: Oči u oči sa Stepincem i Artukovićem


Od samog osnivanja, 10. aprila 1941, Nezavisna Država Hrvatska postala je Golgota za Serbe. Na njih je otvoren lov, pogrom, koji je unet u zvanične zakone Pavelićeve države. Bili su progonjeni, klani, ubijani, bacani u jame -od Drine, preko centralne Bosne, Bosanske Krajine, Hercegovine, Kninske Krajine, pa sve do krajnjih granica Like, Banije i Korduna.

O tom pogromu piše i general Glez fon Horstenau, Austrijanac, stalni predstavnik Vermahta u Zagrebu od 1941. do 1945. U svojim memoarima on beleži da je samo u prvoj godini rata, po procenama Vermahta, u NDH ubijeno oko 300.000 Srba, a do kraja rata oko 750.000. Uredno beleži i da su se Nemci stideli brutalnih ustaških zločina nad Srbima, o čemu je redovno obaveštavao i Firera, ali je on imao “razumevanja” za vernost Ante Pavelića.

Ove važne i verodostojne istorijske činjenice pominjemo kao ilustraciju ukupne klime i uslova u kojima je svoju mitsku “Akciju” počela Dijana Budisavljević sredinom 1941. Za samo dva meseca u okrutnoj i brutalnoj fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ona je za početak upalila luč. Njena energija stvorila je prvo svetlo velikog ljudskog otpora. Pojavio se zračak nade -“Akcija Dijana Budisavljević” pokazala je dve bitne činjenice: prvo, Srbi u Zagrebu, kao i ljudi dobre volje, katolici i Jevreji koji se nisu slagali s ustaškim režimom Ante Pavelića, skupili su dovoljno hrabrosti, i organizacija je okupila neočekivan broj smelih i ponosnih ljudi, čime je ideja dobila svoj pravi smisao, a “Akcija D. B.” pravo lice, i drugo, Dijana je odmah shvatila da joj tek predstoji teška borba. Za početak, posumnjala je da pomoć, paketi odeće i hrane, ne stiže na željenu adresu, odnosno u konc-logor Loborgrad.

Kako zapisuje u dnevniku od 9. novembra 1941, savetovali su je da se u Židovskoj bogoštovanoj opštini obrati doktoru Prajsu, koji se brinuo za štićenike staračkog doma u Loborgradu. Tom prilikom je izričito tražila da se pomoć koju su prikupili, a koja se još nalazi u Jevrejskoj opštini, šalje isključivo sa pomoću koja se šalje staračkom domu. Takođe, 11. novembra saznaje da je Karl Heger (sajdžija iz Zagreba, folksdojčer), komandant logora Loborgrad, prethodne večeri na svoj kamion utovario bale odeće koju su oni spremili za pravoslavce internirane u Loborgrad. Svi su se plašili moćnog komandanta logora, ali je Dijana pred svima veoma burno reagovala.

Povezane vesti – ZABRANJENA DECA: Kako je OZNA uništila herojski podvig Dijane Budisavljević

“Kasnije smo saznali da od svih tih nužnih stvari gotovo ništa nije bilo podeljeno, sve je komandant upotrebio u lične i druge svrhe”, zapisuje Dijana.

“Akcija Dijana Budisavljević” dobija pravu formu posle posete dr Klajnbergera, Nemca koji je koristio svoje poreklo za pomoć progonjenima. On savetuje Dijanu da se obrati protestantskom biskupu po imenu Filip Pop, koji je bio posrednik između folksdojčera i Vermahta.

“To je bilo važno budući da su komandant logora i straže pripadali formaciji folksdojčera”, beleži Dijana.

U razgovoru s biskupom uveravala ga je da je neophodno da se u logor otprema hrana jednom nedeljno, lično da se razdeli, i tražila je od njega da im da dozvolu da se ta hrana tamo vozi. On najpre nije verovao da su žene i deca u logorima pa je u vezi s dozvolama bio veoma suzdržan. Pričao je da s Pavelićevom vladom vodi pregovore i da je nezadovoljan što progonjene pokatoličavaju, a niko ne prelazi u protestante.

“Kad sam mu kazala da se u velikoj meri radi o ženama koje su prešle u katoličku veru, odgovorio je da je zadatak nadbiskupa da se pobrine zate ljude. Savetovao me je da se obratim sekretaru nadbiskupa Alojzija Stepinca i da tražim prijem.”

Dijana Budisavljević beleži: 1. decembar 1941. Kod sekretara nadbiskupa Stepinca. A dva dana kasnije, 3. decembra, u Dnevnik unosi:

“Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr Stepinca. I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan. Nadbiskup mi je rekao da nema nikakvog uticaja na vladu, tamo ništa ne može isposlovati. Spreman je zauzeti se za stvar, ali unapred zna da ne može ništa isposlovati…”

Zahvaljujući izuzetnoj energiji, mudrosti i hrabrosti Dijane Budisavljević, krug njenih saradnika znatno se proširio. Početkom decembra u Dnevnik beleži da su joj u poduhvatu pomagali Ljubica Becić, farmaceut, sa ćerkama Mirom i Verom, gospođa dr Divjak, gospođica Stana Radosavljević, gospođica Mirjana Lacković i inženjer Vasić. Dijana napominje da je od Vasića saznala adresu poslanika iz Sarajeva dr Save Besarovića, državnog službenika u NDH, a docnije i ministra u vladi NDH, verujući da će se Besarović zauzeti za pravoslavne, pa se s njim htela sastati. Posle određenih poruka, dr Besarović je došao u kuću Budisavljevića 10. decembra 1941.

 

Dijana Budisavljevic

Posle nekoliko susreta, dr Sava Besarović je ugovorio Dijani audijenciju kod Andrije Artukovića, ministra unutrašnjih poslova u vladi NDH, sa idejom da dobije dozvolu za posete logoru.

“16. decembar 1941. Audijencija kod Artukovića. Bio je vrlo ljubazan, ali je izjavio da nije kompetentan za ono što meni treba, jer takvu dozvolu može izdati samo ravnatelj za sigurnost Eugen Dido Kvaternik (kasnije komandant Ustaške nadzorne službe). Kad sam mu rekla da me tamo neće primiti, obećao mi je da će to obezbediti. Budući da je ravnatelj na putu, neka mu se javim 19. decembra. Na moje pitanje je li moj rad za internirane uopšte dozvoljen, izjavio je da jeste i da mi u tome nijedna instance neće praviti bilo kakve teškoće. Bila je to moja jedina, bila sam svesna, naravno, vrlo iluzorna zaštita od ustaša…”

Dijana dalje opisuje kako je celu sedmicu od 19. decembra telefonirala ministru Artukoviću, čija se ljubaznost posle svakog razgovora topila da bi na kraju sasvim nestala. Opisuje i to da je u tamošnjoj bolnici umrla zatočenica iz Loborgrada Biljana Radan, a njenu sahranu platila je “Akcija”.

Praveći neku vrstu rama za sumornu sliku, Dijana Budisavljević beleži u Dnevniku da su zatočenice u Loborgradu bile iz Bihaća, Sarajeva, Mostara i Stoca.

“Za potonje se naročito zauzimao g. M. (bankarski činovnik). Budući da slanje namirnica još nije u ozbiljnoj meri organizovano, pridružila sam se njegovoj privatnoj akciji, tako da je dvoje studenata iz Hercegovine odnosilo male pakete u logor. Tamo su putovali vozom, a posle kolima do logora. Ti paketi su slani 18. i 20. decembra. Kako smo u međuvremenu saznali da je određen broj žena i dece prevezen u novoosnovani logor u Gornjoj rijeci (nedaleko od Križevaca, u kojem je bilo između 200 i 400 žena sa decom, uglavnom Srpkinje iz Bosne), studenti su pristali i tamo da nose pakete.
Početak 1942. donosi nove teškoće za “Akciju D. B.” Bilo je neophodno ozvaničiti humanitarni rad Dijanine humanitarne organizacije, ali je to išlo baš teško. Za arestirane Srbe njen rad je bio veoma važan jer „kako su mi kasnije pričale Srpkinje, mnogo im je značila i ta moralna podrška, znale su da nisu same”, piše Dijana. Jevreji su lako obezbeđivali potrebne papire, međutim, Dijana nikako.

Međutim, 12. februara 1942. do nje stiže ohrabrujuća vest.

“Poslepodne me nazove dr Dragutin Rosenberg (pravnik, član Veća Jevrejske bogoštovane opštine) i obaveštava me dasu neka pravoslavna deca, isključivo do 14 godina starosti, oslobođena iz logora. Otišla sam odmah u opštinu podrobnije da se informišem. Nakon toga odlazim u hotel dr Besaroviću. Uprkos tome što u podne ništa o tome nije znao, bio je kod nas na ručku. Kad je to saznao od mene, odmah je to oslobođenje predstavio kao svoju zaslugu.”

“20. februar 1942. Prepodne sam otišla dr Kuhnelu. On mi je informaciju potvrdio i pitao gde će deca biti smeštena do vremena kad će im možda i majke biti slobodne. U tom trenutku nisam znala šta da mu odgovorim. Otišla sam direktoru Crvenog krsta Hoferu. Kod njega sam ranije već bila kad sam pokušavala da dobijem dozvolu za isporuku hrane u logor. Smatrala sam da bi se prvenstveno Crveni krst morao brinuti za internirane. Direktor mi je tada kazao daim je od ustaša preporučeno da ne vode brigu o logorima. Budući da se sada radilo o oslobođenoj deci, mislila sam da će se Crveni krst za njih pobrinuti. Direktor je to odlučno odbacio, ali mi je preporučio da se obratim načelniku Odeljenja za zaštitu dece i brigu o njima, i odmah zvao da tamo budem primljena.”

Sasvim nenadano, život i svi ti događaji sa oslobođenom decom vode Dijanu Budisavljević ka onom poslu i njenom herojstvu kakvo nije ispisano u srpskoj istoriji!

Povezane vesti – Film o Dijani Budisavljević premijerno u Puli

U Odeljenju za zaštitu dece Dijana upoznaje profesora Kamila Breslera (pedagoga i socijalnog radnika, rodom iz Vakufa, čoveka koji je ceo život posvetio unapređenju života dece i omladine), kome će se ubuduće često obraćati za pomoć i kome, po sopstvenom zapisu, zahvaljuje za sve što je, uz opasnost za vlastiti život, učinio za pravoslavnu decu.

“U najtežim okolnostima koje su nastupile u leto 1942. uvek je našao načina da pomogne. Na moje pitanje šta raditi s decom, odgovorio je da ih određen broj može smestiti u Zavod za smeštaj gluvoneme dece. Delimično bi ih trebalo smestiti u porodice.
Rekao je da dođem sutradan jer on o svemu mora obavesti svog ministra. Prethodnog dana već sam molila svoje saradnike da dođu na dogovor. Odlučila sam idući dan da pozovem veći broj pravoslavaca, smatrajući da se za decu koju ministarstvo ne preuzme moramo sami pobrinuti.”

Dijana

U Dnevniku za 21. februar 1942. Dijana piše da je od profesora Breslera saznala da je Ministarstvo za brigu o deci odobrilo da se sva deca smeste u Zavod za gluvoneme. Dijana je bila određena da, u pratnji ljudi iz ministarstva, otputuje u logor i preuzme decu te da ih dovede u Zagreb. U Zavodu za gluvoneme sve je dogovoreno do detalja.

“Prilikom poslepodnevnog sastanka s pravoslavcima pokazalo se kako je bilo nužno da od ministarstva preuzmemo svu decu. Pre nego što sam uspela dati tu informaciju, čula sam mnoga opravdanja za odbijanje da preuzmu decu u porodice i savet da se iz logora preuzme samo onoliko dece koliko će ministarstvo zbrinuti.”

Cela priča o preuzimanju dece iz logora se dodatno komplikuje jer je dr Besarović tražio od Dijane da nikako ne ide po decu jer on upravo radi na tome da deca budu puštena s majkama.

“Nažalost, poslušala sam ga i odgodila put. Profesoru Bresleru sam saopštila razlog odgađanja puta. Moram priznati da se on nije složio s tom odlukom”, piše Dijana.

U međuvremenu “Akcija D. B.” je proradila na najbolji način. Iz Jevrejske opštine jednom nedeljno u Loborgrad odlazio je kamion u pratnji njihovog službenika i nosio pakete s hranom i odećom. Dijana je dopunjavala kamion paketima za pravoslavce. Imala je imena i broj interniranih Srba, a bile su tamo i neke katolikinje koje su uhapšene kao komunistkinje. Paketi su pakovani i adresirani u kući Dijane Budisavljević.

Sutradan, 26. februara, Dijana odlazi kod profesora Breslera, koji je obaveštava da je i on bio pozvan na odgovornost zbog pomenutog putnog naloga.

“Na moje traženje da nekog drugog pošalje u Loborgrad, on to nije prihvatio. Smatrao je da sve treba uraditi kako je dogovoreno i tako svima pokazati da se strogo držim propisa koje je potpisao Poglavnik.
Posle odlazim u ustaški Jevrejski odsek da od ustaške policije tražim dozvolu za rad. Sekretar me je ljubazno primio, ali mi je rekao da nije ovlašten da to napiše. Kaže da je moj rad apsolutno dozvoljen, ali je zaboravio obavestiti druge ustaške policijske stanice daga je odobrio. Konačno je na moje insistiranje da od Ministarstva za sigurnost ne mogu ništa napismeno dobiti, dr Kuhnel bio spreman izdati pismenu dozvolu. Mogla sam je dobiti već sutradan.”

 

U logoru Loborgrad
Dr Prajs je obećao da će Dijanu prvom prilikom povesti u Loborgrad. I došao je taj dan, 25. novembar 1941. “Dr Prajs je došao po mene unajmljenim ustaškim autom, za koji sam platila benzin i iznajmljivanje. Vozio je njegov sin. Utovarili smo kod mene nekoliko paketa, a zatim smo otišli u stan dr Prajsa, gde je utovareno mnogo paketa i gde nam se pridružila sestra Anka Meleš iz Crvenog krsta. Zatim smo otišli u Jevrejski odsek, čiji je predstavnik Vilko Kuhnel (radio je u ustaškoj upravi) morao izdati dozvolu meni i sestri za posetu logoru. Propusnice smo dobile bez poteškoća, a želim naglasiti da mi je i kasnije, kad god mi je to trebalo, taj čovek izlazio u susret. (Nakon oslobođenja taj je čovek, koji je i Jevrejima pomagao koliko je mogao, izvršio samoubistvo.)

Uprkos propusnicama, u Loborgrad nam je zabranjen ulaz. Tek nakon dugih pregovora us peo je dr Prajs dobiti dozvolu da uđemo, pod uslovom da ni o čemu što ćemo videti nikome ništa ne govorimo, što sam do kraja ispoštovala. Dr Prajs me je savetovao da sve vreme budem uz njega.” Dijana dalje opisuje da je ustaška straža u logoru bila stroga pre podne. Nadzirali su svaki razgovor, „ali nakon posete mesnom župniku, kod koga smo se samopozvali na zakasneli ručak, poslepodne straža se promenila pa sam normalno razgovarala sa ženama koje su me okružile.

Kasnije, u dvorištu, čekale su me pravoslavke i sad sam konačno saznala za mene najvažnije činjenice: da od bala koje smo poslali njima ništa nije bilo podeljeno i da se može slati hrana koja im je neophodna…”

Šta je sve videla u Loborgradu, Dijana je tada ćutala, ali postoje svedočenja koja pominje pomenuti Glez fon Horstenau u svojim memoarima. On opisuje da su skoro gola deca, okružena mrtvim vršnjacima, ležala na nešto malo slame koja jedva da je pokrivala beton. Majke i deca neuhranjeni, bolesni i bez ikakve medicinske nege…

Ustaški prepad u stanu Budisavljevića
U Dnevniku od 25. februara 1942. Dijana piše kako je taj dan bio određen za pakovanje paketa.

“Bili su prisutni gđa Bojanić, gđa Vukosavljević, inž. Vasilić i moje ćerke Jelka i Ilsa. Muž je bio u ordinaciji. Zazvonilo je. Došli su detektivi predvođeni Vrtljakom da pretraže stan. Odmah su kroz trpezariju otišli u ordinaciju. Izgleda da me je neko prijavio da sam prethodnog dana preko jedne ovdašnje špediterske firme poslala pun kamion robe partizanima. Tražili su i tajnu radio-stanicu. Na kraju, kad su mi već oduzeli ključeve od stana i sve ključevi uopšte, rekli su da ćemo svi biti uhapšeni. Sve je, međutim, rešio jedan poziv Besarovića. Bili smo vrlo uznemireni i moj muž je tražio da ‘Akciju’ obustavim jer je postojala opasnost da i njega i svoje saradnike odvedem u logor.2

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar