ZAŠTO SMO ZABORAVILI ZAKONOPRAVILO (II deo): Stidimo li se Svetog Save?

ZAŠTO SMO ZABORAVILI ZAKONOPRAVILO (II deo): Stidimo li se Svetog Save?


Povodom obeležavanja velikog jubileja – 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, ponovo objavljujemo tekst o Zakonopravilu. 

Ponovno otkrivanje Zakonopravila ili Nomokanona (na grčkom “nomos” znači zakon uopšte, a “kanon” u ovom slučaju pravilo koje propisuje crkva) otvorilo je krajem prošlog veka među Srbima nekoliko naučnih frontova, koji su stvorili začuđujuće dileme.

Dobar povod za izvesne sumnje počivao je u činjenici da je original teksta najstarijeg srpskog ustavnozakonskog dokumenta Svetog Save uništen. On je čuvan u Žiči, u centru novonastale autokefalne Srpske crkve i mlade srpske kraljevine. Tamo se nalazio najverovatnije do 1253. godine, samo 34 godine pošto je završen, kada su Bugari s Kumanima poharali Žiču. Na svu sreću, verovatno 1252. budimljanski episkop Teofil načinio je prepis Zakonopravila, od kojeg je nastalo ostalih jedanaest prepisa, a od kojih su, po tvrdnji uglednog naučnika Sergeja Troickog, nastali Ilovički, Sarajevski, Hilandarski i Mileševski. Preostalih osam prepisa nastali su za vreme kralja Dragutina, dok treću grupu sačinjavaju prepisi Zakonopravila na ruskom jeziku.

Kako je Zakonopravilo Svetog Save nastalo na vizantijskim pravnim transplantima, tako je ono sasvim prirodno uticalo na nomokanone nastale kasnije u Bugarskoj, Rusiji i Rumuniji. U Rusiji profotijevski i Sholastikov nomokanon su zastareli jer nisu imali tumačenja kanonista iz XII stoleća, pa je ruski mitropolit Kiril III, koji je rukopoložen u Nikeji 1250. od bugarskog despota Jovana Svetoslava, tražio nomokanon za svoju crkvu. Od njega je dobio prepis Zakonopravila Svetog Save 1262. Na crkvenom saboru u Vladimiru 1274. prepis Savinog Nomokanona načinjen 1262. određen je kao obavezan za Rusku pravoslavnu crkvu.

Zakonopravilo Sv Save (2)

Zbog čega su ovi podaci važni za naučna traganja koji je prepis Zakonopravila autentičan? Najstariji prepis Zakonopravila u Rusiji, Rjazanski iz 1284, pisan s Kijevskog izvornika, gotovo je identičan Ilovičkom, što je ukazalo naučnoj potrazi kojim putem da idu.
“Tragovi Teofilovog prepisa i pojedini srbizmi u ruskim rukopisima svedoče da je taj bugarski rukopis prepisan sa srpskog originala… Najstariji nama poznat je Ilovički prepis, nastao 1262. (paleografska analiza otkrila je sloj iz pete decenije XIII stoleća) po nalogu episkopa Neofita u Crkvi Svetog Mihaila na Ilovici. U pitanju je, po svemu sudeći, današnji manastir Svetih arhanđela na Prevlaci kod Tivta, gde se nalazilo sedište Zetske episkopije. Za razliku od drugih, ovaj prepis ne spominje Svetog Savu kao svog tvorca. Pripadao je austrijskom konzulu u Solunu – Mihanoviću kada je 1842. prenet u Carsku bečku biblioteku, a onda u Biblioteku Jugoslovenske akademije znanosti, danas HAZ, u Zagrebu, gde se i danas nalazi”, piše beogradski istoričar Petar Zorić.

Povezane vesti – Sveti Sava i Dan Brozove Republike

Otuda je i dr Miodrag M. Petrović sve svoje naučne radove o srpskom srednjem veku i sveukupnom kulturnom, duhovnom i državničkom opusu Svetog Save bazirao uglavnom na Ilovičkom prepisu. U svojoj knjizi “Crkvenograđanski značaj Zakonopravila Svetoga Save”, dr Petrović je sabrao sve dileme, naučne, paranaučne i političke vezane za Zakonopravilo Svetoga Save, od činjenice da se neutemeljeno kod nas Zakonopravilo jedno vreme u stručnim krugovima zvalo Krmčija, preko naučnih izvedenica koliko je to kapitalno delo značilo srpskoj crkvi i državi pod Turcima, do svih muka kako ga sa srpskoslovenskog prevesti na savremeni srpski jezik.

Posle Svetog Save u Srbiji Zakonopravilo će važiti kao sveti nepromenljivi zakon. Na njega se poziva Dušanov zakonik, a knez Lazar u svojim poveljama iz 1380. i 1382. i drugim pravnim aktima, podseća profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Žika Bujuklić. U javnom državnom govoru u novijoj srpskoj istoriji Zakonopravilo poslednji put pominje prota Matija Nenadović. Na Zakonopravilo nailazimo i u Srpskom građanskom zakoniku iz 1844, gde piše: „Ovo su uzroci (za razvod braka) u knjizi Krmčija, koja duhovnim vlastima za upravlenije služi”.

Prota Matija Nenadović, Karađorđev naobraženi poverenik, našao se na mukama 1804. godine. Kako su ustanici oslobađali sela i gradove, pojavile su se pljačke, otimačine, čak i ubistva koja su činili oslobodioci. To vide Karađorđe, dođe kod prote i kaže da bi vajalo napraviti zakon, „jer o jadu će nas zabaviti ove naše četobaše. Ubijaju, otimaju, osililo se to do jada…” Neki hroničari imaju druga viđenja pa tvrde de je Zakonopravilo bilo jedna od važnih karika u srpskoj nacionalnoj svesti u tom oslobodilačkom ustanku. Kako je tačno bilo, to se jasno ne vidi ni u memoarima prote Matije Nenadovića. On navodi da je “imao Krmčiju”, u kojoj je „čitao zakone Justinijanove i Mojsijevu strogost nad Jevrejima” i odakle je izvadio – “ispisao nekoliko paragrafa”. Profesor Zorić beleži da je prota pod Justinijanovim zakonima mislio na Prohiron, koji pruža obilje propisa sa stanovišta građanskog prava, pa i uređenje vojske.

Pokušaj prote Matije Nenadovića da u ustaničko vreme Karađorđa napravi kakav-takav zakon protiv anarhije i da posegne za Zakonopravilom Svetoga Save, jasno govori da je i tada, šest vekova posle njegovog nastanka, najstariji srpski zakonik bio i te kako živ. Šta se u međuvremenu događalo, prava je misterija: Zakonopravilo je proterano iz SPC, nema ga u nastavnom programu Bogoslovskog fakulteta, u građanskim školama i fakultetima, niti u javnom obeležavanju.

Zakonopravilo-Svetoga-Save_slika_O_59806203

Zakonopravilo kao da jednostavno ne postoji!

Dr Milena Polojac, profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu, napisala je nekoliko naučnih radova o Zakonopravilu Svetog Save. Ona kaže da je slučajno počela da se bavi tim zakonskim dokumentom da bi se „opredelila kroz istraživanje”. Jer to je stvarno jedna duga tradicija, treba da smo je svesni. A to što najznačajnije delo Svetog Save još nije u celini prevedeno na savremeni srpski jezik veliki je gubitak i na izvestan način nacionalna sramota, veli ona. “Sredinom 19. i u prvoj polovini 20. veka bilo je velikih naučnih imena koja su se bavila tim izvorima. Ali nisu uspeli da Zakonopravilo prevedu na savremeni srpski jezik.”

Prvi pokušaj njegove revitalizacije u savremenoj istoriji učinjen je maja meseca 1939. na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, gde je ustanovljeno da je Zakonopravilo i danas zvanični nomokanonski zbornik, što je ostalo ukrasno slovo na zaboravljenom papiru. Koliko je poznato, to je verovatno poslednji put da se Zakonopravilo pominje zvanično u vrhu SPC.

Drugi pokušaj učinila je SANU, koja je osnovala Odbor za kritičko izdanje Krmčije 1951. Osnovna ideja je bila da se Zakonopravilo Svetoga Save sa srpskoslovenskog prevede na savremeni srpski jezik.
“Odbor je bio sastavljen od vrhunskih stručnjaka, ali je posle jednodecenijskog rada odustao od daljeg istraživanja. Sekretar tog odbora bio je ugledni stručnjak i profesor. S njim sam blisko sarađivao i dopisivao se još kao student teologije i prava u Atini. Veoma korisni su mi bili njegovi saveti dok sam u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka uveliko prikupljao nomokanonsku grčku građu pripremajući se za odbranu doktorske teze na Atinskom univerzitetu ‘Nomokanon u 14 grana i vizantijski komentari. Prilog proučavanja tema o odnosima crkve i države i episkopa Starog i Novog Rima’.

Povezane vesti – ZAŠTO SMO ZABORAVILI ZAKONOPRAVILO (III deo): Zašto Englezi nisu Srbi?

Posle položenog doktorskog ispita više sam se bavio izučavanjem Zakonopravila Svetoga Save, ispisujući varijante iz prepisa Ilovičkog, Raškog, Mileševskog, Dečanskog, Pećkog, Moračkog… Dok sam ta proučavanja obavljao, nije mi bilo nepoznato da pri Istorijskom institutu u Beogradu radi višečlana grupa saradnika predvođena profesorom Dimitrijem Bogdanovićem, čiji je zadatak bio da pripremi kritičko izdanje Krmčije s prevodom na savremeni srpski jezik. Njima sam se pridružio 1979. Predlagao sam da ono što uradimo blagovremeno i objavimo kako bi se kritičkoj javnosti stavilo na proveru. Takođe, predočio sam da nameravam da potisnem iz upotrebe naziv Krmčija kao tuđ i nepostojeći u Savino vreme. Nameravao sam, naime, da posle objavljenih istraživanja vratim tom zakonskom spomeniku pravo ime “Zakonopravilo”, piše dr Miodrag M. Petrović.

Obrazlažući zbog čega su svi dobronamerni pokušaji prevoda Zakonopravila Svetog Save bili manjkavi, dr Petrović između ostalog navodi “da su svi dosadašnji pokušaji stručnjaka da kritički obrade i na savremeni srpski jezik prevedu Zakonopravilo završavali, ranije ili kasnije, neuspehom. Iako je među njima bilo uglednih naučnika, veoma rešenih da taj posao privedu kraju, odustajali su, obično ne ostavljajući iza sebe rukopise svojih istraživanja koji bi mogli da se objave.

Razlog za neuspeh i odustajanje od tog posla leži, uglavnom, u činjenici da valjano razrešenje srpskoslovenskog teksta Zakonopravila ne može da se sprovede bez uporednog praćenja grčkih izvornika koje je koristio Sveti Sava. A bez pravilno razrešenog izvornog teksta nema ni pravilnog prevoda na današnji srpski jezik. Zato, pored stručnih jezikoslovnih znanja i znanja iz paleografije, za taj složeni posao traže se proverena znanja iz oblasti opšte istorije, geografije, istorije crkve, dogmatike, crkvenog i građanskog prava… U nedostatku takvih preduslova za rad na kritičkom izdanju i prevodu Zakonopravila lakomisleno i neosnovano su pojedini istraživači zaključivali da Savin jezik ne predstavlja veran prevod sa grčkog na srpskoslovenski jezik, i da on navodno nije znao dobro grčki. Time se samo potvrđuje neretka pojava kod pojedinih ljudi da sopstvene nedostatke u znanju i nemoć prikrivaju tako što ih pripisuju nekom drugom”, zaključuje dr Petrović.

Pošto je i naučna grupa pod rukovodstvom profesora Dimitrija Bogdanovića doživela neuspeh, dr Miodrag M. Petrović zasniva radni odnos u Istorijskom institutu SANU. Posle nekoliko godina u toj ustanovi osnovao je projekat „Istorija srpskog srednjovekovnog prava”. Kao rukovodilac tog projekta, nastavio je rad na istraživanju srednjovekovne nomokanonske rukopisne građe, koju je počeo da prikuplja još od 1964. spremajući se za odbranu doktorske disertacije. „U tome su mi određene ustanove, biblioteke, muzeji i arhivi olakšali svojom predusretljivošću, pa ovom prilikom izražavam toplu blagodarnost upravnicima: u Carigradskoj patrijaršiji, na Svetoj Gori, u Svetoj Ekaterini na Sinaju, u Svetom Jovanu Bogoslovu na Patmosu, u Vatikanu, u muzeju Patrijaršije u Beogradu, u Muzeju Stare crkve u Sarajevu, u Gosudarstvenom istorijskom muzeju (GIM) u Moskvi, u Narodnoj biblioteci Srbije, u nacionalnim bibliotekama u Atini i Beču, arhivima SANU I JAZU…”

Krst

 

Pripremajući definitivno finale prevoda Zakonopravila sa srpskoslovenskog na savremeni srpski jezik, dr Miodrag M. Petrović u knjizi “Crkvenograđanski značaj Zakonopravila Svetog Save” beleži: „Tek devedesetih godina prošlog veka, pošto sam se raspitao ko od filologa može pouzdano da razreši srpskoslovenski tekst Zakonopravila, a radi ubrzanja posla, za saradnicu sam predložio Ljubicu Štavljanin Đorđević. Tamo gde je od jedne reči pravila dve ili tri, i obrnuto, ispravke sam unosio tokom prevođenja, uglavnom pomoću izvornih grčkih reči.” Rezultat svega je da je dr Miodrag Petrović (potpisana je i saradnica Ljubica Štavljanin Đorđević) 2003. objavio prvi tom Zakonopravila Svetog Save na savremenom srpskom jeziku. Knjiga je štampana u Grčkoj, a izdavač je manastir Žiča…

Igrom slučaja, Zakonopravilo se vratilo u Žiču, uz obeležavanje osmovekovne godišnjice autokefalnosti srpske samostalne države i autokefalne Srpske pravoslavne crkve.
Posle štampanja prvog toma Zakonopravila Svetog Save na savremenom srpskom jeziku, njegov autor ovako iskazuje svoju radost: “Razloge za radost povodom objavljivanja Zakonopravila Svetog Save na razumljivom srpskom jeziku ne treba posebno isticati. Ona spontano navire iz saznanja o tome da ova knjiga – kao zvanični nomokanonski kodeks SPC od prvih decenija 13. veka, i kao utemeljenje razuđenog pravnog poretka u mladoj srpskoj državi toga vremena – postaje dostupna svim korisnicima koji žele da iz nje iščitavaju stečena u nekoj dubokoj prošlosti životna saznanja i iskustva. Reč je o knjizi koja i danas daleko premašuje državne granice sužene Srbije… Osećanje radosti zbog pretočenog srpskoslovenskog jezika kao malorazumljivog u živi, razumljiv srpski jezik približava nas ushićenju koje je morao imati Sveti Sava kad je za kraj Zakonopravila sročio pogovor vrhunske jezičke izražajnosti i lepote:
‘Pojaviše se na svetlost slovenskog jezika bogonadahnute knjige ove, zvane Nomokanon, jer pre toga behu pomračene oblakom mudrosti jelinskog jezika. Ali sada zablistaše, zapravo protumačene beše. I blagošću Božijom jasno sijaju, tamu neznanja odgoneću i sve svetlošću razuma prosvećujući i od greha izbavljajući. I svaki učitelj, hoću da kažem, episkop ili prezviter ili neko drugi sa učiteljskim činom, ako ne sazna dobro ove knjige, ni sam neće znati ko je. Ali pronikne li u dubinu bogonadahnutih ovih knjiga, kao u ogledalu videće i sam sebe kakav je i kakav treba da bude, a i druge će uputiti i naučiti. Izađe, dakle, na svetlost našeg jezika ovaj Božanski spis.'”

Nastaviće se…

Zika Bujuklic foto oks (5)

 

Profesor Žika Bujuklić: Temelj našeg postojanja

“Smatram da je Zakonopravilo najznačajniji pravni akt koji su Srbi ikad imali. Mi o njemu u široj javnosti, nažalost, ništa ne znamo. Znamo za Dušanov zakonik, koji dolazi više od dva veka kasnije. Zakonopravilo je početak naše pravne istorije. Evo, Nomokanon je napisan 1219, četiri godine pošto je sačinjena „Magna karta”, koja je u onoj feudalnoj, rascepkanoj Evropi tek bila začetak nečega što se naziva parlamentarizmom, odnosno ograničavanjem apsolutne vlasti monarha. To je jedna stranica ispisana na latinskom… Mi ovde imamo obimno delo od 800 stranica, to je skup crkvenih i državnih propisa, to je temelj postojanja nemanjićke države, to su norme koje regulišu crkvene i državne građanske odnose, to je dokument koji jasno vezuje, ali i ograničava odnose države i crkve.

U Nomokanonu ili Zakonopravilu imamo jednu paralelu s Justinijanovim zakonodavstvom, tim veličanstvenim spomenikom iz 6. veka u kojem imamo više delova koji svi zajedno predstavljaju taj korpus civilis, a ovde bi se moglo reći da imamo korpus civilis i kanonici. Dakle, i crkveno i državno pravo… To oslikava dve temeljne godine u našoj pravnoj istoriji: godina 1217, kad smo u Žiči dobili prvog krunisanog vladara, a dve godina kasnije i autokefalnost SPC i u toj godini dobijamo zakonske propise, svoja pravila, da naši vladari mogu biti krunisani od naših velikodostojnika – kaže profesor Žika Bujuklić.

 

Prota po sećanju ovako navodi punktove svog zakonika:

Zakonik prote Matije Nenadovića:

Čl. 1 Ko ubije čoveka, da se ubije i na kolo metne… ko udari čoveka te umre, da se pogubi… Protino „metanje na kolo”, međutim, ne stoji u Krmčiji.
Čl. 2 Ko otme devojku silom (kao što je gde bivalo u bunama kad se sudovi pobrkaju), taj ženik, kum i stari svat šibu da trče, a drugi štapovi da se kaštiguju.
Čl. 3 Ko ukrade jagnje, prase, konja ili vola, taj da plati dvoje i da se kaštiguje štapovima.
Čl. 4 i 5 Ko uteče iz vojske bez dopuštenja, da trči šibu. Sa straže koji pobegne, da se strelja.
Čl. 6 Koji se krivo zakune i krivo svedoči, taj onu svu štetu za koju je svedočio da plati, štapovima de se kaštiguje i da mu se nikada više ništa ne veruje i da se za svagda lažovom proglašava.
Čl. 7 Kad se svade i psuju, koji se privati za oružje, kao pola ubistva, da trči šibu…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar