Amin i Kosovo

Odnosi između Crkve i države, bar kako je to u Zakonopravilu Svetog Save zapisano, trebalo bi da se baziraju na "načelu simfonije", preuzetom još iz Vizantije. Neretko su ti odnosi više delovali ne kao simfonija već kao, recimo, muzičko delo u kojem svaka grupa instrumenata svira za sebe.

Bilo bi, možda, preterano reći da su ličili na raštimovani orkestar, jer su se, uslovno rečeno, i jedni i drugi držali iste melodije, samo su imali drugačije viđenje njene interpretacije - što bi danas rekli, drugačiji aranžman. Prevedeno, ne treba sumnjati u to da su i državni vrh i Crkva imali najbolje namere u pogledu budućnosti naroda i države, ali su imali drugačije viđenje puta kojim ka tom cilju treba ići.

Primera radi, nakon što su zajednički, na osnovu odluka Berlinskog kongresa, izdejstvovali od Carigradske patrijaršije Tomos o autokefalnosti Srpske crkve, koji je izdat 20. oktobra 1879. godine, duhovne i svetovne vlasti oštro su se sukobile. Mitropolit Mihailo oslanjao se na Rusiju, a Srbija je u spoljnoj politici počela da se okreće prema Austriji.

Kriza odnosa postala je vidljiva nakon što je kralj potpisao Zakon o taksama bez saglasnosti i znanja Svetog arhijerejskog sabora Beogradske mitropolije i mitropolita Mihaila. Još više je produbljena posle mitropolitovog odbijanja da razvede brak kralja Milana i kraljice Natalije, jer nisu postojali kanonski razlozi za to. Epilog je da je kralj Milan smenio mitropolita, tačnije 18. oktobra 1881. godine potpisao je ukaz kojim se mitropolit "razrešava od administracije Arhiepiskopije beogradske i Mitropolije srpske".

Povezane vesti - ZAŠTO SMO ZABORAVILI ZAKONOPRAVILO(II deo): Stidimo li se Svetog Save?

Primera ovakvih neslaganja u istoriji bilo je dosta. Tačke sukoba nekada su bile manje, a nekada više važne. I danas su ti odnosi daleko od simfonije. Razlog je, naravno, sudbina Kosova i Metohije. Potvrđeno je to i tokom i posle ovogodišnjeg saborskog zasedanja. I opet, valja ponoviti, da bi neverovatno bilo pomisliti da se Crkva i državni vrh razilaze po pitanju da za Srbe preostale na Kosovu i Metohiji, ali i za Srbe u centralnoj Srbiji žele najbolje. Realnost je da oko načina kako da se do toga dođe jedinstva nema.

Osnovno pitanje koje nam se nameće jeste kako će SPC da reaguje u budućnosti? Kako će se postaviti prema budućim koracima svetovne vlasti u raspetljavanju kosovskog čvora? Saopštenje Svetog arhijerejskog sabora je nedvosmisleno u jednom:
"Za Sveti arhijerejski sabor naše Crkve neprihvatljiva je bilo kakva izmena statusa Kosova i Metohije, koja vodi ili priznanju Kosova kao nezavisne države ili bilo kojoj varijanti teritorijalne podele, bez koje nije moguće razgraničenje. Takva rešenja dovela bi neizbežno do iseljavanja većine preostalog srpskog naroda, koji živi u većinski albanskim sredinama Kosova i Metohije, i do nesagledive štete za našu duhovnu i kulturnu baštinu."

Pojedine vladike, i to one koje su prilično opoziciono nastrojene u odnosu prema sadašnjoj vlasti, nisu propustile priliku da dodatno zabetoniraju svoju poziciju. Tako je episkop Diseldorfa i Nemačke Grigorije, govoreći o susretu predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa vladikama tokom Sabora, rekao i da je „predsednik naglasio i to da smo mi svoju istorijsku šansu prokockali i da se možemo zanositi još neko vreme idejom da je Kosovo naše, a da će nas potom jednog jutra neko probuditi i saopštiti nam otrežnjujuću istinu, kao što je bilo i u slučaju sa Crnom Gorom".

Šta o svemu misli ona druga struja, pa možda čak i neka treća, među episkopima javno ne može da se čuje. U SPC nisu čak prihvatili ni ponudu "Ekspresa" da se u našem listu oglase tim povodom. A istupe poput ovog episkopa Grigorija pravdaju i obrazlažu „pravom sabornosti koje vlada u SPC", odnosno time da svako od vladika ima pravo na svoje slobodno mišljenje. Problem je, međutim, u tome što ga neke vladike uporno čuvaju za sebe. Bez obrazloženja.

Šta se, dakle, može očekivati od SPC u narednom periodu. "Ekspres" je pokušao da do odgovora dođe konsultujući se s eminentnim istoričarima koji su se u svom naučnom radu, pored ostalog, bavili i Crkvom. Zajedno sa njima analizirali smo kako se SPC postavljala u nekim od ključnih momenata za srpsku državnost.

Opšti zaključak koji o periodu od početka 19. veka pa do Berlinskog kongresa i potom do završetka Velikog rata iznosi Veljko Đurić Mišina jeste da je crkveni vrh bio uz državno vođstvo u svakom pogledu kada je reč o nacionalnim pitanjima.

Povezane vesti- ZAŠTO SMO ZABPRAVILI ZAKONOPRAVILO (III deo): Zašto Englezi nisu Srbi?

"Ovo je i razumljivo jer treba se podsetiti da su u izboru episkopa svetovne vlasti imale uticaja.", podseća Đurić Mišina, navodeći i da Crkva u tom periodu gotovo da nije ni imala uticaja na državnu politiku, ali je njen stav bio vidljiv kroz propovedi u hramovima, javljanjem pojedinih sveštenoslužitelja...

Potom dolazi period balkanskih i Prvog svetskog rata. SPC priželjkuje i pozdravlja nameru ujedinjenja srpstva u jednoj velikoj državi, što potvrđuje i dr Aleksandar Raković sa Instituta za noviju istoriju Srbije. Vrlo brzo, međutim, dolazi i do prvih trzavica na relaciji Crkva - država.

Kako je nova država bila višekonfesionalna, Proklamacijom regenta Aleksandra od 6. januara 1919. godine ukinut je povlašćeni položaj SPC. Sve priznate veroispovesti postale su ravnopravne, što je potvrđeno i Vidovdanskim ustavom dve godine kasnije.

Sukob arhijereja i prestolonaslednika Aleksandra kulminirao je, prema rečima Veljka Đurića Mišine, Aleksandrovim mešanjem u proces ujedinjenja pomesnih crkava i izbor prvosveštenika 1919-1924. godine.
"On je želeo apsolutnu kontrolu nad Srpskom crkvom i to je sproveo kroz zakone. Naravno, i kroz uticaj na izbor dvojice patrijarha, Dimitrija Pavlovića i Varnave Rosića, ali bez obzira na te probleme, Srpska crkva je napredovala u svojoj misiji u jednom multikonfesionalnoj, multinacionalnoj, multicivilizacijskoj zajednici.", dodaje Mišina.

Do najvećeg sukoba, međutim, došlo je u vreme vlade Milana Stojadnovića. SPC se, naime, kako objašnjava dr Raković, tada oštro usprotivila potpisivanju Konkordata sa Vatikanom. Vlada je  pripremila Konkordat u sporazumu sa Vatikanom bez konsultovanja sa SPC. Konkordat je izglasan u Narodnoj skupštini 23. jula 1937. godine. Naredne noći je umro patrijarh Varnava, pod okolnostima koje nikad nisu razjašnjene, a spekulisalo se čak i da je otrovan. Nekoliko dana pre izglasavanja spornog sporazuma u Narodnoj skupštini, planirana molitvena litija za ozdravljenje patrijarha ulicama Beograda prerasla je u masovne demonstracije, tzv. krvavu litiju. SPC je ekskomunicirala sve ministre i poslanike pravoslavne vere koji su glasali za Konkordat, a država je uvela cenzuru oglašavanja Svetog arhijerejskog sinoda. Konkordatska kriza dovela je do prekida svih kontakata između Crkve i države. Tek u februaru 1938. godine, posle pisanih garancija da Konkordat neće biti ozakonjen, da će Srpska pravoslavna crkva ubuduće biti konsultovana, da će sve žrtve konkordatske krize biti amnestirane, a posle izbornog sabora, namesništvo je ukazom postavilo mitropolita Gavrila za patrijarha.

U "konkordatskoj krizi", prema rečima Veljka Đurića Mišine, video se i uticaj stranih obaveštajnih centara moći, naročito britanskih, na SPC.
"Tada je, naime, Britancima odgovarao politički haos kako bi razrešavali svoj projekat o forsiranju razrešenja hrvatskog nacionalnog pitanja. Britanci su imali među arhijerejima svoje saradnike i oni su se pokazali u pravom svetlu 27. marta 1941. godine. Među arhijerejima Britancima su od poverenja bili episkop dalmatinski Irinej Đorđević, prvo mitropolit crnogorsko-primorski, a potom i patrijarh Gavrilo Dožić, donekle i episkop žički Nikolaj Velimirović. Britancima je trebalo zamešateljstvo na Balkanu kako bi predupredili nemačke planove o invaziji njihove teritorije.", kaže sagovornik "Ekspresa".